Po mišljenju branilaca ljudskih prava i aktivista za ljudska prava, decembar 2018. predstavlja trenutak da se razmisli o postignućima, promenama i aktivizmu u proteklim decenijama. Pre tačno 70 godina, Ujedinjene nacije su usvojile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, koja služi kao prekretnički dokument u istoriji ljudskih prava i ustanovljava osnovna ljudska prava koja moraju biti univerzalno zaštićena.

Kako se godina približava kraju, pregled protesta i zahteva za dostojanstven život i poštovanje pokazuju da je svet daleko od toga da zaustavi kršenja ljudskih prava. Kada se kršenja dogode, branioci ljudskih prava, poput Fotisa Filipua (Filippou) iz Amnesti internešenela, bacaju svetlo na probleme i zahtevaju rešenje putem zagovaranja i kampanja.

Početkom ove sedmice, Filipu je bio gost na poslednjem izdanju Kosova 2.0, pod nazivom Volume UP (Pojačaj), što je serijal javnih govora i master časova održanih ove godine. Zamenik regionalnog direktora i direktor kampanje za Evropu, podelio je svoje iskustvo u oblasti razvoja uspešnih zagovaračkih kampanja i efikasnog mobilisanja ljudi radi borbe za ljudska prava.

On predvodi kampanje ove organizacije u regionu u proteklih 12 godina, upravljao je kampanjama koje su mobilizovale ljude širem regiona, a koji su preduzeli određene akcije; njegove akcije su dovele do promene politika, kao i poboljšanja života ljudi.

On je predvodio više kampanja na temu ljudskih prava, uključujući slobodu izražavanja i pravo na mirne proteste, zaštitu branilaca ljudskih prava, pravo izbeglica i migranata, LGBTI osoba i manjina, kao što su Romi. Obučio je stotine aktivista i učesnika kampanja da koriste saradljive metode radi planiranja efikasnih kampanja koje svoju snagu crpe od ljudi.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0 je razgovarao s njim o ženskom otporu u 2018, kampanjama koje su dovele do promena i o tome kako komunicirati sa ljudima koji su neophodni da bi se uvele neke promene.

K2.0: Završni godišnji izveštaj Amnestija daje dosta prostora pravima žena. Da li je to rezultat aktivizima koji su predvodile žene u 2018, a koji je dosta bio naglašavan kroz brojne proteste koji su se održali tokom cele godine u različitim delovima sveta? Ili je izveštaj samo slučajno bio u saglasju sa time?

Fotis Filipu: Svakako da nije reč o slučajnosti. Na 70. godišnjicu od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, objavili smo “Prava danas”, što predstavlja naš pregled stanja ljudskih prava u 2018. i odlučili smo da se usredsredimo na žene, jer je očigledno da su žene bile predvodnice društvenih promena u ovoj godini.

Bilo je ženskopravaških pokreta širom sveta — od Južne Afrike, preko Indije, do SAD, Irske, Poljske — koji su izašli na ulice i pokazali da su promene moguće. Oni su zahtevali promene i pokazali da, uprkos činjenici da ovu Univerzalnu deklaraciju imamo već 70 godina, ženska prava i dalje nisu u potpunosti uvažena, i dalje nisu sasvim poštovana, pa tako borba za potpunu ravnopravnost i nediskriminaciju još traje.

Razmatrajući 70. godišnjicu od usvajanja Univerzalne deklaracije, Amnesti je učinio da pitanje “Koliko daleko smo stigli?” postane svojevrstan moto, sugerišući da i dalje ima dosta toga što treba da se ostvari. Kada pogledamo način na koji se manjinske grupe i imigranti koriste kao žrtveni jarci do dana današnjeg, tu vidimo neke senke iz godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu. Zar nije sve to jako depresivno u 21. veku?

Uzbunjujuće je. Ono što danas vidimo jeste da političari i vođe predstavljaju sebe kao snažne momke i lidere koji napadaju i koriste mizogine politike, ksenofobiju i homofobiju kako bi progurali ono što žele… i koriste ljude kao žrtvene jarce.

Kada su u pitanju ženska prava, na primer, i retorika u vezi sa ženama na mestima poput Poljske, Mađarske i drugih mesta širom sveta, to je nešto što svakako uzbunjuje, ali je to i deo stvarnosti da žene širom sveta, i u drugim zemljama, i dalje pate od zlostavljanja i diskriminacije, ali se taj problem i dalje ne rešava.

Jedno pitanje kojim smo se bavili, na primer, jeste onlajn zlostavljanje s kojim se žene suočavaju u više zemalja, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo. Žene, transrodne osobe i nebinarni ljudi podložniji su toj vrsti zlostavljanja, a istovremeno vidimo da kompanije poput Tvitera (Twitter) ne preduzimaju neophodne mere za sprečavanje takvog ponašanja.

S jedne strane, društvene mreže stvaraju prostor za produbljivanje upotrebe govora mržnje, ali s druge strane, one pomažu pri onlajn aktivizmu i vođenju kampanje.

Društvene mreže su bile snaga za ostvarivanje dobrih stvari na više načina kada su u pitanju pokreti, na primer… žene širom sveta podižu svoj glas i govore protiv zlostavljanja i zloupotreba. To je bio odličan način za to da se ljudi i pokreti organizuju i mobilišu. Videli smo milione ljudi koji izlaze na ulice i protestuju protiv ograničenja abortusa, koji se mobilišu protiv seksualnog zlostavljanja na mestima poput, na primer, Irske, i mi smo videli žene koje izlaze na ulice Argentine i protestuju protiv ograničenja abortusa.

To je nešto što je pokrenulo, na neki način, pozitivne kulturološke promene, što je apsolutno neophodno. Mnoga ova pitanja — kada je reč o diskriminaciji nad ženama, kada je u pitanju silovanje, kada je u pitanju seksualno zlostavljanje — svakako da moramo da se pozabavimo promenama zakona i politika, ali takođe moramo da izmestimo razgovor i kulturu koja okružuje ove teme, gde su društvene mreže bile ključne kada je reč o davanju doprinosa u tom smeru.

Šta je najvažnija promena koju su društvene mreže i Internet uveli u vođenje kampanja?

Kampanje su postale otvorenije. Više ljudi, ne samo velike organizacije i profesionalni učesnici kampanja, sada može da pristupi alatkama koje mogu da im pomognu da se organizuju, komuniciraju i da se mobilišu u borbi za ljudskopravaške teme, ekološka pitanja i da se bore za društvene promene. Mi vidimo platforme koje nude mogućnost svakome da započne svoju kampanju.

Društvene mreže, očigledno, može da upotrebi svako da bi se povezao i okupio svoju zajednicu ljudi koji se bore za iste stvari, pa je to učinilo da kampanje postanu mnogo demokratičnije, mnogo otvorenije i mnogo pristupačnije ljudima koji inače u prošlosti ne bi bili u mogućnosti da to urade bez povezivanja sa određenim grupama ili organizacijama.

Šta smatrate uspešnom ovogodišnjom kampanjom?

Jedna od najvećih pobeda u 2018. bio je referendum o abortusu u Irskoj. Ovo je nešto za šta se ženske organizacije i aktivistkinje bore godinama i nešto na čemu Amnesti radi duži niz godina.

Jedan od najvećih uspeha kampanje povezan je sa pričama koje su hrabre žene podelile sa svima, ističući probleme i uticaj koji je osmi amandman Ustava Irske [kojim je abortus zabranjen] imao na njih. To je bila kampanja koja je nadahnula mnoge ljude da glasaju i kampanja koja je inspirisala mnoge da uvedu neophodne promene na osnovu vrednosti, saosećanja, dostojanstva, ravnopravnosti i poštovanja. To je nešto što je nadahnulo mnoge od nas koji smo gledali i pratili kampanju.

Očito je da se nastavlja borba za seksualna i reproduktivna prava u mnogim zemljama, te da Amnesti i drugi vode kampanje da se to promeni.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Referendum za legalizovanje abortusa u Irskoj bio je veliki uspeh za ljudskopravaške aktiviste, ali protesti u Argentini nisu doveli do istih promena. Šta je ključno kako bi se ostvarile promene?

Kada govorimo o ovim pitanjima, treba da znamo da se promene ne dešavaju od dana do sutra. U Irskoj, promene se nisu desile preko noći. Ženske grupe su vodile kampanje po ovom pitanju dosta dugo kako bi se napravile ustavne promene.

Amnesti je otpočeo svoju kampanju pre više godina i pridružio se ženskopravaškim pokretima koji su [već] vodili kampanje u ovoj oblasti. Godine 2018, dostigli smo trenutak u kom ljudi u Irskoj zauzimaju pozicije kako bi se ostvarile ove značajne promene, što je, naravno, istorijska pobeda, i predstavlja nešto za šta sada vodimo kampanju da bi se učinilo sve da žene u drugim delovima sveta imaju ista prava.

A u Argentini, ono što smo videli jeste da, naravno, to nije bila krajnja tačka, nismo videli konačnu pobedu, ali smo videli da je taj talas promena ojačao, da su sve te žene podigle svoj glas, a ovo je nešto što će se desiti.

Promene dolaze. Mi vidimo napredak kao rezultat mobilizacije.

U praksi, kako planirate kampanju? Koje su to stvari neophodne koje treba predvideti i o njima porazmisliti?

Glavno pitanje se svodi na razumevanje problema i sistema u kom problem postoji i pokušaj da se shvati šta treba da se promeni kako bi se neki problem efikasno rešavao. Tu ne bi trebalo samo da se bavimo simptomom nekog problema.

Na primer, recimo da se bavimo silovateljskim zakonima — koji u mnogim državama u Evropi ne priznaju da seks bez saglasnosti predstavlja silovanje. Bavljenje promenama u zakonodavstvu jeste jedan nivo, ali kada gledamo šire strukturne probleme, uključujući rodne norme i stereotipe, to je podjednako važno. Dakle, gledamo šta je ta promena koju želimo da uvedemo i koji su stepeni promene neophodni.  

Mi moramo da prepoznamo različite publike koje bi nam pomogle da stignemo u taj stadijum. Ko može da nam pomogne da ostvarimo te promene, a zatim možemo da izađemo i da identifikujemo probleme. Vidimo da promene mnogih ovih pitanja moraju da se ostvare uz pomoć narodne moći.

Dakle, kako bismo mogli da privučemo ljude da stanu uz nas, moramo da se pozabavimo time kako ljudi posmatraju ova pitanja, šta bi ih motivisalo, šta bi bila prepreka tome da ljudi nešto preduzmu, a zatim moramo da smislimo poruke, okvire, komunikacione kanale, taktiku i aktivnosti koje bi govorile o razumevanju pitanja s tačke gledišta ovih ljudi, koje bi govorile o njihovim potrebama, koje bi povezivale njihova srca i umove i predstavljale jasan poziv na delovanje.

Spomenuli ste vođenje kampanje za promene u zakonima u državama-članicama EU radi prepoznavanja seksa bez saglasnosti kao silovanja. Nalazi analize Amnestija bili su alarmantni i pokrenuli su hitan poziv na akciju.

Od 31 zemlje koja je bila deo te studije, samo osam prepoznaje u zakonu da je seks bez saglasnosti – silovanje. To je nešto na čemu radimo sa grupama žena na terenu. Slušamo šta imaju da kažu hrabre žene, one koje su preživele silovanje, koje govore javno protiv toga, koje dižu svoj glas i mi stojimo rame uz rame sa njima u njihovim naporima da se promene zakoni, ali i da se promene stavovi javnosti.

Videli smo da, u mnogim zemljama… mnogi od ovih stavova se zasnivaju na rodnim normama i stereotipima o tome da su žene odgovorne za način na koji se oblače, da su odgovorne za to što moraju da kažu ‘ne’. Da ono što kažu kao ‘ne’ — sem ako nema eksplicitne saglasnosti, sem ako nema ‘da’, onda je taj seks, u suštini, silovanje.

Tako smo pokrenuli kampanju Porazgovarajmo o pristanku kako bismo otvorili razgovore na tu temu, kako bi ljudi počeli da pričaju o ovim temama i da se to prepozna u zakonima, ali i u stavovima, da je seks bez saglasnosti – silovanje.

[Ishod toga što silovanje nije definisano u zakonima jeste to da] ljudi bivaju oslobođeni optužnice, da se drugi ljudi optužuju za različite prestupe, ali da nisu optuženi za silovanje. To znači da žene koje su preživele silovanje ne mogu da zadovolje pravdu, ali postoji i šansa da neće da prijave silovanje. Možda ne potraže zadovoljenje pravde za ono što su pretrpele. Zato je bitno da imamo promene zakona, jer bi se tako mogli promeniti stavovi i obrasci ponašanja.

Kada razmišljate o stanju ljudskih prava u Evropi, da li biste uperili prstom u države za koje mislite da imaju potrebu da urgentnije adresiraju kršenje prava ili koje više zabrinjavaju kada je u pitanju njihovo poštovanje iskazano prema tim pravima?

Vrlo je teško da upiremo prstom u neku određenu državu. Jer je očigledno da vidimo kršenje ljudskih prava i različita pitanja na raznim nivoima u različitim državama, gde promene u ovim slučajevima nije lako postići.

Čak i na mestima gde imate brojna kršenja ljudskih prava na kojima radimo, tu i dalje vidite da borba, mobilizacija i aktivizam ljudi mogu da donesu plodove, kao što je slučaj sa Turskom, na primer. Tamo su ljudi prkosni uprkos ograničenjima, represiji, pa bi to moglo da dovede do izvojevanja pobede.

Svakako se borimo u kontekstu toga gde se nalazimo u Evropi sa svim tim žrtvovanjem, širenjem straha, mržnje i demonizovanjem. Kada je u pitanju sve manji prostor za civilno društvo, na primer, situacija je sve teža. Pitanja u vezi sa izbeglicama i migrantima sve su zaokupljenija toksičnom atmosferom i vidimo da EU nastavlja da sprovodi pristup koji se vrti oko izgradnje tvrđave, izopštavanja ljudi, sa tek malim osvrtom na pristup koji je podrazumevao prozivanje i koji je bio delotvoran u prošlosti.

Dakle, ono na šta se mi usredsređujemo jeste izgradnja, ne samo mi u Amnestiju, već svi mi koji radimo na ovim pitanjima za jačanje pokreta, jačanje sposobnosti ljudi da se mobilišu, vode kampanju na ove teme i podržavaju grasruts inicijative koje su u nastajanju, koje se opiru tome, koje se zalažu za pozitivnu viziju toga kako će izgledati naša društva, društva koja su izgrađena na principima solidarnosti, dostojanstva i saosećanja.

Jedna stvar o kojoj treba razmišljati kada se planira kampanja jeste način na koji će se komunicirati sa ljudima koji ne podržavaju nužno postizanje nekog određenog cilja, već se nalaze na drugoj strani borbe. Kako pristupate mentalitetu tih ljudi?

Sve se svodi na zajedničke vrednosti koje ljudi imaju po ovim pitanjima. Zajedničke vrednosti poštovanja, dostojanstva, ravnopravnosti i saosećanja jesu stvari koje prave razliku. To je ono što pokušavamo da uradimo sa svim kampanjama na kojima radimo. Da identifikujemo zajedničke vrednosti koje se nalaze u korenu promena koje želimo da adresiramo i da prepoznamo zajedničke vrednosti ljudi koji se trude da se mobilišu i uključe.

Na primer, mi se bavimo migracijama i pravima izbeglica, i to je ono gde pokušavamo da se usredsredimo na te vrednosti solidarnosti i zajedništva, da se fokusiramo na mnoge ljude koji su zapravo spremni da požele dobrodošlicu izbeglicama u njihovim zajednicama, koji su spremni da ponude pomoć i solidarnost ljudima koji traže utočište i bolji život u Evropi.

Ovo su principi i vrednosti o kojima govorimo i mi pokušavamo da iskomuniciramo sa ljudima koji bi mogli da imaju drugačije probleme u svojim životima i kojima, možda, nije nužno stalo do ovih tema u datom trenutku, ali na kraju krajeva pokušavamo da ustanovimo šta je ono što povezuje nas kao ljude i celo čovečanstvo čiji smo svi deo.K

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom.

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.