Tokom devedesetih godina slušao sam metal muziku, a u jednom trenutku mi je postala sasvim dosadna. Po mom mišljenju, novi metal je ono što je uništilo svako značenje metala — da je, nekako, preobrazio besne poglede u modne ikone, gde je nekada mračna i brutalna ideja o muzici postala trend na MTV-u, što je drastično izmeštanje iz dubokih i smislenih tekstova tipa Blessed are the Sick ili Puppets u površni Nookie.
Zato sam se držao onoga što sam smatrao najreprezentativnijim stilom metal muzike i referentnom tačkom u svakom trenutku — kasne osamdesete i sredina devedesetih sa Slejerom (Slayer), Metalikom (Metallica), Mašin hedom (Machine Head), Morbid ejndželom (Morbid Angel), Detom (Death), Safokejšenom (Suffocation), kao i nekim drugim novijim bendovima. Oni su svi opstali i posle toliko vremena, neki su se skoro pa raspali, ali su svi ostali izuzetno važne stavke u svetu metala i ekstremnog metala.
Da se vratimo u 2018.
Mnogi od nas ljubitelja metal muzike iz devedesetih venčali smo se, dobili smo decu, neki su čak i ministri u vladi, neki su se udebljali, a neki su čak postali tehno di-džejevi (priznajem da ja spadam u ove poslednje dve grupe). Ipak, bez obzira na profesiju ili na pravac kojim se krećemo u životu, metal i dalje opstaje kao vezivno tkivo između nas. Ima čak i onih koji u šali kažu, “Totone, bio si dobar dečak, ali si onda postao di-džej”. Nemam ništa protiv njih, jer svako ima slobodu da se bavi onime što izabere. Ipak, čudno je to što, bez obzira na izbore u životu ili muzici, metal muzika i dalje igra značajnu ulogu.
Svakodnevno puštam Master of Puppet ili Seasons in the Abyss. Prema tome, bez obzira na sve, mi smo nekako ostali obožavaoci metal muzike i to je vrlo uputno. Metal nije pop muzika. Čim nađe svoj put ka vašim bubnim opnama, tamo će ostati zanavek, poput zaboravljene rakete u nekom silosu za nuklearni arsenal, negde u pustinji u Nevadi ili Sibiru, čekajući da se aktivira.
Pre dve nedelje, jedan prijatelj me je pozvao na mali ‘privatni šou’ lokalnih pank i metal bendova, pod nazivom Zimsko okupljanje ‘Odupri se’ (Resist Winter Gathering). Iako sam se mučio sa upornim gripom, osetio sam da me nešto doziva da izađem iz kreveta, da poskidam pidžame i uputim se na ovaj nastup.
Trebalo nam je duže od pola sata da pronađemo ovo mesto, koje je tajno i nalazi se u industrijskoj zoni Kosova Polja. Dok sam ga tražio, vratio sam se u godine tokom kojih sam bio u potrazi za ilegalnim nastupima u Londonu; srce mi je jako tuklo, osećao sam trzaj u stomaku, što je slično neprijatnom osećaju koji i dalje osetim pred svoje di-džejevske nastupe; nalet koji je zagonetniji od promaje, ali sam nekako naučio da verujem u to da će se nešto čarobno desiti.
Kako smo pronašli to mesto, saznao sam da je reč o jednoj vrlo udobnoj prostoriji za vežbanje, sa popriličnim ulaganjima u akustiku (što je retkost čak i za profesionalne bendove koji prave turneje); udobno i toplo za jednu zimsku noć, sa mnogo besplatnog piva. Ovo mesto su uredili članovi veteranskog metal benda Diadema, a koji vode i nezavisnu izdavačku kuću Defaj dem (Defy Them).
Pre nastupa je vođena diskusija o metal sceni Kosova, koju smo, nažalost, propustili, jer bih voleo da nešto kažem o istoj. Ipak, imao sam priliku da čujem prvi bend — Sotap, tročlani bend, gitara prikačena na oktaver da bi imitirala bas i bubnjara. Nisam bio siguran da li su svirali svoje pesme ili numere nekog opskurnog benda iz ere Fugazija (Fuggazi). Ipak, njihova zanimljiva kombinacija metala, nu metala (njegove dobre strane) sa nekim gitarama u Helmetovom stilu i nojz pank rokom bili su sjajan uvod za nastup.
Sledeći je nastupio Pink Metal, najbolji naziv za bend koji svira najčudniju kombinaciju panka, novog talasa, metala i svega između. Oni su ozbiljni i profesionalni, ali njihova muzika sadrži neki humor koji bi posramio bend Lawnmover Deth ili čak Primus i naterao ih da potraže druge pravce; vrhunski, originalni stil muzike u koji je teško prodreti.
Pink Metal nastupa na Zimskom okupljanju ‘Odupri se’. Fotografija: ‘Odupri se’.
Njihov bubnjar pravi najčudnije ritmove, usudiću se da kažem da su poliritmični, toliko da bi u preterano kvantizovanom svetu skembali svaki kompjuter koji bi pokušao da ga isprati. Pink Metal čine lokalni heroji čije tekstove poznaje skoro cela publika koja peva sa njima.
Šlem (Shlem), treći bend na redu, zvučao je kao zemljotres, ali sa sporijim metalom koji je kamenit i muljav (sludge metal), a što me je vratilo u dane Kroubara (Crowbar) i u ono što je radio Fil (Phil) Anselmo. Bez po muke mogao sam da zamislim kako ovaj bend kulira na tremu u Filovom dvorištu.
Moram da priznam da sladž metal nikada nije bio moj omiljeni stil metala. Ipak, bendovi poput Kraubara, Ajhejtgoda (Eyehategod) i Daun olvejza (Down always) uvek su uspevali da se istaknu, a naš lokalni Šlem učinio je upravo to — svirao je taj sladž što muljevitije i prljavije što je mogao, pritom zadržavajući tu energiju u prostoriji (za razliku od nekih dum (doom) ili stoner bendova koji često mogu da vas uspavaju). Oni su izveli neke numere jednog od mojih omiljenih bendova, Korna; ipak, nekako su mi se više dopali kada su oni svirali Korn nego sam Korn koji je izvodio svoje pesme uživo.
Kako Frizonova (Frisson) muzika kombinuje ono staro i uvodi novo
Pre nego što se osvrnem na poslednji bend sa spiska, ako se usudim da ih nazovem zvezdama, retko gde sam video toliki entuzijazam od nekoga na koncertu — od članova bendova ili drugih bendova do posetilaca nastupa. Usledila je grupa Frizon, koji se već smatra legendarnim bendom.
Frizon je snimio svoj prvi album, pod nazivom Exit Denied, kada su imali samo 16 godina, što svakako nije bila najbolja produkcija koja postoji na svetu. Ipak, ovako mladi bend sa ovako velikom publikom prava je retkost u današnje vreme; u stvari, u bilo koje vreme.
Nakon hitre provere ozvučenja koja nije trajala duže od tri minuta, momci su odsvirali svoju prvu numeru sa žestinom svih nuklearnih bombi povezanih zajedno u jednoj eksploziji.
