“Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu, gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju, i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju – jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda. ”

Ovo su bile reči koje je, inter alia, Slobodan Milošević izgovorio pre skoro tri decenije na Kosovom polju, u blizini gradića Fushë Kosovë/Kosovo Polje, gde su 600 godina ranije srednjovekovni srpski prinčevi, u savezu sa drugim balkanskim narodima, uključujući Albance, neuspešno pokušali da se suprotstave turskoj invaziji.

Samo tri meseca i pet dana je prošlo otkako je Beograd lišio autonomije ono što je tada nazivano Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom Kosovo. Stotine hiljada Srba iz cele Jugoslavije se okupilo na ovom polju da bi se prisetili ove izgubljene bitke koja je postala kamen-temeljac nacionalnog i nacionalističkog srpskog mita.

Na podijumu, u neposrednoj blizini, nalazio se Slobodan Milošević, mladi, srpski komunistički lider, koji je, u makijavelističkom smislu, shvatio da bi osećaj viktimizacije koja se priziva svakodnevno kod Srba mogao jednog dana, hipotetički rečeno, da se prevede u mnogo glasova. Carpe diem. Pa je tako Milošević ugrabio trenutak, pretvorivši sebe od socijalističkog birokrate u nosioca ideje o spasavanju srpske nacije.

Ipak, transformacije ličnosti na srpskoj političkoj sceni nisu neuobičajene. Aktuelni predsednik, Aleksandar Vučić, počeo je svoju političku karijeru kao žestoki nacionalista koji je težio ispunjenju snova radikalskog lidera Vojislava Šešelja o širenju granica i stvaranju Velike Srbije duž linije Virovitica-Karlovac-Ogulin-Karlobag — što je sada daleko prisećanje poznatog Londonskog mira iz 1915, kada su Saveznici obećali Srbiji proširenje na zapad.

Vučić je bio ministar informisanja u jednoj od Miloševićevih vlada tokom rata na Kosovu i kada je NATO bombardovao Jugoslavije. Upravo je tada optužen za uvođenje kazni za novinare koji su se protivili vladi, te je zabranjivao strane televizijske mreže.

Čini se da se ova osobina prezira prema medijima nastavlja do njegove posete Kosovu ovog vikenda. U nedelju (9. septembra), jedan od producenata serijala “Rikošet”, Saša Mirković, navodno je napadnut u Mitrovici nakon što je pokušao da postavi pitanje predsedniku Vučiću o tome zašto je Oliver Ivanović ubijen. Rikošet piše da je Mirković zatim iznenada i bez upozorenja udaren u glavu pištoljem otpozadi i da su to uradili  “neki Vučićevi banditi”, dodajući da su Vučić i njegova grupa ubrzo otišli sa tog mjesta. U izjavi Mirković kaže da je Vučić “tolika kukavica da ga u svakom trenutku okružuje makar 10 gorila”.

Pre 10 godina, posle sukoba sa liderom Srpske radikalne stranke Šešeljem, Vučić je zajedno sa Tomislavom Nikolićem — tadašnjim zamenikom predsednika i potonjim predsednikom Srbije — odlučio da napusti partiju i napravi novu, Srpsku naprednu stranku. Prilikom odlaska iz ove stranke, Vučić tvrdi da je napustio i svoja nacionalistička uverenja i kaže da se ne stidi da prizna sve svoje političke greške.

Posle transformacije došla je i pobeda. Partija je 2012. ušla u vladu, a nakon izbora 2014. postala je najveća u Narodnoj skupštini Srbije. Vučić je proglašen za nekoga ko vodi uravnoteženu spoljnu politiku, ciljajući da stvori dobre odnose sa NATO i Rusijom.

Ipak, u poslednjih nekoliko meseci on je počeo da govori o istorijskom rešenju u odnosu na Kosovo. Zajedno sa predsednikom Kosova, Hašimom Tačijem (Hashim Thaci), Vučić se zarekao da će napraviti sporazum između Kosova i Srbije, ali dok jedan priča o tome da će uzeti svaki metar Kosova, drugi priča o tome da će Preševska dolina da se pridruži Kosovu.

Analitičari pričaju o mogućnosti teritorijalne razmene između dveju država, što je ideja kojoj se protivi politička opozicija u obema zemljama, kao i neke moćne evropske države, poput Nemačke i UK, ali nije bilo sličnog protivljenja SAD, EU i UN.

Upravo se pod ovakvim okolnostima odigrala poseta predsednika Vučića Kosovu. Prvobitno je rečeno da će Vlada Kosova dozvoliti i ovu posetu, ali da neće dati dozvolu za posetu jezeru Gazvode koje bi, u slučaju razmene teritorija, bilo lokacija oko koje bi se sporile dve zemlje.

Predsedavajući Skupštinom Kosova, Kadri Veselji (Veseli), rekao je da odlazak na Gazivode nije Vučićev posao. Kasnije su mediji izveštavali da je Priština, zbog međunarodnog pritiska, morala da odluči da da Vučiću dozvolu za posetu jezeru.

Predsednik Vučić je ušao na Kosovo na jutro 8. septembra na graničnom prelazu Brnjak. Simbolički, s njim, kao deo pratnje, bili su šef takozvane Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i šef Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Bratislav Gašić.

Vučić je posetio više lokacija. Dao je mnoga obećanja. Dobio je velike aplauze. Ali u njegovom razgovoru sa lokalnim Srbima, rekao je i sledeće: “Znam šta biste hteli da čujete, ali to ne mogu da vam kažem, ne zato što ne želim, već zato što sam odgovoran za to da znam kada je pravi trenutak.”

Međutim, Vučić nije zaboravio da naglasi promenu metoda na putu ka pobedi u ovom ‘ratu’: “Moja namera je da mi pobedimo, da Srbija pobedi, prvi put u ne znam koliko godina, bez krvi, bez smrti, bez užasa i groblja, već radom, znanjem i decom.”

Ipak, dok je on pričao o pobedi Srbije, Vučić nije objasnio šta bi kosovski Srbi dobili u ovoj pobedi. Kosovski Srbi su i dalje grupa koja je ostavljena na milost i nemilost sudbini, između nipodaštavanja i oholosti Beograda s jedne strane, i paranoje i predrasuda Prištine sa druge.

“Neće biti lako postići sporazum”, rekao je Vučić, misleći na zaključak dugogodišnjih pregovora sa Kosovom koji su preduslov za to da Srbija pristupi EU, pre nego što je dodao: “Da li imamo nacrt sporazuma u Briselu? Nemamo, čak nismo ni blizu tome.”

Nakon što su ratni veterani Kosova blokirali puteve koji vode ka selu Banje u dreničkom regionu, kosovska vlada je otkazala Vučićevu posetu ovom selu, ali naizgled nije imala problem s tim da on održi skup u Severnoj Mitrovici.

U stvari, Vučićev uzaludan pokušaj da poseti Banje čini se kao provokacija da dođe u situaciju u kojoj je u svakom slučaju pobednik: Ili ću da uđem u Drenicu i kažem srpskoj opoziciji ‘ovo je hrabrost’ ili će me demonstranti napasti i srpski narod će videti ko je heroj, kao i žrtva Albanaca.

Vučić je podvukao da je njegova zamisao da se održi mir i da se “grade mostovi sa Albancima”. On je dodao da bi Srbi trebalo da “teže sporazumu [sa kosovskim Albancima], čak i kada znamo da je to skoro nemoguće, jer sve drugo vodi u ambis i katastrofu”.

Generalno gledano, Vučić vodi umereni diskurs, uprkos tome što mnogi misle da bi on došao da udara u patriotske bubnjeve kako bi konsolidovao svoje biračko telo u Srbiji igrajući na kartu Kosova. Umesto toga, on je rekao da se oseća bespomoćno pred Merkel i da bi njene reči trebalo uzeti u obzir.

On je govorio o sporazumu koji bi ohladio uzavrelu krv dugogodišnjeg neprijateljstva između dvaju naroda: Albanaca i Srba. On je kazao i da Tači nije njegov prijatelj, da se ne vole međusobno, ali da odgovornost za pregovaranje o konačnom sporazumu sa Kosovom mora da preuzme srpska državna vrhuška.

Ipak, skup u Mitrovici nije bio sasvim bez kontroverzi. Tokom svog govora — kako bi ilustrovao naziv ovog članka — on je rekao da je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević bio veliki srpski lider, ali da su želje Srbije tada bile nerealne i da Srbija nije shvatila da nije sama na svetu i da nijedna država ne može da živi bez ostatka sveta, pa je zato platila cenu.

Neko bi mogao da kaže da Miloševićev govor na Gazimestanu 1989. i Vučićev govor u Severnoj Mitrovici 2018. ne mogu da se porede, jer je ovaj prvi počinio zločine nad civilnim stanovništvom. Poenta je u tome da obojica, u svojim govorima, pokušavaju da stope ulogu oca nacije sa zrelim ponašanjem.

Obojica predsednika su se istovremeno obraćala nacionalnom biračkom telu i međunarodnim centrima odlučivanja, ali iako je prvi govor bio praćen ratom, posle drugog govora se čini da jedino ratna retorika može da usledi. Dvojica predsednika i očinske posete Kosovu počinju da liče na citat Karla Marksa (Marx), prvo na tragediju, a onda na farsu. K

Feature image: Majlinda Hoxha / K2.0.