Bio je to uobičajeni dan negde sredinom oktobra. Uživala sam u prvom danu svog jednonedeljnog godišnjeg odmora, dok mi je istovremeno čitavo vreme padao na pamet niz ideja o temama koje bih radnim danima mogla da istražujem kao novinarka. Niz ideja o pitanjima koja su istovremeno u meni i budila i uklanjala anksioznost. Dakle, vrlo uobičajena stvar.
A onda mi je uobičajeni tok dana poremetila uznemirujuća vest: rat je počeo u Gazi.
Bila sam užasnuta. Kad god se spomene rat, to je nešto zastrašujuće, bez obzira u kom delu sveta se događa, da li na Bliskom istoku ili na granicama naše zemlje. Rat postaje još strašniji pogotovo u onim mestima na svetu koja su poput našeg, gde čovek odrasta slušajući priče i iskustva iz rata, a u kojima često izostaje i suočavanje samih ljudi s onim što im se dogodilo.
Tog uobičajenog dana, koji je od tog momenta postao sve samo ne uobičajen, sve je strašnija postajala ta neprestana pomisao na to šta će se dalje dogoditi. Zamišljala sam samo kako će, kao u svakom ratu, po običaju prvi i najteže stradati: nedužni civili.
Dani su prolazili. Desilo se tačno ono o čemu nisam mogla prestati da mislim. Zapravo, i nije bilo potrebno previše razmišljati. Dovoljno je znati samo malo o višedecenijskoj istoriji ugnjetavanja, ubistava, prisilnog raseljavanja, brutalnog nasilja, progona i aparthejda od strane izraelske države protiv Palestinaca na Zapadnoj obali i Pojasu Gaze. Dovoljno je znati da se Gaza već skoro 20 godina opisuje kao “zatvor na otvorenom”, gde država Izrael drži dva miliona ljudi zarobljene na mestu od 365 kvadratnih kilometara. Radi poređenja, malo Kosovo, koje takođe ima oko dva miliona stanovnika, leži na ukupno 10.887 kvadratnih kilometara.
Možda je za mnoge ljude čak i to nezamislivo.
Dani su prolazili, oktobar se završavao, a istovremeno sa sve većom nehumanošću koju je palestinski narod doživljavao, svet je nastavio po starom, kao da se ništa ne dešava. Nastavio se i tok mojih ideja o događajima na Kosovu koje bih mogla da istražujem kao novinarka, kao i o pitanjima oko kojih bih mogla da se angažujem kao aktivistkinja. Motale su mi se po glavi teme kojima sam i inače strastveno posvećena, kao što je problem meštana jednog sela kod Kamenice sa kamenolomom; ili nepravedna socio-ekonomska realnost u kojoj žive Romi, Aškalije i Egipćani; ili žene na Kosovu koje su svakodnevno u opasnosti od femicida; ili lične priče poput one starice koja za hleb zarađuje tako što sedi na komadu polomljene stolice, na hladnoći, prodaje rukotvorine na Zelenoj pijaci i svakodnevno udiše teški smrad gomile smeća koja okružuje njeno radno mesto.
S takvom gomilom se čovek i može boriti, ali sam ne može dugo da istraje ako mu i druge ruke ne pomognu. Toliko je gomila pred nama sa kojima se sami ne možemo izboriti.
Potrebno je mnogo ruku da se ukloni brdo problema. Potrebno je mnogo ruku da se ukloni tuđa bol. Spoznajom tuđe boli, postajemo solidarni jedni s drugima.
Usred svega toga, bilo mi je teško ostati prisebna dok sam, na jednom od skupova podrške Palestini, čitala “The Gaza Monologues” (Monolozi iz Gaze) o tome kako su palestinske žene tokom godina ugnjetavanja uvek nosile svoju najlepšu odeću, kako bi ih smrt zadesila lepo obučene. Govorim o toj mentalnoj prisebnosti koja se bori da opstane između anksioznosti koju ovakva dešavanja uzrokuju i strasti za aktivizmom koju sam oduvek gajila. O prisebnosti koju morate zadržati kada različite patnje stavljate na vagu i merite ih naspram drugih, što zapravo u svojoj biti može zvučati kao vrlo okrutan čin.
Starica koja prodaje robu okružena smećem zaslužuje da se saslušaju njene nedaće. Međutim, ono što se dešava sa civilima u Palestini je u mojoj glavi nadmašilo sve ostale teme kojima sam se dosad bavila ovde na Kosovu.
To me je navelo da razmišljam o tome gde je moje mesto na ovom svetu. A zatim i da razmišljam o nečemu manje apstraktnom, a to je moj položaj kao novinarke, a pre svega kao aktivistkinje u jednoj maloj zemlji kao što je Kosovo, gde je težina tuđe boli vrlo mala za one koji su odgovorni da za nju pronađu rešenje.
Razmišljala sam, naravno, i o tome šta se ovde događalo. Verovatno je strah bio taj koji je podstakao vojnu intervenciju na Kosovu 1999. godine – intervenciju koja se dogodila nakon brojnih masakra koji su se u tom ratu činili ili koji su u jednom drugom ratu već bili počinjeni. Strah je bio opravdan onim što se 1995. godine već bilo dogodilo u Bosni i Hercegovini. Intervencija na Kosovu imala je svoj presedan, svoj razlog, svoj “Never Again” (Nikada više) koji je usledio tek nakon ubistva hiljada civila u Srebrenici, počinjenog pred očima sveta.
Pod ovakvim okolnostima, pomislila sam kako je eho tog “Nikada više” možda izbledeo u svetu, ali to ne opravdava naše ćutanje. Zapravo, trebalo bi da naš glas učini još glasnijim i odlučnijim. Solidarnost je ta koja održava nadu. Nada u slobodu danas je potrebna narodu Palestine više nego ikad. Međutim, do marta 2024. godine, izraelska država je ubila preko 30.000 ljudi, smanjujući tu nadu iz dana u dan.
Bolje i slabiji glas nego potpuna tišina
U znak nepristajanja na ugnjetavanje, 27. oktobra 2023. godine, nekoliko dana nakon početka rata u Gazi, grupa aktivistkinja i aktivista okupila se u prostorima društvenog centra Termokiss u Prištini kako bi se pripremila za prvi marš solidarnosti sa palestinskim narodom.
Atmosfera je bila sumorna. Svi su na društvenim mrežama delili informacije o tome šta su videli. “Ubijeno je 5.000 ljudi, od čega su polovina deca”, kaže jedan aktivista. “Jeste li videli slike majke koja u kesi nosi raznete ostatke tela svoje dece?” upitao je drugi. Dok smo farbali još jedan od transparenata u nizu, postalo nam je jasno da možda ne možemo uticati na situaciju, ali solidarnost ipak možemo iskazati.
Razmišljajući sami sa sobom, ali i zajedno s ostalima, činilo nam se kao da sve ovo radimo tek radi reda i da u vezi s tim ništa ne možemo promeniti. Ali, s druge strane, mislili smo da ako krenemo nešto raditi, postaće nam obaveza. Mnogima od nas, veza između onoga što se dešava u Palestini i trauma iz rata na Kosovu 1998-99, koje smo lično doživeli ili smo od drugih slušali o njima, učinila je taj osećaj obaveze još jačim.
Tako je 28. oktobra 2023. godine održan prvi marš. Ljudi su izašli na ulice. Pozivali su na slobodu palestinskog naroda. Dok su neki jedva suzdržavali suze, drugi su već plakali.
Marš se završio. Konotacija koju su mu neki na društvenim mrežama dali bila je da je marš organizovala grupa verskih ekstremista protestujući za Palestinu koja nije priznala Kosovo. Postojao je pokušaj delegitimizacije solidarnosti sa nevinim životima koji su izgubljeni, stavljanjem demonstrantkinja i demonstranata isključivo u geopolitički kontekst ili njihovim etiketiranjem kao “ekstremističke grupe”.
No, marš je, baš kao i naša solidarnost, imao svoju svrhu. Na njemu je bilo ljudi koji se protive ugnjetavanju — i onom zasnovanom na rodu i onom zasnovanom na seksualnoj orijentaciji, etničkoj pripadnosti, rasi i bilo kom drugom identitetu. Bio je to pokušaj da se uvrstimo protiv ugnjetavanja bilo gde u svetu, solidarne/i sa građankama/ima drugih zemalja sveta, koje/i se često suprotstavljaju državnim strukturama zbog kojih još uvek nisu sigurne/i da li je bolje ćutati ili podići glas protiv njih.
Nakon prvog marša, Gaza je i dalje okupirana, a mi smo nastavili da se okupljamo.
Uprkos sumornom stanju, malom broju učesnika marša i suočavanju s komentarima kojima je cilj da umanje značaj našeg napora, ovakvi skupovi doneli su trenutke ponosa. Postavljanje zastave Palestine na Hotel Grand u centru Prištine, pored zastave Ukrajine koja već dve godine trpi tešku rusku okupaciju, bio je jedan od tih trenutaka.
Zastava koju su sašili aktivistkinje i aktivisti, na kojoj je pisalo “Free Palestine” (Sloboda Palestini) zavijorila se dve nedelje nakon prvog marša, 12. novembra 2023. godine, kada je muška fudbalska reprezentacija Kosova trebalo da odigra utakmicu sa Izraelom u Prištini, u sklopu kvalifikacionih utakmica za Evropsko prvenstvo 2024.
Tog dana je u glavnom gradu svuda vladao osećaj oštrih mera bezbednosti i kontrole.
Ukrajinska zastava je ponovo ostala usamljena, pošto je Policija Kosova na brzinu uklonila palestinsku, kao deo oštrih mera koje su pokušavali da sprovedu tog dana. Izgledalo je kao da nisu hteli da iko sazna da je ona uopšte bila okačena. Međutim, zastava je visela dovoljno dugo da probudi nadu u meni — ta zastava, koju toliko pokušavaju negirati, vijorila se u Prištini, usred jedne države koja je daleko geografski, ali čije su građanke i građani nastojale/i da budu bliske/i palestinskom narodu.
Uklanjanje zastave nije uklonilo i našu odlučnost.
Usledile su palestinske pesme i poezija, a zapaljene su i sveće u znak sećanja na više od 13.000 palestinskih žrtava ubijenih do 6. novembra 2023. godine.
