„Srušili smo zid straha
Vi ste srušili zid naše kuće
Mi ćemo ponovo sagraditi naše domove
Ali vi nećete nikada sagraditi taj zid straha”

tvit@souriastrong (Rawia Alhoussaini)
„Mreže revolta i nade: Društveni pokreti u doba interneta,” Manuel Kastels

___

Niko to nije očekivao. 

U zemlji otupeloj od korupcije, nejednakosti i apatije, gde su ljudi odavno izgubili veru u mogućnost promene, studenti su konačno prekinuli tišinu.

Sve je počelo zvukom metala koji se urušava.

Prvog novembra 2024. godine, u 11:52 časova, nova krovna konstrukcija centralne železničke stanice u Novom Sadu srušila se. Bila je to najprometnija stanica u gradu, prepuna mladih ljudi na putu ka fakultetu, drugih žureći na posao, dok je ritam svakodnevnog života prolazio kroz svaki voz. Među onima koji su u podne čekali voz, neki se te večeri nikada nisu vratili kući, ni na posao, ni bilo gde drugde.

Četrnaest ljudi je poginulo na licu mesta; jedna žena je preminula dve nedelje kasnije u bolnici. Četiri meseca kasnije, još jedna žrtva – V.C., koji se od tog jutra borio za život – preminula je u bolnici, postavši 16. žrtva tragedije koja je potresla zemlju.

Ali za većinu ljudi, to je značilo mnogo više od same nesreće. Rušenje je postalo simbol svega što se urušavalo mnogo pre tog krova; države izgrađene na nemaru i korupciji, gde institucije nisu funkcionisale, a odgovornost je bila izbrisana.

U danima koji su usledili, tuga je popustila mestu besu, podstičući talas građanskog ogorčenja i protesta.

Uskoro, hiljade ljudi širom Srbije izašlo je na ulice, zaustavljajući saobraćaj tačno u 11:52 na 15 minuta – u trenutku kada se krov železničke stanice u Novom Sadu srušio. Protesti su isijavali kreativnošću, a jedan od najpopularnijih slogana bio je „Pumpaj”. Koristi se da ohrabri ljude da istraju, da nastave da se bore, da još odlučnije deluju protiv korupcije i zahtevaju odgovornost, i da vide da se njihovi zahtevi ispunjavaju. 

Trenutni protesti predstavljaju najveće okupljanje koje je Srbija videla u poslednjim decenijama. Najmasovniji protest održan je 15. marta 2025. godine u Beogradu i trajao je čitav dan. Prema procenama udruženja Arhiv javnih skupova, u protestu je učestvovalo između 275.000 i 325.000 ljudi.

U toj atmosferi tog dana sloboda je bila opipljiva. Iako broj učesnika nije mali i ponekad je teško precizno odrediti tačan odziv, posebno tokom celodnevnih blokada, ono što izdvaja ove proteste jeste široko učešće: ljudi iz svih slojeva društva učestvuju i na svoj način doprinose borbi. Hrvatski istoričar Hrvoje Klasić primetio je da, čak i u poređenju sa čuvenim studentskim demonstracijama iz 1968. godine — prvim masovnim političkim protestom u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su studenti u Beogradu ustali protiv nejednakosti, nezaposlenosti i privilegija političke elite — današnji studentski pokret u Srbiji okuplja širu paletu učesnika i veći je po obimu.

Sećam se da mi je tada značilo da delim bol sa nekim. Osećala sam se manje nebezbedno, manje samo. Tih 15 minuta razmišljala sam o prekinutim životima, povređenima, njihovim porodicama i posmatrala ljude oko sebe. Petnaest minuta zajedno smo stajali nepomično, kao da smo i sami postajali deo grada koji ćuti sa nama. U tim minutima tišine postojala je neka neobična snaga, kao da svako od nas, u tišini, svedoči i pruža otpor. 

Sećam se da sam nakon (svojih) prvih 15 minuta tišine osetila jaku potrebu da zagrlim svoje prijatelje. Kao da mi se probudio osećaj zajedništva – zajedno smo i borićemo se za pravdu. Ovaj čin građanske neposlušnosti i solidarnosti ubrzo je postao poznat kao „15 minuta tišine”, a kasnije kao „16 minuta tišine”, nakon što je V.C., koji je u urušavanju zadobio teške povrede, nekoliko meseci kasnije preminuo u bolnici, čime je broj poginulih porastao na šesnaest.

Tokom jedne takve akcije, pod nazivom „Zastani, Srbijo”, 22. novembra 2024. godine, grupa organizovanih muškaraca fizički je napala studente, studentkinje, profesore i profesorke Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) koji su u tišini odavali počast žrtvama ispred FDU-a. Kao reakcija na ovaj napad, studenti i studentkinje FDU-a blokirali su fakultet i uspostavili četiri zahteva, koji su postali temelj daljeg delovanja studentskog pokreta „Studenti u blokadi”.

Njihov prvi zahtev bio je da se objavi sva dokumentacija vezana za rekonstrukciju železničke stanice u Novom Sadu – informacije koje su do tada bile nedostupne javnosti. Drugi zahtev odnosio se na identifikaciju i procesuiranje svih koji su napali studente i profesore, kao i na smenu svake osobe koja bi se utvrdila kao počinilac, a drži javnu funkciju. Tražili su i povlačenje svih krivičnih prijava protiv studenata uhapšenih ili zadržanih tokom protesta, kao i obustavu svih tekućih sudskih postupaka protiv demonstranata. Konačno, pokret je zahtevao povećanje budžetskog finansiranja državnih univerziteta za 20 odsto, ističući hronično neadekvatno finansiranje i propadanje visokog obrazovanja kao deo istog sistemskog raspada koji je doveo do tragedije.

Mesecima kasnije, nakon protesta 15. marta 2025. godine, studenti su na listu zahteva dodali novi: tokom minuta ćutanja na ulici Kralja Milana u Beogradu, kroz masu se proširio neidentifikovani zvučni talas koji je izazvao strah i konfuziju, razdvojivši okupljene na dva dela. Poreklo tog talasa ostalo je nejasno, iako su svedoci opisivali neobičnu vibraciju koju su mnogi smatrali namernom.

Organizacije civilnog društva primile su oko 3.000 žalbi građana, koji su prijavljivali različite zdravstvene probleme, povrede i fizičke i psihološke simptome povezane sa događajem. Kao odgovor, studenti su zahtevali formalnu istragu kako bi se utvrdilo koja tehnologija je korišćena, odakle potiče i pod čijom je nadležnošću primenjena. Dana 24. marta 2024. godine, Evropski sud za ljudska prava uputio je pitanje srpskoj vladi u vezi sa mogućom upotrebom zvučnog oružja tokom protesta održanog 15. marta 2025. Odgovori su trebali biti dostavljeni do 31. marta 2024. Srpske vlasti su priznale prisustvo LRAD-a (Long Range Acoustic Device) na protestu, čime su se suprotstavile svojim ranijim negacijama. Ipak, tvrdile su da uređaj nije korišćen kao “zvučni top” protiv demonstranata.

Sedmog aprila, studenti su proširili svoje zahteve podnošenjem krivične prijave protiv predsednika Aleksandra Vučića zbog posete žrtvama požara u noćnom klubu Kočani, koje su prebačene helikopterom iz Severne Makedonije u beogradsku intenzivnu negu radi lečenja. Vučić je, u pratnji ministra zdravlja i kamera, ušao u odeljenje bez zaštitne opreme, dok su novinari snimali povređene, što su studenti osudili kao narušavanje privatnosti i politički performans izveden nakon tragedije.

Ni jedan od studentskih zahteva nije ispunjen. Ipak, još u novembru 2024, odmah nakon što je FDU stupio u blokadu, počeli su da se pridružuju i ostali fakulteti. Upravo iz tog bunta i solidarnosti nastao je studentski pokret koji se zasniva na principima direktne demokratije „Studenti u blokadi”. To znači da se studenti organizuju samostalno kroz plenume, otvorena zasedanja koja se održavaju na svakom fakultetu, gde svako ima jednako pravo da govori, predlaže ideje i glasa o odlukama. Takođe su formirani radni timovi unutar svakog fakulteta – za bezbednost, medije, logistiku i slično – koji se bave svakodnevnim funkcionisanjem pokreta i sprovode odluke donete na plenumu.

Zamah je bio momentalan. Kako se vest o blokadi širila, i drugi fakulteti počeli su da organizuju svoje blokade.

„Sećam se tog neizdrža da moramo odmah da pozovemo na blokadu i da je glupo da Fakultet političkih nauka ne bude među prvima koji će da stupi u blokadu”, priča studentkinja Fakulteta političkih nauka (FPN) Emilija Milenković. 

Dodaje i da se u početku plašila da neće moći da održe blokadu, da neće biti dovoljno ljudi i da će to sve biti raspad sistema. „Tako je i bilo u početku, dok se neke stvari nisu sistematizovale i dok se nismo uigrali u smislu radnih grupa, plenuma”, rekla je Milenković. 

Kaže i da je solidarnost sa drugim fakultetima, a pre svega sa FDU-om, bila najvažnija kako bi se blokade prelile i na ostale fakultete u Srbiji.

„Gledam kako jedan po jedan fakultet ulaze u blokadu i ne mogu da verujem, jer se sve odigrava toliko spontano i brzo” , rekla je Milenković.

Solidarnost je vratila nadu da možemo da promenimo društvo u kom živimo i da nismo sami u toj borbi. Poljoprivrednici su svojim traktorima obezbeđivali studentske blokade, kuvali gulaš i nosili ga studentima i studentkinjama na fakultete, advokati su organizovali štrajkove, lekari izlazili sa svojih smena na šesnaest minuta tišine, srednjoškolci i srednjoškolke su organizovali plenume i blokade u svojim srednjim škomala i lokalnim zajednicama, prosvetni radnici i radnice, profesori i profesorke čuvali su leđa svojim đacima i studentima i studentkinjama. Zajedništvo i entuzijazam vratili su se na ulice, fakultete, škole, u javni prostor. Prvo se šaputalo, a onda i glasno govorilo da je promena moguća, da zaslužujemo bolje i da ćemo zajedno izgraditi bolju državu za sve nas.

Od kraja 2024. pa sve do 2025. godine, ritam pokreta pulsirao je ulicama – ponekad jenjavajući u tihim činovima otpora, ponekad eruptirajući u masovne demonstracije, ali nikada nije nestao i još uvek traje.

Pored blokada, studenti i studentkinje su svojim koracima oslobađali građane i građanke straha  – straha koji se godinama nataložio tokom poluautoritarnog režima i sporog urušavanja demokratskih institucija. Bio je to strah od izgovaranja protiv vlade čiji uticaj dopire skoro u svaki mali grad, gde su javna radna mesta često vezana za lojalnost Vučićevoj SNS partiji, kao i strah od učestvovanja na protestima, koji se redovno dočekuju kampanjama diskreditacije i zastrašivanja.

Tokom 2025. godine, oni su pešačili do Novog Sada, Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Pazara, Kraljeva i drugih gradova Srbije; dok su srednjoškolci i srednjoškolke organizovali slične akcije u svojim lokalnim sredinama. U državi u kojoj su mediji sa nacionalnom pokrivenošću pod kontrolom vladajuće stranke, naša tela postala su prenosioci poruka i simbol otpora. Kada su studenti i studentkinje, ali i srednjoškolci i srednjoškolke, zajedno prolazili kroz sela i opštine koje su zaboravljene, razgovarali su sa meštanima i prenosili poruku protesta – da jedino zajedno možemo da se borimo za pravdu i uređenu državu. 

Svakodnevno sam plakala dok sam gledala scene solidarnosti i zajedništva – bake i deke koji daju sok i kolače, možda sve što imaju u kući, studentima i studentkinjama koji prolaze kroz njihovo selo, a onda i studente i studentkinje koji se vraćaju u njihove kuće da im pruže zahvalnost. Studenti i studentkinje iz Niša koji su tokom Ramazana pripremili iftar i posebne prostore za molitvu (muški i ženski mesdžid) za kolege i koleginice iz Novog Pazara. 

Taj gest je imao posebno značenje jer se Novi Pazar, grad na jugu Srbije sa pretežno muslimanskim stanovništvom, često zanemaruje u nacionalnim debatama i od strane državnih zvaničnika. U zemlji u kojoj je nacionalistička retorika sveprisutna, u kojoj se slave ratni zločinci, u kojoj smo okruženi govorom mržnje, studenti i studentkinje stajali su rame uz rame dok su se neki krstili, neki učili suru El Fatihu, a neki odavali počast stradalima u tišini. Za studente i studentkinje iz Novog Pazara, taj trenutak je značio više od same solidarnosti; bio je to redak osećaj pripadnosti i prihvatanja, koji ih je učinio da se osećaju viđenima, poštovanima i konačno priznatima kao deo ove zemlje. 

U severnim delovima Srbije deljeni su stikeri sa natpisom „Krvave su vam ruke“ na srpskom i mađarskom („Véresek a kezeitek“). Na protestima se vijorila i romska zastava. Strah i otuđenost prevaziđeni su zajedništvom.

Kada se državi ospori moć i vlasti autoritet, a oni odbiju da odgovore na zahteve pokreta, tada posežu za svojom poslednjom polugom – monopolom nad nasiljem. Tokom leta ove godine svedočili smo policijskoj brutalnosti na ulicama Beograda, ali i drugih gradova Srbije. Dokazi prikupljeni od strane organizacija za ljudska prava potvrđuju obrazac prekomerne sile: interventna policija napadala je mirne studente pendrecima i štitovima, uhapšene su desetine demonstranata, a zabeleženi su i slučajevi povreda koje su zahtevale hospitalizaciju. Žene na protestima, pored fizičkog nasilja, bile su izložene i specifičnim oblicima seksualizovanog zastrašivanja, što oslikava kako represija uvek dodatno produbljuje postojeće nejednakosti u društvu. 

Studentkinja Fakulteta političkih nauka Nikolina Sinđelić prijavila je da je doživela policijsku brutalnost i pretnje silovanjem, kako tvrdi, od komandanta Jedinice za zaštitu određenih objekata i ličnosti (JZO) Marka Krička. Ona je, zajedno sa još nekoliko osoba, privedena 14. avgusta 2025. godine tokom protesta u Beogradu i odvedena u garažu zgrade Vlade Srbije, gde su, prema njenim rečima, bili izloženi zastrašivanju i fizičkom maltretiranju, s ciljem da se studenti i studentkinje obeshrabre i odustanu od daljeg učestvovanja u protestima.

„Kada je i jednog kolegu udarao, rekao je: ‘neću više da vas vidim na ulici’. Bilo je jasno da su želeli što više studenata da zastraše, da nas bude što manje na ulici, da bi ugušili proteste“, ispričala je Sinđelić za medije.

Feministkinja i kreatorka feminističke platforme Kritički Nikolina Pavićević kaže da pretnje silovanjem imaju za cilj da pokažu „ko ima kontrolu”, obeshrabre žene da učestvuju u javnom životu i da ih podsete da njihova bezbednost zavisi od volje onih koji imaju moć. 

„Zato žene kada protestuju, protestuju dvostruko. Ne ustaju samo protiv korumpiranih struktura vlasti nego i protiv mizoginih ponižavanja koja su u poslednjih godinu dana bila najočiglednija upravo kroz postupke policajaca”, rekla je Pavićević.

Kada sam čula šta se desilo Nikolini, bila sam besna, a bes se pretvorio se u potrebu za akcijom i zato sam se 19. avgusta, sa svojim drugaricama i drugovima, pridružila protestu „Sve smo mi Nikolina“. Na protestu smo zahtevali smenu komandanta JZO-a Marka Krička i sankcionisanje policajaca umešanih u maltretiranje privedenih. 

Studentkinja Nikolina Sinđelić i student Dušan Cvetković podneli su krivičnu prijavu protiv Marka Krička i drugih pripadnika JZO zbog policijske brutalnosti i zlostavljanja. Ovaj korak je izuzetno važan i hrabar, jer oni na ovaj način preuzimaju kontrolu i suprotstavljaju se sistemskom nasilju unutar državnih institucija.

Međutim, pored represije vlasti, nije uvek bilo sigurno za sve nas ni unutar samih protesta, niti je sam pokret ostao imun na homofobiju, nacionalizam i nacionalističku retoriku. U Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Beogradu koračala sam i sa ljudima koji drže nacionalističke zastave i uzvikuju poruke mržnje i uvredljive parole. U tim trenucima sam se pitala da li treba da ostanem na ulici, da li naša borba ima isti cilj, da li bih bila bezbedna ako bih se pojavila sa kvir bedžom. Ipak, znala sam da nisam sama i da moram da reagujem i učestvujem u društvenom dijalogu koji se dešava, ukoliko želim da živim u boljoj Srbiji. 

Matea Stefanović iz organizacije koja svoj rad fokusira na trans, interpolne i rodno varijantne osobe Talas TIRV kaže da kvir i trans zajednica od samog početka učestvuje na protestima i blokadama, ali da je osećaj sigurnosti često poljuljan. 

„Iz bezbednosnih razloga, mnogi članovi zajednice odlučuju da ne nose svoja obeležja, poput zastava, bedževa ili bilo čega drugog što bi vizuelno ukazivalo na njihovu pripadnost kvir zajednici, jer znaju da bi to moglo da ih izloži napadima ili uvredama. Sama činjenica da ljudi moraju da biraju između bezbednosti i vidljivosti dovoljno govori o situaciji u kojoj se kvir ljudi nalaze u našoj zemlji, ali i unutar samog protesta, gde često nisu prepoznati kao ravnopravne saborkinje i saborci”, rekao je Stefanović. 

Takođe, dodao je da kada se tokom protesta začuju homofobična i transfobična skandiranja to dodatno pojačava osećaj nesigurnosti, poniženja i otuđenosti, čak i na događajima koji bi trebalo da budu mesta zajedništva i solidarnosti”.

Stefanović navodi da je uprkos rizicima važno da kvir zajednica bude vidljiva na protestima.

„Jasno je da borba za društvene promene ne može biti potpuna ako ne uključuje i one koji su sistematski potiskivani i diskriminisani. Za same kvir i trans ljude, prisustvo na protestima predstavlja čin osnaživanja i solidarnosti, jer pokazuje da nisu sami i da su deo šireg pokreta za društvenu pravdu”, rekao je Stefanović.

Jedan vid političkog organizovanja kvir zajednice koji se pojavio tokom protesta bilo je osnivanje grassroots inicijative Kvir zbor Beograda. Modelovan po principu direktne demokratije, Zbor okuplja građane i građanke da raspravljaju i organizuju zajedničke akcije — slično kao što plenumi funkcionišu za studente i studentkinje. Ono što ga čini posebnim jeste trud da poveže kvir osobe širom opština i da istakne da su njihove borbe nerazdvojne od šire borbe protiv društvene nepravde i političke represije.

Pored kvir zajednice, na udaru mržnje bili su i Albanci. Nacionalistička skandiranja na protestima — uključujući uvrede i povike upućene policiji „Idite na Kosovo!” — razotkrivaju koliko je etnička mržnja i dalje duboko normalizovana. To nisu bili izolovani incidenti, već odjeci duge istorije državnog nasilja i propagande, koja je generacijama učila ljude da posmatraju Albance kao neprijatelje — kao živote nad kojima se sila može primenjivati bez posledica. To otkriva čitavu logiku sistema koji nas je decenijama učio da je nasilje nad Albancima na Kosovu normalno, da je represija dozvoljena. Sve dok nasilje nije stiglo kući – pred naše oči i naša tela. 

Tek kada su palice i pendreci počeli da udaraju po nama, postalo je jasno da nasilje nikada ne ostaje „tamo negde“ – ono uvek pronađe put nazad. I ta spoznaja razbila je iluziju da možemo živeti u miru dokle god naše društvo opravdava i sprovodi nasilje nad „Drugim”.

Aktivistkinja za ljudska prava Fiona Jelići kaže da se dešavalo da bude u dilemi da li da izađe na proteste, ali „ne zbog straha od sugrađana i sugrađanski, nego zbog straha od policije”. „Podsećala sam samu sebe da u tom skandiraju, nisam ja meta, iako se moj organizam možda oseća kao da jeste, dok kada je policija u pitanju, svi smo meta, jer pendrek više ne diskriminiše”, rekla je Jelići.

Jelići kaže da je imala niz osećanja kada je prvi put čula skandiranje govora mržnje prema Albancima na protestima – od osećanja straha, preko toga da se osećala kao da je i ona deo problema protiv koga se protesti bore, da ne pripada tu, ali i ljutnju što se to uzvikuje.

„Da bih nastavila da idem na proteste, bila sam dužna sebi da se bar na svojim društvenim mrežama oglasim tim povodom, i podsetim sugrađanke i sugrađane da su Albanci i Albanke među njima, da smo zajedno na protestima još od protesta „1 od 5 miliona” , da smo zajedno u istoj borbi, i da postoje drugi načini iskazivanje nezadovoljstva” , rekla je Jelići.

Na nacionalističke parole upućene albanskoj zajednici na protestima reagovale su i grassroots inicijative, konkretno zborovi iz Ceraka, Starog grada i Novog Pazara. Na svojim Instagram profilima objasnili su zašto takva skandiranja – usmerena protiv Albanaca, ali i kvir zajednice – ne bi trebalo da se koriste, ističući da takvi slogani opasno podsećaju na propagandu devedesetih koja je dovela do ratova i ratnih zločina. Među ostalim, u objavi stoji:

“Zato apelujemo na učesnike protesta da ne koriste parole iz repertoara koji i ova vlast koristi u obračunima kako sa političkim neistomišljenicima, tako i sa drugim narodima i komšijama. Apelujemo da se predsednik Srbije u parolama ne dovodi u vezu sa Albancima, niti bilo kojim drugim manjinskim narodom koji živi u Srbiji, čiji su pripadnici ravnopravni građani ove zemlje… Govor mržnje ne sme biti deo bolje budućnosti za koju se svi zajedno borimo ovim protestima.” 

Reakcija zborova, kao građanske grassroot inicijative, važna je, jer pokazuje da se u okviru pokreta razvija politička zrelost – da solidarnost ne može biti selektivna, niti borba protiv korupcije i nepravde može opstati ako istovremeno toleriše isključivanje i mržnju prema bilo kojoj zajednici. Reakcija zborova je poslala poruku da je i albanska zajednica deo iste borbe i da jasno odbacuju nacionalizam kao oružje koje ova vlast godinama koristi. 

Sve ovo pokazuje slojevitosti pokreta i njegovih učesnika i učesnica. Različite društvene grupe okupila je borba za pravdu, borba protiv korupcije, borba za bolje, ravnopravnije društvo i smenu režima. Možda najveća promena koju je iznedrio ovaj pokret odigrala se u glavama ljudi. Ljudi su se oslobodili straha, povezali, počeli da preispituju i razbijaju svoje predrasude i stereotipe, a mlađe generacije osetile su moć zajedničkog organizovanja. Oni koji su se socijalizovali i oblikovali tokom ovih protesta postali su osetljiviji na nepravdu, otvoreniji za dijalog i spremniji na pobunu. 

Potrebno je vreme da bi se efekti studentskog pokreta zaista videli u institucijama, ali mentalna transformacija je počela. Ljudi menjaju mišljenje u interakciji sa svojim okruženjem i zajednicama i zato je važna vidljivost različitih društvenih grupa koje učestvuju na protestima. Pokret je podstakao proces „ponovnog učenja o tome kako živeti zajedno” i kako razgovarati sa „Drugim”, a to nije lako.

Skoro godinu dana kasnije, nada i dalje postoji. Mnogi su uložili svoje vreme i energiju u pokret – roditelji koji su javno podržavali svoju decu smenjivani su ili otpuštani, dok npr. profesorima i profesorkama, nastavnicima i nastavnicama, vaspitačima i vaspitačicama ugovori nisu produžavani ili su takođe smenjivani i otpuštani. Jedan vid solidarnosti, koji govori o slojevitosti ovog pokreta, bio je humanitarni događaj dreg kraljica „Kraljice za prosvetare” na kom su dreg kraljice prikupile 280 000 dinara (oko 2 389 EUR) za prosvetne radnike i radnice.

Uprkos pritiscima i represiji, otpor ne prestaje, a gimnazijalci Pete begoradske gimnazije, 13. oktobra 2025. godine, započeli su (novu) fizičku blokadu škole. Oni traže smenu v.d. direktorke škole, vraćanje otpuštenih i suspendovanih nastavnika i nastavnica, formiranje Školskog odbora i novog direktora/ku iz kolektiva gimnazije. U znak podrške, učenici i učenice beogradske gimnazije Sveti Sava pridružili su se blokadi i blokirali svoju školu do ispunjenja zahteva.  

Ipak, ne mogu da zanemarim da je studentski pokret uspeo da mobiliše različite društvene grupe koje se bore protiv režima. Problem nastaje kada se među njima pojave grupe koje se ne zalažu za demokratske vrednosti, već koriste proteste da šire svoju etnonacionalističku agendu. Analiza Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) pokazuje da digitalni kanali poput Telegram kanala „BUNT je stanje duha” funkcionišu kao moćni alati u ovom procesu, šireći emocionalno nabijen, dehumanizujući i polarizujući sadržaj koji podriva demokratske vrednosti i legitimitet studentskog aktivizma. Kroz takve mreže radikalni narativi se reprodukuju i učvršćuju, što stvara rizik da se studentski protesti instrumentalizuju za širenje nacionalističkih i anti-demokratskih vrednosti. 

Međutim, biram da budem optimistična – tokom poslednjih godinu dana upoznala sam ogroman broj mladih, pametnih, posvećenih ljudi koji žele da grade Srbiju kao zemlju koja je pravedna, inkluzivna i dobra za sve svoje građane i građanke. Znanje i iskustvo stečeno tokom ovih protesta mora iznedriti nešto dobro. Ovo je rizomska revolucija, koja polako, ali duboko menja svest i stavove ljudi, da bi se ti pomaci potom reflektovali u njihovim delima, navikama i aktivnom angažovanju ka izgradnji otvorenog, inkluzivnog, multietničkog, demokratskog društva.

Naslovna: TheCynicalPhotographer / Creative Commons