Dugotrajna društvena i politička tranzicija na Kosovu usporila je proces demokratizovanja državnih institucija.

Kosovo je poznato kao država u kojoj su na snazi brojni zakoni koji se samo delimično sprovode, a neki nikako. To je tako zbog načina na koji kosovske institucije tumače zakone.

Mnogi izveštaji međunarodnih i lokalnih organizacija dokazuju da se građani i građanke suočavaju sa sistematskim kršenjem njihovih osnovnih prava.

Ured Ombudsmena je institucija zadužena za zaštitu, nadzor i promociju prava zajemčenih ustavom i međunarodnim konvencijama.

Ombudsmen Hiljmi Jašari je 2015. godine započeo svoj petogodišnji mandat, a nakon što ga je na taj položaj imenovala Skupština Republike Kosovo.

Ured ombudsmena – zaštitnika građana i građanki – je 2018. bio institucija kojoj Kosovari najviše veruju.

Jašari je sa Kosovom 2.0 razgovarao o problemima građana i građanki u odnosu na institucije, o izostanku kažnjivih mehanizama za spečavanje kršenja zakona i o privođenju počinilaca pravdi.

K2.0: Institucija koju predstavljate ima mandat da nadgleda, prepoznaje i obrađuje probleme u radu triju glavnih grana vlasti na Kosovu: izvršne, sudske i zakonodavne. Koja grana najviše krši ljudska prava? Ili, drugačije rečeno, na čiji ste rad dobili najviše žalbi?

Hiljmi Jašari: Ako, kao pokazatelj, uzmemo broj žalbi poslatih instituciji ombudsmana, onda je pravosudni sistem dominantan. Ipak, njega u stopu prati izvršna vlast, to jest vlada. Na njihov rad ima najviše žalbi.

Kada je reč o tome kakvi su problemi posredi, mislim da su to, uglavnom, problemi socijalnog i ekonomskoga karaktera. Takođe, pitanja u vezi sa penzijskim šemama uzimaju sve više maha. Kao što znate, trenutno imamo 23 različite socijalne sheme, od penzija do beneficija za određene grupe pojedinaca, kao što su veterani ili osobe sa invaliditetom. To pokriva širi spektar onoga što nazivamo socio-ekonomskom kategorijom.

Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Po mome mišljenju, Kosovo ima problem sistematske prirode. Dakle, ponekad individualne žalbe ne odražavaju sistemske probleme na odgovarajući način. U stvari, oni [sistemski problemi] predstavljaju izvor individualnih problema građana i građanki. Spomenuo bih i zakonodavni sistem, za koji smatram da je prožet brojnim problemima.

Jedan problem se odnosi na znatan broj zakona koji se usvajaju u Skupštini Kosova sa amandmanima iz prethodne godine, a koji stupaju na snagu i dominiraju nad zakonodavnim dnevnim redom u narednoj godini. Obično je više od 50% zakona usvojenih u skupštini u toku jedne godine sastavljeno od zakona sa amandmanima.

Na taj način se nanosi šteta održivosti i kvalitetu pravnog sistema. Kao prvo, tako visok broj amandmana nosi sa sobom štetan efekat nauštrb pravne sigurnosti. Ovo je osnovni princip podesnog pravnog sistema.

Kao drugo, tako se stvara ogromni diskrecioni raskorak za izvršne i sudske vlasti koje donose odluke. U ovom vakuumu i sferi pravne nesigurnosti, oni praktikuju diskreciono pravo koje se odražava na individuu. Kao treće, to je pokazatelj toga da mi nemamo kvalitetne zakone, iz prostog razloga što se 50% zakona inicira sa amandmanima za narednu godinu.

U izveštaju za 2018. primetili ste da sudski sistem i dalje ima visok broj nerešenih slučajeva, ali i da se sudske procedure često odgađaju, a odluke ne izvršavaju. Koje je preporuke vaša institucija predložila kada je reč o ovim pitanjima i u kojoj su meri nadležne institucije na njih reagovale?

Prvi pristup se odnosi na to da smo u javnosti i kod nadležnih vlasti hteli da podignemo svest o tome da sudski sistem ne funkcioniše u skladu sa ustavom. Ustav garantuje fer suđenje u razumnom roku. Ovo je izuzetno značajna odredba koja potiče iz Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama.

Ova garancija dobija još više na snazi zato što je navedena u konvenciji, a pored toga što je uvrštena u jedan član ustava. U stvari, u ustavu se navodi da, onda kada postoje protivurečnosti između domaćih i međunarodnih standarda, ovi drugi nadvladavaju prve, pa tako konvencija ima primat.

Zatim, u Ustavu Kosova naveden je još jedan vrlo moćan član, član 53. On navodi da su sve javne vlasti obavezne da sprovode sudske prakse [Evropskog] suda [za ljudska prava] u Strazburu onda kada donose odluke o pitanjima vezanim za ljudska prava. Dakle, upućivanje na međunarodne standarde jeste značajno kako bi se ostvarila praksa fer suđenja u razumnom roku.

Evropski sud za ljudska prava ima sudske prakse i kriterijume koji podrazumevaju da je ovaj princip prekršen onda kada se uobičajeni sudski proces ne završi u roku od godinu dana. Nije reč samo o deklarativnom aktu u kom se navodi da je zakon prekršen. Država je obavezna da kompenzuje građanina i građanku za odugovlačenje na sudu.

Nažalost, to se u našoj državi ne primenjuje, uprkos činjenici da se međunarodne sudske prakse neposredno moraju primenjivati. Ako to nismo uspeli da postignemo za ovih 20 godina, onda je vreme da država počne da plaća za ovo odugovlačenje. Tek će tada kosovska država naučiti kako treba, tek onda kada shvati da se veliki deo njenih sredstava opredeljuje za plaćanje kompenzacija. Onda će biti primorana da nešto promeni. Ako se to ne dogodi, onda se krug ljudskih prava neće zaokružiti.

U tom smislu, poslali smo zahtev Sudskom savetu Kosova, gde smo od ove institucije zatražili da sačini nacrt proceduralnog zakona po kome će propis o kompenzaciji da se sprovodi, kao i da utvrdi proceduru za dobijanje kompenzacije onda kada dođe do proceduralnih kašnjenja.

Štaviše, prepoznali smo mnoge slučajeve u kojima sudske odluke nisu izvršene. Sproveli smo malu studiju na nacionalnom nivou, na osnovu koje smo saznali da visok broj slučajeva nije rešen, uprkos tome što je reč o sudskim odlukama. Prema našem istraživanju, broj neizvršenih odluka na nivou cele države iznosi 117.000.

Tako u sistemu nastaju defekti — onda kada se sudske odluke ne izvršavaju. Država podriva celokupni sudski sistem, jer on nema nikakvog uticaja. Ljudi zbog toga više ne veruju sistemu, jer on stvara utisak da korupcija i spoljni uticaj postoje i u samim državnim institucijama.

Da popričamo malo o radničkim pravima na Kosovu, posebno u privatnom sektoru. Koje su najveće povrede prava zaposlenih u ovom sektoru? Može li se reći da nam nedostaju mehanizmi za kažnjavanje onih koji krše radnička prava? Imajući u vidu da smo ove godine ponovo imali smrtne slučajeve na radnome mestu.

Pravni i sudski instrumenti se mnogo više sprovode u javnom sektoru, nego u privatnom. Za privatni sektor imamo samo jedan zakon, a to je Zakon o radu koji treba da pokriva ovu oblast, ali i on ima velike mane. Štaviše, plitki su mehanizmi za zaštitu prava u privatnom sektoru, pa skoro i da ne postoje u poređenju sa javnim sektorom.

Inspektorat za rad se bavi privatnim sektorom. Reč je o mehanizmu koji nije mnogo jak, jer u njemu radi tek mali broj inspektora. Kada uzmemo u obzir da na Kosovu postoji visoki broj registrovanih privrednih subjekata, to [odnosno mali broj inspektora] otežava istragu i identifikovanje svih problema i prekršaja.

Čak sam i ja u više navrata video da mnogi radnici rade bez ugovora, bez slobodnih dana za vreme praznika, bez plaćanja prekovremenog rada. Kada smo ih pitali o tome da li su im inspektori bili u poseti, odgovorili su odrično. To dodatno otežava situaciju. Jer, čak i kada se žalbe podnesu, ovi ljudi su žrtve brutalne i banalne viktimizacije koju sprovode njihovi poslodavci.

Evidentan je izostanak nadzornih mehanizama. Inspektorat za rad je centralna institucija, premda smatram da ni opštinske vlasti nisu ispunile svoj zadatak zato što i one poseduju ovlašćenja za nadzor privatnog sektora i obavezne su da postupaju u skladu sa time. Oni [opštinski inspektorati] imaju pravo na to da angažuju inspektore u svojoj opštini, a koji bi nadgledali primenu radničkih prava u privatnom sektoru i kako bi osigurali da se ta prava ne krše.

Projekat Građanski zakonik, čiji je nacrt početkom godine sačinilo Ministarstvo pravde, bio je predmet kritika civilnog društva, jer protivureči Ustavu Kosova, s obzirom na to da ne dozvoljava istopolne brakove. Vi ste na ovo reagovali. Kako gledate na celi ovaj proces?

Bili smo zabrinuti za proces pravljenja Građanskog zakonika jer smo mislili da se nalazimo na odgovarajućem nivou na kom bi ovo pitanje moglo da se uredi Građanskim zakonikom. Žestoko smo se protivili nekim ljudima koji su pokušali da zanemare ovu temu [istopolnih brakova] tako što smo sugerisali da bi ovo pitanje trebalo da se reguliše posredstvom posebnog zakona.

Građanski zakonik je trebalo da razreši ovo pitanje jednom zasvagda. Nemamo nedoumice kada je reč o međunarodnim standardima. Dakle, mislim da bi Kosovo moglo da iskorači u tom smislu, a umesto što stvara prepreke i krši ovaj standard, što vodi u nazadovanje. 

Kada se prave izuzeci, kao što je stvar u ovom slučaju, obično zakonodavna grana ili vlast koja pravi zakone mora da ima snažno opravdanje za sputavanje prava posebne interesne grupe. U suprotnom bi se postupci zasnivali na volji pojedinca, što nije dozvoljeno pri izradi zakona, zakonika, i tako dalje. Međutim, uprkos tome što smo postavili pitanje, nismo dobili odgovor. Implikacija je bila ta da je, prosto, reč o proizvoljnoj poziciji grupe ljudi koji su hteli da ignorišu ovu temu.

Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Tužili ste Centralnu izbornu komisiju (CIK) zato što nije odbranila interese ravnopravne zastupljenosti žena na izbornim listama, ali ta tužba nije urodila plodom. Šta mislite, da li je to dokaz toga da se Zakon o ravnopravnosti polova ne sprovodi u institucijama i u političkim strankama?

Zakon o ravnopravnosti polova iz 2015. vrlo jasno utvrđuje kvotu za zastupljenost žena na izborima, u zakonodavnim institucijama, u sudstvu i izvršnoj vlasti. Poslanici bi prvi trebalo da se zalažu za primenu ovog zakona, a ne da njegovo sprovođenje ometaju tako što pronalaze izgovore o kojima nema smisla diskutovati. Jer, to je najsavremeniji i najsnažniji zakon, posebni zakon koji se odnosi na rodnu ravnopravnost. Ne postoji drugi način da se sprovedu afirmativne mere.

CIK-ovo potvrđivanje izbornih lista nije bilo usklađeno sa Zakonom o ravnopravnosti polova te smo zahtevali uvođenje privremenih sudskih mera, ali je sud nekoliko dana kasnije odbacio naš zahtev. Smatram da je naša argumentacija imala težinu, pa smo bili iznenađeni pozicijom suda u ovom slučaju.

Prvi argument koji je sud upotrebio kao osnovu za odbacivanje našeg zahteva jeste taj da ombudsman nije predstavio dokaze. Međutim, sud je zaboravio da u Zakonu o zaštiti od diskriminacije teret dokazivanja pada na optuženog, a ne na tužioca.

Drugi argument jeste taj da ombudsman nije predstavio spisak imena pojedinaca/subjekata koji su bili žrtve diskriminacije zato što se nisu našli na izbornim listama. To znači da smo morali da pošaljemo imena svih žena na Kosovu koje su starije od 18 godina i koje imaju pravo glasa. Zatim, pretpostavimo hipotetički da su sve mogle da budu kandidatkinje. Hteli smo da preispitamo sistem, jer smatram da je to bio pravi trenutak da se uvede standard i da se napravi korak u pravcu napretka u potpunom saglasju sa sedmim članom ustava. On jemči i osigurava poštovanje potpune ravnopravnosti oba pola u kulturnoj, društvenoj, ekonomskoj i političkoj sferi.

Međutim, to je problematično u našoj zemlji. Na ustav se više gleda kao na apstraktni pravni dokument, a ne kao na instrument koji koristimo da bismo izgradili budućnost građana ove zemlje.

Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda je u septembru objavio analizu o smrtnim slučajevima i samoubistvima u kosovskim zatvorima. Tamo se navodi da je u proteklih 20 godina tačno 67 osoba umrlo u zatvoru. Otkako Državni mehanizam za prevenciju mučenja (DMPM) funkcioniše u okviru institucije ombudsmana, koliko je nalaza publikovano u javnosti o posetama popravnim ustanovama i pritvorskim centrima? Koliko ste žalbi dobili od zatvorenika?

Većina žalbi se odnosi na uslove u zatvorima. DMPM je mehanizam koji sprovodi redovne posete policijskim stanicama, pritvorskim centrima i institucijama za forenziku. Prilikom tih poseta, mi imamo protokol po kome odlučujemo šta ćemo da proverimo i za šta smo zainteresovani. Na osnovu tog protokola i standarda ovih mehanizama, zasigurno smo među najboljima na Balkanu.

Kada je reč o opštim uslovima — kao što su kvalitet hrane i rekreativne aktivnosti u zatvorima — na Kosovu je situacija vidno bolja nego u drugim balkanskim državama. Kada je reč o broju smrtnih slučajeva u zatvorima, o mnogima se vodi istraga, a do konačne odluke o okolnostima u kojima su se oni desili. Drugi su bili smrtni slučajevi od starosti i prirodnih uzroka.

Postoji problem i sa stvarima koje su u završnoj fazi — dakle, pre smrti — usled bolesti ili zdravstvenih problema. Postavlja se pitanje o tome da li je neophodno ove ljudi poslati kući, iz milosti i ljudskosti; da li bi zatvori trebalo da obezbede bolje uslove za medicinske usluge u poslednjim trenucima života.

Ima i pokušaja samoubistva. I u toj oblasti imamo standarde koje je propisala Komisija Evropskog saveta za prevenciju mučenja. Kada doktori ili psihijatri prepoznaju pokazatelje toga da osoba ima mentalni poremećaj ili se nalazi u nestabilnom duševnom stanju koje može da je dovede do toga da izvrši samoubistvo, protokol nalaže da se osoba mora nadgledati svakih 15 minuta, a kako bi se takvi problemi rešili.

Hjuman rajts voč (Human Rights Watch) je krajem prošle godine objavio izveštaj u kom zaključuje da je porodično nasilje, a posebno nasilje nad ženama, i dalje prevalentno. U prvih šest meseci samo prošle godine, više od 1.500 slučajeva je prijavljeno Kosovskoj policiji. Koje su najslabije karike u institucijama koje omogućuju da se nasilje i dalje sprovodi?

Najveći neuspesi odnose se na izostanak intervencija sudskog sistema. Da su oni intervenisali na vreme, većina ovih slučajeva ne bi se ni desila.

Kosovo je 2015. sačinilo nacrt zakona, što je bio korak u tom smeru. Zakon bi trebalo da omogući elektronski nadzor ljudi koji su vršili nasilje. Plan je bio da se ustanove zaštitne mere posredstvom sudskih naloga u formi dži-pi-es tragača (Global Positioning System Trackers). Žrtva i počinilac bi nosili ovu opremu; uz njenu pomoć identifikovala bi se i lokacija.

Ukoliko osoba koja je izvršila nasilje pokuša da priđe žrtvi, policija dobija obaveštenje o tome putem elektronske platforme, a može da reaguje u roku od 15 minuta kako bi otklonila mogućnost da nečiji život bude ugrožen.

Do sada smo viđali svađe i tuče koje su trajale po sat vremena, sve dok se ono najgore nije desilo. U nedavnom slučaju koji se zbio u Đakovici, procenjuje se da je svađa bračnog para trajala sat vremena pre nego što se desilo ubistvo. Da je ovaj sistem ili zakon bio dostupan, čitava ova situacija mogla bi da se izbegne.

Osobe sa invaliditetom neki su od najmarginalizovanijih ljudi u zemlji. U mnogim domaćim i inostranim izveštajima tvrdi se da Kosovo zaostaje za razvijenim zemljama u smislu manjka prilika za integraciju u društvo. Koje bi prakse trebalo da se usvoje u kosovskom društvu i u institucijama, kako bi ova zajednica počela postepeno da se integriše?

Najbolji put je put integracije. Ne možemo da izdvajamo ovu zajednicu. Oni su deo ovog društva i moramo ih takvima smatrati. U suprotnom, njihovo dostojanstvo može da se uruši. Oni su žrtve diskriminacije i stavljeni su u neravnopravnu poziciju u odnosu na druge građane.

S obzirom na to da se pravi odgovor nalazi u integraciji, da li smo uspeli da je sprovedemo? Zasigurno da nismo. Danas vidimo da se najveći problem u mnogim javnim ustanovama odnosi upravo na pristupačnost zgrada, što je osnovno pravo. Na primer, za zgradu u kojoj se nalazimo postavio sam pitanje ‘Gde je ulaz za osobe sa invaliditetom?’ Rekli su mi da nisu o tome razmišljali dok su gradili zgradu.

Ljudi na Kosovu ne razmišljaju o inkluziji osoba sa invaliditetom. Taj problem smo imali i na izborima — neki ljudi su imali problem da uđu u biračke centre. Gradska infrastruktura, prelazi i semafori predstavljaju drugu prepreku s kojom se ova zajednica suočava. Takođe, oni imaju problem da nađu posao i da pristupe odgovarajućim zdravstvenim uslugama. To im je potrebno da bi postali ravnopravni članovi društva. Ovo je najugroženija zajednica na Kosovu.

U prethodnom izveštaju primetili ste da i dalje postoji problem sa pristupom javnim dokumentima. Broj žalbi na odbijanje pristupa javnim dokumentima skoro je udvostručen u protekloj godini. Može li se reći da su institucije na Kosovu i dalje zatvorene kako bi mogle da izbegnu odgovornost za svoj rad?

Mislim da bi zatvorenost mogla da bude prirodna tendencija svake vlade; onda kada ne postoji kultura odgovornosti, polaganja računa i transparentnosti, što su osnovni principi demokratskog društva.

Situacija se jedino može rešiti uz pomoć zakona. Ukoliko zakon vrlo jasno utvrdi pristup, a recimo da neka vlast odluči da odbije da nekome omogući pristup javnim dokumentima, u tom slučaju bi naredni korak trebalo da bude sankcionisanje. Ako se sankcije ne primenjuju, kako da očekujemo da će se ova kultura promeniti? Kako da se ostvari napredak?

Mi imamo mandat. Mi smo udvostručili, utrostručili i učetvorostručili intervencije kako bi vlast reagovala na ove slučajeve. Međutim, mi ne možemo da zamenimo druge organe vlasti koji su nadležni za to da omoguće pristup javnim dokumentima.

Stavili su nas u nezgodnu pravnu situaciju, jer mi nismo vlast koja izriče novčane kazne. Mi nemamo mandat izvršne vlasti.

Zahvaljujući novom zakonu [o zaštiti ličnih podataka], Agenciji za zaštitu podataka biće omogućeno da pristupi zvaničnim dokumentima. Imaće dva poverenika, jednog za pristup dokumentima i jednog za zaštitu podataka. Videćemo kako će raditi.

Čekamo da vidimo kako će sprovesti pravo na sankciju. Sve dok se ne izriču sankcije, smatram da ćemo i dalje gledati zvaničnike da koriste svoje diskreciono pravo i slobodnu volju da odgovore ili ne daju odgovor na zahteve građana i novinara.K

Uredili smo ovaj razgovor radi optimalne dužine i jasnoće.

Naslovna fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0