Kosovo je 2002. počelo da se izvlači iz ratnih vremena i period obnove je počeo u ovoj državi, uključujući obnovu sportskih saveza. Počeo je “lov” na novog šefa Bokserskog saveza. Kako nije bilo manjka nekadašnjih legendi koje bi bile izabrane na ovu funkciju, postojalo je obilje spekulacija u vezi sa ovom temom. Da li će to biti osvajač olimpijske medalje Aziz Saljihu? Ili neko od bivših kosovskih šampiona u Jugoslaviji, poput Mehmeta Bogujevcija, Dževdeta Pecija, ili čak Nazifa Gašija?

Na kraju niko od njih nije stao na čelo ovog saveza, pa je na tu funkciju došao čovek koji nikada nije bio bio u ringu takmičeći se; Ramadan Seljimi, koji je na ovom položaju i dan-danas, gotovo 15 godina kasnije.

Seljimi je brat bivšeg uticajnog člana Oslobodilačke vojske Kosova i aktuelnog poslanika Samoopredeljenja, Redžepa Seljimija. Povezanost između šefova sportskih saveza i visokih političkih zvaničnika na Kosovu je postala nešto poput trenda, pa su se tako pojavili navodi da je Seljimi obezbedio taj položaj i održavao se na njemu kroz političke veze.

Seljimi odbacuje ove optužbe, tvrdeći da je izabran na pošten način i da je ostao na tom položaju zahvaljujući uloženom radu. “[Navodi] nemaju osnovu, jer moj brat nije bio političar 2002. godine”, kaže on za K2.0. “Ja sam postao šef ovog saveza ranije.”

Seljimi objašnjava da je bio deo upravljačkog tima prištinskog Bokserskog kluba kada je predložen za mesto u savezu 2002. “Prvobitno sam oklevao, jer nisam mogao da sebe vidim kao nekoga ko će voditi [savez] umesto da to čine bokserski asovi poput Bogujevcija, Saljihua, Pecija, Gašija i mnogih, mnogih drugih”, otkriva on. “Prvo sam odbio ponudu, ali sam onda uvideo okolnosti, videvši da nisu mogli da pronađu zajednički jezik, [pa sam odlučio] da bi možda trebalo da ja preuzmem vođstvo u Bokserskom savezu.”

Prištinski Bokserski klub u Palati omladine i sporta je zvanični član Bokserskog saveza Kosova. Fotografija: Ade Mula / K2.0

U pogledu zasluga, Seljimi ističe svoje iskustvo u rukovođenju kulturnim aktivnostima i organizovanju istih. On insistira na tome da apsolutno nije potrebno da šef saveza bude uspešan sportista u određenoj oblasti. “Vrlo je važno biti dobar rukovodilac”, rekao je. “Ljudi koji imaju oba svojstva su vrlo retki. Mislim da sam bio dobar rukovodilac i da sam ostvario svoje ciljeve. Vrlo sam zadovoljan.”

Uprkos zadovoljstvu Seljimija sa sopstvenom petnaestogodišnjom karijerom, mnogi ljudi koji su stupili u kontakt sa Bokserskim savezom Kosova u njegovom mandatu izgledaju daleko manje srećno. Neki od najuspešnijih boksera smatraju da je Bokserski savez uronjen u politiku.

Armend Džodžaj je bokser teške kategorije iz Prizrena, pa se trenutno nalazi na 53. mestu na svetu u svojoj kategoriji od strane Evropske bokserske konfederacije i bio je dobitnik nagrade Bokserskog saveza Kosova “Bokser godine” u 2015. i 2016. godini.

Uprkos priznanjima od saveza, Džodžaj ima ne tako pozitivno mišljenje o ovoj praksi. “Ima mnogih ljudi koji su uključeni u politiku, ne samo šef Ramadan Seljimi”, Džodžaj je izjavio za K2.0. “Više ne želim njima da se bavim.”

Džodžaj je razočaran uslovima boksera na Kosovu i razmišlja o tome da se preseli u inostranstvo da bi imao uspešniju karijeru. To je potez koji je jedan drugi bokser načinio — Naser Šalja.

Šalja je bio kosovski šampion šest godina zaredom, ali je rekao Kosovu 2.0 da njegova karijera nije mogla da napreduje sa Seljimijem kao šefom saveza. “Ramadan Seljimi se nikada nije bavio boksom i zato nema nikakvo znanje o njemu”, kaže on. “Tu je gde je i ostao je tu gde jeste zbog politike”, kaže ovaj bokser iz Prizrena, koji sada želi da unapredi svoju karijeru u Holandiji.

Šestostruki kosovski bokserski šampion, Naser Šalja, tvrdi da su ga političke veze njegovih roditelja sprečile da se takmiči na Olimpijadi. Zasluga za fotografiju: Naser Šalja.

On smatra da je uticaj politike na savez ometao njegovu karijeru na Kosovu: “[Seljimi] je lično, sa šefom Olimpijskog komiteta Kosova, poveo mene na Olimpijadu, jer je jedan od članova moje porodice povezan sa PDK-om i član Skupštine opštine Prizren. Na kosovski boks uveliko utiče politika”.

Ovakve stavove ima i mladi prištinski bokser Arian Gaši, koji je, takođe, jedan od onih koji žele da svoju karijeru ostvare van Kosova, nakon što je odustao od karijere u zemlji svog porekla pre više od godinu dana nakon što se razočarao u uslove rada. On je za K2.0 izjavio da “postoje neki klanovi koji su zauzeli saveze”, dodajući da ne predviđa svetle dane kosovskom boksu.

Pored politike, druga sporna tačka je novac. Gaši, Šalja i Džodžaj svi insistiraju na duhu amaterskog boksa i nikada nisu uzeli ni dinar u svojim karijerama. Šalja smatra da se isto to ne može reći za upravu saveza, za koju tvrdi da je retko kada koristila budžet saveza u najboljem interesu svojih boksera.

Dževdet Peci je bio četvorostruki bokserski šampion Jugoslavije i proglašen je za mitrovačkog sportistu veka 2000. godine. Peci sada trenira boksere širom zemlje, a sa kojima često putuje na takmičenja. “Jednom smo bili na turniru u inostranstvu i savez je samo pokrio putne [troškove]”, izjavio je on za K2.0. “Verujte mi, vlastiti novac sam potrošio za kafu i hranu. Ovo je stvarnost kosovskog boksa.”

Slične priče imaju i Džodžaj, Šalja, Gaši i Ljiridon Zećiri, nekada najbolji bokser u državi. Šalja je pomenuo slučajeve u kojima je primoran da uzme zajmove samo kako bi pokrio neophodne troškove i da bi radio ono što voli — da bude bokser.

K2.0 je pred Seljimija stavilo ove navode. U odbranu ponašanja saveza koji predvodi, Seljimi je odgovorio kritičarima tako što je rekao da ovo nije pravo vreme za ovakve optužbe koje se upućuju organizaciji u razvoju. On kritikuje i sportiste koji napuštaju zemlju, u “vreme kada kosovski sportisti sada žele da se vrate na Kosovo i da ga predstavljaju”.

Odvajanje sporta i države

Bokserski savez Kosova nije samo jedino kosovsko sportsko telo koje se suočilo sa optužbama za politički uticaj. Donedavno, Fudbalski savez Kosova je imao dvoje političara u svom Izvršnom odboru — poslanike Skupštine Kosova, Bekima Hadžiua-Kamišija iz Demokratske partije Kosova (PDK) i Murata Hodžu iz Demokratske lige Kosova (LDK). Njih dvoje su podneli ostavke 11. oktobra 2016. na zahtev Uefe.

Grupa državnih zvaničnika, uključujući Bekima Hadžiua-Kamišija, u poseti stadionu “Adem Jašari” da bi videli kako napreduju građevinski radovi. Zasluga za fotografiju: Kabinet premijera.

UEFA ima stroga pravila koja sprečavaju političko uplitanje u fudbal. Međutim, fudbal na Kosovu tek treba potpuno da bude očišćen od političkih ličnosti. Dok su se Hadžiu-Kamiši i Hodža povukli, Vjolca Krasnići, koja je ranije bila poslanica u Skupštini Kosova, i dalje je u ovom odboru. U međuvremenu, Muharem Sahiti radi kao savetnik vlade u Ministarstvu kulture, omladine i sporta i kao asistent u kosovskoj reprezentaciji.

Nije samo bokserski savez taj koji ima rođake političara na svojim visokim položajima. Savez planinara i alpinista Kosova na svom čelu ima Arbena Ljilju, supruga gradonačelnice Đakovice, Mimoze Kusari-Ljilja, dok je predsednik Rvačkog saveza Kosova, Naim Muja, brat političara PDK-a, Šaipa Muje.

U međuvremenu, bivši ministar kulture, omladine i sporta i aktuelni ministar poljoprivrede, Memlji Krasnići, sedi na mestu u Izvršnom odboru Olimpijskog komiteta Kosova, kao i njegov bivši savetnik Šasivar Hadžijaj, koji je i predsedavajući ogranku PDK-a u Istoku.

Reč je o fenomenu koji zabrinjava vodeće sportske ličnosti širom Kosova koji, iako razumeju da je doprinos vlade sportu od vitalnog značaja, ističu potrebu za odvajanje sporta od države.

Besim Hasani je šef Olimpijskog komiteta Kosova. On smatra da odnos između politike i sporta mora da bude koristan za obe strane, ali poseban. “Politika mora da bude bliska sportu i mora da ga podrži, ali se nikada ne sme mešati u sport”, Hasani kaže za K2.0. “Sportske organizacije su nezavisne i autonomne. Nezavisnost i autonomija zahtevaju dobru upravu sportskih organizacija i dobro i odgovorno sveopšte upravljanje.”

Iber Aljaj je istog stava. On je šef Odeljenja za sport u Ministarstvu kulture, omladine i sporta. Aljaj ipak smatra da Kosovo tek treba da postigne ovaj cilj. “Uprkos pokušajima sportskih organizacija da pobegnu od ralja politike, mislim da se, kao društvo, i dalje nalazimo u početnim fazama, a nakon što smo dobili punopravno priznanje međunarodnih organizacija”, izjavio je za K2.0. “Moramo da podelimo političke odgovornosti za stvaranje povoljnih uslova za sport na lokalnom i centralnom nivou.”

Međutim, Aljaj ističe da su savezi imali dužnost prema državi. “Moramo da zahtevamo od sportskih organizacija da predstavljaju nacionalne vrednosti u sportu, u skladu sa Ustavom Kosova i zakonima koji su na snazi”, izjavio je on. “Mislim da se [trenutno] odvajanje odgovornosti u upravljanju sportskim organizacijama čini na spontan način.”

Stav za celi život

Kao i politički uticaj, drugi problem sa upravljanjem s kojima se savezi suočavaju je nedostatak promena na visokim položajima. U kosovskom sportu, isti ljudi su na čelu saveza decenijama. Gorepomenuti Besim Hasani je na istoj poziciji kao šef Olimpijskog komiteta Kosova duže od 20 godina, dok šefovi drugih sportskih saveza idu istim stopama, ostajući dugo na tim položajima, uz pomoć mandata, bez ikakvih granica.

Halil Siljejmani je bio predsednik Saveza atletike od 21. septembra 1991. i ostaće na tom položaju još četiri godine; čim mu se mandat završi, provešće ukupno skoro 30 godina na mestu šefa saveza. Još jedna osoba koja samo što nije zakoračila u još jedan četvorogodišnji mandat je predsednik Saveza kikboksa, Fatmir Makoli, koji je stupio na poziciju pre devet godina, u skoro isto vreme kada je Fadilj Vokri preuzeo Fudbalski savez Kosova.

Džavit Kajtazi je odbojkaški trener i dobro poznati sportski novinar koji nosi nadimak “profesor”. On sugeriše da je sveža krv potrebna na vodećim pozicijama u sportskim institucijama. “Smatram da su na čelu skoro pa svih saveza duže od 25 godina jedni te isti ljudi”, kaže Kajtazi za K2.0. “Isti lideri, isti šefovi… Nisu uvedeni novi ljudi i nisu se otarasili ovih večnih šefova — kao i drugih iz odbora; to su ljudi koji više nikako ne mogu da doprinesu sportu, ili su ostali bez kreativnosti — biće teško da se napreduje. To je kao da su nasledili ove pozicije i čak ih nije briga!”

Priznanje, ali bez podrške

Kad god kosovski sportisti postignu neki međunarodni uspeh, političari iz zemlje se brzo prišljamče njihovoj slavi. Posle uspeha sa zlatnom medaljom Majljinde Keljmendi u Riju 2016, predsednik Hašim Tači je objavio u svojoj fejsbuk-objavi da je ponosan i pun emocija zbog uspeha Keljmendijeve. Tači je insistirao na tome da ova džudistkinja “personifikuje novu istoriju sporta i međunarodnog uspeha Kosova”, tvrdeći da je ona “postigla ‘ipon’ [sic] za kosovsku spoljnu politiku”.

Olimpijska prvakinja Majljinda Keljmendi pored predsednika Hašim Tačija koji tvrdi da je ova džudistkinja “postigla ipon [sik!] za kosovsku spoljnu politiku”. Fotografija: Ade Mula / K2.0.Međutim, kosovski sportiski, uključujući one koji su se takmičili u Riju, retko kada se osećaju zaštićeno od strane saveza koje država finansira kako bi ih podržavali. Ne samo da sportisti retko kada imaju zdravstveno osiguranje, već imaju i manjak sredstava, dok isplate za pokrivanje troškova pristižu kasno.

Postoje i ekstremniji slučajevi. Ćendrim Guri iz Uroševca je jedini biciklista koji je podržao Kosovo na Olimpijadi u Riju prošle godine. Tokom boravka u Brazilu, on je bio učesnik saobraćajne nezgode, udarivši kola dok je vozio bicikl i slomivši svoje zube. U povratku kući, nije mu ponuđena pomoć ni od Saveza atletike Kosova ili Olimpijskog komiteta Kosova. “Nisam dobio nikakvu pomoć”, Guri kaže za K2.0. “Nikoga nije bilo briga. Morao sam sam da popravim svoje zube. Otac mi je pomogao. Novi zubi su koštali oko 700 evra.”

Drugi olimpijski sportista — sportistkinja Vijona Krieziu, takođe se našla u problemu zbog prošlogodišnjih računa za lečenje, ovaj put zbog loše infrastrukture na Kosovu. Ona je bila učesnica nesrećnog slučaja dok je trčala atletskom stazom na Olimpijskom stadionu “Adem Jašari” u Mitrovici, zbog čega je krvarila i bila teško povređena. Krieziuova je okrivila renoviranje stadiona za povrede, izjavivši da je traka bila neravna. Bila je primorana da ostane kod kuće nedeljama zbog povreda, pa je čak razmišljala o tome da rano okonča svoju karijeru, kada je imala samo 18 godina.

“Bilo je užasno. Videla sam kako krvarim i pomislila sam da nije vredno da se trudim da ostvarim karijeru u atletici u mojoj zemlji”, Krieziuova je kazala za K2.0. “Došla sam iz brazilskog raja, gde je sve bilo savršeno za vreme Olimpijade, a sada sam trčala po neravnom Kosovu. Međutim, nekoliko nedelja kasnije, pronašla sam volju da nastavim, uz nadu u bolju budućnost.”

“Bolja budućnost” je ono čemu se mnogi sportisti i mnoge sportistkinje, da ne pominjemo celu javnost, nadaju u kosovskom sportu. Međutim, kako bi se ponovo postigli vrtoglavi uspesi kosovskog sporta koji su ranije dostizani, sportistima trebaju dobri radni uslovi i stalna podrška svih saveza. Kako bi to bilo moguće, kosovskim sportskim savezima treba valjano upravljati uz podršku države, ali bez uticaja pojedinaca koji državu vode.[logo]

Prikaz: Ade Mula / K2.0.

Nazad na Monografiju o sportu

Hodnici moći

Sportski savezi Kosova su pobedili u bici da budu priznati, ali da li oni rade u najboljem interesu ljudi koji se bave sportom u ovoj zemlji?

Moral Pozhegu