“I mi smo kao i sve druge žene”
Borba žena sa fizičkim invaliditetom za vidljivost u društvu i bolnicama.
Kada su joj zakazali datum za PAP test, 51-godišnja Bukurije Šatri medicinskom osoblju je rekla: “Nemojte da me čekate”. Ne zato što joj vreme ili datum nisu odgovarali, niti zato što joj nije bio potreban taj pregled koji bi joj utvrdio moguće oboljenje grlića materice. Bukurije, kojoj su potrebne štake da bi se kretala, prosto nije htela više da zakorači u tu bolnicu koja joj je prouzrokovala više patnje nego što ju je izlečila.
“Gospođo, skinite se i popnite se na krevet”, rekli su joj zdravstveni radnici prošli put, ali kada je pred sobom videla visoki krevet na koji je morala da se popne, bilo joj je jasno da je pred njom teška misija. “Ginekologija je na trećem spratu. I nema lifta, a svi kreveti su visoki”, priča Bukurije. “Rekla sam im da ne mogu, jer ne samo da ću se fizički povrediti ako pokušam da se popnem, nego se ne mogu ni popeti. I manila sam se tog testa. Nisam ga ni odradila.”
Posete bolnici svela je samo na one slučajeve kada su one potpuno neizbežne. Pogotovo kada ima u vidu da je u bolnici moraju nositi, jer se sama ne može popeti uz stepenice. “Duša me boli. Kad neko mora da te uhvati i nosi, to je samo po sebi teško. Čak i muž kada mi nešto pomogne, kažem ‘sad sam i njega namučila’”, žali se Bukurije. Sada tretira zdravstvene probleme biljnim čajevima i antibioticima.
Oštro suočavanje sa iskustvom u bolnici uteralo je strah i 43-godišnjoj Resmiji Rahmani iz Prizrena nakon čega je odlučila da odustane od redovnih ginekoloških pregleda u bolnici. Nju u tome ne sprečava strah od igala ili priče koje je čula od drugih. “Mene od odlaska u bolnicu najviše odvraćaju ti kreveti gde treba da legnem. Užasni su i prestari. Kako ja da se popnem na taj sto koji je visok dva metra?”, kaže Resmije.
Resmije živi sa mišićnom distrofijom od svoje 7. godine i kreće se u invalidskim kolicima, što je morala radiologu da naglasi dok je čekala da uradi snimanje cista. “Kada je doktor došao, vikao je na mene: ‘Je l’ ti i po kući nosiš te cipele? Je l’ i u svoj krevet ideš da legneš s tim cipelama? Izuj se!’”, priseća se Resmije termina sa radiologom. “Rekla sam mu: ‘Doktore, moje cipele su čistije od Vaših, jer ja ne mogu da hodam, ja sam u invalidskim kolicima’”.
“Nisam mogla [da ustanem], pa su mi pomogli ćerka, nećaka i komšija da se dignem, pošto sestre nisu znale ni kako da me uhvate ni šta da rade sa mnom”, priča Ljumnije o svom iskustvu sa mobilnim mamografom.
Čak i Resmije, umesto da prati svoje stanje i uzima savete od zdravstvenih radnika, infekcije leči biljnim čajevima. Za nju je tako lakše nego da trpi bolove i dobije modrice dok je drugi drže i nose i stavljaju iz kolica u auto pa opet u kolica, pa sa kolica na krevet pa opet na kolica, i tako sa sprata na sprat.
U međuvremenu, 50-godišnja Ljumnije Ruljani iz Kamenice, koja poslednjih godina živi u Gnjilanu, ne želi da vidi ni prag ulaza u ginekološko odeljenje otkad je postala majka, kada je pre 17 godina poslednji put bila kod ginekologa. Međutim, 2021. godine joj je dijagnostifikovan rak dojke, a 2022. rak materice, zbog čega ne može više da izbegava bolnice, opredeljujući se za privatne u odnosu na državne zbog lakšeg fizičkog pristupa.
Sama dijagnoza teških bolesti s kojima se svakodnevno borila bila je pretežak udarac za nju – pregledi su joj se umnožili, a samim tim i posete bolnicama koje joj ne pružaju adekvatan pristup. Mamografija, rendgenska metoda pregleda dojki koja obično traje nekoliko minuta i koja se preporučuje ženama u Ljumnijinim godinama, za Ljumniju se pretvorila u beskrajan proces sa previše prepreka. Ipak, ona mora da je obavi.
Na prvu prepreku je naišla prilikom ulaska u mobilni mamograf, minibus koji služi za podsticanje žena da se preventivno testiraju, jer nije imao ugrađenu rampu za kolica. Nakon što je nekako savladala tu barijeru, suočila se sa sledećom – mamograf je mogao da se uradi samo u stajaćem položaju. Ljumnije bez kolica ne može da se kreće. “Nisam mogla [da ustanem], pa su mi pomogli ćerka, nećaka i komšija da se dignem, pošto sestre nisu znale ni kako da me uhvate ni šta da rade sa mnom”, priča Ljumnije o svom iskustvu sa mobilnim mamografom. Ni dan-danas nije u stanju da uradi mamografiju, koja je neophodna kako bi se pratilo stanje raka.
Za tretiranje raka dojke i materice, Ljumnije je morala često da odlazi u razne bolnice, uključujući i Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK) – posete koje nerado obavlja. Od tih poseta je odvraćuju ne samo loša infrastruktura i visoki kreveti, već i samo postupanje zdravstvenog osoblja prema njoj. “Ne mogu ni da smislim njihova lica, svaki put kada odem, vratim se sa dve povrede: jedna je fizička, od ove bolesti koju imam, a druga je duševna, kad im vidim lica.”
Čak joj je i bolnica u Gnjilanu, koja joj je najbliža, ipak daleko i nepristupačna. “Kada sam otišla na prvi pregled, krevet je bio veoma visok i trebalo je dvoje ljudi da me pridrže”, priča Ljumnije. “Osećam se jako loše zbog toga, jer uvek kada imam takav problem, emotivno mi teško pada, jer uvek zavisim od nekoga. I to me pogađa.”
Pred fizičkim i emocionalnim bolom, uzrokovanim infrastrukturnim barijerama i nedoličnim ophođenjem prema pacijentima, do čega dolazi zbog institucionalnog nemara i neravnopravnosti u društvu, žene sa fizičkim invaliditetom se svakodnevno, pa čak i kada im je potrebno lečenje i medicinska pomoć, nalaze pred brdom teškoća koje su često nepremostive.
Zapostavljene od društva
Pre odlaska u bolnicu, žene sa invaliditetom se suočavaju sa dvostrukim predrasudama i represijom kada je u pitanju njihovo seksualno i reproduktivno zdravlje, porodica, životna sredina i društvo. Tri žene s kojima je K2.0 razgovarao govore o snažnom otporu na koje su naišle od strane okruženja kada su samo pokušale da razgovaraju o svom reproduktivnom i seksualnom zdravlju, svojim planovima da rađaju decu, budu u romantičnoj vezi ili sklope brak.
Resmije Rahmani, koja čitav život provodi kao samica, kaže da je kao mlađa razmišljala o seksualnom životu, reproduktivnom i seksualnom zdravlju, braku i rađanju dece, ali je odustala od te misli zbog svog stanja i mentaliteta koji je okružuje. “Nikada o tome nismo razgovarali u porodici, a ja nisam imala tu slobodu da kažem da ozbiljno želim da se udam ili da budem s nekim u vezi, osim kroz šalu. Kada bismo razgovarali o takvim stvarima, to bi bilo samo kao nekakva šala. Rekli bi mi: “Gde ćeš ti ovakva bilo šta, pusti to”. S druge strane, Bukurije Šatri kaže da su, kada su odlučili da se venčaju, njenom sadašnjem mužu govorili: “Zašto si oženio ovu sa štakama, je l’ iz sažaljenja? Ti znaš da ti ona neće rađati decu.”
Žene, i osobe s invaliditetom generalno, suočavaju se sa stigmom u pogledu svojih romantičnih odnosa, emocionalnog ispunjenja i seksualnosti. Opsežna istraživanja su pokazala da su pitanja poput “Gde ćeš ti ovakva bilo šta da radiš?” česta i da postoji široko rasprostranjena predrasuda u društvu da žene sa invaliditetom nisu jednako osetljive, što takođe nije tačno. Takvi stavovi mogu negativno da utiču na živote osoba sa invaliditetom ne samo kada je u pitanju njihova samospoznaja, već i kada je u pitanju njihov pristup medicinskim informacijama i seksualnoj zdravstvenoj nezi, koji time postaje ograničen, što im dalje otežava da pronađu sebi partnera/partnerku ili da zasnuju porodicu.
Te su predrasude, kaže Ljumnije Ruljani, uticale na nju da prekine svoju romantičnu vezu. Kaže da su uticale i na to da ona stvori predrasude i prema samoj sebi. “Svaki put kada bi neki muškarac, koji nije u invalidskim kolicima, pokazao interesovanje za mene, ja bi mu samo rekla: ‘Je l’ ti to imaš neku neostvarenu fantaziju sa ženama ili šta?’ Tako da sam uvek imala predrasude o sebi”, kaže ona. Ali, uprkos njenim sumnjama, ipak je bila ušla u vezu s jednim muškarcem i čak su planirali da imaju decu. No, njegova porodica se oštro protivila toj vezi, ali kaže da je njen sad već bivši partner uvek bio uveren da to neće uticati na njih.
“Ali, eto, okruženje i predrasude te nikad ne ostavljaju na miru, i na kraju smo se razišli”, priča Ljumnije. Veza je prekinuta čim je zatrudnela. “On [bivši partner] je došao i rekao mi: ‘Da li ćeš ga zadržati ili ne, to je na tebi, ali ja ne mogu da preuzmem odgovornost, ne smem zbog porodice’”, prepričava ona taj događaj koji joj je, kako kaže, srušio čitav svet.
Nakon toga, novonastalu situaciju nije prihvatila ni njena porodica u kojoj je odrasla. “Moraš se otarasiti deteta, inače ne možeš u kuću”, kaže da su joj rekli njeni nakon raskida veze. Odlukom da dete zadrži, što nisu prihvatili ni njen partner ni porodica, Ljumnije je, bez krova nad glavom, nedeljama spavala u svojoj krojačkoj radnji, pa u prihvatilištu, sve dok nije uspela da prikupi nešto novca da iznajmi jednu kuću za sebe i svoju ćerku. “Imala sam prihod od 75 eura. Plela sam džempere i tako obezbeđivala za kiriju. Radila sam od kuće jer nisam imala kome da ostavim ćerku preko dana”, priča Ljumnije.
U kontekstu u kojem je isključenje žena i dalje sveprisutno, žene sa invaliditetom su potisnute još više i čini se kao da nisu ni priznate kao žene.
Ljuljeta Demoli iz Kosovskog centra za rodne studije smatra da je vidljivost žena sa invaliditetom veoma niska. “I ranije smo posećivali žene, gde ih čak i porodica krije od ostalih, a obaveza države je da ide od vrata do vrata i da zna svaku adresu“, kaže Ljuljeta, dodajući da pokret za ženska prava na Kosovu nije dovoljno rasprostranjen zbog nedostatka stručnosti. “Malo je specijalizovanih organizacija za ovu problematiku i ne bave se dovoljno njome, a nemaju ni kapacitete ni stručnost da se bave njihovim problemima”, kaže ona.
Diskriminacija žena sa invaliditetom u vezi sa seksualnim i reproduktivnim zdravljem širi se iz privatnog prostora na javni prostor, kao što su bolnice.
Tri žene sa kojima je K2.0 razgovarao pričaju o tome kako ih medicinsko osoblje ne smatra dostojnim da imaju vezu, da rađaju decu, kako medicinske radnice i radnici uopšte ne komuniciraju s njima, već sa njihovim starateljkama/starateljima ili pratiteljkama/pratiteljima, potpuno zanemarujući njihove prisustvo.
Bukurije Šatri kaže da je prve dve ćerke rodila dok je još bila u invalidskim kolicima, a od 24. godine, kada je imala operaciju, kreće se sa štakama. Kada je išla da rodi svoju treću ćerku, kaže da je medicinsko osoblje pokušalo da je polegne na leđa u krevet. Zbog njenog stanja i operacije koju je imala, to je bilo nemoguće, a kada je pokušala to da im kaže, u bolnici su joj rekli: “Hajde bre, da si imala imalo obzira prema svom stanju, ne bi zatrudnela sa trećom ćerkom”. Iako je ćerku rodila pre mnogo godina, kaže da se i danas prema njoj ophode na isti način. “Sa čuđenjem gledaju u dokumenta, kao ‘ti imaš decu?!’”, priseća se ona jednog od iskustava koje je ponovo doživela.
Slično se dogodilo i Ljumniji Ruljani tokom njenog prvog porođaja, kada su joj se u bolnici u Gnjilanu obratili. “O Bože, ti trudna? Pa kako ćeš ti to odgajati?”, bile su reči kojima su Ljumniju dočekali u bolnici.
Za Resmije Rahmani iz Prizrena čitava stvar se pretvorila u bitku za pravo da sama govori o svom bolu. “Ja idem u bolnicu zbog mojih bolova, a oni se obraćaju mojoj sestri pitanjima ‘Kako se zove, šta je boli…?’ Ja im kažem: ‘Alo, ja sam tu!’ Uvek im skrećem pažnju da ja znam da govorim i da sam ja ta koja ima bolove”, priča Resmije.
Pod ovakvim okolnostima koje im pokušavaju otežati svakodnevni život, ove žene ponovo pronalaze prostora da neguju hrabrost i istrajnost koja im je potrebna da savladaju prepreke. “Žene moje drage, povisite svoj glas, nemojte da patite ni za šta, pokrenite se i zahtevajte svoja prava“, poručuje Bukurije Šatri.
Resmije, svesna da im država ne pruža nikakvu podršku, i dalje poziva na društvenu solidarnost. “I mi smo kao i ostale žene. Imamo iste potrebe, želje i osećanja, kao i druge žene. Treba sve žene da nas podrže, pa i čitavo društvo”, govori ona, uz nadu da će ostali u njima videti ono što one jesu i na isti ih način tretirati, kao žene ravnopravne sa svim ostalima.
Bolnice su isključujuće
Drugi oblik diskriminacije žena sa invaliditetom kada je u pitanju jednak pristup brizi o seksualnom i reproduktivnom zdravlju su infrastrukturne prepreke u bolnicama na Kosovu.
Iako su osobe s invaliditetom jedna od Ustavom zaštićenih grupa, dok su Zakon o zaštiti od diskriminacije i pun i lak pristup za osobe sa invaliditetom jedan od principa po kojem je izrađen Zakon o zdravstvu, stvarnost i iskustva ovih žena u bolnicama su suprotni — njima su potpuno uskraćena njihova osnovna prava.
Bio je to dan u septembru kada je K2.0 ostao sa Ljumnijom Ruljani sve vreme dok je pokušavala da se popne uz stepenice, uđe u bolnicu i legne na krevet za pregled na ginekološkom odeljenju Regionalne opšte bolnice u Gnjilanu. Ljumnije je izašla iz taksija i to samo uz pomoć taksiste koji je gurao njena kolica niz jednu strmu platformu koja ne ispunjava odgovarajuće standarde i kojoj nedostaje bočna zaštita.
Nakon što je prošla prvi izazov ulaska u bolnicu, Ljumnije je u sali za preglede čekala da se, kao uz planinu bez utabanih staza, popenje na zastareli krevet prekriven rupičastom zelenom krpom. Ginekologinja Hamide Pireci ju je zajedno sa medicinskom sestrom zgrabila za obe ruke — što je jedini način da se ona popne na krevet. Začuđeni izraz Ljumnijinog lica u potpunoj neverici sve je govorio. Krevet u toj sali za pregled nije bio hidraulični krevet koji se može podesiti po visini u zavisnosti od potrebe.
Bez daha, ostala je na statičkom krevetu nekoliko sekundi, kako bi se oporavila od tog napornog poduhvata za koji je potrebna snaga triju žena. “Moramo fizički da ih podignemo na krevet i fizički ih spustimo s njega”, kaže Pireci, koja se svojom profesijom bavi već više od 20 godina.
Potreba da uvek računa na nekog drugog da je stavi u krevet dodatno opterećuje Ljumniju, i emocionalno i fizički. “Kad me tako nose, dešava se da me loše uhvate pa me onda peče koža. Nekad mi je lakše da sama nešto odradim jer znam kako treba, nego neko ko te samo zgrabi za ruku i vuče. Prosto ne znaju, nema ljudi obučenih za takve stvari. Zbog toga sam se osećala dosta diskriminisanom.”
Regionalna opšta bolnica u Gnjilanu je jedna od regionalnih bolnica Univerzitetske bolničke i kliničke službe Kosova (UBKSK) transformisanih u prostore u kojima žene sa invaliditetom ne nalaze usluge ili lečenje bez prepreka. Na Kosovu postoji ukupno sedam regionalnih opštih bolnica, odnosno bolnice u Peći, Gnjilanu, Đakovici, Prizrenu, Vučitrnu, Uroševcu i Mitrovici. U Prištini funkcioniše Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK). Ovih sedam bolnica su zdravstvene ustanove sekundarnog nivoa koje čine UBKSK.
Među ostalim infrastrukturnim preprekama, kao što su platforme za podizanje osoba u kolicima ili njihov nedostatak, ili nedostatak liftova i zastareli liftovi, jedna od najozbiljnijih je nedostatak hidrauličnih kreveta za ginekološke i akušerske preglede. Ovaj nedostatak, iako je više puta evidentiran, i dalje se ne rešava.
Krajem 2021. godine, organizacija HANDIKOS, čiji je cilj ostvarivanje prava i poboljšanje životnog standarda osoba sa invaliditetom na Kosovu, u saradnji sa Kancelarijom za dobro upravljanje na Kosovu i drugim partnerskim organizacijama, pripremila je kalendar aktivnosti za 2022. godinu, godinu koju je Vlada Kosova proglasila za godinu invaliditeta. Ovaj kalendar bio je ispunjen aktivnostima koje je u toku 2022. godine trebalo da realizuju institucije u saradnji sa nevladinim organizacijama koje rade u oblasti zaštite prava osoba sa invaliditetom. Jedna od aktivnosti bila je i opremanje bolnica hidrauličnim krevetima. Institucija koja je bila nadležna za obavljanje ove aktivnosti je Ministarstvo zdravstva (MZ).
U međuvremenu, u završnom izveštaju HANDIKOS-a o realizaciji ovih aktivnosti, za delatnost obezbeđivanja kreveta, piše da pored utvrđivanja potrebe za 20 kreveta od strane radne grupe “nadalje u 2022. godini nije preduzeta nijedna radnja od strane MZ-a za realizaciju aktivnosti”.
Sanie Kičmari, šefica Odseka za prava građana pod zdravstvenom brigom, kaže da je to pitanje ostalo na UBKSK-u. “Imali smo niz sastanaka sa tadašnjom direktoricom UBKSK-a, koja nam je obećala da će za narednu godinu u budžet UBKSK-a uključiti kupovinu ovih kreveta”, kaže Kičmari. „Ne mogu ni da pomislim da nekome budu uskraćene zdravstvene usluge”.
Isto tako, institucija ombudsmana je tokom 2022. godine izdala izveštaj po službenoj dužnosti upućen institucijama nadležnim za obezbeđivanje pristupa građanima Kosova prava na seksualno i reproduktivno zdravlje. U izveštaju se navodi da se žene sa invaliditetom u zdravstvenim ustanovama suočavaju s poteškoćama različite prirode, najčešće diskriminatorne zbog svog invaliditeta. Ombudsman se obratio UBKSK-u sa preporukom da se “hitno preduzmu radnje za nabavku adekvatnih stolica i kreveta za ginekološke preglede i porođaje za osobe sa posebnim potrebama u akušerskim ginekološkim ambulantama za sve regionalne bolnice u zemlji”.
Kada je K2.0 kontaktirao kancelariju generalnog direktora UBKSK-a Eljvira Azizija da pita u kojoj je fazi proces kupovine kreveta, njegov odgovor je bio: “Obratite se regionalnim bolnicama”.
Međutim, regionalne bolnice još uvek nemaju hidraulične krevete. Hasan Arzoaldžiu, medicinski direktor Prizrenske bolnice, kaže da u bolnici koju on vodi “nema razlike između pacijenata, bilo onih koji nemaju specifične potrebe ili onih koji imaju specifične potrebe za njihovim uslugama”. Kaže i da liftovi jesu zastareli, ali da ipak funkcionišu. “U fazi smo menjanja dva lifta koja su ključna za pristup i hirurgiji i ginekologiji”, navodi on.
U međuvremenu, Resmije Rahmani iz Prizrena, koja krevete naziva “užasnim i starim”, kaže da uvek kada je imala bolove, pristup bolnici je bio otežan. “Ili lift nije radio, ili nisu imali opremu”, kaže ona.
Arzoaldžiu tvrdi da, iako je svestan da su stolovi statični, a liftovi zastareli, nikada nije primio zahteve od ginekološkog i akušerskog odeljenja niti zvanične pritužbe žena sa invaliditetom povodom uskraćivanja bilo koje zdravstvene usluge koju su zatražile.
Ispod Arzoaldžiuove ordinacije nalazi se ginekološka ambulanta u Prizrenskoj bolnici. Tog ponedeljka u septembru, na smeni je bila medicinska sestra Gresa Kastrati, koja, slično doktorici Pireci iz Gnjilana, kaže da ženama sa invaliditetom pomažu da se popnu na krevete. “Žena sa invaliditetom ne može sama da legne na krevet radi pregleda”, kaže Kastrati.
Isto se dešava u bolnicama u Mitrovici i Uroševcu. “I nama je jako teško, ali nemamo bolje uslove i navikli smo. Pomažemo jedni drugima”, kaže Vjolca Čitaku, ginekologinja u Regionalnoj bolnici u Mitrovici.
U međuvremenu, ginekologinja Minere Aliaj iz Regionalne bolnice u Uroševcu kaže da zbog infrastrukturnih poteškoća, oni žene sa invaliditetom ne prisiljavaju da se popnu na visoke krevete radi ginekološkog pregleda, već ih stavljaju na obične bolničke krevete. “Apsolutno nam nije u cilju da se muče kako bi se popele na sto [za ginekološki pregled]. Naravno, to je za osoblje teže, ali je pacijentkinji ugodnije”, kaže Aliaj.
Kako su problemi zbog nedostatka infrastrukturnog pristupa evidentni u regionalnim bolnicama, na Ginekološkoj klinici u Prištini, direktor Zef Ndrejaj je u odgovoru za K2.0 putem mejla rekao da imaju dovoljno hidrauličnih kreveta. “Nema nikakvih problema što se tiče njihovog ginekološkog tretmana”, tvrdi Ndrejaj.
Međutim, sale za preglede govore drugu priču. U Prijemnoj i specijalističkoj ambulanti Ginekološke bolnice u UKCK-u, iako kreveti izgledaju kao hidraulični, jedna od zdravstvenih radnica koja je posetila prostorije za preglede govori da se kreveti ne spuštaju dovoljno da bi se prilagodili ženama sa invaliditetom.
Džejljane Džaka, glavna sestra Specijalističke ambulante za ginekologiju u UKCK-u, takođe je rekla da je tokom poslednje posete žene koja se kreće u invalidskim kolicima bila potrebna fizička snaga medicinskog osoblja da je podigne na sto radi pregleda. “Imali smo slučaj pre 10 dana kada je došla jedna žena koja je bila nepokretna i u invalidskim kolicima, trebalo nam je desetak ljudi da je uhvatimo i stavimo na sto [za ginekološki pregled]”, priča Džaka.
Bukurije Šatri kaže da joj je zdravstveni radnik, kada je bila u nedoumici oko toga da li da uradi PAP test zbog poteškoća pri uspinjanju na krevet, rekao: “Ili ćeš se popeti, ili idi u privatnu bolnicu”.
Kada osoblje prigrabi žene sa invaliditetom kako bi ih popelo na krevet, što je, čini se, jedini način da se one pregledaju, to pacijentkinjama nanosi razne povrede. “To zna da bude veoma bolno kada te drugi ljudi uhvate i podižu”, kaže Rahmani. “Ja to gledam da izbegnem koliko mogu, jer me svaki dan prenose iz kolica, ali svaki put se povredim. “Zamislite kako je to kada vas podižu na bolnički krevet visok dva metra, kako da se ne povredim? Vrlo je to bolno, ali i užasavajuće za mene, jer te modrice ostaju nedeljama posle.”
Ove okolnosti koje su bolnice učinile zastrašujućima, uticale su da ih ove žene izbegavaju, a samim tim i da izbegavaju redovne ginekološke preglede. U svim bolnicama, iako ne postoji tačan broj ukupnih pacijentkinja i pacijenata, niti okviran broj prema njihovom polu, medicinsko osoblje je istaklo da su retke ginekološke posete žena sa invaliditetom. S druge strane, smatra se da su redovni ginekološki pregledi neophodni najmanje jednom godišnje kako se zdravlje ne bi pogoršalo i kako bi se osigurala rana dijagnoza potencijalnih bolesti povezanih sa karličnim ili reproduktivnim i seksualnim zdravljem.
Dok su ginekološke zdravstvene usluge i dalje ograničene za žene uopšte, te su praćene opštom stigmom ne samo u društvu nego i u samim bolnicama, žene s invaliditetom trpe dvostruku diskriminaciju zbog svog invaliditeta. Sve tri žene sa kojima je K2.0 razgovarao iskusile su ovu vrstu diskriminacije, bilo kada se radi o infrastrukturnom pristupu ili o ophođenju zdravstvenog osoblja prema njima. Takođe, mnoga slična iskustva su zabeležena i u izveštaju koji je izdao ombudsman.
Ove prepreke su žene primorale da se obrate privatnim bolnicama, koje su, prema njihovim rečima, pristupačnije u smislu infrastrukture. Čak je i ophođenje zdravstvenog osoblja u javnim bolnicama uveliko doprineo tome. Bukurije Šatri kaže da joj je zdravstveni radnik, kada je bila u nedoumici oko toga da li da uradi PAP test, zbog poteškoća pri uspinjanju na krevet, rekao: “Ili ćeš se popeti, ili idi u privatnu bolnicu”.
Mnoge žene sa invaliditetom ni ne pomišljaju da idu u privatne bolnice, uzimajući u obzir da su osobe sa invaliditetom dvostruko više izložene siromaštvu. To je zbog toga što postoji diskriminacija i pri zapošljavanju, te zato što primaju niske penzije i slabe finansijske naknade. Samo poseta privatnoj bolnici košta između 20-40 eura, a ponekad i mnogo više od tog iznosa, u zavisnosti od potrebnih pregleda. Žene sa invaliditetom primaju između 100 i 150 eura, u zavisnosti od njihove situacije, po zakonu koji im određuje naknadu. Dva osnovna zakona u tom pogledu su Zakon o statusu i pravima osoba sa paraplegijom i tetraplegijom i Zakon o penzijskim šemama finansiranim od države.
Finansijska naknada za osobe sa invaliditetom
Naknada za osobe s invaliditetom regulisana je nizom zakona.
Na osnovu Zakona o statusu i pravima osoba sa paraplegijom i tetraplegijom primaju mesečnu isplatu od 150 eura, dok i njihovi staratelji primaju isplatu od 150 eura, a u određenim slučajevima i 75 eura za ostale zdravstvene materijale. Ovo se odnosi samo na prvu grupu prema oceni Lekarske komisije. S druge strane, osobe koje su kategorisane u drugu grupu primaju samo 150 evra.
Na osnovu Zakona o penzijskim šemama finansiranim od države, osobe sa invaliditetom primale su invalidsku penziju od 75 eura do 2022. godine, kada je ta penzija, koja je jednaka osnovnoj penziji, odlukom Vlade povećana na 100 eura. Takođe, ovim zakonom je predviđena radna invalidska penzija.
S druge strane, pravo slepih lica na naknadu je predviđeno Zakonom o slepim licima.
U međuvremenu, uprkos činjenici da je kroz izveštaje i razgovore sa ovim ženama dokazan i utvrđen nedostatak osnovnih uslova za žene sa invaliditetom, svi predstavnici i predstavnice bolnica, uključujući i Ministarstvo zdravlja, pridržavaju se tvrdnji da nisu dobili zvanične pritužbe kada je u pitanju pružanje usluga.
Ministarstvo zdravlja, iako ima svoju onlajn mrežu za žalbe građana na zdravstvene usluge uopšte, Sanie Kičmari kaže da nikada nisu prihvatili ništa konkretno od žena sa invaliditetom. S druge strane, MZ ne kategoriše žalbe i sve ih skuplja na jednom mestu. Osim toga, nijedna od intervjuisanih žena nije ni svesna samog postojanja ovakvog sistema žalbi, niti se formalno žalila. “A kako da se žalimo, kad same ni ne možemo da odemo kod doktora? Idemo samo zato što moramo i uvek zavisimo od drugih”, odgovara Ljumnije Ruljani.
Za nju su čak i očekivanja da se žali prevelika, onoliko koliko je preveliko i nečinjenje i ćutanje institucija, koje njoj i ostalim ženama sa invaliditetom uskraćuju pravo na dostojanstvo, jednak pristup i, iznad svega, pravo da budu vidljive.
Naslovna slika: Kaljterina Misini / K2.0
Ovaj članak je deo projekta “Human Rightivism”, koji finansira Ambasada Švedske u Prištini, a sprovodi Fond za razvoj zajednice kroz Program za ljudska prava. Stavovi izraženi u ovoj aktivnosti ne odražavaju nužno stavove Ambasade Švedske u Prištini.