Jedan na jedan | Mediji

Ibrahim Nehme: Promene počinju u našoj mašti

Piše - 11.10.2017

Osnivač časopisa sa sedištem u Bejrutu govori o moći medija da isprovociraju radikalne promene.

Osmišljen u kafićima i u neizvesnosti koliko će izdržati, libanski nezavisni štampani časopis The Outpost/Autpost rođen je sa dozom optimizma. Ustanovljen u Bejrutu, Autpost je svog osnivača, Ibrahima Nehmea, odveo na nekoliko mesta širom sveta, a najnovije odredište mu je Priština.

Prvo izdanje je stiglo iz štamparija septembra 2012. i iako je Liban jedna od zemalja koje svetlo Arapskog proleća nije dovoljno prekrilo, ovaj časopis je nadahnut intrinsičnim i preovlađujućim osećanjem ovog pokreta: preispitivanje statusa quo. Časopis je kreiran da bi katalizovao društvene i kulturne promene u arapskom regionu, prekinuo tok starih i mainstream/mejnstrim narativa i ponudio nove i ranije nepoznate tačke gledišta kod kuće i  inostranstvu.

Označen kao časopis mogućnosti, ova publikacija je objavila prelepo dizajnirana i uređivana izdanja koja se bave svetlošću, mrakom i, pre svega, mogućnostima naših tela — da pronađu dom, da se izgube, da zagreju naša srca, da žive ovde, da se kreću dalje, da iznova pišu istoriju i čak o mogućnosti da mogućnosti postoje.

Ibrahim Nehme se nalazi u Prištini u okviru programa K2.0, pod nazivom “Pojačaj!” (Volume up!), što su javne prezentacije programa sa ciljem transformisanja naše kolektivne mašte i uvođenja novih konverzacija o medijima, komunikaciji i novinarstvu. Javna Nehmeova prezentacija, “Uticaj mašte”, održaće se večeras u prištinskom Klubu M u 19.00 i biće ponovljena sutra (12. oktobra) u prizrenskom Kinu Lumbardi od 18.00.

Zamišljena kao radionica o kreativnom razmišljanju, “Životni ciklus jedne ideje”, biće održana u petak, 13. oktobra, u Termokisu (ovde se prijavite i pročitajte informacije o radionici).

Nehmeova prezentacija “Uticaj mašte”, nastala je iz istraživanja sprovođenog duže od godinu dana na temu mogućnosti radikalnih medijskih i pokreta otpora da isprovociraju kulturološka preobraženja, što je istraživanje koje je započeo nakon što je štampače zaustavio na neko vreme da bi razmislio o publikaciji. Sa Nehmeom smo razgovarali o ovome, o njegovom radu u Autpostu i mnogim drugim stvarima, baš kada je sleteo u Prištini.

Foto: Jimmy Dabbagh

K2.0: Autpost je časopis o mogućnostima iz arapskog sveta, nadahnut i skoro pa rođen iz Arapskog proleća. On je u potrazi za pozitivnim narativima i razotkrivanjem stereotipa. Ovo je, možda, još važnije za arapski svet koji je pretrpeo mnogo stereotipisanja, posebno u proteklih nekoliko godina. Kakvu ulogu igra Autpost u ovom kontekstu?

Ibrahim Nehme: Autpost je časopis o mogućnostima u mestu gde se glavni narativi vrte oko nemogućnosti: da je nemoguće živeti ovde, da je nemoguće nešto promeniti, itd. Ljudi se toliko žale i kukaju kako je sve nemoguće, [što je] stanje koje, očigledno, održavaju politika i društvo, ali svoje uporište ima i u medijskim narativima i kulturnom sadržaju koji konzumiramo. Svi ovi narativi podsećaju na to da ste poraženi i bespomoćni, da nemate šanse za pristojnu budućnost.

U ovom kontekstu nemogućnosti, skoro da je bilo intuitivno pokrenuti časopis o mogućnostima. Ovo je nešto čime ću se baviti u svojoj prezentaciji — o tome kako promene počinju u našoj mašti i onda cure i polako menjaju pravila. Kada biste mogli nekoga da naterate da istraži neku drugu mogućnost, da razmisli o tome ‘šta ako’, šta ako bi stvari mogle da budu drugačije, onda bi to bilo od izuzetnog značaja. Tu počinju promene.

I tako, kao časopis mogućnosti, mi istražujemo novu mogućnost u svakom broju, što je, obično, tema do koje nam je stalo i za koju se pasionirano zalažemo.

Otkako je Autpost prestajao da izlazi iz štamparije prošle godine, na čemu radite?

Prestao sam da štampam Autpost, jer sam hteo da dokučim kako da napredujemo, ne zato što sam hteo da okončam izdavanje ovog časopisa. Posle četiri godine publikovanja, shvatio sam da smo stigli do jedne zanimljive tačke, a to smo isključivo postigli tako što smo usredsredili svoju energiju samo na štampano izdanje. Pomislio sam da postoji prostor da se konverzacija proširi van okvira štampanog izdanja, da bismo obuhvatili veći broj ljudi i da bismo više njih uključili u naš rad. Autpost je oduvek bio krupna ideja i časopis predstavlja manifestaciju iste — to znači da časopis može da dobije druge životne oblike.

Dakle, trebalo mi je malo prostora i da se distanciram od časopisa da bih pronašao neku ravnotežu i napravio plan. Rad na časopisu bio je takav posao da nisam imao vremena da razmišljam o budućnosti časopisa dok sam na njemu radio. Tako sam počeo da sprovodim istraživanje i nisam mogao da se zaustavim. Ipak, nisam znao da će mi trebati godinu dana da to sve dokučim. Ukratko, moj novi projekat nastavlja put kojim se kretao Autpost i odatle širi priču.

Snaga mašte

Ibrahim je prestao sa štampanjem časopisa The Outpost/Autpost u septembru 2016. godine da bi proveo godinu dana u razmišljanju o svom radu na magazinu, ali i istraživanju o ulozi kulture u progresivnim pokretima otpora. U svojoj prezentaciji, on će podeliti ono što je naučio tokom te godine, i govoriti o snazi naše kolektivne mašte te o tome kako radikalne medijske organizacije mogu doneti radikalne promene u društvu.

Priština, 11. oktobra, Klub M, u 19.00
Prizren, 12. oktobra, Kino Lumbardhi, u 18:00.

Šta možete da nam kažete o vašem novom projektu?

Pričaću o tome u svom govoru ove nedelje i vrlo sam uzbuđen jer o tome ranije nisam pričao u javnosti. U suštini, želim da Autpost od časopisa pretvorim u prostor koji inkubira i pruža podršku projektima poput Autposta. Ono što ovi projekti imaju zajedničko jeste da su svi platforme koje predviđaju i proizvode nove narative.

Zaista verujem da, kako bi se promenila situacija, moramo da utičemo na mainstream/mejnstrim konverzaciju i jedini način da to uradimo jeste da svoje narative izguramo sa margina ka centru. Vremenom će to postati snaga koja utiče i potencijalno menja preovladavajuću konverzaciju koja je, umnogočemu, vrlo otrovna i uzrok mnogih naših problema.

Dakle, imamo medij kakav je Autpost, koji pokušava da se suprotstavi narativima koji su, uglavnom, ojačani ili čak unapred etablirani od masovnih medija. Kako jedan nezavisni medij, koji ne dolazi do većine i generalno ne dopire daleko, uspeva da promeni te preovladavajuće narative?

Suština je u tome da morate da se borite za svoj narativ na svaki mogući način koji vam pada na pamet. Ovo je lakše reći nego učiniti i zvuči idealistično na neki način, ali je sasvim moguće.

Ako pogledamo pokrete civilnog društva iz prošlosti, od pokreta da se ukine ropstvo do prava LGBT, žena i drugih manjina, ono što svi ovi pokreti imaju zajedničko jeste da su počeli u nečijoj glavi — to znači, u našoj mašti, u nadi, s verovanjem da postoji mogućnost boljeg sveta. Za to treba vremena, ali je ključno imati nepokolebljivost u svom uverenju i hrabrost da izgurate svoj narativ u svim pravcima. Duž ovog puta, pročuće se za vaš narativ, više ljudi će vam se priključiti, narativ će postati prevelik da bi ljudi mogli da ga ignorišu, kultura se menja, raspoloženja se menjaju i tako se, polako, i svet menja.

Radionica: “Životni ciklus ideje”

Ideje su kao živi organizmi. One se razvijaju i menjaju različite forme, počinju samostalan život, putuju, i šire se kao virus. Ono što počne kao mala ideja, može se polako transformisati i postati zaista snažna ideja koja obuzima kolektivnu maštu.

U svetu u kojem živimo, potrebne su nam čiste ideje koje pružaju otpor sistematskim i institucionalnim pokušajima ograničavanja naših sloboda; ideje koje nas inspirišu da maštamo i radimo za bolju budućnost.

Tokom ove radionice, učesnici će razložiti životni proces jedne ideje i naučiti kako generirati, razviti i širiti ideje koje imaju uticaja. Zainteresovani da učestvuju u kreativnom procesu, pričanju priča i generalno kulturnim praksama, su dobrodošli da se pridruže na radionici.

Zbog limitiranog broja mesta, molimo vas da nam pošaljete email na kosovotwopointzero@gmail.com sa naslovom "Volume UP" kako bi vas registrirali za učešće. Broj mesta je limitarn, te će učešće biti omugućeno za prvih 20 prijavljenih putem emaila. Molimo vas, ako se registrujete dođite da iskoristiti ovu jedinstvenu priliku!

U svojoj prezentaciji ćete govoriti o moći radikalnih medijskih organizacija i kulturnih pokreta otpora koji prave ove kulturološke promene. U tako polarizovanom svetu danas, reč ‘radikalno’ gubi svoje značenje ili, pak, biva zloupotrebljavana. Šta mislite o tome? Šta danas smatrate radikalnim medijom?

U suštini, izraz ‘radikalno’ se ovde koristi da bi se iskazala neka krajnost. Kao što imate radikalne pokrete koji svoj rad zasnivaju na strahu i mraku, mogli bi da postoje radikalni pokreti koje inspirišu mašta i kreativnost, pokrete koji bi mogli da zamisle nešto što dosad nije zamišljeno. Ne kažem da se trudimo da izmišljamo toplu vodu, sve je učinjeno dosad na neki način, ali imajući u vidu ozbiljne probleme s kojima se naš svet danas suočava, zaista mislim da su nam potrebne hrabre i briljantne ideje. Zaista su nam potrebne radikalne ideje koje bi se suprotstavile svem ovom terorizmu, ekstremizmu i nasilju.

U knjizi “Nada u mraku”, Rebeka Solnit objašnjava da je koren reči ‘radikalno’ u reči ‘radice’, što doslovce znači ‘koren’. Ona dalje objašnjava da biti radikalan, u tom smislu, znači uraditi stvari korenito, usredsrediti se na uzroke, a ne na posledice.

Godine 2011., ubrzo nakon rođenja Autposta, Arapsko proleće se proširilo. Na ovim protestima ili u ovom pokretu, koji je izazvao slične u zapadnom svetu… postojalo je monumentalno, nezaustavljivo uverenje da je sve moguće, da se promene moraju desiti i da se moraju dogoditi odmah, sada. Zaista je postojalo ovo pozitivno uverenje. Kako je to uticalo na vaš časopis i da li je ovo osećanje oslabilo kako su godine prolazile? Nalazimo li se u pesimističnijem vremenu?

Da, očigledno. Kada je izbilo Arapsko proleće, svi su bili prepuni pozitivne energije i nade. Od tolikih godina diktature i represije, narod je sasvim izgubio nadu, a onda su pronašli neki plamičak nade koji se pojavio u obliku Arapskog proleća, pa su se zagledali u taj plamičak.

Ipak, to je bilo kratkog veka i umnogočemu se čini da smo se vratili na početak. Nikako ne pomaže to što su medijske institucije toliko uporne u plasiranju narativa poraza, bespomoćnosti i nemoći. Kada sve što čujete na vestima ili pogledate u umetnosti i kulturi govori da ste bespomoćni slučaj, onda zaista nemate čemu da se nadate.

Kada se desilo Arapsko proleće, videli smo da se nešto može promeniti i bili smo u fazonu da je neka druga budućnost zaista moguća. Svi su bili podstaknuti ovom energijom i počeli su da se nadaju, pa je tako ideja o promenama postala relevantna i moguća za mnoge.

A onda, kao što znate, Arapsko proleće se strmoglavilo, pa tako ako odete u, na primer, Egipat, videćete da je situacija umnogočemu gora nego pre Arapskog proleća. Ako odete u Liban, onda to osećate. Ja odlazim u kafiće i sedim tamo, pišem i radim. Obožavam da slušam razgovore. Ljudi se, uglavnom, žale i kukaju zbog situacije i kažu da se osećaju bespomoćno; mediji i kulturološka matrica koju proizvodimo ima mnogo veze sa ovim narativom koji narod propagira — ovaj narativ bespomoćnosti.

Ako postoje mediji koji se zalažu za narativ pun nade i za to da ljudima pokažu drugačiji put, da je drugi put moguć uprkos svim trulim strukturama zbog kojih se narod oseća kao da je nemoguće učiniti nešto, kada bismo imali takve medije, onda mislim da bi tako počele promene, jer promene počinju u našoj mašti.

The Outpost.
The Outpost.
The Outpost.
The Outpost.

U Prištini ćete voditi radionicu, čiji će domaćin biti K2.0, a deo je programa “Pojačaj”. Naziv radionice je ‘Životni ciklus ideje’. Šta učesnici treba da očekuju od ovoga?

Ovo je prvi put da ću održati ovu radionicu i ona će se baviti, velikim delom, radom i istraživanjima koje sam sprovodio u proteklih godinu dana. U jednom trenutku sam dobio ideju da pretvorim Autpost u prostor koji radi tri stvari: prvo, da privuče mnogo ljudi, što znači da bi tako privukao i mnogo ideje; jer, kada ljudi dođu i razmene mišljenja — rađaju se nove ideje. Dalje, hteo sam da ovaj prostor funkcioniše kao mašina, baš kao inkubator ili fasilitator koji dozvoljava idejama koje se rađaju u prostoru da se manifestuju i postanu realnost. Treća uloga prostora jeste da deluje kao predajnik sve energije i svih aktivnosti u prostoru. Jer, mislim da u maštanju i stvaralaštvu leži mnogo vrednosti, ali ogromna vrednost počiva i u razgovorima o onome što pravite i čime se bavite.

Dakle, ono što mene zanima da radim na radionici jeste replikacija ideje ili dinamičnosti prostora i da vidim šta će se iz toga roditi. To je, manje-više, radionica o kreativnom razmišljanju gde ćemo pokušati da stvorimo ideje, da razmislimo o tome kako možemo da ih pretočimo u nešto smisleno i da vidimo kakav će uticaj te ideje imati.

Kada već govorite o prostoru… Posle rata u Bejrutu, a možda će ljudi sa Kosova razumeti ovu priču, bilo je mnogo bespravne gradnje, haotičnog urbanističkog razvoja i javnim prostorima je naneta šteta zbog privatizacije. Kako ovo utiče na proliferaciju generisanja ideja u kolektivu?

Zadivilo me koliko su naša dva grada, Priština i Bejrut, slična. Čini se da, u ovim posleratnim državama, poput Libana i Kosova, ali i mnogih drugih, postoji sistematična strategija koje podupiru politike koje se čine vrlo sličnima. Podelite države i gradove, što je strategija koja treba da podeli i oslabi narod i učini ga bespomoćnijim, i dok pravite još više granica i zidova, pogled na svet kod ljudi koji naseljavaju ove zemlje postaje sve uži i na kraju postaje igrališta za pohlepne političare i biznismene.

U sličnoj meri u kojoj se javni prostor urušava, izgleda da i popularna kulturna mesta, a ovde mislim na ona u kojima ideje i narativi žive, takođe bivaju osvojena i monopolizovana, što me podseća na citat Valtera Benjamina koji dodatno naglašava ono što sam ranije pokušao da objasnim, “Svaki korak bliže publikovanju danas predstavlja pobedu uzdizanja iznad snaga tame”.

Dakle, kada god se vaš prostor urušava, onda vama, kao osobi, postaje važno da nađete neko drugo mesto i, obično, jer smo manjina, što znači da nemamo moć, ovi prostori imaju tendenciju migracije ka ivicama — pa ćete tako pronalaziti prostore na nasumičnim mestima u gradu, samo zato što vam je samo to sada na raspolaganju. Kao nezavisni medij, počeli smo sa ograničenim resursima, pokušavajući da napravimo časopis i ovi pokušaji se obično ne nalaze u onom što preovladava, u glavnom javnom prostoru, već se obično na marginama.

Kada je reč o ‘minoritarnim’, nepoznatim narativima koji nisu uključeni u glavni diskurs, važno je govoriti o grupama koje su, takođe, marginalizovane u društvu. Kako je ovo predstavljeno u vašem časopisu?

Većina naših priča dolazi od ljudi koji se smatraju manjinom ili su te priče, pak, o toj manjini. Bilo da je reč o rasnoj manjini, rodnoj, etničkoj, seksualnoj ili klasnoj. Mislim da je Autpost bio mesto u kom su mogli da se čuju svi glasovi koji se smatraju manjinskim.

Čini se da je komplikovano pričati o manjinama u Libanu. Na Kosovu imamo rezervisana mesta u parlamentu za manjine, ali se u Libanu sve svodi na verske zajednice.

Mi imamo sličnu, ali na neki način — goru situaciju. U Libanu se sva mesta dodeljuju verskim grupama. Dakle, grčki pravoslavci čine određeni procenat, katolici takođe. Ukupno imamo 18 verskih zajednica u državi, i sve su zastupljene u Parlamentu. Takođe, predsednik je hrišćanski maronit, premijer je sunitski musliman, a predsedavajući je šiit. Ovo nije zakonski obavezno, jer se ne navodi nigde u Ustavu, ali je postalo kao protokol i sada je norma. Reč je o sistemu koji dodatno pojačava toksično okruženje u ovoj zemlji koje se svodi na religiju, gde se ljudi, prvo, prepoznaju po veri, a onda po ‘zemlji’ u kojoj žive.

Kako se bavite ovakvom podelom kao časopis?

Časopis je pokrio celi arapski region, nije strogo bio ograničen na Liban. Trudili smo se da imamo različitost, iz celog regiona. Na početku smo se više usredsredili na Liban, možda zato što nam je tamo sedište.

Ne trudimo se da ovu vrstu pitanja nešto posebno pokrijemo. Mi više pokušavamo da stvorimo prostor u kom ljudi mogu da zamisle bolju budućnost. A onda, u tom prostoru, gde su angažovani i osnaženi, mogu zaista da počnu da aktivno prave korake da bi dekonstruisali i srušili sve prepreke i granice koje se nalaze pred nama. K

Naslovna fotografija: Jimmy Dabbagh

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.