Jedan na jedan | Muzika

Ijan F. Svenonius: Buš i Tramp su rđavi predsednici

Piše - 14.10.2016

Rokenroler priča o izborima u SAD, Seks pistolsima, Internetu i ča-ča-ča.

Usred hipsterske gužve, neuredna crna i gusta kosa se prepoznaje na glavi jednog muškarca — izgledao bi da je viši da nije blago nagnut. On dozvoljava svojim ramenima da padaju napred dok razgovara sa jednom devojkom. “Jesi li ti Leo?”, pita ona, “Sada shvatam…”

Ijan F. Svenonius (Čikago, 1968), “Sassiest Boy in America” (Najživahniji momak u Americi), prema izdanju tinejdžerskog časopisa “Sassy” iz 1990. i “najzanimljiviji čovek u rokenrolu”, prema rečima nedavno objavljenog članka u Vašington postu, bio je u Prištini prošle nedelje kako bi učestvovao na Međunarodnoj konferenciji grafičkog dizajna REDO.

Svenonius je objavio više od 20 albuma u svojoj karijeri, gradeći svoje ime kao frontmen sasvim drugačijih i remetilačkih bendova iz podzemlja vašingtonske pank scene devedesetih godina: The Nation of Ulysses i The Make-Up. Njegov put ka rokenrol sceni će se nastaviti sa grupama poput Weird War i sada Chain i The Gang.

Njegovo učešće na REDO, koji je postao međunarodna atrakcija sa govornicima sa najvažnijih škola i dizajnerskih studija u Evropi i SAD, nije ostavilo nikoga ravnodušnim. Rečit čovek izražene ideologije čiji se rad danas proširio sa muzike na pisanje eseja.

Okružen masom gvožđa i metalom starih, plavih mašina za štampanje u štampariji Rilindja, Svenonius je sa nekoliko volontera na bini izveo satirični scenario o preokrenutim tekstovima Bitlsa i identitetu rokenrol bendova. Razlikujući se u svom performansu — koji je postao neka vrsta uniforme — aktuelni lider Chain-a i Gang-a izneo je svoju crno-belu električnu gitaru radi poslednjeg dela šoua i počeo je da viče u mikrofon: “Rat se nikad nije okončao, opet su ga doneli.”

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Pre nego što se letom vratio u SAD, K2.0 je selo sa Svenoniusom koji pati od nesanice kako bi razgovaralo s njim o dizajnu i vizuelnom slikovitom izlaganju, Internetu, Donaldu i Hilari, i naravno, rokenrolu.

U vašem predavanju ste počeli da pričate o rokenrolu i grafičkom dizajnu…

Nekako nisam stigao do toga da pričam o temi predavanja, ali se predavanje ticalo grupe kao dizajna i toga kako su stvari dizajnirane; kako ulazna tačka, način na koji saobraćamo jedni s drugima, definiše taj odnos i način na koji će ta stvar biti korišćena. Dakle, pogledajte rokenrol koji je, možda, nastao od gospelske muzike crnaca, vrlo… subverzivna forma — muzika određene zajednice; ona je dizajnirana tako da bude neka komponenta individualističke, kapitalističke ideologije koja treba da se izveze širom sveta, da posluži kao neka vrsta mekog glasnika imperijalne moći. Rokenrol širom sveta… služi kao apologija kolonijalizma SAD, znate na šta mislim? Neoliberalna invazija.

Jedna od rečenica u scenariju koji su izveli volonteri na bini tokom vašeg predavanja izazvala je pitanje: Da li je rokenrol religija zadovoljstva ili ideologija konzumerizma? Šta on vama znači?

Pa, rokenrol je paradoks i rad i ljudi koji stoje iza njega su oni koji ga definišu. Uvek je to bila borba. Na početku, rokenrol je bio kada bi deca sedela u ćošku i pevala harmonične pesme zajedno, što je neka vrsta produžetka života u gangovima, alternativnog društva — što je i bilo tako. On je komodifikovan i konzumerisan stotinu puta otada. Postoje različite borbe u areni rokenrola — pank je drugi deo borbe. A tu je i ona pankerska stvar, kako se to oporavlja zahvaljujući reakcionarnim snagama, kako se može oporaviti, kako može da ostane zanimljivo, borba je u tome…

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Kada su računari prvi put pravljeni, postojala je utopijska ideja da će to biti stvar demokratizacije; kada je Epl revolucionizovao kompjutere, onda je revolucionizovao iste na način na koji bi kompjuteri bili vrlo individualistički, narcistički, “selfistički” način da se projektuje volja nekoga u celi svet. I zato danas imate ove stvari, kada gomila ljudi galami o sebi. Kroz to vidimo kako se politika razvija na način na koji se sve tiče sopstva i sebe. Sve se tiče identiteta. U Americi, barem, sve je povezano sa rasnim identitetom, seksualnim identitetom… sve je postala politika identiteta, što je važno, ali čovek mora da se seti i geopolitike, mora da se seti ekonomije i velikih tema koje su i te kako povezane sa načinom na koji nas kontrolišu.

Pričate o tome kako je tehnologija uticala na globalna dešavanja. Kako je taj tehnološki scenario, u kom mejnstrim kultura jeste toliko izložena i sveprisutna, uticao na rokenrol i druge podzemne stilove?

Ako pogledate kako se rokenrol razvijao, rokenrol je postojao duže vreme pre toga, kako rokenrol crnaca tako i belaca. Bila je to elitistička grupa koja pravi primitivnu, ritmičku muziku, a onda biva odjednom izvezena na jedan vrlo agresivan način pedesetih godina. Ako pogledate vremensku liniju, tada je džez postao subverzivan, otvorenije subverzivan — džez je taj izvoz američke kulture. Džez muzičari su počeli da sviraju bup muziku. Postalo je teško kontrolisati je — ezoterično. Ona je prestala da bude populistička i postala je avangarda, dok je rokenrol zapakovan i izvezen kao taj neki američki proizvod.

Ljudi će jedni na druge uticati bez obzira na imperijalizam ili kolonijalizam, i ljudi stalno slušaju jedni druge. Kolonijalizam, imperijalizam, imaju dosta veze s načinom na koji ljudi slušaju muziku, ali su zato Britanci napravili rokenrol pedesetih godina zbog američke okupacije Britanije. A razlog zbog kog su Amerikanci koristili ča-ča-ča i rumba muziku je taj što su Amerikanci okupirali ostrva na Karibima. Pomama “tiki” dolazi od američke okupacije Havaja i ostrva u Pacifiku… pa to ima dosta veze s načinom na koji ljudi upijaju muziku. Ali istovremeno, na ljude to uvek utiče jer su ljudi različitii uvek gledamo ponašanje i izgled drugih ljudi.

Šta mislite o aktuelnoj ulozi panka i rokenrola? Da li mislite da su oni sada onoliko politički angažovani koliko su bili devedesetih godina? Ili mislite da se nalazimo u vremenu kada bi pank Donalda Trampa trebalo da bude jači?

Na neki način, rekao bih da su Džordž Buš i Donald Tramp rđavi (pankerski, prim. prev.) predsednici, jer je njihova ideja da oni nisu političari; to kao da je produžetak panka, kada imate te ljude koji brbljaju i izgovaraju vulgarne stvari, znate? Ljudi zaboravljaju da je Džordž Buš vrlo sličan Donaldu Trampu; on nije bio preterano vulgaran i nije bio toliko ekstravertan — ali je ipak bio idiot. Dakle, pankerska ideologija tvrdi sledeće: “Svako to može da uradi”. I osoba koja to nije studirala i učila jeste bolja od virtuoza.

Ono što Hilari Klinton pokušava da nam proda jeste da je ona virtuozni državnik. Dok je misao koja prati Džordža Buša i Donalda Trampa ta da su oni svakodnevni ljudi koje sistem nije uspeo da korumpira. Dakle, dođete u vrlo suludu situaciju — Hilari Klinton je masovni ubica, a Donald Tramp je užasno čudovište.

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Ali, rekao bih da je pank postao vrlo konzervativan, jer dok stari, on stvara priče koje prave ljudi koji su ostarili u međuvremenu. Tačke gledišta se menjaju u skladu sa vrednostima kulture. Pa tako vrednost kulture kaže da sva ona politika do koje vam je stalo kada ste bili mladi sada je smešna i sramna. Kada njih pitate, oni samo kažu: “Pa, to je bio samo seks, samo smo hteli da se naduvamo…” Kada slušate o prošlosti ovih ljudi, ona je vrlo banalna, svakodnevna, ne baš zanimljiva… Kada bi ljudi bili iskreni po pitanju svojih motiva, mislim da bi sve bilo zanimljivije.

Da li mislite da su vaše godine uticale na način na koji doživljavate muziku?

Pa da… Mislim da, kada je čovek mlađi, onda se zanima za ono što je kul. Sve se vrti, kada ste mlađi, oko toga ko su vam prijatelji, društvo, grupa; kada ste stariji, onda se više osećate kao autsajder, na neki način, jer ste otuđeni od svega toga. Pa ste više zainteresovani za nešto što je potpuno strano.

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Vaša muzika i vaš rad su nadahnuti revolucionarnom politikom. U SAD, pokret Okupiraj Volstrit je pokušao da se na neki način pobuni, dok je kampanja Bernija Sandersa predstavljena kao revolucionarna. Da li vas je to nekako inspirisalo? Da li ste se nečemu nadali?

Pa, to je smešno. Berni Sanders je, očigledno, najbolja osoba koja se ikada kandidovala za predsednika, ali on nije revolucionar. Pa tako, na kraju dana, ako ne kritikujete aktuelni sistem, onda se ništa neće promeniti. Ako pogledate koje su Sandersove ideje za vođenje spoljne politike, on je bio vrlo konzervativan, on ima iste glupe ideje kao i svi drugi predsednički kandidati. On ne preispituje postojanje američkih institucija kao što je NATO… ali je on bio mnogo bolji od svih ostalih.

Imate onlajn televizijski serijal intervjua sa muzičarima, pod nazivom Soft fokus. Tamo ste intervjuisali ljude poput Sonic Youth-a, Cat Power-a i Vila Oldhema – važna imena. Kako ste se odlučili da napravite ovakav program sa ljudima sa muzičke scene?

Jer ima vrlo malo ideja koje prodiru u muziku… Ljudi u Americi se zaista boje toga da budu pretenciozni. Sve bi trebalo da, po definiciji, bude lagano i kul, i jedina osećanja koja se mogu čuti jesu, “Čoveče, baš sam ljut — mrzim Donalda Trampa, mrzim Donalda Trampa, on je nikakav”. Ali bi trebalo da postoji malo veća diskusija o malo širim temama, što se izgubilo.

Da li vas više zanimaju etika i ideologija nego sama muzika?

Ja prosto volim muziku i zadivljen sam time kako su se stvari razvile. Čitam ove istorije o muzici i one me vređaju, jer deluju vrlo pojednostavljeno. Ja posmatram ono što je stvorilo muziku i pokušavam da kreiram narativ koji se razlikuje od onog tipičnog, “Da, Elvis je spasao svet!”, “Pank je spasao svet…” To je sve vrlo glupo.

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Hoću da čujem nešto kao, “Zašto su se ove stvari desile?” i “Šta one zaista znače?”, jer ljudi koji rade sa pankom i rokenrolom jesu često puni sebe. Oni misle: “Pa, dobro, otarasili smo se seksualne represije, bili smo tako konzervativni, a sada smo slobodni…” Vrlo je glupo, jer morate da se zapitate: Šta ove stvari zaista predstavljaju? Pank je, u nekom smislu, vrlo konzervativan… Ne mislim to u lošem smislu, i ja sam konzervativan u neku ruku… Takođe, da li je pank nešto što stvarno postoji? Pa to je samo alatka za marketing…

Imidž panka je komercijalizovan…

On je oduvek bio komercijalizovan. Od samog početka. Setite se samo Seks pistolsa. Grupe se dizajniraju. Seks pistolsi su bili dizajn. U suštini, to je trebalo da bude suština mog predavanja [na REDO]. Seks je bio prodavnica, u Britaniji, koju su vodili Malkom Meklaren i Vivien Vestvud. Seks pistolsi su bili modeli u ovoj prodavnici, jer su mislili da bismo umesto modela mogli imati bend. Kada su počeli, radili su samo kavere i bili element dizajna. Elvis je element dizajna — on je belac, dečko sa sela…

Sve se vrti oko gesta. Rokenrol je neka vrsta gesta. To je više gest nego muzika. Kako nazivamo rokenrol? Mi jedan zanat nazivamo rokenrolom — a sve bi moglo biti rokenrol. Isto je i sa pankom: umetnik koji proizvodi samo buku bi mogao da bude panker; folkeri bi mogli da budu pankeri… Sve se svodi na gest koji oni izvode; sve je to dobro dizajnirano i bilo je dizajnirano mnogo puta od strane ljudi koji nisu čak ni muzičari.

Svi pankerski bendovi iz Engleske su imali svoje menadžere, svi su bili vrlo pametni, ljudi koji su dosta razmišljali o dizajnu, oni su imali čitav koncept u glavi o tome šta bi ta grupa trebalo da postane i koje bi mesto zauzeli u konstelaciji brojnih grupa. The Clash, koji je trebalo da bude levičarska grupa, oni su bili levičarska gerilska grupa, crtali su elemente levičarske gerile, sandinisti — oni su bili Če Gevara u rok muzici… The Ramones bi trebalo da budu Bronks, gang iz Puerto Rika; namera im je bila da postanu to, ali su se stopili sa muzikom iz garaže iz šezdesetih godina.

atdhe-mulla_ian-svenonius

Fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Sve ove grupe imaju dizajniran element koji zaista zasenjuje ono što ova grupa jeste u smislu zvuka. The Grateful Dead… niko ne zna kako ova grupa zvuči, ali svi znaju kako im izgleda lobanja kao zaštitni znak… upravo su ovi elementi dizajna oni koji zasenjuju ono kako je ova grupa zvučala ili kakvi su bili koncerti ove grupe…

Izdavani muzičar

  • "The Psychic Soviet" (Drag City Press, 2006). Prva Svenoniusova knjiga je kolekcija eseja na različite teme, kao što je uspon di-džeja kao zvezde. “Uputstva” koja su uvod, navode da je “The Psychic Soviet” ružičasta džepna publikacija, “da bi trebalo da odagna zabunu po pitanju događaja iz prošlog milenijuma -- u umetničkom, geopolitičkom, filozofskom smislu i ostalo” i ohrabruje čitaoca da se “vrati knjizi u slučaju etičkih nedoumica, argumenata i socijalnih razmirica”.

  • "Supernatural Strategies for Making a Rock 'N' Roll Group" (Akashic Books, 2013). Druga Svenoniusova publikacija vas vodi kroz neke ključne karakteristike jedne rokenrol grupe i njenog slikovitog prikazivanja: seks, droga, značenje benda… dok se sve vreme oseća satiričan i antiestablišmentski duh.

  • "Censorship Now!" (Akashic Books, 2015). Uputstva za ovu knjigu? “Čitajte jednu po jednu reč.” “Censorship Now!” je najnovija Svenoniusova publikacija koja ga, možda, konsoliduje kao esejistu. “Cenzura do ponovnog obrazovanja”, “Misija potrage za činjenicama” i “Istina nije pozvana na orgijanje” čine tri dela iste knjige koja obiluje ironijom i kiselim željama koje bi samo jedan panker napisao.

Kako su to, po vašem mišljenju, muzičke grupe uticale na dizajn ili vizuelni identitet?

Grupe su centralni deo mode i dizajna. One vode sve ostalo. Rokenrol je ultimativni oblik umetnosti. Bez uvrede bilo kome, ali on zaista jeste opera. Opera je rođena da bi zauzela sve umetničke prostore, pa tako imate vizuelnu umetnost, poeziju, pokret… To je ono što je rokenrol uspeo da uradi, upravo zato rokenrol beskrajno fascinira ljude. On se i dalje stvara. Imate izdavačku kuću, imate video, performans na bini, zvuk, poeziju, reči i imate podrum i intervju — to je sasvim drugi aspekt. U rokenrolu čovek mora da dosegne ulogu koju ima dok je na bini. Kada glumac glumi u filmu, a vi ga vidite van filma i on je sasvim drugačija osoba. Ako vidite neku osobu iz rokenrola na bini, a potom ih upoznate i vidite da nisu divlji, onda ste vrlo razočarani. Nekako želite da oni budu ista osoba i tamo i vamo…

Da li ste vi drugačija osoba kada ste na bini?

Ne, jer ja sam čovek rokenroler, moram da budem ono što predstavljam na bini. To je vrlo zahtevno.

Da li ikada skidate masku?

Ne mogu. To bi bila izdaja.

Rokenrol, ili u većoj meri pank, ne dospeva do širih narodnih masa (na onaj način na koji to čine Bijonse ili Džastin Biber, svidelo se to nama ili ne), da li vam to smeta? Mislim, da li biste voleli da poruka vaše muzike dopre do više ljudi?

Razumem šta hoćete da kažete, ali sav taj sadržaj jeste rokenrol. Oni koriste sve elemente koje je rokenrol napravio, sve što oni rade jeste rokenrol, samo je sasvim komodifikovano. A postoji i taj užasan, užasan destilovan eksponent vrednosti i slikovitog izlaganja koje je rokenrol stvorio. Ako su ljudi zainteresovani za rokenrol, oni će ga pronaći. Rokenrol je jedan vrlo mali kult.

U mnogim intervjuima, ljudi vas i dalje nazivaju najživahnijim momkom u Americi, zbog nagrade koju ste dobili 1990. od časopisa Sassy (živahan, prim. prev.). Da li se i dalje osećate tako?

Živahno, pa verujem da je to drsko. Ja lično nisam vrlo drzak. Nikada nisam to bio. Ali ako mislite da sam živahan u političkom i društvenom smislu, onda jesam.

Koga smatrate najživahnijim momkom u Americi sada?

Sada? Mislim da sam i dalje to ja.

Da li možete našim čitaocima da predložite neku muziku?

Paaaa… Dopada mi se rad Kejt Le Bon, “Crab Day”.K

Fotografije: Atdhe Mulla / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.