Perspektive | Mediji

Internet koji moramo da spasemo

Piše - 10.12.2016

Bogati, raznoliki, slobodni Internet koji sam voleo -- i zbog koga sam godine proveo u iranskom zatvoru -- umire. Zašto niko ništa ne preduzima?

Pre sedam meseci, seo sam za jedan mali sto u kuhinji mog stana iz šezdesetih godina, koji se nalazi na poslednjem spratu zgrade u živahnom komšiluku centralnog dela Teherana i uradio sam nešto što nisam hiljadama puta ranije. Otvorio sam laptop i objavio nešto novo na blogu. Ovo je, ipak, bio prvi put u šest godina. To mi je, skoro, slomilo srce.

Nekoliko nedelja kasnije, odjednom sam oslobođen krivice i pušten iz zatvora u Evinu, severni Teheran. Očekivao sam da ću veći deo svog života provesti u tim ćelijama: novembra 2008. sam osuđen za skoro 20 godina u zatvoru, uglavnom zbog stvari koje sam napisao na svom blogu.

Ali taj trenutak, kada se to desilo, bio je neočekivan. Popušio sam cigaretu u kuhinji sa ostalim zatvorenicima, pa sam se vratio u sobu koju sam delio sa desetak muškaraca. Delili smo šoljicu čaja kada je glas oglašivača za taj sprat — drugi zatvorenik — ispunio sve sobe i hodnike. Svojim monotonim glasom, on je na persijskom rekao: “Dragi zatvorenici, ptica sreće je ponovo sela na ramena jednog od naših zatvorenika. Gospodine Huseine Derakšane, od ovog trenutka, vi ste slobodni”.

To veče je bilo prvi put da sam izašao kroz ta vrata kao slobodan čovek. Sve je bilo novo: prohladni jesenji povetarac, buka od saobraćaja sa obližnjeg mosta, miris, boje grada u kom sam živeo veći deo svoga života.

Oko sebe sam zapazio vrlo drugačiji Teheran od onoga na koji sam bio naviknut. Priliv novih, neverovatno luksuznih stanova, zamenio je šarmantne male kuće za koje sam znao ranije. Novi putevi, novi auto-putevi, horde invazivnih džipova. Veliki bilbordi sa reklamama švajcarskih satova i korejskim ravnim ekranima televizora. Žene sa raznobojnim šalovima i mantilima ili odeždama, muškarci sa ofarbanom kosom i bradom, i stotine šarmantnih kafića sa aktuelnom muzikom sa Zapada i ženskim osobljem. To su one promene koje se odjednom pojave; ona vrsta promene koju zaista primetiš čim ti se normalan život oduzme.

Dve nedelje kasnije, počela sam ponovo da pišem. Neki prijatelji su se saglasili s time da napravimo blog kao deo njihovog umetničkog časopisa. Nazvao sam ga Ketabkhan — to, na persijskom, znači čitalac knjiga.

Dugo je vreme kada šest godina provedete u zatvoru, ali je to jedna čitava era na Internetu. Samo pisanje na Internetu se nije promenilo, ali čitanje — ili, barem, kada pređete očima preko nekog teksta  — promenilo se dramatično. Rečeno mi je kako su društvene mreže postale nešto od suštinskog značaja dok sam bio odsutan, pa sam tako znao jednu stvar: ako sam hteo da privučem ljude da vide ono što pišem, morao sam da odmah počnem da koristim društvene mreže.

Pokušao sam da jedan link sa mojim pričama objavim na Fejsbuku. Ispostavilo se da se Fejsbuk sa to baš  i ne zanima. Članak je izgledao kao dosadna reklama. Bez opisa. Bez slika. Bez ičega. Dobio sam tri lajka. Tri! To je bilo sve.

Tu mi je već postalo jasno da su se stvari promenile. Nisam bio opremljen da igram na ovom novom terenu — sva moja ulaganja i sav moj trud su izgoreli, bio sam uništen.

Blogovi su bili zlato a blogeri rok zvezde 2008. godine, kada sam uhapšen. U tom trenutku, i uprkos činjenici da je država blokirala pristup mom blogu iz Irana, imao sam publiku od oko 20.000 ljudi svakodnevno. Svako koga bih naveo u pisanju bi se suočio sa iznenadnim i ozbiljnim brojem posetilaca: mogao sam da osnažim ili da posramim koga god želim.

Ljudi su vrlo pažljivo čitali moje objave i ostavljali mnogo pametnih komentara, pa su čak i oni s kojima se ne slažem dolazili da čitaju. Druge blogove povezane sa mojim kako bi diskutovali o onome što pričam. Osećao sam se kao kralj.

Ajfon je imao nešto više od godinu dana starosti tada, ali su se pametni telefoni i dalje, uglavnom, koristili da bi se telefoniralo i slale kratke poruke, da bi se ušlo na imejl adresu ili surfovalo Internetom. Nije bilo pravih aplikacija, barem ne onakvih kakve danas zamišljamo. Nije bilo Instagrama, Snepčeta, Vajbera i Vacapa.

Umesto svega toga, tu je bio Internet, a na Internetu su bili blogovi: najbolje mesto za pronalaženje alternativnih misli, vesti i analiza. Oni su bili moj život.

Sve se promenilo 9.11. Bio sam u Torontu i moj otac je upravo došao u posetu iz Teherana. Doručkovali smo kada je drugi avion udario u Svetski trgovinski centar. Bio sam zbunjen i, tražeći uvide i objašnjenja, naišao sam na blogove. Čim sam pročitao nekoliko, pomislio sam: To je to, trebalo bi jedan sam da otvorim i da ohrabrim sve Irance da počnu da bloguju i sami.  Dakle, koristeći Noutped na Vindousu, počeo sam da eksperimentišem. Na kraju sam počeo da pišem na hoder.com, gde sam koristio blogersku platformu pre nego što ju je Gugl kupio.

Onda, 5. novembra 2001, objavio sam vodič korak po korak o tome kako da napravite svoj blog. Time je pokrenuto nešto što je kasnije nazvano blogerskom revolucijom: ubrzo se desilo to da su se Iranci našli među pet nacija sa najvećim brojem blogova i bio sam ponosan na to što sam imao neku ulogu u ovoj demokratizaciji pisanja bez presedana.

Tih dana sam vodio spisak svih blogova na persijskom i, na neko vreme, bio sam prva osoba s kojom bi novi blogeri u Iranu kontaktirali, a kako bi mogli da dospeju na taj spisak. Zato su me nazivali “ocem blogova” kada sam imao dvadeset i nešto godina — bio je to luckasti nadimak, ali je barem ukazivao na to koliko mi je stalo do svega toga.

Svakoga jutra, iz mog malog stana u centru Toronta, uključivao sam računar i sređivao sve sa novim blogovima, pomagao sam im da dobiju vidljivost i publiku. Bila je to raznolika publika — od proteranih autora i novinara, spisateljica dnevnika i stručnjaka za tehnologiju, do lokalnih novinara, političara, službenika i ratnih veterana — i ja sam stalno ohrabrivao da publike bude još više. Pozivao sam religioznije muškarce i žene koje su za islamsku republiku, ljude koji žive u Iranu, da se pridruže i počnu da pišu za blog.

Sve ono što je tada bilo dostupno nas je sve fasciniralo. Zbog toga sam i delimično promovisao blogovanje na tako ozbiljan način. Napustio sam Iran krajem 2000. da bih iskusio život na Zapadu i bio sam uplašen što sam propuštao sve trendove koji su se ubrzano pojavljivali kod kuće. Čitanje iranskih blogova u Torontu bilo je najbliže iskustvu koje bih dobio da sam sedeo u taksiju u Teheranu i slušao kolektivne razgovore između brbljivih vozača i nasumičnih putnika.

Ima jedna priča u Kuranu o kojoj sam dosta razmišljao tokom prvih osam meseci u samici. U toj priči grupa proterivanih hrišćana pronalazi sklonište u pećini. Oni i pas koji je s njima zarone u dubok san. Bude se pod utiskom da su samo dremali: u stvari, prošlo je 300 godina. Jedna verzija ove priče nam govori kako jedan od njih izlazi da kupi hranu — i mogu da zamislim kako su gladni bili posle 300 godina — i otkriva da je njegov novac sada zastareo, predmet za muzej. Tada shvata koliko su dugo bili odsutni.

Hiperlink je bio moja valuta pre šest godina. Proizlazeći iz ideje o hipertekstu, hiperlink je pružao raznolikost i decentralizaciju koja je falila stvarnom svetu. Hiperlink je predstavljao otvoreni, međupovezani duh svetske mreže — vizija koja je počela sa svojim pronalazačem, Timom Berners-Liom. Hiperlink je bio jedan od načina da se napusti centralizacija — svi linkovi, sve linije i hijerarhije — i da se zamene nečime što je distribuiranije, sistem čvorova i mreža.

Blogovi su toj formi dali duh decentralizacije: oni su bili prozor u živote o kojima biste retko inače nešto znali; mostovi koji su povezivali živote jedne s drugima i time ih menjali. Blogovi su bili kafići u kojima su ljudi razmenjivali raznolike ideje o svakoj zamisli za koju bi čovek mogao biti zainteresovan. Oni su bili teheranski taksiji sa brojnim informacijama.

Otkako sam izašao iz zatvora, pak, shvatio sam koliko je hiperlink izgubio na vrednosti, skoro da je zastareo.

Gotovo svaka društvena mreža tretira link isto kao što tretira neki drugi objekt — isto kao fotografiju, ili neki tekst — umesto da se na to gleda kao na obogaćivanje teksta. Ljudi se ohrabruju da objave jedan hiperlink i izlože ga kvazidemokratskom procesu lajkovanja, davanja pluseva ili slanja srca: dodavanje nekoliko linkova u jedan tekst obično nije dozvoljeno. Hiperlinkovi se obično objektivizuju, izoliraju, lišavaju se svojih moći.

Istovremeno, ove društvene mreže imaju tendenciju tretiranja domaćih tekstova i slika — stvari koje se direktno objavljuju kod njih — sa mnogo više poštovanja nego prema onima koji borave na inostranim veb-stranicama. Jedan prijatelj fotograf mi je objasnio kako slike koje objavljuje direktno na Fejsbuku dobijaju veliki broj lajkova, što zauzvrat znači da bi trebalo više da se pojavljuje u novostima kod drugih korisnika. S druge strane, kada objavi link sa istom slikom negde van Fejsbuka — na svoj zastareli blog, na primer — slike su daleko manje vidljive na Fejsbuku, pa prema tome dobiju manje lajkova. Ciklus se osnažuje na taj način.

Neke mreže, poput Tvitera, tretiraju hiperlinkove malo bolje. Druge, nebezbedne društvene mreže su daleko paranoičnije. Instagram — koji je u vlasništvu Fejsbuka — ne dozvoljava svojim korisnicima da odu sa Instagrama. Možete da postavite veb-adresu pored vaših slika, ali klikom na adresu nećete pristupiti ničemu. Dosta ljudi počinje svoju dnevnu onlajn rutinu u ovim ćorsokacima društvenih medija i njihova putovanja se tu i završavaju. Mnogi čak i ne shvataju da koriste infrastrukturu Interneta kada lajkuju fotografiju na Instagramu ili ostave komentar na prijateljevom fejsbuk-videu. To je samo aplikacija.

Ali hiperlinkovi nisu samo kostur veba: oni su njegove oči, put do njegove duše. Prazna veb-stranica, bez hiperlinkova, ne može da gleda drugu veb-stranicu — što stvara ozbiljne posledice po dinamiku moći na Internetu.

Manje-više, svi teoretičari su zurenje povezivali sa moći, i uglavnom u negativnom smislu: onaj koji zuri “skida” one u koje zuri i pretvara ih u nemoćni objekat, lišen inteligencije i sadržaja. Ali u svetu veb-stranica, zurenje funkcioniše na drugačiji način: ono je osnažujuće. Kada moćni veb-sajt — na primer, Gugl ili Fejsbuk — zuri u drugu veb-stranicu ili se linkuje na nju, on je ne povezuje samo — već čini da ona nastane; daje joj život. Metaforički govoreći, bez ovog osnažujućeg zurenja, vaša veb-stranica ne diše. Bez obzira na to koliko ste linkova postavili na veb-stranicu. Ako je neko ne gleda, ona je i mrtva i slepa; i, prema tome, nesposobna da prenese moć na bilo koju veb-stranicu.

S druge strane, najmoćnije veb-stranice jesu one koje imaju najviše očiju uperenih u sebe. Baš kao i slavne ličnosti koje crpe novac iz miliona zurenja ljudskih očiju koje se dešava u svako vreme, veb-stranice mogu da uhvate i distribuiraju njihovu moć kroz hiperlinkove.

Ipak, aplikacije poput Instagrama su slepe — ili skoro sasvim slepe. Njihov pogled ide samo ka unutra, jer ne žele da svoju ogromnu moć prenesu na druge, što ih vodi u mirnu smrt. Posledica je ta da veb-stranice van društvenih medija umiru.

Čak i pre nego što sam otišao u zatvor, moć hiperlinkova je bila obuzdavana. Njihov najveći neprijatelj je bila filozofija koja je kombinovala dve dominantne i najprecenjenije vrednosti našeg vremena: novinu i popularnost, što se odražava u dominaciji mladih slavnih ličnosti u stvarnom svetu. Ta filozofija je mlaz.

Ovaj mlaz sada dominira načinom na koji ljudi percepiraju informacije na Internetu. Manji broj korisnika direktno proverava posvećene veb-stranice, i umesto toga bivaju pretrpani beskrajnim protokom informacija koje za njih biraju složeni — i tajnoviti — algoritmi.

Mlaz znači da više nema potrebe da se otvara toliko veb-sajtova. Ne trebaju vam bezbrojni jezičci/tabovi. Čak vam ni ne treba pretraživač za Internet. Otvorite Tviter ili Fejsbuk na pametnom telefonu i zaronite duboko. Planina je došla do vas. Algoritmi su za vas izabrali sve. U skladu sa onim što ste vi ili vaši prijatelji pročitali ili gledali ranije, oni predviđaju šta biste sledeće hteli da vidite. Deluje sjajno što nećete gubiti vreme u traženju zanimljivih stvari na brojnim veb-sajtovima.

Ipak, nešto ovde nedostaje. Šta dajemo u zamenu za ovakvu efikasnost?

U mnogim aplikacijama, glasovi koje bacamo — lajkovi, plusevi, zvezdice, srca — jesu, u stvari, više povezani sa preslatkim avatarima i statusom slavnih ličnosti nego sa sadržajem onoga što je objavljeno. Najbriljantniji pasus neke osobe koja sjajno izgleda bi mogao da bude zanemaren u mlazu, dok bezvezna brbljanja neke slavne ličnosti dobijaju trenutno prisustvo na Internetu.

I ne samo da algoritmi koji stoje iza mlaza stavljaju znak jednakosti između novosti i popularnosti i važnosti, oni imaju tendenciju da nam prikazuju još više od onoga što smo već lajkovali. Ove usluge oprezno skeniraju naše ponašanje i delikatno opremaju naše novosti na društvenoj mreži sa objavama, slikama i videima za koje smatraju da bismo, verovatno, hteli da ih vidimo.

Popularnost nije loša sama po sebi, ali i ona sadrži neke opasnosti. Na slobodnom tržištu, dobra sa lošim kvalitetom su osuđena na propast. Niko se ne uzbudi kada neki mirni bruklinski kafić sa lošim lateom i bezobraznim konobarima ostane bez posla. Ali mišljenja nisu isto što i materijalna dobra ili usluge. Ona neće nestati ako su nepopularna ili čak loša. U stvari, istorija je potvrdila da je većina velikih ideja (i mnogo onih loših) bila nepopularna duži vremenski period, dok ih je njihov marginalni status samo ojačao. Manjinska mišljenja se radikalizuju kada ne mogu da se izraze ili ne bivaju priznata.

Mlaz je danas dominantna forma organizovanja informacija digitalnih medija. To postoji na svakoj društvenoj mreži i aplikaciji na mobilnom. Otkako sam na slobodi, gde god pogledam — vidim mlaz. Pretpostavljam da neće proći mnogo vremena pre nego što vidimo da novinski veb-sajtovi organizuju celi svoj sadržaj na osnovu istih principa. Istaknutost Mlaza danas ne čini samo da ogromni delovi Interneta postanu suprotstavljeni kvalitetu — to znači i da je to izdaja raznolikosti koju je svetska mreža prvobitno predviđala.

Nema sumnje da danas ima manje raznolikosti u temama i mišljenjima onlajn nego što je to bio slučaj u prošlosti. Nove, različite i izazovne ideje bivaju ugušene od strane današnjih društvenih mreža, jer njihove strategije rangiranja prioritetizuju ono popularno i uobičajeno — nije ni čudo što Epl zapošljava urednike za svoju novu aplikaciju. Međutim, različitosti se umanjuju na drugačije načine, i zbog drugih svrha.

Deo toga je vizuelne prirode. Da, tačno je da moje objave na Tviteru i Fejsbuku liče na moj blog: oni su skupljeni u obratnom hronološkom redosledu, na određenoj veb-stranici, sa direktnim veb-adresama za svaku objavu. Ali imam vrlo malo kontrole nad time kako izgleda; ne mogu mnogo da je personalizujem. Moja stranica mora da bude uniformna, o čemu dizajneri društvene mreže odlučuju umesto mene.

Centralizacija informacija me takođe zabrinjava jer ona čini lakšim da stvari nestanu. Posle moga hapšenja, moj servis za hosting mi je zatvorio nalog, jer nisam mogao da plaćam mesečnu proviziju. Ipak, barem sam imao sačuvane moje objave u bazi podataka na sopstvenom veb-serveru — većina blogerskih platformi ranije nije omogućavala opciju da se prenesu objave i arhive na sopstveni veb-prostor, dok većina platformi sada to ne dozvoljava. Čak i da nisam sve to sačuvao, to bi Internet verovatno učinio. Ali šta ako se moji nalozi na Fejsbuku i Tviteru ugase zbog bilo kog razloga? Te usluge se, možda, neće ugasiti uskoro, ali neće biti previše teško zamisliti dan kada će mnogi američki servisi ugasiti naloge svih koji su iz Irana, kao rezultat aktuelnog režima sankcija. Ako bi se to desilo, mogao bih da preuzmem svoje objave sa nekih od njih, pa hajde i da pretpostavimo da se bekap lako može uneti u drugu platformu. Ali šta je sa jedinstvenom veb-adresom za moj profil na društvenoj mreži? Da li bih mogao da ga povratim kasnije, nakon što ga je neko drugi posedovao? Imena domena menjaju vlasnike, ali upravljanje procesom je lakše i jasnije — posebno zato što postoji finansijski odnos između vas i prodavca, što čini ovaj proces manje sklonim iznenadnim i netransparentnim odlukama.

Ali najstrašniji ishod centralizacije informacija u doba društvenih mreža je nešto drugo: to nas čini manje snažnim u odnosu prema vladama i korporacijama.

Nadzor se sve više nameće građanima i to postaje sve gore kako vreme prolazi. Jedini način da ostanete van okvira ovog ogromnog aparata nadzora bi mogao biti da odete u pećinu i spavate, čak iako ne možete da preživite 300 godina.

Svi ćemo vremenom morati da se naviknemo na to da smo posmatrani i moraćemo da živimo s tim. Nažalost, to nema nikakve veze sa zemljom u kojoj živimo. Ironično, države koje sarađuju sa Fejsbukom i Tviterom znaju mnogo više o svojim građanima od onih, poput Irana, gde država čvrsto upravlja Internetom, ali nema zakonski pristup kompanijama društvenih medija.

Ono što još više plaši od toga da vas neko posmatra jeste da vas neko kontroliše. Kada Fejsbuk može bolje da nas poznaje od naših roditelja na osnovu samo 150 lajkova, i bolje od naših supružnika na osnovu 300 lajkova, onda svet deluje poprilično predvidivo, kako za vlade tako i za biznise. Predvidljivost znači kontrolu.

Iranci iz srednje klase, kao i većina ljudi na svetu, opsednuti su novim trendovima. Korisnost ili kvalitet stvari obično je drugo u redu u odnosu na trend. Ranih dvehiljaditih, pisanje blogova je činilo da budete kul i u trendu; onda je 2008. Fejsbuk došao, a onda i Tviter. Od 2014, sve se vrti oko Instagrama i niko ne zna šta je sledeće. Ali što više razmišljam o ovim promenama, sve više shvatam da su čak sve moje brige mogle biti usmerene u pogrešnom pravcu. Možda sam zabrinut za pogrešne stvari. Možda to nije smrt hiperlinka, ni centralizacije.

Možda je stvar u tome što tekst sam po sebi nestajeNa kraju krajeva, prvi posetioci Interneta su svoje onlajn vreme provodili čitajući časopise na Internetu. Onda su došli blogovi, Fejsbuk, pa Tviter. Sad su videi na Fejsbuku i Instagramu i SnapChat-u ti na koje ljudi najviše provode svoje vreme. Na društvenim mrežama ima sve manje i manje teksta za čitanje, a sve više i više videa za gledanje, sve više i više slika za gledanje. Da li smo svedoci smanjenja čitanja na Internetu u korist gledanja snimaka i slušanja?

Da li se ovaj trend dešava zbog kulturnih navika ljudi koje se menjaju, ili je to zato što ljudi prate nove zakone društvenog umrežavanja? Ne znam — na istraživačima je da to saznaju — ali se čini kao da oživljava stare ratove kultura. Na kraju krajeva, Internet je nastao tako što je imitirao knjige i mnogo godina su njime dominirali tekst i hipertekst. Pretraživači vrednuju mnogo te stvari i čitave kompanije — čitavi monopoli — izgrađeni su na njihovim leđima. Ali kako broj skenera slika i digitalnih slika i kamera raste eksponencijalno, čini se da se to menja. Pretraživači počinju da dodaju napredne algoritme za prepoznavanje slika; tuda teče novac za reklame.

Mlaz, mobilne aplikacije i pokretne slike: sve to ukazuje na kretanje od Interneta zasnovanog na knjigama ka Internetu zasnovanom na televiziji. Izgleda da smo sa nelinearnog modela komunikacije — čvorova, mreža i linkova — prešli na linearni, sa centralizacijom i hijerarhijama.

Veb nije bio predviđen da bude forma televizije kada je izumljen. Ali, svidelo se to nama ili ne, on sve više liči na televiziju: linearno, pasivno, programirano i usmereno ka sebi.

Kada se prijavim na Fejsbuk, moj privatni televizor se uključuje. Sve što treba da radim je da skrolujem: nove profilne slike mojih prijatelja, kratki isečci aktuelnih afera, linkovi ka novim pričama sa kratkim natpisima, reklame i, naravno, videi koji se sami pokreću. S vremena na vreme kliknem na “lajk” ili “podeli”, pročitam komentare ili napišem komentar, ili otvorim članak. Ali ostajem na Fejsbuku i on nastavlja da prikazuje ono što bi moglo da mi se dopadne. To nije Internet iz vremena kada sam otišao u zatvor. Ovo nije budućnost veba. Ovo je budućnost televizije.

Ponekad pomislim da postajem stroži što sam stariji. Možda je ovo sve prirodna evolucija tehnologije. Ali ne mogu da zatvorim svoje oči pred onim što se dešava: gubitak intelektualne moći i različitosti, i veliki potencijal za naša nesrećna vremena. Internet je u prošlosti bio dovoljno moćan i ozbiljan da me odvede u zatvor. On danas izgleda tek malo više od obične zabave. Toliko da čak ni Iran ne shvata neke mreže — na primer, Instagram — dovoljno ozbiljno da bi ih blokirao.

Nedostaju mi dani kada su ljudi voleli da budu izloženi drugačijim mišljenjima i kada im je bilo stalo da pročitaju nešto duže od jednog pasusa ili 140 karaktera. Nedostaju mi dani kada sam mogao da napišem nešto na svom blogu, da objavim na sopstvenom domenu, a da ne trošim podjednako vreme da to promovišem na brojnim društvenim mrežama; kada nikoga nije bilo briga za lajkove i podele.

To je Internet koga se sećam pre zatvora. To je Internet koji moramo da spasemo.

Ovaj članak je prvobitno objavio Matter jula 2015. i kasnije je objavljivan u nekoliko međunarodnih medija. Ovde je objavljen uz odgovarajuću dozvolu autora.

Prikaz: Hiperlinkove u kurzivu je dodala Majljinda Hodža/K2.0 kao konceptualni način prikazivanja teksta.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.