Hodajući sa mnom kroz kultnu zgradu modernog tipa, koju je projektovao arhitekta Miodrag Pecić, arhivistkinja Interne naučne arhive Albanološkog instituta Traše Preljvukaj mi se obraća rečima: “Ovde je veoma tiho”.

U toj zgradi neobičnog oblika, koju karakterišu kosi beli zidovi, od 1977. godine nalazi se Institut za albanologiju. Prvi put je osnovan 1. juna 1953. godine, nakon osnivanja sličnih instituta širom SFRJ.

Preljvukaj je tamo primljena 1979. godine, samo dve godine nakon što se Institut preselio iz nekadašnje jednospratnice u novi objekat, pažljivo prilagođen potrebama i mirnoj prirodi rada istraživačica i istraživača njegovih pet ogranaka — lingvistike, književnosti, folklora, istorije i etnologije.

Kao istraživačko-naučna institucija osnovana radi albanološkog naučnog istraživanja, Institut je tokom godina nezaobilazno postao neposredna meta u svakom napadu na negovanje albanske kulture i identiteta u bivšoj Jugoslaviji.

Tako su tišinu, koju Preljvukaj opisuje kao karakteristiku ovog posla, neprestano narušavali nemiri još od osnivanja Instituta pre sedam decenija. Za sve to vreme, postojanje i sudbina Instituta dovođeni su u pitanje kako su Kosovo i nacionalna pripadnost i identitet Albanki i Albanaca prolazili kroz uzastopne krize u bivšoj Jugoslaviji, kao i kasnije nakon uspostavljanja Misije privremene administracije Ujedinjenih nacija – UNMIK.

Među svim tim dešavanjima, postoji nešto fascinantno u iskustvima ljudi, skrivenih iza zidova zgrada koja su po gradovima Kosova često zanemarena. U Albanološkom institutu koji je preživeo velike istorijske momente kriju se razne male priče i iskustva ljudi koji su doživeli uzbudljivi trenutak osnivanja ove institucije, u kojima se još u mladosti probudila želja da budu deo nje i koji su osećali strah onda kada je raditi u njoj bilo opasno. Te ljude je obuzeo mešoviti osećaj nade i razočarenja kada je postojanje njihovog radnog mesta dovedeno u pitanje tokom perioda ekonomskog oporavka nakon rata na Kosovu 1999. godine.

Albanološki institut je 1. juna 2023. godine obeležio 70. godišnjicu svog osnivanja. Prisećajući se starih dana, neki od zaposlenih, svi različite pozadine, generacija i iskustava, uz ogromnu dobrodošlicu pričaju mi priču o svom radnom mestu.

U ratu sa zaboravom

Prva zgrada u kojoj se Institut, koji je prvi put osnovan 1953. godine, nalazio bio je jedan jednospratni objekat u Prištini, pored današnje Narodne biblioteke. Tamo je doživeo i svoje prvo zatvaranje 1955. godine, pre nego što je uopšte i krenuo ozbiljno da radi.

To zatvaranje se dogodilo u vreme akcije prikupljanja oružja od strane jugoslovenskih vlasti, što je rezultiralo daljim gušenjem slobode kosovskih Albanaca. Institut je ostao zatvoren do 1967. godine, kada je ponovo osnovan nakon smene Aleksandra Rankovića sa rukovodstva Službe bezbednosti Jugoslavije i na talasu nastojanja kosovskih Albanaca da iskoriste novi političko-društveni zamah kako bi artikulisali svoje zahteve za autonomiju, pristup jeziku i obrazovanju.

Zimer Neziri, koji je do penzionisanja radio kao istraživač na Katedri za folklor u Institutu, bio je u to vreme na prvoj godini školovanja na Katedri za albanski jezik i književnost Više pedagoške škole u Prizrenu. Sanjao je da se zaposli na Albanološkom institutu u Prištini. Teške priče o turbulentnoj političkoj situaciji tog vremena u Neziru bude sećanja na dečaštvo na početku njegovog rada kao asistent na Katedri za folklor, koju je u to vreme vodio folklorista i profesor Anton Četa.

“Sve su to bile stare prizemne zgrade, izgrađene u vreme kada je ovde [današnji univerzitetski kampus] bio vojni kamp”, počinje Neziri svoju priču. Pošto je studirao na Višoj pedagoškoj školi u Prizrenu, a ne u Prištini, kaže da ga niko nije poznavao niti pamtio kao studenta. “Dogodilo se jednom ovde na Institutu da je došao profesor i kolega Idriz Ajeti, pokucao na moja vrata i upitao me gde je Anton, a ja mu odgovorio: “Otišao je na kafu”. Zatvorio je vrata i otišao, a zatim se vratio malo kasnije, zatekao me na istom mestu i rekao: “Šta radiš ti ovde?”, a ja već godinu dana asistent”, priseća se Neziri uz osmeh koji kao da na samo par trenutaka pozajmljuje iz tih vremena.

Međutim, prijatnim pričama sa radnog mesta ubrzo je došao kraj. Nezir je 1973., nakon samo dve godine rada, otpušten sa posla o kojem je nekada sanjao zbog političkog angažovanja na studentskim protestima 1968. godine, gde su zahtevi za univerzitetom i ustavom za kosovske Albanke i Albance dobili još veći zamah u bivšoj Jugoslaviji. Na staro radno mesto vratio se tek dve decenije posle, 1992. godine.

Tokom tih godina, Kosovo se zbog starog problema našlo u novoj situaciji. Autonomija Kosova kao pokrajine bivše Jugoslavije, garantovana Ustavom usvojenim 1974. godine, ugušena je 1989. Kako su ratovi koji su doveli do raspada Jugoslavije buktali jedan za drugim u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kampanja represije i proterivanja Albanaca iz njihovih domova na Kosovu već je bila eskalirala pod vođstvom Slobodana Miloševića. Više od godinu dana bili su uskraćeni za javni život – obrazovanje, zdravstvo, kulturu – koji je, radi očuvanja, bio prenet u privatne prostore, u takozvani paralelni sistem.

Ni Albanološki institut nije izbegao deložaciju iz sopstvene zgrade. Godine 1994. bio je među poslednjim institucijama koje su isključene iz javnog života. Arhivistkinja Preljvukaj, koja do sada s ljubavlju govori o toplini radnog okruženja i kako je njoj, kao najmlađoj službenici u Institutu, svaki radni dan bio ispunjen uzbuđenošću i ushićenošću, sa ponosom priča o gorkoj uspomeni na 1994. “Uzeli su nam Institut. Sve su nas tukli, maltretirali i na kraju izbacili vičući: ‘Izlazite napolje!’”, priča ona.

O tom vremenu slično govori i Arbnora Duši, danas direktorica Katedre za folklor. Ona kaže da, iako su se nadali da neće dobiti otkaz, radnici Instituta bili su na to spremni. Zbog toga su celokupnu tadašnju arhivu Instituta smestili u svoje kuće i kuće ljudi koji su se dobrovoljno ponudili da prime arhivu.

“Noću su radnici Instituta nosili knjige u kolicima”, priča Duši o jednom od sećanja koje su joj ispričale starije koleginice i kolege iz Instituta.

Tako je od 1994. do 1998. godine Institut funkcionisao u dvospratnoj kući dr Muse Hadžiua u naselju Sunčani breg, koja je, kako je Duši opisuje, bila prevelika za privatnu kuću, ali premala za Albanološki institut.

U to vreme, sa 24 godine, Duši je počela da radi u Institutu. Zajedno sa političkim i društvenim prevratima, pojavile su se nove generacije koje su sanjale da rade u Institutu. Seća se 1. januara 1997, svog prvog dana na poslu. “Radost je bila ogromna, nemate pojma kolika. Malo je takvih emocija radosti koje pamtim u životu, kakve sam imala taj dan, jer je to bilo veliko dostignuće. Svi studenti književnosti i jezika idealizovali su Institut”, kaže ona.

Svesni svega što se dešavalo, Duši i njeni vršnjaci su ipak našli prostora za oduševljenje. “Sećam se da je [plata] bila, čini mi se, u početku 40 maraka, a od toga se izdvajalo tri posto 1996. godine za funkcionisanje paralelnog sistema. Ali ko je tada uopšte razmišljao o novcu? Jedino što je bilo bitno je raditi za institut. Za novac niko nije mario jer su svi bili siromašni. “Roditelji su nam ostali bez posla, sve su ih na silu otpustili”, priseća se Duši. Albanke i Albanci sa Kosova, isključeni iz javnog života, počeli su da održavaju svoje paralelne živote u privatnim prostorima kroz ono što je poznato kao Fond od tri posto. Građanke i građani Kosova i dijaspora su u njega ulivali sredstva kako bi se obezbedila minimalna novčana naknada za radnice/radnike, pre svega zdravstvene i obrazovne, koji su nastavili da rade u tim prostorima.

Razvoj javnog života po strogo privatnim prostorima nije bilo nešto novo za generaciju Arbnore Duši koja je i svoje visoko obrazovanje završila pod sličnim okolnostima. “Bili smo generacija koja se od samog početka suočavala sa ovim oblikom nasilja i pružala mu otpor, što nas je podsticalo da još više učimo, da budemo dobri studenti i da ne prestanemo sa učenjem. Bilo je to 1991. godine kada su nas izbacili iz zgrade fakulteta. […] Zatim smo nastavili studije u privatnim objektima u Vranjevcu i gde god su ljudi nudili svoje privatne kuće. Naš entuzijazam i želja za radom bili su preveliki”, kaže ona.

Duši pripada generaciji naučnica i naučnika koji su se burnih 1990-ih pridružili Albanološkom institutu — što je ujedno i prva takva grupa još od osnivačke generacije 1950-ih.

U ovoj grupi od devet naučnica i naučnika bio je i aktuelni direktor Albanološkog instituta Hisen Matoši koji se, pored entuzijazma i radosti koja ga je ispunjavala kada je počeo da radi, jasno seća i neobičnih radnih okolnosti tog vremena.

“Primljen sam u ovu instituciju pod vrlo specifičnim okolnostima, radili smo u veoma tesnom radnom okruženju i veoma teškim uslovima rada. Međutim, sve te poteškoće su, s druge strane, rezultirale nečim vrlo interesantnim za mene, a verujem i za moju generaciju uopšte, jer smo naišli na toplinu kolega, s kojima smo vrlo brzo ostvarili bliskost, koji su već bili poznati naučnici albanologije i koji su nas dočekali, pomogli nam i upućivali nas tokom rada na naučnim projektima”, kaže Matoši.

U to vreme, Matoši se priseća da su se naučne aktivnosti Instituta ipak organizovali, iako u 40 kvadrata dnevnog boravka jedne male kuće. Kada su aktivnosti bile veće i kada u dnevnom boravku kuće Muse Hadžiua nije bilo mesta za sve zainteresovane, prostore su nudili i drugi ljudi.

I pored svih napora i volje za oponašanjem normalnog života u ovim potpuno nenormalnim okolnostima, istraživački rad tih godina bio je gotovo paralizovan. Među onima koji su najviše bili pogođeni bio je rad na terenu, delom zbog nedostatka sredstava, a više zbog policijske represije.

“Na primjer, arheolozi bi izašli da vrše iskopavanja negde, policija bi došla i tražila dozvolu, pitala ih zašto kopaju, šta rade tamo… Tada je bilo teško doći do literature, biblioteka Instituta nije bila u funkciji u to vreme”, kaže Matoši.

U međuvremenu, dok hoda kroz svoja sećanja na 90-e, arhivistkinja Preljvukaj priča o svom dragocenom odnosu prema arhivskoj građi i njenom očuvanju. To je nešto što je dugoročno definisalo njen rad.

“Kada sam došla [1979.], našla sam je potpuno spremnu, sa arhivom koju je Anton Četa preneo tamo. Radila sam s njim do kasno, sve dok nisam ušla u tokove posla. […] Trenutno [2023], arhiva je neaktivna. Za vreme rata biblioteku uopšte nisu dirali, ali arhivu su nam celu odneli”, prepričava ona svoje prve momente u Institutu i kako je on funkcionisao 90-ih.

Time je nenadoknadivo oštećena arhivska građa Albanološkog instituta, koja se sastojala od dokumenata, folklorne, etnografske, etnomuzikološke građe, kao i raznih sredstava poput fotoaparata, kolutova i druge pomoćne opreme za terenska istraživanja.

Kroz istoriju otvaranja i zatvaranja, osim na terenskim istraživanjima, deo građe je prikupljen 50-ih godina, kada su prvi radnici preko lista “Rilindja” tražili od građanki i građana i raznih istraživačica i istraživača da predaju materijale koje poseduju, kako bi obogatili Internu naučnu arhivu Instituta.

Ova arhivska građa, koja je čuvana u privatnim kućama, delimično je vraćena povratkom zaposlenih u sadašnji objekat 1. aprila 1998. godine, kao rezultat sporazuma o povratku u obrazovne objekte Albanki i Albanaca koji su iz njih bili isključeni, potpisanog u martu 1998. godine od strane tadašnjeg predsednika Kosova Ibrahima Rugove i bivšeg predsednika Srbije Miloševića, uz posredovanje katoličke zajednice Sant’Egidio.

Matoši se tog trenutka kristalno jasno seća. “Vratili smo građu u arhivu ‘98. godine jer nije bilo više mesta po kućama. […] Bilo je ljudi kojima je pola kuće bilo puno knjiga te je nisu uopšte koristili”, kaže on. Ovaj povratak brzo je dočekan novim proterivanjem.

Nakon što su arhivsku građu vratili, smestili, sredili i osposobili, Vojska Srbije ih je 1999. godine nasilno proterala sa radnog mesta.

Arhiva, koja je ipak prikupljena u krajnje restriktivnim okolnostima, nikada nije vraćena u prijašnje stanje. Ukradeno im je vreme koje je neophodno za albanske studije, posebno za folkloristiku, jer se veliki deo materijala prikuplja putem snimaka folklornih elemenata koji se prenose kroz generacije.

Dok se to dešavalo, umirali su i oni koji su se sećali tog dragocenih sadržaja. U pokušaju da objasni uticaj svog izgubljenog vremena i istorijskih i političkih previranja na naučni rad, Neziri pominje koliki je izazov bio prikupiti pesme iz Drenice.

“Kada sam [posle rata] izvršio poslednje istraživanje u Drenici, pronađeno je samo 12 pesama. 104 dreničkih sela, a samo 12 pesama. Nije moguće da ih je tako malo bilo, ali ih je samo 12 prikupljeno. Jer bilo je problem baviti se epikom, nije bilo bezbedno”, kaže on. Prikupljanje folklorne građe često zavisi pre svega od ljudi koji folklorne stihove znaju napamet, koji ih tumače istraživačima dok ih ovi snimaju.

Tako je opstanak, a ne njihov istraživački rad, nametnut u centar pažnje zaposlenima u Albanološkom institutu, koji dobro poznaju napor oporavka institucije kojoj nikada zapravo nije bilo dozvoljeno da se pravilno uspostavi.

Povratak kratkog veka

Povratak aprila 1998. označio je vreme kada je sve bilo u duhu pokušaja da se nadoknadi izgubljeno vreme i izgradi nešto što liči na normalnost. Međutim, ubrzo se pokazalo da je do te normalnosti dug put.

Za vreme povratka, Matoši i Duši su bili novozaposleni u objektu, pošto su prvu godinu rada proveli u Hadžiuovoj dvospratnoj kući. Tog dana, Duši se seća kao trenutka kolektivne radosti jer je represija konačno počela da bledi. “Svi ljudi su bili na ulici i u znak olakšanja aplaudirali kao odgovor na preovlađujuće nasilje i represiju u to vreme”, kaže Duši.

Osim što su bili prisutni prilikom otvaranja objekta, građani su se zalagali i za to da Institut postane pogodnije mesto za rad. “Nekako smo se okupili, mnogi su doneli stolice i opremu. Neki su pomagali da se zidovi malo okreče, da se malo uredi objekat. […] Postojala je izuzetna podrška institutu u tom periodu, ogromna volja. Dolazili su da nam pomognu da ga očistimo i uredimo kako bismo ga makar pod tim okolnostima mogli koristiti”, priseća se Matoši solidarnosti iz tog vremena.

Međutim, taj entuzijazam za povratak svakodnevno se sukobljavao sa teškom situacijom na Kosovu. “Borili smo se za njegov povratak, iako je situacija na Kosovu bila iz dana u dan sve gora. Putem do posla, čuli smo granatiranja oko Prištine, slušali priče, svedočenja, u panici pratili dešavanja i vesti. Bila je to naša svakodnevica”, priseća se Duši 1997-1998.

Ipak, nastavlja svoju priču, jer se i priča o Institutu u tim vremenima nastavila. Istraživači su, puni nade i odlučnosti da rade, čak pokušavali da izađu na teren i istražuju.

“U takvim okolnostima smo pokušavali da radimo. Sećam se da smo čak organizovali i odlazak na teren. Imali smo kontakt sa folklornim pevačem i živom rapsodijom tog vremena Tahirom Drenicom, prolazili smo 1.000 policijskih punktova da bismo došli do njega, kao idemo kod jednog prijatelja. Odlazili smo tako i snimali njegove rapsodije”, priča ona.

Ali, i taj povratak je ubrzo prekinut. Već 1998. godine po kosovskim selima, a posebno u Drenici, otpočela je vojna agresija i masovna ubistva Albanaca — u februaru te godine ubijeno je 24 Albanca u Ćirezu i Likošanu, dok je po urbanim centrima fizičko nasilje postajalo sve češće. Rat, koji su Albanke i Albanci tad već mogli da vide i osete, kulminirao je 1999. godine. Kao rezultat toga, Institut je zatvoren i naneta je nenadoknadiva šteta njegovom radu. Čak je i onaj deo arhive koji su uspeli sačuvati tokom uzastopnih isključenja i otvaranja-zatvaranja na kraju uništen.

Na radnom mestu istraživača, nasilno su se pozicionirale oružane trupe Vojske Jugoslavije, dok su se zaposleni razišli i otišli za svojim sudbinama u pokušaju da prežive i dočekaju slobodu, a sa njom i novo otvaranje, za koje su se nadali da se to neće završiti još jednim zatvaranjem.

Stanje nakon rata

Povratak na posao nakon završetka rata bio je ispunjen uverenjem da će možda ovo biti poslednji put da Institut mora početi ispočetka. Ali i taj period je bio praćen neizvesnošću i pretnjama samom njegovom postojanju.

Završetkom rata građani Kosova našli su se između entuzijazma za slobodu i novog izazova izgradnje države. Kada se rat završio 1999. godine, Kosovo je stavljeno pod protektorat UNMIK-a. Duši se seća da su se vlasti UNMIK-a zalagale za gašenje Instituta i da projekat u koji su ga bili uključili nije bio u skladu sa onim što su zaposleni u Institutu decenijama pokušavali da izgrade.

Pod UNMIK-om, Kosovo je tretirano kao projekat, a UNMIK je svoje ciljeve postizao kroz akcije i odluke koje nisu bile senzibilne na istoriju institucija kojima je tada upravljao niti na društveni kontekst u kome su te institucije postojale.

Stoga, nastojanja da se ideja Albanološkog instituta preispita kako bi se prilagodili ciljevima Ujedinjenih nacija Duši opisuje kao neinformisana i proizvoljna.

“Govorili su: ‘Vi sada niste država, ranije ste imali pravo na Albanološki institut jer je to bilo pravo manjina, a sada vi Albanci niste više manjina na Kosovu, pa vam više ni ne treba takav institut, nego morate postati institut svih nacija i manjina koje žive na Kosovu, što znači da sad treba da mu uklonite nacionalni predznak i date mu državni”, priseća se Duši.

U tom kontekstu, Duši kaže da se pojavila nova potreba za otporom, jer je, prema njenim rečima, stav UNMIK-a bio da sama albanologija nije nauka i da sam institut više ne treba ni da se zove “Albanološki institut”.

“Sadri [Fetiu, tadašnji direktor Instituta] to nije prihvatio, pružao je otpor. Pa su nam rekli: ‘Nismo u mogućnosti da vas finansiramo jer ne finansiramo jednonacionalne institucije’, te su nam ukinuli finansiranje na tri meseca, dakle uopšte nismo imali finansijsku pomoć. To se desilo 2000. godine, dakle u vreme kada je Kosovo tek počelo da se vraća na kolosek rada”, kaže Duši.

Napori Albanološkog instituta da jednom zauvek, čak i u fizičkom smislu, zauzme mesto u kolektivnoj priči Kosova nastavljeni su uzastopnim bitkama. Dok su se vlasti na Kosovu menjale, Institut se kontinuirano borio za svoj opstanak.

Albanološki institut od 2004. godine funkcioniše u okviru Ministarstva obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija (MONTI), dok od 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, ima posebnu budžetsku liniju u okviru budžeta ministarstva. Generalno, prema mišljenju zaposlenih, rad u okviru ministarstva ne doprinosi dinamičnom istraživačkom i naučnom radu Instituta. Budući da Institut sam ne upravlja budžetom, rad istraživača na terenu često ometaju birokratske i administrativne procedure odobravanja.

Takođe, i pored nastojanja zaposlenih u Institutu da unaprede regulisanje rada kroz dokument koji uzima u obzir specifičnosti rada, ne postoji poseban zakon o Albanološkom institutu, dok je njegovo delovanje regulisano Zakonom o naučno istraživačkoj delatnosti.

U međuvremenu, uprkos svim poteškoćama koje su okarakterisale njegovu priču, Institut i dalje ostaje mesto u kojem mnogi sanjaju da rade. Zana Hodža, nezavisna naučna istraživačica na Institutu i arheološkinja iz njegovog ranog perioda, kaže da je na svoje radno mesto stupila sa uverenjem da je to prava institucija za postizanje akademske vizije istraživača. “Sa pozicije na kojoj se nalazim, razumem zašto je san mnogih studenata i istraživača da budu deo ove institucije”, kaže ona.

Međutim, prema njenim rečima, imajući u vidu kasno osnivanje obrazovnih i naučnih institucija na Kosovu, istraživači sa Kosova zaostaju u oblasti proučavanja albanološke materije. Albanološka materija, koja je predmet proučavanja istraživača pet katedri Instituta, predmet je koji se neprestano mora tretirati i preispitivati, jer je to nešto što u kontinuitetu treba da kultivišemo. Dakle, imajući u vidu vreme koje je izgubljeno, osim što istraživački rad Instituta mora da se odvija brzo, kako se vremena menjaju, potrebno ga je stalno i obnavljati.

Prema mišljenju Zane Hodže, potreban je novi pristup u proučavanju ove materije. “Postoji mnogo neproučenih materijala, ali ima i materijala koji su drugi proučavali, ali koji su loše interpretirani. Dakle, treba izučavati albanologiju u svim sektorima i proučavati albanski identitet u korak s vremenom”, kaže ona. Smatra da bi pravi pristup ovoj materiji, kako postojećoj, tako i onoj koja se i dalje obrađuje, bila kombinacija disciplina i različitih istraživačkih i naučnih metoda koje koriste istraživači Instituta.

Vremenska relevantnost znanja i studija o albanologiji za mnoge može biti diskutabilna, a Institut se može doživeti kao institucija koja funkcioniše sama po sebi, kao deo istorije ovog društva koje se ne bavi nužno pitanjima o identitetu i dilemama koje donose novi vremenski i društveni konteksti, a sa kojima se današnje društvo Kosova treba suočiti i na koje treba odgovoriti. Istog sam mišljenja bila i ja pre nego što sam krenula u ovu odiseju susreta i razgovora sa zaposlenima u Institutu.

O ovom pitanju, koje bi trebalo da bude briga sadašnjosti i budućnosti Instituta, Arben Hodža, naučni savetnik u Institutu, kaže da istorijski konteksti nisu amorfni entiteti koji se odvijaju mimo ljudskog faktora – oni su mogući samo ljudskim delovanjem.

“U tom smislu, menjaju se i albanološki materijali i metode proizvodnje albanoloških znanja. Stoga, da ne bi izgubila smisao svog postojanja, albanološka znanja se moraju preispitati u novonastalom kontekstu ovog milenijuma”, smatra Hodža.

A kada razmišlja o budućnosti, Hodža uviđa potrebu za promenom: “Albanološka znanja danas, pre svega, zahtevaju novi mentalni sklop po kom razmišljamo o sebi samima u odnosu na našu interakciju sa ostalima i sa svetom, ali i pred napadima koji se na njega vrše”.

Na ovu 70. godišnjicu svog prvog osnivanja, Albanološki institut Kosova izgleda još nije u poziciji da preispita sebe u odnosu na kontekst i društvo koji se stalno menjaju.

Kako je studijski materijal Albanološkog instituta u potpunosti podložan vremenu — jedan njegov važan deo se vremenom gubi, dok se drugi deo neprestano razvija — Albanološki institut je zaglavljen u opakoj i cikličnoj borbi za opstanak, prisiljavajući ga da nauku, dokumentaciju i proizvodnju znanja stavi u drugi red.

Slika na naslovnoj strani: Atde Mula, sa fotografijama iz lične arhive Traše Preljvukaj i iz arhive Albanološkog instituta / K2.0