Broj nasilno raseljenih ljudi širom sveta dostigao je rekord od 108,4 miliona na kraju 2022. godine, kao rezultat klimatskih promena, novih i dugotrajnih sukoba i raznih oblika političkog nasilja. Ovaj povećani broj, u kombinaciji sa povećanjem kontrole i nadzora granica Evropske unije, doveo je do smanjene uspešnosti neregularnih ulazaka na mediteranske granice bloka.
EU je intenzivirala svoje napore ka kontroli migracijskih tokova kao reakciju na uočenu krizu neregularnih migracija. Neke članice EU pokušavaju da prebace upravljanje migracijama u zemlje koje nisu članice EU putem bilateralnih sporazuma. Sporazum koji su 6. novembra potpisali albanski premijer Edi Rama i italijanska premijerka Đorđa Meloni znači da bi se Albanija mogla pridružiti listi država koje se graniče sa EU, a koje su podvrgnute eksternalizaciji granica EU i koje su njene saučesnice u tome.
Ustavni sud Albanije je 13. decembra prihvatio zahtev parlamentarne opozicije za reviziju sporazuma Rama-Meloni, privremeno suspendujući njegovu ratifikaciju. Javna rasprava zakazana je za 18. januar 2024. kako bi se ocenilo da li je sporazum kompatibilan sa Ustavom Albanije.
Sporazum bi omogućio Italiji da izgradi dva centra za zadržavanje u Albaniji, jedan u Šenđinu i jedan u Đadri. Centri će primati migrante dovedene italijanskim brodovima u vode izvan EU. Migranti koji stignu u Italiju ili koje su spasile humanitarne grupe neće biti zadržani u Albaniji. Očekuje se da će centri primiti migrante do proleća 2024. godine.
Jedan od centara će procesuirati migrante koje su u Albaniju poslale italijanske vlasti. Kada se završe osnovne procedure identifikacije, većina migranata će podneti zahtev za azil i preseliti se u drugi kamp, gde će biti smešteni tražioci azila koji čekaju na obradu svojih zahteva. Šta će se dogoditi sa pritvorenim osobama koje ne ispunjavaju uslove za azil ostaje nejasno. Italijansko osoblje će biti zaduženo za obradu zahteva, a albanske vlasti će biti odgovorne za spoljnu bezbednost i nadzor. Ovo će biti prvi sporazum takve vrste gde će jedna članica EU voditi procedure za azil u jednoj zemlji kandidatkinji za EU.
Nekoliko međunarodnih grupa za ljudska prava osudilo je sporazum ubrzo nakon njegovog objavljivanja. Prema Amnesti Internešenelu, sporazum krši princip zabrane vraćanja u zemlju porekla, što je osnovni princip Zakona EU o azilu. Vraćanje u zemlju porekla znači prisilno slanje bilo koga u zemlju u kojoj postoji opasnost od ozbiljnog kršenja ljudskih prava. S obzirom da se Zakon EU o azilu ne može primenjivati izvan EU, prebacivanje tražilaca azila u treću zemlju je neizvodljivo, nezakonito i narušava međunarodno pravo i pravo EU. Štaviše, parlamentarna opozicija u Albaniji dovela je u pitanje kompatibilnost sporazuma Ustavom Albanije.
Prema međunarodnim zakonskim obavezama o zabrani vraćanja, osobe koje su italijanske vlasti zaustavile na moru su pod italijanskom jurisdikcijom i ne mogu biti prisilno prebačene u drugu zemlju pre nego što se njihovi zahtevi za azil ne reše. Iako je Meloni obećala da će pritvorene osobe ostati pod italijanskom jurisdikcijom ako budu prebačene u Albaniju, stručnjaci za imigraciju su izrazili zabrinutost zbog mogućnosti da se sporazumom zaobiđe nacionalno, međunarodno i pravo EU, s obzirom da nije moguća eksteritorijalna primena prava EU. Međutim, ono što je najvažnije jeste pitanje da li je Albanija spremna da primi migrante i tražioce azila.
Albanske vlasti i pogranično nasilje
Slanje tražilaca azila u Albaniju, državu sa endemskom korupcijom u svom pravosudnom sistemu, slabim sprovođenjem zakona i dobro utemeljenim krijumčarskim bandama, postavlja pitanja o izgledima za poštovanje bezbednosnih mera. Prema Izveštaju o trgovini ljudima za 2022: Albanija Stejt departmenta Sjedinjenih Država, Albanija “ne ispunjava minimalne standarde za eliminaciju trgovine ljudima”. Ugrožene populacije — poput ljudi u pokretu — koje prolaze kroz Albaniju ostaju neproporcionalno izložene trgovini, eksploataciji i prinudnom radu.
Mreža za nadzor pograničnog nasilja (MNPN), grupa nevladinih organizacija (NVO) koja prati kršenje ljudskih prava na spoljnim granicama EU, zabeležila je brojne slučajeve albanskog i Frontex osoblja (Agencije evropske pogranične i obalske straže) koji koriste nasilje nad ljudima u pokretu, koji na neregularan način prelaze u Albaniju. U maju 2020. grupi od osam osoba iz Alžira, Egipta i Maroka bilo je prećeno oružjem od strane lokalnih vlasti i nasilno su vraćeni nazad u Grčku. Jedan od ispitanika iz grupe se prisetio da ih je jedan od policajaca upozorio: “Sledeći put ako vidimo da bežite, možemo pucati na vas; ako kažemo “stanite”, vi morate da stanete”.
Druga svedočenja o zlostavljanju i maltretiranju otkrivaju nasilnu praksu albanske pogranične i migracione policije, koja uključuje premlaćivanje ljudi metalnim palicama i oduzimanje ličnih stvari. Prema svedočenjima zabeleženim 2021. godine, jedan Alžirac je uhvaćen tokom racije albanske policije u jednom hotelu u Draču, neformalnom mestu za smeštaj koji je poznat među ljudima u pokretu koji prolaze kroz Albaniju kao jeftino mesto za smeštaj. “Dok su me tukli, govorili su mi: ‘Mi smo albanska policija, to je dobro, je li?’, dodajući: ‘Misliš da je albanska policija dobra, je li?!’ i nastavili da me tuku”, priča muškarac iz Alžira. Nakon racije, on i još oko 40 osoba prebačeni su u policijsku stanicu. Neki su pušteni tek nakon što su sami sebi naneli povrede.
U drugom evidentiranom maltretiranju, jednog 19-godišnjaka na štakama zbog slomljene noge albanske granične vlasti su vratile nazad uprkos njegovom invaliditetu. Razna svedočenja koja je prikupila MNPN pominju smrt trojice muškaraca iz Maroka koji su pokušali da pređu albanske planine u februaru 2021. godine. Albanske vlasti se još uvek nisu javno izjasnile o ovim smrtnim slučajevima.
Ovo sveprisutno državno nasilje ilustruje slabost albanskih struktura u postupanju sa ljudima u pokretu bez lišavanja njihovih osnovnih ljudskih prava. Stoga, ustupanje infrastrukture kontrole migracija zemlji sa lošim iskustvom u sprovođenju zakona, kao što je Albanija, dovodi živote tražilaca azila u opasnost.
Imigraciona diplomatija i zadržavanje imigranata u prekomorskim zemljama
Upravljanje migracijama postalo je centralno u pregovorima zemalja Zapadnog Balkana o pristupanju EU. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Belo ograđivanje: rasni kapitalizam i kolonijalnost duž balkanske rute”, naučnik Piro Redžepi kritički ispituje rastući poduhvat bezbednosti granica EU i trend izgradnje kampova za migrante širom balkanske rute. “Cilj nedavnih sporazuma o ‘brzim graničnim intervencijama’ sa zemljama koje teže da postanu članice EU bio je da se pregovara o slobodi kretanja migranata unutar EU tako što će se uspostaviti jača kontrola kretanja migranata duž balkanske rute”, tvrdi Redžepi.
Pod nadzorom Frontexa, očekuje se da će Albanija ojačati upravljanje granicom i aktivno se boriti protiv neregularnih prelaženja granica. Albanija je 2019. godine postala prva zemlja koja nije članica EU koja je dozvolila udružene Frontexove operacije na svojim granicama.
Postoji zabrinjavajući globalni trend premeštanja imigracionih centara za zadržavanje u prekomorske zemlje. Zapadne zemlje sve više pribegavaju eksternalizaciji granica kako bi sprečile osobe u pokretu da dođu do svojih zakonskih jurisdikcija. Prebacivanje i zadržavanje tražilaca azila putem sporazuma sa sigurnim trećim zemljama je zabrinjavajuća praksa koja predstavlja rizik da pojedinci smešteni u kampove za zadržavanje ostanu u tim kampovima zatočeni na neodređeno vreme, bez stalnog pravnog statusa i mogućnosti da se vrate kući.
Pojedinci koji beže od rata ili teškog ekonomskog okruženja dok kreću na opasna putovanja kako bi stigli do Evrope ne bi se trebali tretirati kao subjekti administrativne regulative. Ni političari poput Rame ne bi trebalo da prihvate ulogu granične straže EU i da naoružavaju tražioce azila kako bi postigli rezultat pred međunarodnom zajednicom, čak i ako Ustavni sud Albanije na kraju proglasi sporazum ustavnim i ratifikuje ga u parlamentu. Avio-kompanije, imigracioni centri za zadržavanje i druge privatne kompanije koje su deo industrije pogranične bezbednosti trebale bi prestati da tretiraju ljude u pokretu kao robu kojom se može trgovati radi sopstvenog profitiranja. Kao država potpisnica Konvencije UN-a o izbeglicama, Italija mora poštovati zabranu vraćanja u zemlju porekla i štititi one koji žele da stignu do njenih obala.
Naslovna slika: K2.0.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.
