Na skupštinskoj sednici održanoj 21. oktobra, poslanik Mergim Ljuštaku iz Demokratske partije Kosova pokazao je koliko je pažljivo pratio pisanje nacrta Građanskog zakonika. Ono što ga je najviše zanimalo i što je ponukalo njegovu radoznalost bio je Porodični zakon.

Nalik na učenika koji konačno shvata lekciju, on brzopleto preskače uvodni deo da bi mogao da ispolji fašizam, lažno ga pravdajući naučnim dokazima.

Nauka ne predstavlja sama po sebi odbranu onih koji drže fašističke govore u skupštini. Jer, i znanje je podložno zloupotrebi. Kada se za njim traga s jednom jedinom svrhom da potvrdi ono što “tragač za znanjem” smatra neupitnim, tu prestaje potraga za znanjem i nastaje neumorno traganje za ljudima koji će odobriti nečija lična ubeđenja.

Poslanik Ljuštaku je tragao za znanjem, a da prethodno nije postavio pitanje, pa tako stvara utisak da je sveznajući. On se zaputio na svoju istraživačku ekspediciju sa već pripremljenim odgovorima. Čovek traga za znanjem da bi nešto saznao; prema tome, u ovom primeru, odnos koji je on izgradio sa znanjem sam je po sebi kvaran.

Okupio je sve stručnjake koji su s njim saglasni. Prema tome, kada na početku kaže da se većina stručnjaka slažu jedni s drugima, trebalo je da napomene da misli na većinu naučnika koje je on izabrao zato što su saglasni s njim. Dakle, ako je ovaj poslanik sproveo bilo kakvo istraživanje, on je učinio nepravdu naspram znanja na isti način na koji je proveo istraživanje.

“Ovaj oblik braka [istopolni brak] podrazumeva da su deca neobavezna i nebitna”, kaže Ljuštaku. Nije ni pomislio da samo neko ko zaista smatra decu nevažnom može da izgovori ono što je on juče izjavio.

Na osnovu rečenog, čini se da poslanik Ljuštaku smatra da je njegova odgovornost prema nama, narodu, neobavezna i stvar slobodnog izbora. Stoga, sa uverenošću koju poseduje samo neko ko je stopostotno ubeđen u ono što priča, on nam je juče predstavio svoj fašistički šou.

Reč po reč o tome otkud nam ideja da smo videli fašistički šou

Da bismo razumeli fašizam u govoru poslanika Ljuštakua, bitno je da se prisetimo njegovih reči izgovorenih u skupštini.

“Većina stručnjaka se slaže sa tim da deca odgojena od bioloških roditelja u stabilnom braku jesu bolja od dece u drugim oblicima porodice, dok je ovaj oblik, koji pokušavate da ozakonite, protivan naučnim dokazima. Prema njihovom mišljenju [naučnicima], legalizovanje istopolnih brakova proizvešće katastrofalne posledice po društvo i porodicu kao instituciju. Brak je, po svojoj prirodi, heteroseksualna pojava. Istopolni brakovi ukazuju na to da deci nisu potrebni očevi i majke i da smisao braka nije rađanje beba.”

Poslanik Ljuštaku smatra da postoje dobra deca i loša deca, u zavisnosti od toga ko ih rađa i odgaja. Na osnovu ovakvog promišljanja, najzloglasniji fašisti su ubijali, masakrirali i kremirali decu. Nema razloga za bojazan da li će deca imati jednog, dva ili tri roditelja. Umesto toga, treba da nas brine kada se o deci govori u fašističkom tonu. Naša je dužnost da osporimo i smesta odbacimo izjave kao ovu Ljuštakuovu u kojoj on dovodi u pitanje pravo samohrane majke ili pravo dvojice očeva da budu roditelji,.

Što se Ljuštakua tiče, osnovni i uzvišeni cilj braka kao institucije jeste razmnožavanje. Upravo ovakav mentalitet treba smatrati odgovornim za nepodnošljivo teške živote žena koje ne mogu da imaju decu ili onih koje decu ne žele. Dakle, on preko institucija neguje praksu “odbacivanja” žena kada ne funkcionišu kao mašina za reprodukciju.

Muškarci su oni koji odbacuju, a žene one koje su predmet tog odbacivanja. Muškarci koji postaju muževniji po standardima narodnih predstavnika (ovde se imenica narod i dalje samo odnosi na muškarce) odbacuju žene, na isti način na koji se odbacuju mašine koje više ne proizvode ništa. Ljudi poput poslanika Ljuštakua neguju i čuvaju ovakve muškarce. Da bi ispunili svoju moralnu, državnu i patriotsku dužnost, oni ostavljaju svoje žene i odlaze u potragu za drugim ženama koje mogu da rode; ili pak u braku dodaju jednu po jednu ženu. Prema rečima poslanika Ljuštakua, tako se muškarci žrtvuju za naciju.

Poslanik Ljuštaku smatra da je heteroseksualni brak jedini prirodni oblik braka, pa tako i jedini prihvatljiv. Poželjan. Zakonit. I ovde fašizam počiva na predrasudama o pojavama, ponašanju i pojedincima kao “prirodnim” ili “neprirodnim”. Kada se ova shvatanja o prirodnom i neprirodnom preliju u zakone i institucionalni rad, onda je to baš onako kako je to Ljuštaku izrekao: Svi koji se protive njegovim ličnim uverenjima po pitanju toga šta je prirodno, a šta neprirodno, neće biti obuhvaćeni zakonom i smatraće se nedostojnim zaštite i prava na život. Autoritet koji o tome odlučuje jeste cisrodni muškarac koji nosi kravatu i sedi u parlamentu.

Poslanik Ljuštaku ne stavlja znak jednakosti između braka i ljubavi, tako pojačavajući shvatanje i, što je još bitnije, bračni život kao instituciju preko koje država i vlada kroz predstavnike nalik samom Ljuštakuu mogu da kontrolišu život i njegovu reprodukciju. Prema tome, umesto da urede životna pitanja u sferi kvaliteta pravosuđa, oni ih uređuju u pogledu kvantiteta, to jest bave se brojkama.

Štaviše, što se Ljuštakua tiče, stabilna porodica počiva na idealnom porodičnom portretu na kom su prikazani muž, žena i deca. Kakav je život te porodice, to je sasvim nebitno; jedino što je važno jeste da svi budu obuhvaćeni porodičnim portretom. Dakle, nevažno je da li će žena na ovom porodičnom portretu imati modro oko. Prema logici pomenute retorike, porodica bi u svojoj srži trebalo da postoji isključivo u takvom sastavu, dok je svaki drugi oblik razdoran. Poslanik ne želi da prizna da svako može da bira kako će da iskusi porodični život. Po njegovome mišljenju, svetost porodice je u opasnosti od skrnavljenja i ona ne može da ostane ista ako je čine dva muškarca bez dece ili dve žene bez dece, ili pak muškarac i žena bez dece, ili bilo koja druga forma porodice koja nije u skladu sa njegovim shvatanjima.

Poslanik Ljuštaku veruje da pojedinci koji ne funkcionišu u skladu sa pravilima “prirode” predstavljaju drugorazredne građane ili čak negrađane. Kada niste građanin u državi, onda to znači da nemate prava, ravnopravan tretman i da ne možete da živite onako kako dolikuje. Kada nemate pravo da živite, onda niste čovek. Država koja čoveka tretira kao nečoveka konvertuje građansko pravo u povlasticu. Prema Ljuštakuovom shvatanju, iako su samohrane majke rodile svoju decu, one odgajaju lošu decu i ne zaslužuju da budu građani. To će reći da su osobe iz LGBTIQ+ zajednice neželjene u ovoj zemlji. Isto to važi za razvedene. Nevenčane.

Tehnički gledano, po tim standardima, samo su muškarci (cisrodni muškarci) oličenje dobrih građana. U ime svenarodnog morala koji se, prema njegovome mišljenju, zasniva na očuvanju porodične forme sastavljene od muža, žene i dece, to jest na reprodukciji redukcionističkih porodičnih vrednosti — žene su pozvane da tolerišu ugnjetavanje i ostanu u porodici. Čak i kada ih te porodice, naposletku, ubiju. To će reći da je Ljuštaku dao sebi za pravo da odluči ko zaslužuje da bude ljudsko biće, a ko ne. On se samoproglasio za autoriteta koji odlučuje o tome čiji je život zakonit, a čiji nije. Imajući u vidu njegovu poziciju, on može u praksi da sprovodi svoje stavove tako što će glasati shodno njima.

Prisetimo se još jednog fašističkog segmenta iz njegovog skupštinskoga govora:

“Borba OVK ne bi bila uspešna bez mobilizacije brojnih mladih. Oni su potekli iz zdrave albanske porodice, odgajani sa moralnim, nacionalnim i rodoljubivim vrednostima. Primetno je da stopa nataliteta u poslednjih pet godina opada. To bi trebalo da zabrine ovaj parlament i druge institucije. U 2019. smo imali 5.000 manje novorođene dece i mi bi trebalo time da se pozabavimo kao poslanici i predstavnici naroda.”

Poslanik Ljuštaku se boji da će se država i narod koje predstavlja drastično umanjiti. On svoje strahove ispoljava upotrebom klasične nacionalističke retorike u priči o natalitetu. Ako dublje zagazimo u ovu tematiku, to znači da se vrednost građana meri prema broju dece koju naprave i, posledično, po broju dece koju mogu da pošalju u rat.

Muškarci su pogodniji za ratovanje. Dakle, poželjno je da, pored povećanja nataliteta, žene rode muškarce da bi oni kasnije mogli da uzmu oružje u ruke. Nije slučajno to što u većem delu ratova čujemo fraze poput “naša majka”, “matica” i “gruda koja nas je odgajila”. Ovo nisu puke manifestacije bezuslovne ljubavi prema ženi. Isto tako, kao što Ljuštaku veruje da je reprodukcija uzvišeni cilj braka, ovde se rađanje smatra krajnjim ishodom koji žena treba da ostvari. Žena je vredna divljenja cele nacije kada se porodi, a gubi svoj status u narodu kada ne rađa.

Ako se osvrnemo na nacionalizam i militarizam, žene se ovde svode na reproduktivnu komponentu i bivaju instrumentalizovane da je stave u pogon. Na kraju se proglašavaju nedostojnim, ukoliko ne ispune svoj zadatak. To znači da su žene u parlamentu, u stvari, isto što i šahovske figure. Muškarci su oni koji igraju šah. Pozornica naše skupštine je šahovska tabla. Žene su tema razgovora onda kada ne rađaju.

Ljuštaku na kraju poziva svoje kolege, predstavnike naroda da se zamisle nad niskom stopom nataliteta, imajući u vidu “propast naroda” koja se što pre mora zaustaviti. Strah ga je da je “našeg semena sve manje”. U redu, to nije genocid, ali se istovetni argumenti koriste u činjenju genocida, to jest, pri istrebljenju semena. Žene bivaju silovane da bi se “uništilo seme”. Istovremeno, na žene se vrši pritisak da rađaju decu da bi “očuvale seme”. Tako nastaje društvo u kom su vojnici — junaci, a silovane žene — kurve.

Kako će poslanik Ljuštaku da reši ovaj problem? Kako će podstaći žene da rađaju decu? Zašto? Šta će biti s onima koje ne žele decu? Bacaju ih na otpad?

Dakle, fašizam.

Naš predstavnik, poslanik Ljuštaku, privodi svoj govor kraju uz briljantnu rečenicu kojom fascinira svoje drage učenjake. On zatvara svoj fašistički šou tešeći nas rečima da neće glasati za Građanski zakonik, jer je on protivan njegovim ličnim ubeđenjima. Možebiti da je on, dok je sprovodio takozvano naučno istraživanje, zažmurio pred Ničeovim rečima da su “uverenja opasnija za istinu nego laž”.

Samouvereni i nepokolebljivi ljudi poput Ljuštakua jesu diktatori koji u ime svojih uverenja deluju kao diktatori.

Kada fašistički tonovi odzvanjaju na pozornici koja pripada narodu, tada narod zahteva da se njegov glas čuje. A njegov glas će jače odjeknuti.

Naslovnica: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.