Na Svetski dan slobode medija 3. maja 2024. godine, nevladina organizacija Reporteri bez granica (RSF) objavila je godišnji indeks stanja slobode medija širom sveta. Indeks ocenjuje performanse država na osnovu pet ključnih pokazatelja: politički kontekst, pravni okvir, ekonomski uslovi, socio-kulturni faktori i bezbednost. Indeks za 2024. godinu pokazao je pad od 7.8 poena na globalnom nivou u pokazatelju političkog konteksta.
Međutim, van globalne situacije, tema koja je privukla pažnju kada je Indeks objavljen bila je pozicija Kosova, koje je sa 56. mesta u 2023. godini palo na 75. mesto. “Sloboda medija je ugrožena politizovanim regulativama, sudskim tužbama radi gušenja kritike, nedovoljnim pristupom informacijama i porastom fizičkih napada”, navodi se na stranici Indeksa, sa specifičnim osvrtom na Kosovo.
Mnogo se raspravljalo o objavi Indeksa, posebno na društvenim mrežama — od strane onih koji su pozivali da se posveti veća pažnja poboljšanju okruženja u kojem se obavlja novinarski posao, do onih koji su pokušali da umanje i diskredituju nalaze kao neosnovane. Ovaj tabor imao je antagonistički stav prema novinarima na Kosovu, nazivajući ih “prodanima” i “prevarantima”.
Ipak, u žestini ovih rasprava, propuštena je prilika za dublju kritičku refleksiju o novinarskoj profesiji na Kosovu — diskusija koja je neophodna i korisna kako za novinare tako i za društvo, izvan pukih brojeva i rangiranja u Indeksu.
O čemu se nije govorilo i o čemu treba govoriti?
Baviti se autentičnim novinarstvom nije lak zanat za bilo koga ko se posveti tom zadatku. Ipak, za neke je to još teže. Oko vremena objavljivanja Indeksa RSF, tri novinarke — Ardiana Thaçi Mehmeti sa Klan Kosova, Qëndresa Krelani sa Radio-televizije Kosova i jedna novinarka sa Kallxo.com — bile su meta pretnji, napada i zastrašivanja tokom obavljanja svoje profesije. Ipak, rasprava nije mnogo otišla dalje od toga da li RSF dobro ili loše ocenjuje.
Thaçi Mehmeti, koja vodi emisiju “Kiks Kosova”, izveštavala je o grupi AlbKings na platformi “Telegram”, gde su deljeni podaci i intimne slike devojaka i žena. Nakon izveštavanja, njen broj telefona takođe je podeljen u grupi. Novinarka je počela da prima poruke i pozive od desetina muškaraca iz grupe. Mediji su izvestili da je broj namerno distribuiran kao osveta za njen izveštaj. Nekoliko dana kasnije, broj je bio distribuiran i jednoj novinarki — koja je odlučila da ostane anonimna — sa Kallxo.com.
U međuvremenu, Qëndresa Krelani, jedna od retkih sportskih novinarki, postala je meta online kampanja ponižavanja. U nedavno objavljenim videima, vidi se ponižavajući ton bivšeg trenera muške fudbalske reprezentacije Kosova Primoža Gliha prema Krelani.
Sve tri novinarke bile su napadnute ne samo zbog toga što su novinarke, već zato što su žene, naglašavajući nedostatak pažnje prema povezanosti novinarske profesije i rodnih pitanja.
I žena i novinarka
Žene na Kosovu, u kom god sektoru da su angažovane, rade u duboko patrijarhalnom okruženju. Novinarke javno govore o rodnim pitanjima u okolnostima u kojima se ona često doživljavaju kao pretnja po status quo, a status quo je patrijarhat.
Dakle, nemoguće je raspravljati o stanju novinarstva bez uključivanja feminističkog pristupa. Da bismo to shvatili, dovoljno je analizirati situacije u kojima se nalaze ove tri novinarke i mnoge druge — sve su one duboko rodno uslovljene.
Thaçi Mehmeti, istražujući slučajeve seksualnog zlostavljanja putem intimnih fotografija, postala je i sama meta sličnih napada kakve su doživljavale žrtve o kojima je izveštavala. Kada je reč o seksualnom zlostavljanju putem fotografija, rod je ključni faktor — velika većina žrtava su žene. Isto tako se na meti našla i novinarka Kallxo.com.
Krelani je takođe bila meta ponižavajućeg i seksističkog jezika, godinama unazad. Njen rod igra ključnu ulogu u ovim dinamikama. Ona je jedna od retkih sportskih novinarki na Kosovu, u oblasti novinarstva koja je pretežno dominirana muškarcima. Ako pokušamo da odgovorimo na pitanje koji muškarac u sportskom novinarstvu je ikada primio komentar kao što je “ti ne dolikuješ jednoj novinarki, počev od tvog izgleda”, kao što je Krelani primila od trenera fudbalskog kluba “Llapi” 2021. godine, odmah nam se ukazuje jasna slika: novinarke u sportskoj industriji ne samo da nisu dobrodošle, već su odbačene. Kada one profesionalno kritikuju, suočavaju se s rodno uslovljenim napadima koji su potpuno drugačiji od iskustava njihovih muških kolega.
Novinarke, koje su često na čelu medijskog izveštavanja o pitanjima rodne nejednakosti, žive u patrijarhalnom društvu — što treba imati na umu prilikom svake diskusije o izazovima u novinarstvu, iako se često zaboravlja.
Ovakvo neprijateljsko okruženje za novinarke ima ozbiljne društvene posledice. Kada se žene obeshrabre od tako javnog zanimanja kao što je novinarstvo, njihovi glasovi se utišavaju, a kvalitet javne rasprave se smanjuje. Takođe, isključivanje ženskih glasova produbljuje rodnu nejednakost, što odvraća druge žene od toga da se upuste u ovu profesiju i učestvuju u javnom životu.
Počnimo iznutra
Razgovor koji je najzdraviji i najinformativniji o povezanosti novinarske profesije i rodnih pitanja mora da počne iznutra, direktno u redakcijama na Kosovu, iz dva glavna razloga: mediji imaju moć da utiču na društvena stajališta i sami su deo ove situacije.
Prvo, može se početi osiguravanjem da su novinarke unutar svojih radnih mesta oslobođene bilo kakve vrste diskriminacije ili pritiska, bilo da je on rodno uslovljen ili drugačiji. Ovo je zbog toga što, osim društva koje je spremno da ih sudi i koristi njihov rod kao sredstvo za napade na njih, žene nisu sigurne ni na svojim radnim mestima.
Prema istraživanju sprovedenom anketiranjem 265 žena — novinarki, fotoreporterki, moderatorki, urednica, glavnih urednica, direktorki, lektorki i montažerki — zaposlenih u svim vrstama medija, jedna od četiri žene je žrtva seksualnog uznemiravanja na poslu. Takođe se suočavaju sa finansijskom nesigurnošću — oko polovina anketiranih žena zarađuje manje od prosečne plate na Kosovu, koja je bila 484 evra u 2021. godini. 21.5% veruje da zarađuju manje od svojih muških kolega za isti posao.
Drugo, redakcije bi trebalo da primenjuju sveobuhvatne politike i protokole protiv uznemiravanja, pružaju obuke o rodnoj osetljivosti i stvaraju podržavajuću kulturu u redakcijama. Uvođenje takvih mera je ključno za stvaranje sigurnog i ravnopravnog radnog okruženja za novinarke. Novinarke se suočavaju sa jedinstvenim izazovima koji zahtevaju specijalno dizajnirana rešenja — adresiranje pitanja bezbednosti, etičkih standarda, digitalnih prava, primene proaktivnih redakcijskih politika. Redakcije treba da uključe žene u pronalaženju rešenja, što mogu da učine samo ako stvore sigurna mesta gde žene mogu da podele svoje priče i iskustva. Na globalnom nivou postoje različiti vodiči o tome kako uključiti rodnu perspektivu u praćenje, dokumentovanje napada i zagovaranje.
Redakcije, na drugom nivou, takođe moraju pažljivo birati koje stručnjake pozivaju da govore o politici, ekonomiji i bezbednosti — temama koje se generalno smatraju najvažnijim društvenim pitanjima. Istraživanje objavljeno 2022. godine na globalnom nivou, koje je sprovela istraživačica Luba Kassova, pokazuje da glasovi stručnih žena ostaju nečujni u politici, gde glasovi muškaraca dominiraju od tri do sedam puta više nego glasovi žena, kao i u ekonomiji gde su glasovi muškaraca izraženi čak 31 puta više nego glasovi žena.
Promene su započete u nekim redakcijama, posebno sa ciljanim programima koji se bave feminističkim pitanjima, posebno ljudskim pravima uopšte. Dok su ovi koraci neophodni zbog neravnomernog isključivanja žena iz medija, rodna pravda mora biti integrisana u svaku raspravu koja se vodi — i na ekranima i iza kamera.
Konačno, politike bezbednosti su neodvojive od rodne ravnopravnosti. Više nije dovoljno reći “pozivamo žene u emisije, ali one ne dolaze”. Žene će doći u emisije kada prostor postane bezbedan. One dolaze onda kada mogu otvoreno govoriti i deliti svoje znanje, analize i stavove bez da postanu meta seksizma u televizijskim studijima i izvan njih.
Put ka potpunom iskorenjivanju patrijarhata nije lak ni brz — zahteva posvećenost. Ne možemo biti zadovoljni time što smo samo “pokrili rodnu ravnopravnost”, ako je ne tretiramo aktivno i ciljano unutar same industrije. Borba za slobodom medija na Kosovu neodvojiva je od borbe za rodnu ravnopravnost, i ta borba mora da započne iznutra, u samoj industriji.