Tradicionalni godišnji izveštaji Evropske komisije o napretku zemalja zapadnog Balkana na putu ka priključivanju Evropskoj uniji (EU) nije izazvao mnogo polemike u državama na koje se odnose. Iako se ocene mahom bave manjkom ili potpunim odsustvom napretka u većini oblasti relevantnih za pridruživanje EU, teško je utvrditi da li su se oko toga manje potresli političari na vlasti ili javnost.

Nije reč o tome da je pandemija kovida 19 progutala sve druge teme. Ovi svojevrsni „preseci stanja“ ni ranije nisu predstavljali udarne teme, ali su barem povremeno uspevali da otvore javne polemike oko sporosti reformi i stvore izvesni pritisak na letargične vlade regiona. Po izostanku pažnje povodom ovogodišnjih izveštaja, reklo bi se da toga više nema gotovo ni u naznakama. 

Osećaj duboke nelagode

Da bismo razumeli taj pad u irelevantnost, zakopaćemo dublje u manjkavosti koje su im postale zaštitni znak.

Čitajući nove izveštaje i osvrćući se na stare, teško je oteti se osećaju duboke nelagode. Problem nisu loše ocene same po sebi, zato što izveštaji često taksativno navode suve činjenice, poput korupcije, nefunkcionalnih institucija i tome slično. Prvi od izvora te nelagode jeste snažan utisak da autori izveštaja vrlo često propuštaju ključne stvari u pogledu predmeta kojim se bave.

Primera radi, u poglavlju o funkcionisanju demokratskih institucija u Srbiji, kao zamerka se navodi to što je od uvođenja vanrednog stanja Skupština zasedala samo šest nedelja, što je „ograničilo njene mogućnosti da tokom ovog perioda nadzire izvršnu vlast“. 

Nije neophodno biti naročiti stručnjak za unutrašnju politiku Srbije da se zna da je srpski parlament odavno sveden na osrednji rijaliti-šou u kojem vladajuća većina rutinski preglasava i omalovažava opoziciju, ne predstavljajući nikakav korektivni faktor Vladi. Navoditi da je manjak zasedanja ograničio Skupštinu u bilo čemu, izuzev u daljem mehaničkom izglasavanju zakona po komandi vrhovnog vođe, podseća na naštrebano srednjoškolsko verglanje definicija, a ne na izveštaj stručnjaka upućenih u materiju o kojoj izveštavaju.

Drugi hronični problem ovih izveštaja leži u tome što možemo videti obilje primera da se izuzetno ozbiljni procesi sa potencijalno dalekosežnim posledicama tretiraju krajnje olako ili im se ne posvećuje dovoljna pažnja. 

Tako se u delu koji se tiče slobode izražavanja u Albaniji pominje da se nakon kritika Venecijanske komisije trenutno preispituje nacrt izmena zakona o medijima. Izveštaj ukratko navodi da izmene ne zadovoljavaju međunarodne standarde i mogu dovesti do povećanja cenzure i autocenzure, ali konstatuje da je, po pitanju slobode izražavanja, Albanija ipak „umereno spremna za pridruživanje EU“. 

Kako se ulazi u tu kategoriju kad se država nalazi na pragu uvođenja visokih kazni za široko definisano „narušavanje ugleda“, ostaje nejasno, kao i pitanje da li izvestitelji imaju ikakvu ideju do koje mere urušavanje prostora za medijsku kritiku i kontrolu daje vlastima carte blanche da neometano učvrste svoje pozicije.

Pohvale i kontradikcije

Analogno tome, za izostanak reforme izbornog procesa u Crnoj Gori – reviziju izbornog spiska, zloupotrebe državnih resursa u kampanji, provere potpisa za kandidature i slične elementarne stavke – kratko se navodi da se „na njega još uvek čeka“, kao da je reč o okasneloj narudžbini u Mekdonaldsu, a ne o jednom od ključnih mehanizama koji je DPS držao na vlasti pune tri decenije. 

Na isti način se samo usput konstatuje da nije bilo daljih dešavanja u istrazi zloupotrebe državnog novca za stranačke potrebe koja se odigrala još 2012. godine. Možda će na desetogodišnjicu odsustva dešavanja biti sročena malo oštrija formulacija, ali iskustvo nas uči da se ne treba isuviše nadati.

Treće, stvara se osećaj da, bez obzira na to koliko se partokrate i oligarsi ogluše o prošlogodišnje preporuke, u izveštajima Evropske komisije se uvek nađe nešto vredno hvale, čak i ako se time zapada u kontradikcije. 

Tako se Severna Makedonija hvali zbog razvoja tržišne ekonomije, uprkos velikoj rasprostranjenosti rada na crno, sive ekonomije i šverca. Kosovo je „umereno spremno“ za borbu protiv korupcije, iako se navodi da je ona široko rasprostranjena i da se u državnu službu često dospeva preko veze. 

Srbija je ostvarila „izvesni napredak“ u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, iako se članovi mafijaških klanova ubijaju usred bela dana, a viši i srednji stranački ešaloni faktički su iznad zakona.

Međutim, najveći problem svih izveštaja leži u tome što ne čine nikakav napor da iz fragmentarnih opservacija izvuku zaključke o ukupnom stanju u državama koje su predmet njihove analize ili na bilo koji način dočaraju njihove suštinske probleme. 

Primera radi, u slučaju Bosne i Hercegovine, opisi poput „odsustva napretka“, čak i kad se ponavljaju stavku po stavku, ne uspevaju čak ni da nagoveste do koje mere je država višestruko institucionalno paralizovana i pretvorena u latifundije, skoro pa feudalne posede, političke klase. 

Godišnje konstatovanje da se zapelo u živom blatu, bez ikakve ozbiljne inicijative EU da se pozabavi tim živim blatom ili ga makar označi kao problem svih problema, tu odavno više nema svrhu. 

Izveštaj EK daje Srbiji pozitivne ocene za regionalnu saradnju, gledajući pomake poput takozvanog mini-šengena, ali u isti mah potpuno ignorišući realnost tih odnosa. Trenutno ne postoje dobri odnosi ni sa Hrvatskom, ni sa Bosnom i Hercegovinom, pa čak ni sa Crnom Gorom, a zapaljiva retorika ministara u Vladi Srbije praćena je huškačkom kanonadom tabloida koji se nalaze pod kontrolom vlasti. 

Zanemarivanje tog konstantnog trovanja javnog mnenja znači svođenje međudržavnih odnosa na papirologiju i protokole bez obaziranja na realni život.

Izveštaji deluju odvojeno od realnosti, kako zbog nesposobnosti da predoče stvarnu sliku, tako i zbog toga što se svaki put iznova uveravamo da vlade i predsednici koji slabo rade na kraju ne snose nikakve značajne konsekvence. Iako su mnogi od naših lidera bezbrižno zabrazdili u autokratske i korupcionaške vode, i dalje gledamo srdačna rukovanja sa komesarima za proširenje, nakon kojih imaju odrešene ruke da namiguju u kameru i cinično prihvataju odgovornost kojoj nikad neće doći račun na naplatu. 

Tu leži i najdublji problem: Evropskoj uniji nisu prihvatljive raštimovane, problematične državice zapadnog Balkana, ali su im lideri, koji ih drže u takvom stanju, sasvim zadovoljavajući partneri. 

Dok god bude tako, EU će biti jedan od korena problema, čije posledice uredno nabraja iz godine u godinu.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.