Pre pet godina, dok sam istraživao u Meji i Korenici o masakru od 27. aprila 1999, mnoge preživele žrtve ove tragedije pričale su mi o jednom katoličkom svešteniku koji je predvodio stanovnike proterane od strane srpsko-jugoslovenskih policijskih i vojnih snaga ka Albaniji. Svi su govorili da sveštenik više ne živi na Kosovu i da su izgubili kontakt s njim.

Krajem aprila ove godine, ponovo sam posetio taj kraj zajedno sa nemačkim novinarom Michaelom Martensom, koji je, nakon što je pročitao moju knjigu “Masakri na Kosovu 1998–1999”, objavljenu prošle godine, odlučio da napiše članak o masakru u Meji i Korenici za Frankfurter Allgemeine Zeitung. I ovoga puta, reči meštana bile su iste: izuzetne pohvale za sveštenika. Ali ovog puta insistirao sam da saznam njegovo ime i prezime, a potom i da pronađem kontakt.

Taj sveštenik je otac Marjan Lorenci, rođen 10. septembra 1970. u selu Stubla kod Vitine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, srednju u Skoplju i Subotici, dok je studije teologije i filozofije pohađao u Sarajevu i Samoboru. Zaređen je za đakona u Sarajevu 1996, a godinu dana kasnije i za sveštenika u Đakovici, gde je služio narednih deset godina. Posle Đakovice, nastavio je svoju misiju desetak godina u Nemačkoj, da bi se potom preselio u Švajcarsku, gde i danas služi.

Tokom rata na Kosovu 1998–1999, Lorenci, franjevački sveštenik Crkve svetog Antona u Đakovici, obučen u fratarski habit, brinuo je i štitio stanovnike Đakovice, kako katolike tako i muslimane. Tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, vodio je dnevnik koji je 2008. godine Književni klub “Gjon Nikollë Kazazi” iz Đakovice objavio u knjizi pod nazivom “Veliki franjevci i franjevac otac Marjan Lorenci – Fratar naroda”.

Prema njegovim rečima iz poslednjih razgovora koje smo vodili, kao i iz svedočenja iz tog dnevnika, čim je počelo NATO bombardovanje, oficir Jugoslovenske vojske Dragan Mićunović naredio je rukovodstvu Franjevačkog samostana da napusti zgradu jer će u nju biti smeštene vojne snage. Svi sveštenici i časne sestre su se povukli, osim Lorencija, koji je, uprkos brojnim molbama i nagovaranjima, odlučio da ostane, bez obzira na cenu. U svom dnevniku opisuje potresan trenutak kada se obratio vernicima:

“Vi ste moj život. Tražite od mene da odem odavde. To se nikada neće dogoditi. Vi morate otići jer u samostan Crkve dolaze vojnici, paravojnici, policajci… Ukratko, suočićemo se s kriminalcima koji će počiniti zločine. Zato vas molim da potražite sklonište po selima, gde god možete…”

Lorenci ne opisuje samo trenutke odlučnosti i hrabrosti, već i dubokog straha. Dok je sam boravio u crkvi i molio Boga da se smiluje njegovim nezaštićenim sugrađanima – kada je NATO bombardovao kasarnu Jugoslovenske vojske blizu crkve u Đakovici – proživeo je jedan od svojih najtežih duhovnih trenutaka. U dnevniku piše: “Hoću da budem iskren – pošto sam bio potpuno sam, obuzeo me ogroman strah kakav nikada pre nisam osetio”.

Tokom celog trajanja bombardovanja, Lorenci nije ostao zatvoren u crkvi, već je obilazio katoličke Albance po selima đakovičkog kraja, trudeći se da im pomogne i ulije nadu. Na tim putovanjima više puta su ga zaustavljali, vređali, preteli mu, zlostavljali i čak teško mučili pripadnici srpskih i jugoslovenskih snaga. U jednom slučaju, jedan civilni kamerman srpske nacionalnosti snimao ga je dok su ga mučili – pokušaj da se dodatno ponizi.

Vrhunac hrabrosti i požrtvovanosti Marjana Lorencija dogodio se 27. aprila 1999. godine, baš na dan masakra u Meji i Korenici, kada su srpsko-jugoslovenske snage, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, ubile ukupno 368 nenaoružanih albanskih civila, uglavnom iz katoličke zajednice. Žene, deca i starci iz Meje, Korenice i okolnih sela proterani su ka Đakovici, a potom ka Albaniji. Kada je Lorenci saznao da su proterani zaustavljeni u gradskom parku u Đakovici, odmah je otišao da ih vidi i pokuša da im pronađe sklonište. Tamo se suočio sa pripadnicima srpskih snaga koji su se drali na njega, vređali ga i zapretili streljanjem. Njegov odgovor bio je odlučan: “Evo me. Izvolite – ubijte me!”

Još jedan bolan i težak trenutak, kada fratar ponovo odlučuje da, uprkos opasnosti, ostane uz svoje sugrađane, jeste onaj kada je predvodio kolonu proteranih ka Albaniji – trenutak koji je takođe snimao jedan srpski kamerman, da bi kasnije poslužio kao “dokaz” da Albanci beže od NATO bombardovanja. Na putu, u selu Bistražin, srpske snage zaustavile su kolonu i iz nje izdvojile 17 mladića uz tvrdnju da su “teroristi”. Kolonu su činile žene, deca i starci – iscrpljeni i uplašeni ljudi. Lorenci je izašao pred pripadnike srpskih snaga i rekao im odlučno: “Ako su oni teroristi, onda sam ja glavni terorista!”

Pokušao je da se ponudi kao zamena za mladiće, ali su mu snage zapretile da će, ako kolona ne nastavi bez izdvojenih mladića, pucati na sve. Da bi sprečio masakr, sveštenik je nastavio s kolonom, s pogledom uprtim u nebo, moleći Boga za pomoć, i ispratio proterane do Prizrena – da bi se potom ponovo vratio u Đakovicu, svom narodu.

U memoarima, sveštenik pominje i situacije u kojima su mu majke nudile novac moleći ga da im spase sinove. Iako novac nikada nije uzimao, kako kaže, ti pokušaji pokazuju do kakve su žrtve majke bile spremne da idu kako bi spasile svoju decu.

Ovo što je ispričano nisu samo sećanja Lorencija. To su i svedočenja onih koji su preživeli i doživeli te strahote: agronoma Marjana Markua, kome su u Meji srpske snage ubile dva brata – Milana i Gjovalina; pesnika Engjëlla Berishe, kome su u Korenici streljali braću – Daniela i Kolju – zajedno sa još nekoliko članova porodice; pravnika Arbena Kqire, kome su u Meji ubili oca. Ima još mnogo onih koji ne samo da svedoče o hrabrosti fratra, već ga pamte kao svetlost u tami tog vremena. Fratar nije bio samo svedok tragedije — bio je jedini koji joj je stao na put.

Sam otac Marjan navodi tri razloga zašto veruje da ga srpske snage nisu ubile: “Prvo, smatrali su me ludim, iako sam se svuda kretao u franjevačkom habitu; drugo, držali su me u životu suze majki koje su padale s neba kao kiša; i treće, najveće – milost Svevišnjeg Boga, koji im je zaslepljivao oči da me ne vide.”

Na kraju, Marjan Lorenci predstavlja izuzetnu figuru hrabrosti, predanosti i humanosti tokom rata na Kosovu. On je najposebniji heroj tog rata.

U početku, dok sam čitao i slušao svedočenja preživelih iz Meje i Korenice o Marjanu Lorenciju, razmišljao sam da bi institucije Kosova — Opština Đakovica i Predsedništvo — trebalo da ga odlikuju medaljom za izuzetnu hrabrost u službi građana tog kraja. Ali možda to i nije potrebno. Lorenci je već dobio najuzvišeniju nagradu koju jedan sveštenik može dobiti u životu – titulu Fratra naroda. A tu nagradu dodelili su mu sami građani katoličke zajednice opštine Đakovica, koji o njemu, u razgovorima i sećanjima, govore s divljenjem i upoređuju ga s onim što osećaju prema Isusu Hristu.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0