Upitana o stepenu demokratije u njenoj rodnoj Turskoj, književnica Elif Šafak (Shafak) nedavno je u jednom intervjuu upozorila kako je nedostatak nezavisnosti u akademskoj zajednici, pored ostalog, jedna od komponenti “oštećene i uništene” demokratije. 

Pogled na ostatak Balkana, kada je riječ o demokratiji i akademskoj zajednici, pokazuje da je situacija slična. U cijelom regionu, univerziteti se suočavaju sa istim problemima i izazovima: zloupotrebom od političkih elita, upitnim kvalitetom obrazovanja, oportunizmom akademske zajednice, nedostatkom etike, te takozvanim “odlivom mozgova”. 

Sa željom da istražimo šta se dešava, K2.0 je razgovarao sa nekim od najznačajnijih intelektualaca/ki u regionu. Naši sagovornici/e, univerzitetski profesori i profesorice iz sedam zemalja, složili/e su se oko toga da akademska zajednica na Balkanu nije nezavisna. 

U trećem dijelu našeg serijala “Redefiniramo akademsku zajednicu”, K2.0 razgovara sa Jelenom Vasiljević, naučnom saradnicom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Iako se bavi različitim pitanjima u svom istraživačkom radu, u trenutnom fokusu su joj teme političke solidarnosti, aktivističkog građanstva i društvenih pokreta na Balkanu, kao i problem teorijskog pomirenja pojmova solidarnosti i građanstva. 

Nedavno se sa grupom kolega/inica pridružila Mreži akademske solidarnosti i angažovanosti u Srbiji koja je nastala kao odgovor na spoljne pritiske na akademiju u ovoj zemlji. Mreža je pokrenuta nakon dvanaestodnevne blokade Beogradskog univerziteta koju su držali studenti/kinje zahtevajući da Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu do 4. novembra da konačan sud o tome da li je doktorat ministra finansija Siniše Malog plagijat. Ta tema potresa Srbiju od 2014. godine i pokrenula je niz pitanja o autonomiji univerziteta i validnosti diploma. 

Upravo iz te perspektive preseka solidarnosti i građanstva, Jelena Vasiljević razgovara sa Kosovo 2.0 o trenutnoj situaciji na univerzitetima u Srbiji i o tome koji su društveni preduslovi za nezavisno i kvalitetno obrazovanje.

Fotografija: Vladimir Živojinović / K2.0.

K2.0: Ovih dana u Srbiji, ako u pretrazi u online medijima tražimo ključnu reč „obrazovanje“, izlaze vesti koje se odnose na studentsku blokadu rektorata. Njihovi prvi zahtevi odnosili su se na plagirani rad Siniše Malog i na izbacivanje studenata/kinja iz studentskih domova zbog Univerzijade. Svašta se dešavalo — od fizičkih napada na studente/kinje, preko mlake osude ovog rektorskog kolegijuma i podrške političara/ki predstavnika/ca #1od5miliona studentima/cama. Koliko je moguće da studenti/kinje u ovom trenutku uspeju kod šire javnosti nametnu kao prioritetnu temu probleme u visokom obrazovanju?

Jelena Vasiljević: Vrlo je ohrabrujuće to što je rektorka Popović ipak na koncu jasno osudila upad stranačkih aktivista/kinja u Rektorat, naglasila da se autonomija univerziteta mora poštovati, i načinila — neki bi rekli, ono što je po svojoj dužnosti morala da učini — dodatni pritisak da se slučaj oko doktorata Siniše Malog razreši. 

Mogli smo da vidimo i da se rektorka, očekivano, odmah po svojoj izjavi našla na udaru, i mislim da bi u ovom trenutku akademska zajednica morala da je podrži, kao uostalom i zahteve studenata/kinja. Bilo bi idealno da se i šira studentska zajednica odredi prema ovim zahtevima — bez obzira da li podržavaju okupaciju rektorata ili ne.

Koliko će se ove teme nametnuti u javnosti zavisi od toga koliko ćemo svi zajedno — i studenti/kinje i ostali akademski radnici/ce — biti uporni u tome da na njima insistiramo i da ukažemo da ovde nije reč samo o nekim spornim, izolovanim problemima, već da su oni simptomi ozbiljnog ugrožavanja kvaliteta, autonomije i digniteta naučnog i visokoškolskog rada u ovoj zemlji. 

Koliko se sada promenio odnos prema uzbunjivanju u slučajevima plagijata i koliko (akademski) građani shvataju značaj intelektualne krađe i posledice po društvo? Da li, osim potencijalnog straha od gubitka posla, predstavnici/ce akademske zajednice koji se ne izjašnjavaju javno o plagijatima, možda održavaju sistem koji je postojao godinama unazad zarad neke, nazovimo je tako, akademske solidarnosti gde se čuva uglad kolega/inica po svaku cenu da bi oni tebe sutra štitili?

Da pođem od ovog poslednjeg: ćutanje o plagiranju kolega/inica nije nikakav izraz solidarnosti, jer akti akademskog nepoštenja direktno podrivaju rad, trud i napore svih onih kolega/inica (koji su srećom u većini) koji se pridržavaju prinicipa akademske čestitosti u svojoj naučno-teorijsko-umetničkoj produkciji. Mi svi zajedno moramo biti solidarni u negovanju i unapređivanju tog principa. 

Danas u našoj akademskoj praksi imamo mehanizme uvedene da spreče i sankcionišu plagijate — od jasno definisanih članova u statutima institucija, do primene softvera za proveru plagijata, do obaveze online deponovanja doktorskih disertacija itd… što ne znači da se plagijati i dalje ne pojavljuju, kao i da se oni uvek razotkrivaju. 

Mislim da je naučna zajednica svesna koju štetu nanose plagijati i drugi oblici intelektualne krađe, ali da za pojedine slučajeve, nemamo dovoljno jake, autonomne, nezavisne institucije koje bi ovakvim praksama odlučnije stale na put. Legitimno je i preokrenuti tvrdnju i reći da zapravo nemamo dovoljno hrabre i nezavisne pojedince/ke koji bi jasno i glasno ukazali na nečiji plagijat. 

Ali ja bih ovde ipak insistirala na institucijama, jer pojedinci/ke su pod pritiskom, nemaju dovoljno jaku kolegijalnu i institucionalnu podršku koja bi im garantovala da odluke koje donose u skladu sa svojom savešću i znanjem uživaju zaštitu institucija i institucionalizovanih vrednosti i principa. 

Koliko su onda vidljivi u medijima predstavnici/ce akademske zajednice koji imaju aktivnu ulogu u društvu? Čini se da su oni u ovom trenutnku ti koji imaju potencijal lidera i uzora, bar u nekim manjim krugovima…

Vidljivi su na pojedinim medijima, kao i na društvenim mrežama… o toj ograničenoj vidljivosti, kad je u pitanju naše društvo i medijska kontrola, već sve znamo. 

To da oni postaju uzor je donekle u redu — moglo bi se reći da je korišćenje nekog socijalnog kapitala i/ili teorijskog znanja da bi se aktivno sudelovalo u društvenom životu zajednice uzorito ponašanje.

Photo: Vladimir Živojinović.

Kažem donekle, jer je po meni sasvim u redu i da pripadate akademskoj zajednici a da ne želite takvu vrstu javnog angažmana. Ali to što takvi pojedinci/ke bivaju percipirani/e kao potencijalni lideri/ke je zapravo žalosno — jer smo mi sad, kao društvo, dovedeni do te tačke da kad god čujemo nekog ko je dovoljno hrabar, rečit i uporan, poželimo da on/a bude novi lider/ka. 

To govori o žalosnoj deflaciji političkih ideja, liderstva, generalno “izlaznih opcija” za kojima očajno tragamo na sve strane. 

Da li verujete da je u nekoj budućnosti moguća autonomija univerziteta i pod kojim uslovima?

Apsolutno da. Ona na papiru i sad postoji, i u nekim slučajevima se zaista i brani. Razlog zašto je krhka je taj što mi nemamo snažne i nezavisne institucije. Umesto njih često figuriraju interesne grupe koje svoju uvezanost mimikrijski poturaju kao institucionalno delovanje.

Uslovi za autonomiju univerziteta su dobar pravni okvir, posvećenost ideji da su institucionalni okviri važniji od partikularnih i privremenih političkih i drugih savezništava, ali i pojedinci/ke koji delaju s integritetom i u skladu s vrednostima autonomije univerziteta.

Odavno se govori da nije neophodna diploma određenog fakulteta da biste se zaposlili, već veza, a mladi ljudi i dalje biraju da ipak imaju diplome fakulteta koje su stekli na ovaj ili onaj način. Zašto i dalje diploma opstaje kao neki statusni simbol kod kategorija ljudi koji ne žele to što su upisali da izučavaju, kada je partijska knjižica dovoljan preduslov? Da li je to možda gram straha da ovakav sistem neće opstati i da će, bar na papiru obrazovanje biti važno u budućnosti?

Može biti da se doživljava da je diploma ipak nekakav garant, ili da će vas njeno posedovanje zaštititi u možda nekim budućim čistkama “viškova” zaposlenih itd. Zatim, tu je svakako još uvek postojeći društveni prestiž posedovanja diplome. 

Međutim, ono što zabrinjava je drugi deo priče: da diploma u mnogim slučajevima nije glavni uslov za posao ili sigurnost — to je u daleko većoj meri partijska knjižica. 

Zatim, posebno je zanimljiv i ovaj fenomen plagiranih ili, u najboljem slučaju, vrlo sumnjivih doktorata državnih funkcionera/ki kojima za njihov posao te doktorske diplome nikada nisu ni bile potrebne. 

Zaista, koja je motivacija Malom, Stefanoviću, Tabaković itd. da imaju doktorate? Žeđ za znanjem, želja da se u nekom trenutku preusmere na akademsko polje? Želja da impresioniraju? 

Na žalost, znanje se sve više komodifikuje, to je globalni trend, a diploma postaje potvrda da ste uložili određeni finansijski kapital kako biste povećali svoj “ljudski kapital”, kako se to danas kaže. Tako diplome postaju predmeti trgovine u bukvalnom smislu, ali i u simboličkom svetu gde se trguje položajima, pozicijama moći, uticajem… 

Koliko su privatni univerziteti uticali na propadanje državnih univerziteta, što je među mnogim istaknutim javnim ličnostima glavni uzrok urušavanja državnog obrazovanja?

Istina je da mnoge sporne diplome, naročito državnih zvaničnika/ca, dolaze sa privatnih univerziteta. Kao što je možda logično pretpostaviti da u našim uslovima, gde nema dovoljno transparentnosti u radu, gde se zakoni lako zaobilaze itd, privatni univerziteti mogu biti prostor različitih mahinacija. 

Ali takva generalna ocena bila bi vrlo nepoštena prema mnogima koji su fer i vredno studirali na nekim od mnogobrojnih privatnih fakulteta u zemlji, koji su međusobno vrlo različiti.

Fotografija: Vladimir Živojinović / K2.0.

Konačno, i najvažnije, kakav god bio sektor privatnih univerziteta — a on je sve samo ne homogen — ne mogu privatni univerziteti biti krivci za propadanje državnih univerziteta. To bi zapravo bilo neozbiljno pojednostavljivanje problema koji se tiču sistematskog zapostavljanja, kontinuirane loše politike visokog obrazovanja i nauke, inercije u tretiranju visokoobrazovne politike itd… 

Svi neuspesi — ali i uspesi, kojih takođe ima — državnih univerziteta ishod su odnosa i dinamika koji se dešavaju unutar samih univerziteta i na relaciji država-univerzitet. 

Neki studenti/kinje, koji imaju uslove da upišu i privatni i državni fakultet, kažu da biraju privatni zbog kvaliteta nastave. Kakav je Vaš odnos prema onome što se smatra “kvalitetnim obrazovanjem” i da li su “praktična znanja” stečena tokom fakulteta isto što i kvalitetno znanje? Često se postavlja pitanje koliko fakulteti treba da se zadrže na nekom nivou bavljenja promišljanjem i teorijom, a da praktična znanja budu na nivou doškolovavanja i neformalnog obrazovanja. 

Na ovo nije lako odgovoriti, jer se ovde otvara mnoštvo problema odjednom. 

Šta je bliže idealu “kvalitetnog obrazovanja” — praktična znanja ili teorijska potkovanost — je čini mi se lažna dilema. Naravno da odgovor zavisi od toga i šta studirate, filozofiju ili stomatologiju npr, ali dilema je i dalje lažna jer nas nekako navodi da razmišljamo o praksi i teoriji u ključu njihove navodne suprotstavljenosti. 

Dobro obrazovanje bi trebalo da podrazumeva dobar, osavremenjen, nastavni program, kvalitetan kurikulum koji pruža najbolji balans teorijskog i praktičnog znanja za datu oblast izučavanja. 

Ima li u Srbiji uopšte priče o trenutnom stanju i budućnosti obrazovanja a da se to ne odnosi isključivo na podelu između trenutna dva stranačka pola, vlast i opoziciju?

Ima, ali teško je ovde voditi bilo kakve ozbiljne rasprave koje bi bile “samo stručne”, kada živimo u društvu u kojem su sve sfere i sve institucije zahvaćene partijsko-političkim interesima.  

Šta Vi vidite kao neophodne preduslove za bolje obrazovanje u Srbiji (počev od osnovnoškolskog, pa do viskog), koje bismo mi kao društvo morali da ispunimo? U kakvom društvu želite da Vaše dete stiče znanja u okviru sistema? 

Problem kvalitetnog obrazovanja mora da se sagleda i rešava sistematski, sveobuhvatno, s punom svešću da nije reč o jednom izdvojenom segmentu našeg društva, već o pitanju koje je neodvojivo od pitanja kakvo društvo želimo. 

Osim očiglednih i neophodnih intervencija koje se tiču većeg ulaganja u školski i obrazovni sistem, boljih plata za nastavni kadar, većeg budžeta za naučno-istraživačku delatnost itd, neophodan je i pristup koji bi obrazovni sistem — od osnovnoškolskog do univerzitetskog nivoa — posmatrao kao celinu čiji zasebni delovi moraju biti međusobno usklađeni. 

Mislim da nam je potrebna i sveobuhvatna kurikularna reforma, u koju bi idealno bili uključeni svi učesnici/ce u obrazovnom sistemu — učitelji/ce, pedagozi/ginje, nastavnici/ce u osnovnim i srednjim školama — poput, nažalost prekinutog procesa kurikularne reforme koji je pre nekoliko godina započet u Hrvatskoj. 

Takvoj sveobuhvatnoj reformi trebalo bi da prethodi ozbiljno savetovanje sa stručnjacima/kinjama, javna debata, temeljna analiza stanja i potreba, dolazak do nekog konsenzusa unutar stručne zajednice o tome šta moraju biti prioriteti našeg obrazovnog sistema. 

Za sve to je, naravno, preduslov politička volja da se u tom pravcu dela, a nje na žalost nema. K

Naslovna fotografija: Vladimir Živojinović / K2.0.