Prema mišljenju kosovskog dramskog pisca Jetona Neziraja, predstava mora da ima snažan uticaj na publiku. “Nešto se mora promeniti kod njih, baš kao što se nešto promeni u autoru dok piše dramu”, tvrdi on. “Hoću da se publika razbesni, da oseti bol, da oseti mržnju, anksioznost, saosećanje, optimizam ili očajanje.”

U svojih 15 predstava, Neziraj je sada pokušao izazovati baš ova osećanja kod publike. Neki od njegovih priznatijih radova su “Rat u vreme ljubavi”, “Rušenje Ajfelovog tornja”, “Yue Madeleine Yue”, “Jedan prolete preko kosovskog pozorišta”, “Bordel Balkan” i njegov najnoviji rad “55 nijansi geja” (aludiranje na film “55 nijansi — Siva”, na engleskom “50 Shades of Grey”).

Mnoge Nezirajeve predstave su izazvale kontroverze i dodirnule teme koje i dalje imaju oreol svetosti ili nečega što se krije u kosovskom društvu. Opsesija uticajem diktatora i autoritarnih država na živote običnih ljudi nedavno je komplementirana pisanjem o verskom fundamentalizmu, nacionalizmu, rasizmu, imigraciji i homofobiji. “Generalno govoreći, ono što pišem se može smatrati političkom dramom, ali se tu ne zaustavljam”, kaže on.

Neziraj veruje da je uloga pozorišta da obradi određene teme u društvu i postane prostor za dijalog i umetničku, društvenu i političku komunikaciju. Na dugoročnom planu, on veruje da bi pozorište trebalo da ima emancipatorsku ulogu, ali se to jedino može postići ukoliko predstave imaju estetsku lepotu koja ide rame uz rame sa nekom oštrom i bitnom temom.

K2.0 se sastalo sa Nezirajem da bi s njim diskutovalo o njegovom radu, posebno o najnovijoj predstavi, “55 nijansi geja”, kao i o tome čemu teži u svom pisanju.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

K2.0: Počnimo od vašeg literarnog uticaja… Koji su autori doprineli da se formirate kao pisac?

Jeton Neziraj: Teško je odabrati samo nekoliko njih. Ipak, znam da su me neki autori inspirisali, i da me i dalje inspirišu. Pomenut ću samo neka imena: [Gabrijel Garsia] Markez, [Franc] Kafka, Dino Bucati, [Fridrih] Durenmat, [Ežen] Jonesko, [Ismail] Kadare, [Nikolaj] Gogolj i [Fjodor] Dostojevski. Svakako da je spisak još duži, ali kada bih morao da izaberem samo nekoliko, izabrao bih Joneska, Markeza i Kadarea.

Dostojevski me je neverovatno nadahnuo, posebno dok sam počinjao. Kasnije, kada sam saznao za Markeza, bio sam zapanjen. On je, verovatno, najviše uticao na mene u smislu da je pogled počeo da mi seže van okvira klasične dramaturške strukture i, posebno, van realističnog načina začetka dramaturške teme. Mislim da je duh čarobnog realizma odgovarao mom temperamentu i mojoj percepciji sveta i društva.

Kadare me i dalje inspiriše u mnogim oblastima, kao izvanredan pripovedač, ali pre svega, kao genije koji se bavi pitanjima i problemima s kojima se albansko društvo suočavalo u proteklim vekovima, posebno kada je reč o diktaturi.     

Nedavno ste se pozabavili pitanjem nacionalizma u predstavi “Bordel Balkan” koja je svoju premijeru imala u aprilu. Zašto ovu temu smatrate bitnom? Šta mislite, kako se nacionalizam izražava na Kosovu?

Ovo je neka vrsta balkanskog sindroma. Ne mogu a da ne izgovorim poznati citat da je “nacionalizam pribežište nitkova”. On je, u svakom kontekstu, oružje glupih i neznalica, onih ljudi koji, realno gledano, nemaju kapacitet da se suoče s problemima na profesionalniji i humaniji način. Nacionalizam njima služi kao usputno oružje, kao nepotrebno, eksterno oružje za borbu protiv ovog fenomena, bilo da je radi sticanje lične koristi na neki način ili osvajanje vlasti, ili da se neko negde lakše zaposli, i tako dalje.

U kosovskom kontekstu, znamo da je kosovski nacionalizam ili nacionalizam koji se može smatrati zdravim, a koji smo imali devedesetih godina, bio razumljiv zbog toga što se u datim okolnostima pojavio kao odbrambeni mehanizam i neophodnost za kreiranje nove slobode za nas, kako bismo mogli da funkcionišemo i preživimo. Dok se postratni nacionalizam koristio samo kao argument u gorenavedenom kontekstu.

Nacionalizam se često koristio i u pozorištu. Određeni umetnici koriste nacionalističke teme da bi postigli nešto van okvira umetničkih produkcija. Mnogi umetnici žele da budu veliki stvaraoci, ali žele i da budu velike patriote. Pa tako upotrebljavaju pozorište da bi dobili političke poene. Reč je o opasnoj i odvratnoj kombinaciji. Umetničke produkcije koje rezultiraju iz ovoga nisu na korist ni javnosti ni cilju kom ovakve produkcije, navodno, teže.

Da li u svojim predstavama imate za cilj da inicirate društvene dijaloge koje smatrate isključenima iz društvenih tokova, a koji u svojoj srži imaju emancipatorsku ulogu?

Tako je. To je jedan od dugoročnih ciljeva, jer ne možete da tvrdite da ste promenili društvo i svet uz pomoć samo jedne predstave. Ali, na duže staze, ovo je cilj ovih predstava. Oni imaju element društvene emancipacije.

Ono što javnost danas smatra šokantnim — na primer, da se dvojica glumaca ljube ili su nagi — neće se smatrati šokantnim u budućnosti, jer će to biti normalno. To nam pomaže, kao umetnicima koji učestvuju u tome, jer je reč o zanimljivom iskustvu, imajući u vidu probleme ove zajednice. U interesu je naroda da pogleda ove predstave, ali i društva kao celine; drugi bi mogli da pročitaju članak ili vide glumca kako na televiziji govori o jednoj od ovih predstava.

Dakle, poruka je prenesena, a ono što šokira mnoge ljude danas, kada vide poster ili sliku na Internetu, neće ih šokirati sutra. Ovo je izuzetna prednost produkcije ove prirode, ako zanemarimo druge prednosti koje pozorište nudi. Jer, tu se vide neke produkcije koje neki vole, a drugi ne, ali bi drugima mogla da se dopadne muzika ili gluma, pokreti, možda i scenario — pa će to imati i element zabave.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Da pređemo na vašu najnoviju predstavu, “55 nijansi geja”, koja je svoju premijeru imala 8. septembra i koja se bavi LGBT zajednicom na Kosovu. Preovlađujuća kritika predstave se vrtela oko “provincijalnog pristupa”, jer se više usredsredila na šokiranje predstave — scenama i homofobijom koja je u njima izražena — nego na bavljenje suštinskim problemima s kojima se suočava LGBT zajednica.

Nikada kroz samo jednu predstavu ne možete da iscrpete neku temu. Ovde govorimo o prvoj pozorišnoj produkciji ove vrste koja je posvećena ovoj zajednici ili se bavi pitanjima s kojima se LGBT zajednica suočava.

Moj cilj nije bio da se podrobno pozabavim problemima LGBT zajednice. Umesto toga, što je i moj stil, ponudio sam jednu tačku gledišta na LGBT probleme, a koja je bila više političke prirode. Naime, predstavio sam kako na ove teme gleda jedno homofobično društvo i na koji način LGBT zajednica vidi sebe u kosovskom kontekstu. Ipak, ova predstava se ne odnosi samo na kosovski kontekst, već ima konotaciju koja važi za celi Balkan.

Treća tema je više političke prirode, rekao bih. Ona se tiče toga kako ova zajednica stupa u kontakt sa vlastima — lokalnim i međunarodnim strukturama vlasti. Kada kažem strukture vlasti, onda mislim na ljude koji su izabrani da pišu zakone za LGBT zajednicu, one koji kontrolišu budžet i diktiraju politike u vezi sa ovom zajednicom.

Kada je reč o scenama koje neki smatraju šokantnim ili napravljenim tako da šokiraju, svako ima svoje mišljenje i stav, pa su ove scene na neki način postale deo mog spisateljskog stila kao autora i stila rediteljke Bljerte [Rustemi-Neziraj]. Dakle, nemam ništa više da dodam na to. Meni je bitno da smo dobili mnoge pohvalne komentare, posebno su nam ih udelili članovi LGBT zajednice, s kojima sam se povremeno unapred konsultovao. Čak su i negativne reakcije uvek dobrodošle.

Da li mislite da javnost to što se dvojica muškaraca drže za ruke ili ljube na bini vidi kao nešto šokantno?

Da i ne. U Prištini možda i ne toliko, i ne ako je u nekom drugom kontekstu, u predstavi u kojoj fokus nije na ovim temama ili na ovu temu, jer – kao što znamo – ranije je bilo komedija u kojima su gej osobe izvrgavane ruglu i publika je umirala od smeha samo zato što su se dve gej osobe dodirnule na pozornici. U ovom slučaju je celi fokus bio na tome — čak i naslov to navodi — publika je došla sa brojnim predrasudama po pitanju onoga što će videti. I nama je to bio veliki izazov, upravljanje situacijom, prilagođavanje interesima javnosti. Ipak, nikada ne možete da se vodite interesima svih.

Uvek postoji jedna grupa sociologa koji diskusije o određenim temama smatraju legitimnim i uvek postoji grupa policajaca koja smatra da je predstavljena grubo ili neprikladno, a uvek je tu i grupa verskih ekstremista koji smatraju da predstava namerava da zagadi moralne standarde omladine. To jeste problem i, iskren da budem, mi nemamo nameru da se prilagođavamo raznim grupama. Naš je cilj je da izvadimo delić stvarnosti — realnosti na pozornici — koja omogućuje javnosti da inicira dijalog, prvobitno između nas i javnosti, a onda kod članova javnosti, počev od negativnih kritika do činjenice što su neki šokirani.

Dobio sam iste komentare na predstavu “Bordel Balkan”. Neki nisu bili presrećni sadržajem, nisu bili presrećni preovlađujućim nasiljem u određenim scenama, ali su ove reakcije očekivane i učestale su za predstave koje imaju takvu političku prirodu.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

U jednom trenutku se navodi da je oko 57 intelektualaca potpisalo peticiju pod nazivom “za porodicu i protiv homoseksualaca”. Zašto ste verovali da je bitno pomenuti njihova imena u predstavi?

U procesu pisanja predstave ove vrste, čovek je sklon tome da istraži kako će predstava biti primljena i kako će razne grupe reagovati. U ovom slučaju sam istraživanje sproveo na Internetu, čitanjem knjiga, susretanjem sa ljudima i komuniciranjem sa njima na ovu temu. U procesu istraživanja sam saznao za ovu peticiju koje se prisećam od pre tri ili četiri godine. Ne znam kada je tačno sačinjena, ali sam se šokirao kada sam pročitao imena mnogih intelektualaca, pisaca i umetnika na listi onih koji su potpisali peticiju koja je obilovala uvredljivim izrazima na račun LGBT zajednice.

Ova peticija je bila lažne i alarmantne prirode. Svakako da je bila sasvim nepotrebna i strahovita. Prouzrokovala je osećaj neizvesnosti. Podsticala je nasilje i mržnju protiv ove zajednice. Kontekst predstave je bio takav da je dozvolio prostor za ovakav izraz.

Pozajmio sam tu osnovu i prenaglasio je, dodao joj malo ironije, ali su imena ostala kakva su bila. Očigledno je da nisam koristio svih 57 imena. Odabrao sam imena ljudi koji su reprezentativniji, onih koje ljudi znaju ovde i u Albaniji. Pročitao sam negde da su neki od njih reagovali i objasnili da su njihova imena zloupotrebljena, ali nisam još video nikakvo zvanično obraćanje po tom pitanju.

Druga stvar je ta da smo ih upotrebili u predstavi, u jednoj umetničkoj produkciji. Dakle, bilo kako bilo, to ostaje na nivou umetničke projekcije. Ako se osete uvređeno, neka budu uvređeni, ako su to zaista potpisali. Kada je reč o onima čija su imena zloupotrebljena, neka se javno distanciraju, ako zaista žele da podele svoje negodovanje zbog peticije.

U jednoj sceni, ekran pokazuje imama koji propoveda protiv LGBT osoba. Kako vi vidite prisustvo najradikalnijih ideja na Kosovu?

Na osnovu onoga što sam ispratio i video na Internetu, bilo je trenutaka kada su ti ljudi bili moćni u pogledu medija, koristeći Jutjub i druge društvene mreže. Bila je to istinski opasna faza, jer su počeli da regrutuju ljude koji su se povinovali tim propovedima, a koji su sasvim istrgnuti iz kosovskog konteksta i potpuno zastareli, nisu bili u duhu vremena u kom živimo.

Međutim, ono što sam primetio jeste da je ova vrsta diskursa koji koriste verski lideri — uglavnom lideri muslimanske veroispovesti — primirena, i to ne zato što su se oni sami primirili, već više zbog toga što su počeli da razumeju da ono što objavite na Internetu postaje javno, pa samim tim neko može da vas smatra odgovornim.

Koliko ja znam, zbog objavljivanja ovih postova, državne institucije su krivično gonile neke imame zbog jezika koji su koristili, a koji podstiče nasilje, mržnju i beskrajne homofobične elemente. Dakle, kada smo izabrali ovu temu, počeli smo da istražujemo verske tačke gledišta.

Nije bilo teško identifikovati neke imame koji su bili agresivniji u svojim izlaganjima na Jutjubu. Pravili smo nekakvu kolekciju, stavili smo te imame u kontekst predstave i verujem da se slike koje predstava projektuje izražavaju u kontekstu u kom su prvobitno stavljene. Cilj je, što je prirodno, da ljudi vide kako katastrofalne posledice njihove reči mogu da imaju — a koje se, naizgled, nalaze u verskom kontekstu — bilo da se to čini zarad društva, određene društvene grupe ili budućnosti zemlje.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Da li pravljenje ovakvih predstava predstavlja prikaz umetničke hrabrosti ili odgovornosti?

Neki umetnici radije obrađuju laganije teme, koje se sprovode bez glavobolje, bez uznemiravanja bilo koga, gde raznorazni ljudi dolaze na igranje tih predstava, pa tako iz sale odlaze zadovoljni i zabavljeni, oni su zadovoljni ovim.

Drugi traže više od pozorišta, jer pozorište nudi ovu mogućnost. Oni istražuju teme koje su pomalo tabu ili ih društvo potiskuje jer ne želi da se suoči s njima. Ove teme su nešto poput rana. Ako se bavite njima, onda će vas boleti, ali na duge staze, rane će zaceliti ako se dovoljno dugo njima bavite. Ovo su teme koje nas povređuju kada ih vidimo u pozorištu. Mi ne želimo da se suočimo s ovim temama, ali one imaju efekat koji nazivam “terapeutskim”.

Odgovornost se potom upliće u fazu u kojoj počinjete da oblikujete određenu temu i počnete da se pitate o onome što želite da iskomunicirate kroz ovu temu. Pozorišne produkcije koje staju na stranu žrtve, čak i kada su propagandne prirode, opravdavaju se uvek. Sve dok ste u poziciji onih nad kojima se vrši represija, dok ste manjina ili žrtva, onda je u redu da se bavite nekim pitanjem onako kako želite. U tom smislu, kada je reč o LGBT osobama, pazimo da ovu zajednicu ne viktimizujemo. Ipak, kada analizirate celu predstavu kao takvu, to se implicira.

Često čujemo da nam fale stvaraoci. Kako se to može promeniti?

Koliko ja znam, to je skoro pa globalna kriza. Dolazak Interneta kao novog medijuma stvorio je grupu ljudi koji se hrane od umetnosti u drugim društvenim oblicima, isključivo od Interneta, a ne iz književnosti, filma, pozorišta ili medijuma za koje bih rekao da su sadržajniji.

U našem kontekstu bih inicijalno govorio o kvalitetu obrazovanja. To je polazna osnova. Uzmite za primer Fakultet umetnosti: nivo obrazovanja, posebno u oblasti dramaturgije, mnogo je više od skandaloznog. Kada vidite sve, od načina na koji se studenti primaju do ljudi koji predaju studentima, onda je prirodno što ne možete da očekujete nikakve rezultate.

Geniji izlaze na površinu, jer se pokažu čak i u okolnostima u kojima nemaju obrazovanje i profesore. Međutim, genije je moguće i stvoriti kada postoje dobri uslovi i kada imamo sistem koji stimuliše ljude da budu stvaraoci.

Uglavnom govorim o pozorištu na Kosovu, i u Albaniji, gde je situacija još gora. Pozorišna infrastruktura je uništena. Širom Kosova, u samo jednoj godini, ne proizvede se više od 20 pozorišnih predstava, od kojih se 10 do 13 pravi uz pomoć scenarija koje pišu strani autori, šest ili sedam potiče od albanskih autora, tri ili četiri od tradicionalnih autora, a samo dve ili tri ostaju kao predstave čiji su stvaraoci savremeni autori.

Kako može neki autor, koji nije u stalnom kontaktu sa publikom i čije se predstave ne teatralizuju stalno, da testira sebe i ostane angažovan? Dakle, to je problem obrazovnog sistema i načina na koji naša pozorišta funkcionišu. To je i problem povezan sa kulturnom bedom koja dominira čitavim posleratnim periodom.

“55 nijansi geja” se igra u Teatru Oda u Prištini 6. oktobra i u Narodnom pozorištu Albanije u Tirani 18. oktobra.

“Bordel Balkan” se igra u Narodnom pozorištu Kosova u Prištini 25. septembra.