Porodica Mazrekaj iz Drenovca, sela smeštenog severno od Prištine, bila je prisiljena da napusti svoj dom kada su srpske snage došle da isprazne selo od albanskog stanovništva. Svi članovi porodice bili su primorani da neko vreme pešače, a kasnije su muškarci odvojeni od žena. Kumrije Mazrekaj sa tri ćerke na kraju je završila u izbegličkom kampu u Elbasanu, dok su njen muž Arif i sin Jetmir ostali zarobljeni u selu Beleg, mestu gde je cela porodica poslednji put viđena zajedno.

U novoj knjizi sećanja koju čine ispovesti vezane za neke od ukupno 1653 nestalih osoba s Kosova, našla se i sledeća, Kumrijina priča o njenim najmilijim.  

Kumrije Mazrekaj:

Ja sam iz Maznika, rođena sam u aprilu 1956. Otac mi je umro sa 50, a majka sa 60 godina. Imam dva brata i tri sestre. Detinjstvo nam je bilo lepo, nije bilo loše. Otac je bio pastir, ali smo dobro živeli. Završila sam samo četiri razreda škole jer je bila veoma daleko. Morala sam preko planine pa u drugo selo i tek onda bih stigla u školu. 

Muž mi se je zvao Arif. Bio je 1960. godište. Ne sećam se koje smo se godine uzeli, ali znam da sam imala 18 godina. Imali smo petoro dece, tri ćerke i dva sina. Prvi sin mi je umro. Zvao se je Haki. Posle njega je rođen Jetmir, a onda Mirjeta, Agoneta i na kraju Šemsije (Shemsie), najmlađa.

Sva moja deca su se školovala. Jetmir je išao u školu sve do kad je nije morao napustiti. Još nekoliko dana mu je bilo preostalo da završi srednju. Ostali su išli u školu u Drenovcu, ali je on bio prešao u Dečan. U to vreme se je u školu išlo po kućama. 

Kad sam se udala, godinu i po dana kasnije nam se je rodio prvi sin, a onda je muž tražio posao da zaradi za parče hleba. Našao ga je ovde u blizini, ali su ga posle dva dana postavili da radi na testeri, pa je sebi odsekao ruku. Nakon te nesreće — to se desilo jer nije imao iskustva, bio je radio samo dva dana — više se nije bavio ničim. Ponekad je išao u šumu, uzimao magarca da nam donese nešto drva. Njegove sestre su nas izdržavale. Ima dve sestre. 

A Jetmir, osim što je išao u školu, radio je u šumi s drvima. Sa svojim sestrama je obrađivao i zemlju. Svi su išli sa svojim ocem, ali su najviše kosili seno.  

Sve su mi ćerke udate. Najstarija nema dece. Druga ima ćerku i sina, a Šemsije ima samo sina.

Kad su [srpski vojnici] počeli da prazne selo, došli su nam ovde u kuću i samo nam rekli da ustanemo. Taman smo bili postavili siniju da jedemo. Sin, muž, ćerke, svi zajedno smo bili ovde. Kako smo ostavili siniju, tako smo je našli. Onda se je diglo celo selo. Digli smo se i mi i otišli. Najstarija ćerka je imala 12 godina.

Išli smo prema Irzniću. Vojska nas nije pratila, samo su nas izbacili. Gurali su nas čas ovamo, čas onamo. Mi smo hodali u koloni, a oni su nas terali. 

Kad smo stigli u Irznić, primili su nas i uveli u kuće. Boravili smo koliko smo boravili i onda smo posle dva dana otišli u Beleg. Oni u Belegu su nam rekli da ne možemo u Isnić jer nije bilo bezbedno. Prespavali smo tu noć, a sutradan oko pet su nas samo opkolili, uzeli nas sve, momke i svakog ko je bio tamo. Nekog su pretukli, nekog odveli. 

Te su nas noći držali tu, a sutra su nas razdvojili. Potrpali su nas u kamione i na traktore i uputili prema Albaniji. Muškarce su zadržali. Tog dana su razdvojili i Jetmira i Arifa. 

Jetmir je bio u vojsci, ali je tog dana kad su ga odveli bio sa nama. Išao je kao stražar, neki stariji su ga vodili sa sobom, i trebao je samo da nadgleda jer je bio sin jedinac.

Iz Drenovca je odvedeno ukupno 16 ljudi. Za neke od njih znam ko su, ali za većinu ne znam. Znam da su odveli njih 16. Kad su ih odveli, ostala sam sama sa ćerkama. Popeli su nas u kamion, moje ćerke takođe, i uputili prema Albaniji. Tamo su nas odvezli u Elbasan i primili nas u turski kamp. Tu smo boravili jedno dva ili tri meseca, nisam sigurna. Sećam se samo da nam je šator prokišnjavao. Tu u toj gužvi, ja sam bila sa tri ćerke [u šatoru] kod muževog strica. Njegova je kuća tu blizu. Umro je. 

Tamo u kampu su bili postavili velike televizore i ljudi bi se tu okupljali. Došao je jednom Toni Bler (Tony Blair), bio je tu kod nas, u kampu. Razgovarao je sa gospođom, muževom strinom. 

U kampu smo jednog dana saznali da su naši muževi, sinovi i braća živi. Rekli su nam da su ih bili odveli u crkvu u Dečanima. Ćerke su bile presrećne i govorile su: „’Ajde, majko, da idemo, ustaj da idemo“. Tamo su otišli neki momci, ali ja nisam. Kad su se vratili, pitala sam ih [za muškarce], a oni su mi rekli da ih tamo nije bilo. Tamo, u crkvi, bili su samo Srbi.

Onda su rekli da su ih tamo u Belegu bili spalili, ali samo mog muža, ne sina. Kad smo ostavili našeg sina u Belegu, tad kad su nas razdvojili, kažu da je skočio s terase da pobegne. Kad je skočio, dvojica su ga primetila i počeli da pucaju na njega. Pogodili su ga u rame.

On je tako ranjen pobegao iz Belega. Jedva se držao, ali je nekako stigao u Isnić. Oni iz Isnića su se bili spremali da izbegnu. Našao ga je neki starac koji je čuvao stoku i zato nije bio napustio selo. Starac ga je čuo kako stenje, primio ga kod sebe i izlečio. Rekao je: „Izlečio sam ga sirom, k’o što se radilo nekada.“ 

Tu je moj sin boravio još dve nedelje. „Onda su došli“, pričao je starac. „Ušli su i odveli i ga. Ja sam im rekao da ne zna ni albanski, ni srpski, ništa, ali su ga odveli.“ Odveli su ga i bacili u bunar. Tu su ga i našli. 

A za muža, ne znam šta se desilo posle Belega. Znam samo za svog sina koji je izašao odatle i pobegao. Od tih 16 ljudi koje su odveli, samo je Jetmir pronađen. Tu je bilo smešteno negde oko 600 ljudi, ali niko više nije pronašao nikog svog. 

Kad smo se vratili iz Albanije, zatekli smo porazbijane prozore. Ništa nisam našla, ama baš ništa, ali, poklanjaj neko ovo, neko ono, sakupila sam neke potrepštine. Kuća je bila okrečena samo iznutra. Fasade nije bilo, a prozore su razbili, kao čitavom svetu. Tako smo morali spavati. Stavljala sam kartone tamo gde su bili prozori, da nas noću štite od hladnoće. Moglo je da se izdrži. Jedno tri nedelje ili mesec dana smo živeli tako, ali kasnije su nam ljudi poklanjali svašta, pa smo se snašli. 

Ja sama nisam znala kako da ih tražim, ni sina ni muža. Govorili su: „Sin je tu, te muž je tu“, sve samo prazne priče. Onda su mi u neka doba pronašli sina. Bio je pronađen neko iz sela. Tek kad se to desilo, ništa mi nisu rekli. Samo su ga doneli, sahranili, ni analize krvi, ništa. Kad, jednog dana, ova druga ćerka dolazi iz škole i kaže: „Mama, pričaju da su pronašli Jetmira, ali neće da ti kažu.“ Neki prijatelji su otišli kod očeve strane familije i rekli im: „Našli su malog, samo Kumrije neće da to prihvati.“ 

Onda je kod mene došlo njih 10 ili 15 i moj stric s njima. Zagrlio me je i kazao: „Dušo moja, budi jaka!“ Rekla sam mu: „O, striko moj, ja kad sam ih onaj dan ostavila, znala sam da ih više neću videti.“ On je samo izvadio neke papire i rekao: „U nekom bunaru su našli njegovu ličnu kartu“. Trebali su mi je doneti čim su je pronašli. Pitala sam ga: „I ti si danas došao [bez lične karte]? Da ste mi doneli i ličnu kartu, znala bih.“ Nije bilo ni lične karte niti bilo čega drugog. Onda ga je ova druga ćerka zgrabila i rekla: „Ja ovo ovako neću.“ Njegov sin je negodovao i rekao: „Trebao bi joj pokazati papire. Stavi papire pred nju, da vidimo prvo da li je naša krv.“

Stric je rekao: „Ne, ja njoj papire neću da pokažem“, a njegov sin mu je odgovorio: „Za minut da staviš papire jer ću ja lično sutra da idem za Prištinu.“ I još mu je rekao: „Ti, oče, da li si došao da olakšaš tetki ili da je još više opteretiš?“, a ovaj mu je odbrusio: „Dobro, radi šta hoćeš.“ 

Taj stričev sin je uzeo sliku mog sina, i papire, i otišao u Prištinu sa mojim bratom, ali tamo su mu rekli: „Nismo proverili ništa u vezi sa ovim dečkom, nismo dobili nikakve dokumente. Ni [nalaze] krvi, ništa nam nije stiglo.“ 

Onda su došli, ekshumirali ga i odneli tamo gde se rade analize.

Kad, posle jedno dva dana, dolazi on [rođak] sa još dvoje, nekim crncima, strancima. Ti crnci su počeli da plaču kad su videli slike, hvatali su se za glavu. Ćerke su bile u školi. Onda su mi rekli: „Da li sad prihvataš?“ Rekla sam mu: „Prihvatam, tako je kako je.“ I još sam im kazala: „Još dva dana nemojte da ga vraćate, dok ne kažem i zaovama!“ One su me izdržavale, pomagale mi dok sam odgajala decu. Muž mi je bio bez ruke, a one su nam donosile džakove brašna i sve ostalo.

Kada su došli da ga ponovo sahrane, doneli su ga sa vencima i svim tim stvarima — i onda mi je sve izgledalo stvarno — i u svom tom siromaštvu pokušavao je da bude tu za mene. Bio je 7. jun 2007. Taj dan smo održali čitavu ceremoniju kako tradicija nalaže. Čitavo selo je bilo tu, svi su došli na sahranu. Telo su doneli vojnici. Pitala sam ih: „Možete li da mi ga unesete u dvorište?“, i oni su ga uneli. Nije bilo ni kapije, pola zida je bilo srušeno; doneli su ga, držali u dvorištu oko 15 minuta i onda je sve obavljeno prema običaju.

Posle toga smo se svi okupili, sestre, braća, čitavo selo, i odneli ga do groblja, kako se uvek radilo. Vojnici su ga spustili u grob. Oni su ga do tamo i nosili, sve sami. 

A Arif nikad nije pronađen. Niko ga nije ni spominjao još od onda kad su ga odveli. Nikad ništa nismo čuli za njega, niti ko šta zna, baš ništa. Kad bi ga makar pronašli i rekli: „Našli smo ga!“, ili kad bi nam kazali: „Spaljeni su, nemojte da se nadate!“, barem nešto, ali ne, niko ništa. 

Tog dana kad su nas razdvojili, poslednje Arifove reči su bile: „U amanet ti ostavljam ove curice — tako mi je rekao — jer naše je prošlo!“ Jetmir mi je samo spustio u ruku olovku koju je držao u džepu. Skinuo je i lančić sa vrata i stavio ga meni. Tu olovku i sad čuvam, nikad je ne nosim sa sobom. Samo kad me seta uhvati, uzmem je, otvorim. I ovu narukvicu mi je kupio Arif. Evo, ove dve stvari nikad ne skidam sa sebe. 

Ostalo mi je nešto njihove odeće, ali sam sve razdelila ljudima. Sve je bilo skoro novo. Nešto sam zadržala, a većinu sam poklonila. Kad smo se vratile, videle smo da je mnogo stvari bilo odneto. Nisam našla ni kauče, ni televizor. Sve su mi odneli, jorgane, posteljinu. Pokrivale smo se nekim crnim jorganima koje smo dobili u Albaniji.

Obojica [Jetmir i Arif] su mi bila dobra. Ne zato što su bili moji, nego zato što nikad nikakav problem u ovom selu nisu napravili, niti su se svađali sa bilo kim, niti su ikada dirali u tuđe. Mužu je bilo teško u životu, ali nikad nikom ni jabuku nije ukrao. Bio je dve godine mlađi od mene. Majka mu je bila umrla i ostao je samo s ocem, pa me je oženio. Moj stric me je dao za njih. Nije to bilo kao sad kad se venčavaju da se poznaju [od ranije] pa razmenjuju prstenje. Mene je moj stric ovde doveo za samo dve nedelje.

Organizovali smo svadbu, s dairama. Bilo je lepo, vrlo lepo.

Jetmir je imao puno drugova. Evo, ovde kod komšija, ima jedan dečko deset dana stariji od njega. Bila je još jedna porodica ovde, otac sa dva sina. Njih su isti dan odveli u Belegu. Jedan je imao 14, drugi 19 godina. Sad taj čovek ima samo jednog sina i ćerku. 

Živim ovde sama. Brat, ćerke, jetrve, svi imaju auta, pa dođu po mene i odvezu me kod njih. Ostanem tako s njima dva-tri dana, nekad i po nedelju dana, ali ne mogu duže. Primam Jetmirovu penziju. Ćerka ode da je digne, pa plati režije. Za Arifa mi ništa ne daju, niti ko dolazi da se raspituje za njega. Samo su jednom došli da uzmu tu krv i to je to.

Ćerke mnogo pate i za ocem i za bratom. Ranije, kad bih se vraćala kući od njih, plakala sam do iznemoglosti. S njima uopšte ne volim da pričam o ovome. Ne vole ni one. Sad za godišnjicu, zet je odsvirao jednu pesmu u njihovu čast, a starija ćerka se je iznenadila i pitala me: „Majko, da li si čula ovu pesmu?“ Rekla sam joj da nisam. Poslao joj je dever pa su mi je pustili. Zove se Berat Ozdauti. I on isto radi u nekom udruženju. 

Ne dolaze mi u snu. Možda je i bolje. Tako bi me još više bolelo. Desi se ponekad noću, samo sedim jer ne mogu da spavam. Evo, baš sinoć, celu noć sam bila budna, sedela. Legnem malo, ali ne mogu da zaspim, pa ustanem, sednem ovde i zapitam se: „Kako je Bog mogao ovako?“

Naslovna fotografija: Korab Krasnići (Krasniqi) / Forum ZFD / Integra.

Ova lična priča jedna je od deset ispovesti o nestalim osobama s Kosova koje sačinjavaju novu knjigu sećanja pod naslovom “Živeti sa uspomenama na nestale”. Ispovesti su sabrali Forum ZFD i Integra, a knjiga izlazi u petak, 30. avgusta, čime će biti obeležen Međunarodni dan nestalih. Ovaj naslov će biti dostupan na albanskom, engleskom i srpskom jeziku.