U svetu u kojem su vesti uglavnom loše, a stvarnost često teža od mašte, umetnost ostaje jedan od najdubljih oblika preživljavanja. U suočavanju sa toksičnom stvarnošću, obeleženom kolektivnim traumama i preopterećenom informacijama sa društvenih mreža, političkim i klimatskim krizama, umetnost postaje prostor isceljenja.

Nije slučajnost što su se ljudi u najmračnijim vremenima uvek vraćali stvaralaštvu. Na platnu, u filmu, u poeziji, u teatru, ne tražimo samo beg od stvarnosti, već i način da uzmemo deo nje i transformišemo ga. Iako umetnost ne rešava sve, ona nam daje mogućnost da živimo s onim što je nerešivo. Barem na kratko. A ponekad je i to više nego dovoljno.

Ali šta se dešava kada i sama umetnost počne da nas umara kao stvaraoce?

Za mnoge umetnike i kulturne radnike, posebno u kosovskom kontekstu, leto je sezona kulturnih festivala, ali istovremeno i sezona preopterećenosti, rada bez pauze i pritiska da se stvori “magija” u minimalnim uslovima. Festivali kao što su Anibar, EtnoFest, DokuFest, HAPU, FemArt i mnogi drugi, predstavljaju kulturne centre kosovskog leta i unose život u naše gradove na nekoliko dana.

Ali iza scene često se krije iscrpljujuća stvarnost: volonteri koji rade bez prestanka, umetnici koji putuju o sopstvenom trošku, organizatori koji se emocionalno iscrpljuju da bi ostvarili nešto što nema dovoljno institucionalne podrške. Ironično, prostori koji su zamišljeni da leče društvo, ponekad povređuju upravo one koji ih stvaraju.

Mnogi organizatori festivala i umetnici na Kosovu doživeli su osećaj koji dolazi čim se završi slavlje: sale se isprazne, ulice utihnu, ali telo i um ostaju razoreni. To je iscrpljenost u procesu koja spolja nije vidljiva. Publika vidi samo osmehe, svetla scene, energiju trenutka, ali niko ne vidi besane noći, pritisak da ništa ne sme da propadne, sitne sukobe koje moraš da gasiš uz osmeh.

Ta iscrpljenost je zapravo kreativni “burnout” (na srpskom: sagorevanje). Nakon nedelja ili meseci davanja svake mrvice energije i mašte, mnogi umetnici se nađu potpuno potrošeni. Nemaju želju da stvaraju, osećaju se odvojeno od svog rada i često dovode u pitanje sopstvene sposobnosti ili vrednost. Neki doživljavaju i fizičke simptome: nesanicu, anksioznost, sitne bolesti od nagomilanog umora. Mnogi su mi to opisali kao jezivu tišinu unutar uma, gde čak ni najmanja ideja ne može da se rodi. A ponekad ta faza ume da potraje mesecima nakon festivala.

Ipak, često se ta iscrpljenost krije iza festivalskog osmeha, bez priznanja da “gore” u ime strasti ili ljubavi prema umetnosti. Tako, u sistemu koji nedovoljno vrednuje umetnički rad – ni finansijski, ni emocionalno – mnogi umetnici upadaju u zamku samopožrtvovanja.

Da bismo pomogli umetnicima u ovom kreativnom burnout-u i istinski poštovali njihovu ljubav prema umetnosti, dajući im priliku da nastave da stvaraju umetnost koja nas inspiriše, moramo izgraditi kulturu u kojoj se stvaralački rad ne posmatra kao nešto što se podrazumeva ili kao privremena aktivnost, već se institucionalno podržava, pravedno plaća, poštuje se vreme za odmor i pruža emocionalna podrška onima koji održavaju ovaj ekosistem živim.

Moramo normalizovati da kažemo: “Umoran sam. Potrebna mi je pomoć. Ne mogu sve sam”, bez veličanja “sagorevanja” u ime strasti. Jer samo tako umetnost može ostati prostor isceljenja, a ne iscrpljivanja. Umetnost ima moć da nas održi u životu – ali samo ako se postaramo za one koji je stvaraju.

Ovo nije kritika festivala – naprotiv, oni su najdragocenije oaze kulturnog života na Kosovu – ali nijedan festival ne vredi koliko zdravlje onih koji ga drže u životu. Zato, ako želimo da opstanu i ostanu istinski prostori isceljenja, moramo početi da govorimo o brizi za sebe i za druge u kulturnom sektoru, jer to nije luksuz, već nužnost. Samo tako umetnost može ostati pravi prostor isceljenja – za svakoga.

Slika na naslovnici: umetničko delo Alsea Ymeri.

Ovaj blog je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru projekta “Informisana demokratija: Podsticanje raznovrsnog i održivog medijskog ekosistema”. Za njegov sadržaj isključivu odgovornost snosi Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.