Bio je maj 1999. Imala sam sedamnaest godina — dovoljno visoka da se majka plašila da bi me visina mogla odati. Dok su nas srpski vojnici proterivali iz naših domova na Kosovu, moja porodica i ja smo bili sakriveni u prikolici traktora. Majka mi je šaptala: “Sagni se, nemoj da te vide.” Moje dugo telo više nije bilo izvor ponosa — postalo je rizik.
Na taj trenutak sam skoro zaboravila sve do prošle nedelje, kada sam sedela u hladnoj probi u pozorištu ODA u Prištini i gledala glumce kako se pripremaju za predstavu “Nën hijen e një peme u ula dhe qava” (U hladu drveta sedoh i zaplakah).
U jednoj sceni, kosovski glumac objašnjava da se po Kanunu — zbirci tradicionalnih albanskih običajnih zakona — dečak smatrao metom onog trenutka kada bi prerastao pušku. Na sceni glumac podiže pušku da se izmeri i shvata da je previsok. Odjednom, svi ostali čučnu, pokušavajući da se učine nižima od oružja. Taj istovremeno apsurdan i potresan gest vratio me je u proleće 1999. godine, kada je visina mogla značiti smrt.
Predstavu — koju je napisao Jeton Neziraj, režirala Blerta Neziraj, a dramaturgiju potpisao Greg Homann — izvode glumci iz Kosova, Albanije i Južnoafričke Republike, povezujući na sceni dva naizgled udaljena istorijska događaja: Pokret za pomirenje krvnih zavada (Lëvizja për Pajtimin e Gjaqeve) na Kosovu i Komisiju za istinu i pomirenje (Truth and Reconciliation Commission – TRC) u Južnoj Africi. Ipak, obe priče kruže oko istog, gotovo nemogućeg pitanja: može li oproštaj izlečiti naciju izgrađenu na patnji?
Godine 1990, Kosovo je još uvek bilo pod jugoslovenskom vlašću, dok je srpski režim pojačavao svoje represivne mere. U isto vreme, albanske porodice ostajale su zarobljene u ciklusima krvne osvete, ubijajući se međusobno u ime časti.
Ti sukobi bili su ukorenjeni u Kanunu Leke Dukađinija, vekovnom običajnom kodeksu koji je uređivao društveni život među Albancima. Po Kanunu, ako bi muškarac bio ubijen, porodica žrtve bila je obavezna da u ime časti osveti krv nad ubicom ili njegovim muškim rođacima, stvarajući dugačke, često višegeneracijske lance nasilja.
Te godine, grupa studenata, aktivista i sveštenika, koju je predvodio folklorista i profesor Anton Çetta, započela je moralnu revoluciju: putovali su od sela do sela pozivajući ljude da se odreknu krvne osvete i umesto toga — daju oprost. Cilj pokreta bio je da politički ujedini Albance u vreme rastuće srpske represije, preusmeravajući njihovu energiju sa međusobnih sukoba ka zajedničkom otporu.
“Pravi Albanac je nekada bio onaj koji se osvetio. Mi smo od oproštaja napravili čin hrabrosti”, kaže Don Lush Gjergji.
Među njima je bio katolički sveštenik i aktivista Don Lush Gjergji, koji je kasnije svoje uspomene podelio u intervjuima za predstavu. U produkciji se pominje po imenu, a njegove reči su direktno utkane u scenario: “Tražili smo od ljudi da oproste bez uslova”, priseća se. “Pravi Albanac je nekada bio onaj koji se osvetio. Mi smo od oproštaja napravili čin hrabrosti.”
Hiljade ljudi je oprostilo. Kod mesta zvanog Verrat e Llukës, u blizini Dečana, okupilo se pola miliona ljudi — gotovo biblijski prizor pomirenja pod okupiranim nebom. Ono što se tamo dogodilo bio je politički genij. Oprostom jedni drugima, Albanci su se ujedinili protiv mnogo većeg neprijatelja — nasilja samog okupatora.
Pet godina kasnije, hiljadama kilometara daleko, Južna Afrika izlazila je iz skoro pola veka aparthejda — sistema rasne segregacije i vladavine bele manjine koja je brutalno potlačivala crnu većinu. Godine 1995, episkop Desmond Tutu postao je predsednik TRC-a, istorijskog pokušaja zemlje da se suoči sa svojim monstruoznim prošlim vremenima.
Više od 22.000 žrtava dalo je izjave, a hiljade su javno svedočile o mučenju, ubistvima i ponižavanjima. Počinitelji su mogli da dobiju amnestiju, ali samo ako je bilo primećeno da su potpuno i iskreno priznali politički motivisano delo.
U jednoj od najdirljivijih scena predstave čujem priču Lethabo Khumalo, majke čiji je sin ubijen i sahranjen bez ruke. Kada počinje da svedoči pred TRC-om, njen mikrofon slučajno prestaje da radi; ona se sruši i više se nikada ne budi. Njena priča, zajedno sa sinovom izgubljenom rukom, nestaje iz zvaničnog zapisnika. Trideset godina kasnije, autori predstave zamišljaju da je pronalaze u psihijatrijskoj bolnici, i dalje progonjenu vizijom policajca koji drži odsečenu ruku njenog deteta. Jedine reči koje može da izgovori su “levo” i “desno”, komande za pomeranje invalidskih kolica, kao da bi pomeranje tela moglo ublažiti i njenu bol.
Nakon decenija borbe protiv brutalnog aparthejda kroz nenasilni otpor, veru i javni angažman, Tutu je ušao u hodnike Kejptauna da sluša svedočenja žrtava i počinilaca. On je predsedavao tim saslušanjima ne kao sudija, već kao moralni svedok, pretvarajući čin slušanja i praštanja u nacionalni obračun sa prošlošću.
Bilo jednom davno…
Lako je shvatiti zašto Tutu i Çetta pripadaju istoj pozornici. Obojica su razumeli da je oproštaj zapravo čin odbijanja — odbijanja da se mržnji dopusti da ispiše budućnost. Obojica su videli da najveći čin slobode nije osveta, već oproštaj. Ali predstava “U hladu drveta sedoh i zaplakah” odbija jednostavnu moralnost. Ona preispituje oba procesa — pomirenja na Kosovu i saslušanja istine u Južnoj Africi — ne kao neuspehe, već kao procese koji su ostali nedovršeni. U jednoj sceni, reditelj govori glumcima:
“Desmond Tutu je žrtvovao pravdu radi oproštaja — bez ikakvih stvarnih promena…”
Ta rečenica duboko pogađa istinu. Oproštaj, kada nije praćen pravdom, lako postaje predstava koja služi da uteši moćne. Žrtve ispričaju svoje priče; počinioci zaplaču; svet zapljusne aplauz — ali struktura patnje ostaje ista.
U Južnoj Africi, TRC je obećavao da “istina oslobađa”, ali milioni su ostali zarobljeni u siromaštvu i nejednakosti, bez stvarne pravde. Amnestija je često bila odobravana, ali suštinske promene nikada nisu usledile. Na Kosovu, pomirenja krvnih zavada iz ranih devedesetih nikada nisu sama po sebi trebalo da donesu slobodu. Ona su bila politički čin jedinstva — pokušaj da se zajednice okrenu od osvete i usmere ka otporu srpskom režimu. Taj je otpor na kraju doveo do političke slobode i nezavisnosti — cilja o kojem su ljudi sanjali devedesetih. Ali duh pomirenja nikada nije prevazišao taj trenutak. Nije se proširio na političku elitu, gde su se ukorenile podele, korupcija i siromaštvo. I tako, decenijama kasnije, zemlja koja je izborila slobodu postala je mesto iz kojeg mladi odlaze, tražeći bolji život negde drugde.
Oba drveta pružaju hlad, ali ne i zaklon od sećanja.
Naslov predstave je takođe slika koja povezuje obe nacije. Na Kosovu, pomirenja su se često odvijala pod drvećem, gde su starci okupljali porodice da se rukuju i zaplaču. U Južnoj Africi, “drvo” simbolizuje pravdu i istinu, prizivajući tradicionalna okupljanja zvana “imbizo”, gde su se zajednice sastajale ispod drveća da rešavaju sporove. Ta slika i danas živi u Ustavnom sudu Južne Afrike, čiji je amblem drvo koje pruža zaklon ljudima svih rasa i polova.
Oba drveta pružaju hlad, ali ne i zaklon od sećanja.
U završnom činu predstave, Çetta i Tutu se susreću na sceni — u fikciji, preko vremena i geografije. Pozdravljaju se s poštovanjem, ali ubrzo započinju žučnu raspravu. “Obmanuo si svoj narod”, kaže Tutu Çetti. “Obećao si im budućnost slobode. Gde je sada?” Ovde se i sama sloboda dovodi u pitanje: Kosovari su stekli političku slobodu, ali ne i dostojanstvo, pravdu i zajedničko pomirenje koje je moglo da održi društvo nakon rata.
Çetta uzvraća: “Ti si svom narodu oduzeo oproštaj i menjao ga za lažnu slobodu. Ponizio si ih iznevši njihovu bol pred svet. Belci su opet profitirali!”
Svoju raspravu ne završavaju dogovorom, već ironijom — svaki insistira da onaj drugi prvi započne svoju priču, dok obojica na kraju počinju zajedno:
“Bilo jednom davno…
Oh, kakvo čudesno vreme je to bilo!
Vreme koje se ne sme zaboraviti!
Potpuno drugačije od ovog sadašnjeg trenutka.
To je bilo vreme kada se ljudi nisu plašili da pogledaju prošlost u oči!
Ljudi su se usuđivali da sanjaju budućnost!”
Ipak, obojica znaju da oproštaj ima svoje granice. On ne može vaskrsnuti mrtve. Ne može iz pepela ponovo izgraditi pravdu. Ali može — makar na trenutak — ponovo učiniti da budemo ljudi.
Predstava pretvara sam oproštaj u spektakl, pokazujući i njegovu moralnu lepotu i njegovu zloupotrebu. Glumci koji utelovljuju ubice i žrtve jedu picu između scena, raspravljajući o majonezu i “Desmondu Mandeli”, podsmevajući se svojoj sopstvenoj neupućenosti. Groteskno i komično, a ipak bolno ljudsko. Jer oproštaj nije božanska čistoća, već neuredna ljudskost.
Pozorište postaje nova komisija za istinu, koja priznaje sopstvenu manipulaciju. “Žrtvujemo istinu radi uspeha, radi uspeha ove predstave”, zaključuje reditelj.
Baš kao što je TRC pravio kompromis u ime isceljenja — dajući prednost oproštaju i otkrivanju istine nad kaznom — umetnici priznaju da i oni oblikuju, uređuju i pojednostavljuju stvarnost kako bi stvorili snažnu predstavu. Kada reditelj kaže: “Žanjemo iz trauma ljudi i to dajemo publici”, on priznaje ono što umetnost oduvek radi: pretvara patnju u smisao.
Neke istine ostaju izostavljene, ne da bi se obmanula publika, već zato što scena može da primi samo fragmente veće priče. Postaje metateatralno: glumci jedu picu dok raspravljaju o traumama ili raspravljaju o tome da li je etično fikcionalizovati svedočanstva.
Kada se probe završe, ostaješ da se pitaš da li su ova dva čoveka, albanski folklorista i južnoafrički biskup, bila naivni sanjari ili poslednji moralni realisti 20. veka. U njihovim svetovima, oproštaj nije bio samo teološki koncept ili folklor; bio je infrastruktura koja je društva držala da ne propadnu u beskrajno krvoproliće.
Kada predstava završi, Tutu i Çetta se rukuju dok dim ispunjava scenu. Iznad njih, plastične ruke, simboli odsečenih udova i nedovršenih pomirenja, padaju sa plafona. Jedna pada blizu publike. U tom trenutku, niko se ne pomera.
Ono što ostaje jeste osećaj da je oproštaj, u svojoj radikalnosti, gotovo sam po sebi apsurdan. Ipak, možda je upravo apsurd sve što nam je preostalo — apsurdna nada da ćemo praštanjem prekinuti lanac koji, inače, nikada ne bi prestao.
Slike: uz dozvolu Besima Ugzmajlija
Napomena uredništva:
“U hladu drveta sedoh i zaplakah” premijerno se igra 17. i 18. oktobra u Gradskom pozorištu u Gnjilanu, a zatim 22–24. oktobra u ODA teatru u Prištini i 29. oktobra u Gradskom pozorištu u Prizrenu.
Predstavu proizvode Qendra Multimedia – Priština, The Market Theatre – Johanesburg, São Luiz Teatro Municipal – Lisabon, Teatro Della Pergola – Firenca, Theater Dortmund – Dortmund, Black Box teater – Oslo, Mittelfest – Cividale del Friuli, Théâtre de la Ville – Pariz.
