Korak 1: Okupite populaciju od 1,6 miliona ljudi.

Korak 2: Neka izgube veru u “opšte dobro”.

Korak 3: Neka poveruju da “jedan komad smeća ne može da naškodi”.

Čestitamo — upravo ste uspešno stvorili deponiju.

Ako ste na Kosovu i želite vizuelnu sliku gore navedenih koraka, samo se osvrnite oko sebe.

Kao turista, možda biste pomislili da se lepota zemlje krije u snežnim vrhovima Đeravice i planinskim stazama Rugove, ali Kosovo ima mnogo više “vrhova” od svojih zadivljujućih pejzaža. Lepota Kosova leži u svakodnevnim ritualima koje razvijamo pre nego što krenemo na posao, u nervozi saputnika u autobusu koji se guraju i ne poštuju red, ili onog petka kada niste planirali da izlazite, ali ipak odete — i završite sa tri čaše vina, srećući ljude s kojima niste razgovarali još od trećeg razreda. Kosovo je poput prijatelja iz detinjstva. Zna naše priče, naš smeh i naše borbe, a i mi znamo njegove. Ono je naša kultura, reči koje govorimo i dijalekat koji koristimo.

Uprkos dubokoj ljubavi i ponosu koje osećamo prema ovoj zemlji i borbi za nju, način na koji danas tretiramo Kosovo nimalo nije patriotski. Kosovo je zamišljeno kao lepo i dragoceno. Pa zašto ga onda tako ne tretiramo?

Od svih nas 1,6 miliona, čini se da niko ne preuzima odgovornost za ekološke i okolišne probleme sa kojima se Kosovo suočava. Psihologija izgovora je očigledna. Od 1,6 miliona ljudi, svako misli da “jedan komad smeća ne može da naškodi”. Kao rezultat, imamo 1,6 miliona komada otpada za koje niko nije odgovoran — deponiju.

Izgleda da svi pretpostavljaju da će neko drugi to pokupiti, a kada se odgovornost raspodeli na milione ljudi, niko se lično ne oseća odgovornim. Udobnost uvek prevagne nad zajedničkim dobrom. Baciti omot na ulicu deluje bezazleno i lako, ali kada se taj omot pomnoži milionima, dobijamo smeće preko kojeg svakodnevno gazimo — doterani, sa espresom u ruci, spremni da upijamo sunce. Ironija je oštra: ako ovako nastavimo, kese preko kojih hodamo uskoro bi mogle postati naš nacionalni cvet.

Ova psihologija izgovora ne samo da se sabira — ona se širi. Tako počinje domino efekat, i to u oba smera. Ako većina baca smeće, i drugi će ih slediti. Ali ako većina odbije da prlja, bacanje smeća odjednom postaje čudan čin — onaj zbog kojeg se izdvajaš, ali iz pogrešnih razloga.

Hajde da to uradimo!

Sa zagađenjem koje je dostiglo kritičnu tačku, Kosovo može potražiti inspiraciju u Estoniji — zemlji slične veličine koja je uspešno preokrenula svoju ekološku situaciju. Estonski Indeks ekoloških performansi (EPI) od 75,3, najviši među ocenjenim zemljama, pokazuje kako društvena mobilizacija i promene društvenih normi mogu značajno uticati na javnu svest o zaštiti životne sredine. Ovaj indeks procenjuje koliko uspešno zemlje rešavaju prioritetne ekološke probleme poput upravljanja otpadom, kvaliteta vazduha i vode, biodiverziteta i klimatske politike. U suštini, on meri koliko dobro država štiti svoje ekosisteme i javno zdravlje — što Estonija uspešno pokazuje kroz politiku i angažovanost građana.

Prema časopisu “Politics and Space”, početkom 1990-ih estonska vlada je zaključila da nema tehničke ni finansijske resurse da očisti zagađenje koje je ostalo iz sovjetskog perioda. Ipak, podaci pokazuju da je tokom te decenije Estonija uspela da postane društvo koje se vešto nosi sa saniranjem starog zagađenja. Dana 3. maja 2008. godine, otprilike 3% stanovništva Estonije okupilo se dobrovoljno na javnim površinama širom zemlje, u jednodnevnoj akciji čišćenja otpada. Događaj pod nazivom “Teeme Ära!” (Hajde da to uradimo!) napravio je ogroman pomak u rešavanju problema otpada u Estoniji i pokrenuo inicijativu koja je ubrzo postala globalna.

Za Estoniju, napori se tu nisu zaustavili. Danas se ponosi visokim nivoom građanskog angažmana po pitanjima zaštite životne sredine. Iz inicijative “Teeme Ära!” rodio se Svetski dan čišćenja, koji je postao deo građanskog identiteta zemlje. Pored toga, Estonija ima visoke stope reciklaže u poređenju sa regionalnim prosekom, a poslednjih godina povećala je ulaganja u obnovljive izvore energije i mere kontrole zagađenja u skladu sa standardima EU. Od pristupanja EU 2004. godine, Estonija sprovodi najbolje prakse održivog razvoja. U estonskim školama i nevladinim organizacijama teme zaštite životne sredine obrađuju se već od najranijeg uzrasta, a čak su i podaci o stanju životne sredine javno dostupni — tako da građani nemaju izgovor da ne znaju u kakvom je stanju njihova zemlja.

U međuvremenu, na Kosovu, podaci koje je objavio UNDP u 21. izdanju istraživanja “Public Pulse” pokazali su da su tri glavna problema koja građani navode: nezaposlenost (26,7%), siromaštvo (24,3%) i životna sredina (10,1%). U istom istraživanju, 14,5% ispitanika na Kosovu izjavilo je da uopšte ne zna da ima pravo da živi u čistom i zdravom okruženju.

Sama činjenica da se pitanje životne sredine po prvi put našlo među glavnim javnim brigama na Kosovu predstavlja tihu, ali važnu pobedu. To pokazuje da ljudi počinju da povezuju kvalitet svog života sa stanjem okruženja u kojem žive; životna sredina se više ne doživljava kao udaljen, apstraktan problem, već kao zajednička obaveza. Odgovornost je prvi korak ka trajnoj promeni, a svest je prvi korak ka odgovornosti. Da bismo učinili posledice svojih postupaka vidljivijima, možemo se ugledati na Estoniju, gde su podaci o životnoj sredini javno dostupni, a svest o ekologiji se neguje kroz škole i javne prostore.

Iako je situacija na terenu zabrinjavajuća, na Kosovu su već preduzeti neki pozitivni koraci. Na primer, Strategija integrisanog upravljanja otpadom Kosova (2021–2030) ima za cilj da poveća javnu svest, podstakne kampanje za promenu ponašanja i ažurira školske programe kako bi promovisala vrednosti kružne ekonomije. Ovaj pristup ima za cilj da se otpad svede na minimum i da se resursi maksimalno iskoriste ponovnom upotrebom, popravkom i reciklažom proizvoda — umesto po tradicionalnom modelu “uzmi, napravi, baci”.

Principi ovog ekonomskog okvira, koji se zasnivaju na povećanju održivosti i efikasnom korišćenju resursa, mogu se sprovesti kroz različite aktivnosti. Jedan primer su akcije čišćenja zajednice ili Dani ekološke odgovornosti, koji bi građanima pružili konkretne načine da aktivno učestvuju u očuvanju svoje životne sredine i razviju osećaj zajedničke brige. Pored toga, podsticaji ili nagrade za reciklažu mogu pomoći da ove navike postanu redovan deo svakodnevnog života, kao i uvođenje održivih alternativa — jasno obeleženih kontejnera za reciklažu i drugih ekoloških praksi. Istovremeno, kazne i propisi protiv bacanja smeća i vandalizma mogli bi dodatno da učvrste odgovornost, dok bi javne kampanje pomogle da se građani edukuju i da se ekološki svesno ponašanje učini društveno prihvaćenim standardom. Kombinovanjem ovih mera, Kosovo bi moglo da razvije jače uključivanje zajednice i učini održive navike sastavnim delom svakodnevnog života.

Takve inicijative mogu napraviti suštinsku razliku tako što će preoblikovati mentalitet koji veruje da jedan čin ništa ne menja, da pojedinačna odgovornost nije važna — da naši postupci nemaju uticaj na okolinu. Ovaj način razmišljanja duboko je prožeo i naše političke sisteme i institucije, sa korupcijom i pranjem novca u javnom sektoru, nefunkcionalnim pravosuđem i nepotizmom pri zapošljavanju. Decenije nestabilnosti ostavile su ljude uverenima da se ništa ne može promeniti.

Ali ako 1,6 miliona izgovora može da izgradi deponiju, onda i 1,6 miliona malih činova brige može da izgradi zemlju vrednu žrtve.

Naslovna: Ferdi Limani