Prisećajući se sopstvenog obrezivanja, Nelson Mandela ga je nazvao “trenutkom hrabrosti i stoicizma”. Nakon što su ga osunetili, seća se da je izgovorio “Ndiyindoda!”, što bi moglo da se prevede kao “Ja sam muškarac!” Zanimljivo je to da Arben* — tridesetogodišnji muškarac iz gradića na jugu Kosova — koristi isti rečnik kada ga pitam o njegovom obrezivanju. Arben se i dalje seća muškaraca iz ode koji su mu nakon operacije poručili: “Sada si pravi muškarac!”

Kao neobrezanom muškarcu, ove reči su mi zazvučale vrlo čudno — da li sam ja bio manje muško samo zato što mi niko nije dirao genitalije? Da li sam odrastao u sumanutom uverenju da sam muškarac samo zato što sam se kao takav osećao? Zašto mi roditelji nisu rekli da nisam pravi muškarac?

Štaviše, na mene je zbunjujuće delovala činjenica da ljudi širom sveta slave gubitak dela svoga tela, i to bez saglasnosti osobe od koje se taj deo otkida. Gubitak prepucijuma, prsta, uda — jednom katoliku i Italijanu kakav sam ja, delovalo je kao jedno te isto! Zaintrigiran čudnovatošću i zainteresovan za to da shvatim “pih odgovor” koji su u meni izazvale ove priče, otisnuo sam se na dugotrajno istraživanje da bih razumeo svoje ubeđenje da je obrezivanje bolan i neobičan poduhvat, dok je širom sveta jedan u tri muškarca obrezan — a da niko od njih nije izgovorio “pih”.

Na mnogim mestima u svetu, brojna tradicionalna verovanja pravdaju obrezivanje tako što manipulišu naučnim dokazima, potcenjuju rizik i posledice operacije, ali i tako što žmure na bol i traumu koja se nanosi deci. Opravdanja su brojna i kreativna, a svima im je cilj rđavo tumačenje muškog tela.

I zaista, naša društva imaju tendenciju da štite najbolji interes deteta i njegov integritet, zabranjujući ireverzibilne operacije nad malom decom, ukoliko se ne dokaže da postoji hitna zdravstvena potreba za time. Da bi se obrezivanje dozvolilo, učesnici moraju da se pretvaraju da nije reč o operaciji ili da ona ima neku medicinsku opravdanost, ili da pak nema nikakav efekat od značaja za muško telo. Nijedna od ovih izjava nije utemeljena u istini. Iako su ovi argumenti labavi i kontraintuitivni, branioci obrezivanja obično ih đuture izgovaraju, iznoseći zbunjujuća i nedosledna anatomska, moralna i estetska razmatranja.

Na Kosovu, gde je skoro 92% muškaraca obrezano, vrlo sam iznenađen time što feminističke teme koje ulivaju energiju ljudima onda kada je reč o drugim važnim pitanjima, ipak nisu obuhvatile razgovor o obrezivanju muškaraca. Na primer, Krivični zakonik Kosova navodi sledeće: “Ko god, iz medicinskih razloga, delimično ili sasvim, ukloni ili promeni spoljne ženske genitalije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.” Zašto su ženska tela zakonski i kulturološki zaštićena, a muška nisu? Zašto se razni zakoni bave kožicom oko muških i ženskih genitalija?

S obzirom na to da je medicinski izvodljivo obrezati i muške i ženske genitalije, razlika počiva u samim telima ili u tome kako se na te dve vrste obrezivanja gleda, kako se one konstruišu i koriste u društvima. Sa isključivo ženske tačke gledišta, tvrdim da su patrijarhalni pojmovi zadojili naše shvatanje muškog tela, praveći od njega spremište arhaičnih značenja koja ovekovečuju povlašćenost muškaraca, dok istovremeno izlažu dečake inače neprihvatljivom stepenu bola, povreda i agresije.

Širom sveta — pa tako i u Arbenovoj porodici — obrezivanje se zasniva na četiri (pogrešne) osnove:

#1 “Obrezivanje pospešuje čistoću penisa”

Zaprepastim se svaki put kada čujem ovaj argument. Kada me istinski radoznao Arben ispituje na ovu temu, prosto mu odgovaram da mi, neobrezani muškarci, pospešujemo čistoću svog penisa tako što čistimo penis. Nema potrebe za operacijom ako već mogu da koristim vodu i sapun, kao što radim i sa ostatkom tela. Dečji nokti su uvek prepuni prljavštine. Da li treba da ih izopštimo onako kako su to Maje radile sa svojim neprijateljima? Ili ćemo naučiti našu decu da peru svoje ruke?

Ako ne možete da prihvatite ovu nespornu činjenicu, onda dobro. To znači da nelagodnost stupa na scenu, a vi imate priliku da poništite skriveno bezumno sujeverje koje su na vas preneli vaši roditelji, što su isto radili i njihovi roditelji.

#2 “Obrezivanje umanjuje šanse da osoba razvije patologije kasnije u životu”

Ova izjava zahteva opsežnije razmatranje. Istorijski gledano, obrezivanje se vezuje za arsenal zdravstvenih prednosti, pa se tako tvrdilo da je reč o najkorisnijoj operaciji za muško telo. Nažalost, zasad ne postoji konsenzus u svetu medicine kada je reč o prednostima obrezivanja kao standardne preventivne procedure koja treba sistematski da se primenjuje na muškoj deci. Nije jasno da li obrezivanje umanjuje druge patologije kasnije u životu. Što je još važnije, nije utvrđeno da ove neubedljive prednosti odnose prevagu u odnosu na određene rizike operacije.

Čak i da postoji snažan dokaz da obrezivanje predstavlja dobru preventivnu meru za sprečavanje patologije, ovo bi bila jedina invazivna operacija kojoj bi se deca rutinski podvrgavala, a u znak predostrožnosti i u iščekivanju same patologije.

Poslužićemo se jednim primerom. Za razliku od obrezivanja, postoje dokazi da mastektomija znatno umanjuje šansu da će se neki oblik raka dojke kod žena u riziku razviti kasnije u životu. Ovaj rizik se umnogome može proceniti na osnovu DNK testiranja. Ipak, užasnuli bismo se na samu pomisao o roditeljima koji bi uklanjali dojke svojim ćerkama, čak i da se sazna da postoji rizik da će kasnije u životu dobiti rak. Upravo suprotno, od njih bismo očekivali da povremeno proveravaju zdravstveno stanje svojih ćerki, da usvoje dostupne strategije za ublažavanje rizika i, ako bi se pojavila ozbiljna naznaka da će se razviti rak, da istraže neinvazivne opcije pre nego što se odluče za operaciju. Čak i u ovom slučaju, čisto sumnjam da bi bilo koji doktor prihvatio da sprovede mastektomiju bez prethodne konsultacije sa detetom.

A ipak, ništa od ovoga nije prisutno prilikom obrezivanja. Arben se i dalje priseća koliko je bio užasnut pre operacije, iako je o njoj samo znao da je “normalna, da to svi rade”. I dalje se seća kako je više od dvadeset muškaraca — rođaka i prijatelja porodice — u tišini zurelo u njega dok su ga skidali, stavili na krevet i tamo držali, da bi zatim — dok je majka pokušavala da ga umiri — bio lišen dela svoga tela, iako bez njegovog pristanka. Priseća se zvuka lupkanja čašama dok su rođaci i članovi porodice ispred njegove spavaće sobe slavili vest o uklanjanju njegovih genitalija.

Još više treba da nas zabrine to kako se u ovom slučaju manipuliše naukom da bi se ugodilo potrebama kulture i tradicije, jer doktori koji pripadaju osunećenim zajednicama po pravilu preporučuju obrezivanje, dok to nije slučaj kod ostatka sveta. Kako su dostupni naučni dokazi ostali identični, iz toga sledi da lekari koji pripadaju osunećenim zajednicama preporučuju ovu operaciju iz nenaučnih razloga.

Moja hipoteza je da oni koji praktikuju obrezivanje, a koji su i sami obrezani, jesu žrtve istog sujeverja kao i njihovi pacijenti. Zauzvrat, ljudi pronalaze veliku utehu u tome što veruju da procedura koju obavljaju samo iz kulturnih i verskih razloga takođe ima i neko medicinsko-zdravstveno opravdanje. Kako sekači — doktori i džare (xharrah) — primaju naknadu za svoju uslugu, finansijski trenutak bi takođe mogao da igra određenu ulogu.

#3 “Obrezivanje nije rizični, bolni ili traumatski poduhvat”

Jasno je da obrezivanje, kao i svaka druga operacija, podrazumeva rizike, kao što su komplikacije povezane sa anestezijom (kada se ona primenjuje), krvarenje, infekcije, ožiljci. Ovi rizici jesu razlog zbog kog doktori retko kada preporučuju operaciju kada ona može da se izbegne — kao što je slučaj sa većinom obrezivanja, posebno kod pojedinaca koji ne mogu sami da biraju, kao što su deca. Pored toga, muškarci podvrgnuti obrezivanju izloženi su nizu potencijalnih jatrogenih komplikacija koje su specifične za operisano mesto — njihove genitalije. Nešto krene po zlu pri obrezivanju češće nego što možete da zamislite, pa se čak dešava da se iseče i više od prepucijuma. Ovaj događaj može da ima užasavajuće posledice po dete.

Srećom, na Kosovu i širom sveta, roditelji se sve češće opredeljuju za to da doktori — umesto tradicionalni praktikanti — obrežu njihovu decu. Arben je zaista imao sreću. Iako bi ovakav napredak trebalo pohvaliti, istrajaću u stavu da sečenje skalpelom koji drži medicinski obučen profesionalac umesto sečenja ravnom britvom koju nosi brica umanjuje rizik po dete, ali se rizici tako ne eliminišu sasvim. Arben je i dalje bio suočen sa nepotrebnim rizikom sa zdravstvene tačke gledišta. Roditelji koji su ipak spremni da bace kocku trebalo bi da shvate da se ne kockaju sa svojim, već sa telom svog deteta.

Bol, posebno kod muške dece, neobjašnjivo se potcenjuje. Bol koja nastaje pri obrezivanju nije jednokratna i brza, pa tako može da se vrati posle nekog vremena. Arben se živopisno seća prožimajuće boli kada je prvi put mokrio posle sunećenja. Čak i da je obrezivanje neproblematično sa medicinske tačke gledišta, zašto bi deca bila podvrgnuta ovom bolu? Zar ona ne uživaju isti stepen prava kao njihovi roditelji? Da ne budu podvrgnuta bilo kom stepenu bola koji se može izbeći?

Obrezivanje može da izazove veliku traumu kod deteta, a pored traume koja nastaje zbog same boli. Arben se priseća da od svojih roditelja, nastavnika i lekara nije dobio nikakve informacije o tome, o polnoj i telesnoj anatomiji. Drugim rečima, kao dete je video da njegovi roditelji uklanjaju intimni deo njegovog tela uz prateći bol, u uslovima ogromnog stresa i velike izloženosti, a da mu pritom nije ponuđena mentalna alatka koja bi mu poslužila da protumači ovaj događaj. Naravno, iako je sam shvatio da je skinut do gole kože i da su ga sekli muškarci iz ode onako kako su hteli.

Seća se kako je uplakan uzviknuo: “Zašto ste mi ovo uradili?” Niko mu nije odgovorio. Iako obrezivanje možda sadrži pozitivno značenje, ono urezuje u dečje genitalije pojam o tome da njegovo telo nije samo njegovo, već da o njemu odlučuju stariji članovi porodice i rođaci.

Štaviše, ova zavera ćutanja u kojoj obrezivanje počiva — koju smatram neophodnom da njegovi učesnici ne bi shvatili apsurdnost onoga što su učinili — može da ima nepredvidive posledice. Arben mi priznaje da je, dok je odrastao, imao poteškoće da održi erekciju. Neko ko je dobio prave informacije o svom penisu znao bi da je to sasvim učestalo i apsolutno normalno. Suprotno tome, Arben je ostao ubeđen čak i kada je odrastao da je nešto kod njegovog obrezivanja pošlo po zlu i da je njegov penis bespovratno oštećen. Kakva trauma.

#4 “Time se znatno ne menja muškarčeva anatomija ili samosvest”

Kada ustanovimo da penis od obrezivanja ne postaje čistiji, da sunećenje ne predstavlja preventivnu terapiju i da je reč o bolnom, potencijalno traumatičnom i neizbežno rizičnom iskustvu, onda možemo da se upustimo u razbijanje ovog poslednjeg opravdanja. Bez obzira na činjenicu što bi se mnogi neisečeni, cis muškarci — uključujući mene — žestoko zalagali za to da je prepucijum fundamentalni deo tela i da odražava njihovo osećanje za maskulinitet, zanimljivo je kako se na kožicu penisa gleda kao na beskorisnu, mekanu, dodatnu membranu koja nema nikakvu svrhu u muškoj anatomiji.

I zaista moramo da prepoznamo ulogu kulturno specifičnog udruštvljavanja u odnosu na koncepte kao što su “prirodno”, “normalno” ili “prelepo”. Uzmite Arbena za primer: iako je kasnije saznao da neobrezani penis nije patološki problem sam po sebi, on i dalje smatra da je obrezani penis jedini “normalan”. Začudo, u drugim delovima sveta ljudi veruju da je penis s kojim smo rođeni onaj koji je “normalan”. Bilo da jeste ili nije, čak i da je prepucijum zakržljala struktura, kao što je to slučaj sa slepim crevom, ne bi trebalo da ga sistematski uklanjamo baš kao što na taj način ne uklanjamo ni slepo crevo kod dece — ni bradavice kod dečaka, kad smo već kod toga. 

Ipak, dokazano je da kožica penisa igra značajnu ulogu u seksualnim odnosima, posebno kada je reč o muškarčevom uživanju. Da ne zazvučim kao razvratnik, ali bih ohrabrio čitaoce koji imaju priliku da dodirnu kožicu svog partnera — pa će svojim očima videti ovu poprilično očiglednu istinu. Pored gubitka izuzetno oživčenog mesa, mnogi muškarci koji su obrezani onda dok su bili seksualno aktivni kažu da obrezivanje smanjuje osećaj zadovoljstva u glaviću. Iako se gubitak osećaja kod stidnice smatra varvarskim činom, perverzno je to što se ista radnja smatra neutralnom ili čak poželjnom kada je reč o penisu.

Uzevši sve u obzir, obrezivanje menja mušku anatomiju i samosvest, a ponekad umnogome i bespovratno. Činjenica da se obrezivanje uglavnom sprovodi nad prepubertalnom decom prikriva ovaj dokaz, ali ga ne opovrgava.

Sile koje se kriju iza obrezivanja

Zašto se onda sunećenje sprovodi? Svuda širom sveta, promene na genitalijama kod dečaka i devojčica služe istoj svrsi. Izvršavaju se kao neka vrsta inicijacije koja, urezivanjem lokalnih značenja u dečja tela, pospešuje njihovu socijalizaciju u zajednici u kojoj su rođena. Prema tome, nije slučajnost da je, po Arbenovom sećanju, njegovo obrezivanje bilo organizovano u isto vreme kada i venčanje njegovog ujaka: kako je njegova ujna fizički i simbolički stavljena pod starateljstvo ode Arbenove porodice, Arbenu je, zahvaljujući obrezivanju, omogućeno da pristupi skupštini odraslih muškaraca.

Ipak, čemu ova lokalna označavanja? Obrezivanje je u mnogim porodicama povod za slavlje i radost. Bilo da su roditelji toga svesni ili nisu, čin izvršenja nemedicinske i neusaglašene genitalne promene na deci nije neutralan sam po sebi. Pored toga što predstavlja legitimnu priliku za organizovanje svečanosti, obično obrezivanje samo po sebi pojačava patrijarhat, neliberalne stavove i osećaj etničkog partikularizma.

Da budemo iskreni, patrijarhat se ovde oličava u tome što dozvoljavamo da se genitalne promene izvršavaju nad muškarcima, ali ih branimo kod žena iz prostog razloga što smo muško telo predstavili kao nepovredivo, snažno, očeličeno kroz bol — kao telo ratnika koji, nakon što ga iseku, uzvikuje: “Ndiyindoda!” Muška tela se moraju zaštititi od bola, moraju se braniti zakonima čija je svrha da zaštite najugroženije među nama — decu. Isto nasilje koje sakati devojčice nekako, s druge strane, služi da od dečaka napravi muškarce. Tamo gde žene propadaju, tamo muškarci bujaju. Baš kao što je Arbenu nedvosmisleno predočeno: “Muškarci se ne stide obrezivanja.”

Posle sunećenja, muški penis postaje još snažniji, moć penetriranja mu je još veća — nije mu potrebno čišćenje, ne treba da se brine za bilo šta kada dolazi u dodir s nečim. Vizuelno gledano, obrezani penis postaje nesavladiva tvrđava muške odlučnosti. Zato što štiti glavić, prepucijum predstavlja feminizovani višak koji treba ukloniti. Tek kada se urođena ranjivost muškog tela izreže uz prateću bol, tek tada zot shtëpie (alb. za glava porodice) može da se izdigne iz pepela svoje krvi i svoga mesa.

Obrezivanje dece je i neliberalna praksa. Osnova svake liberalne demokratije počiva u priznanju elementarnih prava svakog pojedinca, među kojima stoji i habeas corpus. Pravo na telesni integritet i pravo na samoopredeljenje jesu univerzalna i neotuđiva — neprihvatljivo je da postoje određene grupe koje su lišene ovih prava.

Svakako da su roditelji odgovorni za svoju decu, ali starateljstvo se ne ogleda u svojini. Neposredno posle obrezivanja, Arben se seća uveravanja svoje porodice: “Dobar si, ovo je normalno. Zaboravićeš da se desilo!” Da li mi to dozvoljavamo neusaglašenu povredu telesnog integriteta dečaka — što bismo smatrali fizičkim napadom kada bi se ista radnja izvršila na odraslom muškarcu — sa izgovorom da su deca zaboravnija?

Roditelji nisu vlasnici tela svoje dece i ne mogu da raspolažu delovima dečjeg tela kako im se prohte, jer tela dece pripadaju samo deci. U suprotnom bismo priznali da kategorije pojedinaca sa superiornim društvenim statusom — sada roditelji, muškarci, imućni ljudi, a kasnije moćnici — mogu da nametnu svoju volju podređenima i njihovim telima. Tako bismo prihvatili da učimo dečake da će pateći zaslužiti pravo da izazovu patnju kod drugih.

Obrezivanje je, takođe, blisko povezano sa osećajem etničkog partikularizma i identiteta. Kao što je to sročio novinar Goranac sa juga Kosova: “Stokholm ima Nobelovu nagradu, Holivud ima Oskara, a mi imamo sunet [svečanost obrezivanja].” Ipak, trebalo bi da bude jasno da nema ničeg pogrešnog u razlikama između ove i one kulture, niti u tome što roditelji svoje običaje prenose na decu, jer to svakako obogaćuje život i identitet deteta. Međutim, treba da bude podjednako jasno da kultura i religija vrede samo onoliko koliko su ih izabrali oni koji mogu da biraju.

Upitan o preovlađujućim osećanjima koja vezuje za sećanja o operaciji, Arben kaže da je u velikoj meri osećao “strah i pritisak”, pa dodaje: “Čak i da sam imao izbor, to bih uradio u bolnici, privatno i bez ikakvih svečanosti — ali bih to uradio. U to vreme nije postojala opcija da ne budete obrezani. Tako bi se porodica mnogo osramotila.”

Svestan sam toga da se svi rađamo u specifičnim kulturnim i verskim zajednicama. Međutim, čim dovoljno odrastemo i steknemo sposobnost izbora, mi ćemo biti oni koji će prihvatiti (ili neće) da budu članovi te kulturne ili verske zajednice. Tradicija bez slobode nije ništa drugo do proizvoljnost, nasilno sužavanje. Čak bih tvrdio da, ako je prisila jedini način da pristupite nekoj zajednici, onda članovi te zajednice pristupanje ne vide kao način da povećaju blagostanje novopridruženih. Da to nije tačno, dozvolili bi im da odluče sami!

Ovo je trnovit put, a ipak od suštinskog značaja. U liberalnoj demokratiji, verska sloboda se smatra krucijalnom za dobrobit građana — i to s pravom. Ipak, trebalo bi da bude jasno da verska sloboda podrazumeva pravo čoveka da ispoveda svoju veru, da je promeni ili da je uopšte ne ispoveda. Tumačeći šta je dobro za njihovu decu, roditelji imaju slobodu da ih uče svojoj veroispovesti, ali ne bi trebalo da imaju odrešene ruke da donose odluke koje će kasnije biti neizmenljive, a posebno ako narušavaju osnovna prava koja su neupitna — kao što je telesni integritet.

Svuda po svetu, mnogi roditelji su zabrinuti za to da će ograničenja izmena na genitalijama ugroziti njihovu sposobnost da svoju decu nazovu pravim muslimanima, Jevrejima, i tako dalje. Roditelji na Kosovu su zabrinuti za svoje dečake; na Afričkom rogu zabrinuti su za devojčice. Briga je razumljiva i legitimna.

Ipak, sloboda veroispovesti štiti pravo pojedinca da sebe smatra hrišćaninom, muslimanom, ali ne i da druge tako oslovljava. Ako roditelji istinski žele da njihova deca postanu članovi određene verske grupe, onda bi trebalo da im dozvole da sami naprave izbor onda kada budu (dovoljno) zrela da takvu odluku donesu. Kao neko ko je kršten, pričešćen i potvrđen kao dete (u katoličkoj veri) i kao neko ko se naposletku glatko odmetnuo od hrišćanstva, smatram da bi “dovoljna zrelost” trebalo da se u najgorem slučaju postavi na granici punoletstva. U suprotnom bismo implicitno priznali da desetogodišnjak ne može slobodno da koristi svoj penis radi obavljanja seksualno-biološke funkcije, ali da on može da mu bude odsečen zbog društveno-kulturnih razloga.

Jasno mi je da je mnogima teško da ovo čitaju. Međutim, ako hoćemo da se zalažemo za demokratsko društveno uređenje, onda je ovo suštinski izbor koji moramo da napravimo: da dozvolimo drugima, a najpre svojim sinovima i kćerima, da biraju da li žele da budu kao mi ili ne.

Kuda dalje?

U ovom članku se zalažem za iskrenije i podrobnije promišljanje obrezivanju. Ono o čemu nisam pisao jeste da bi preovladavanje obrezivanja na Kosovu moglo da opravda etnocentrične sentimente ili pak belačke, hrišćanske komplekse o superiornosti. Žestoko se protivim argumentu da italijanski ili “zapadnjački” roditelji bolje znaju kako da odgajaju dete od kosovskih roditelja. Doslovce svi roditelji širom sveta donose odluku da obrežu (ili ne obrežu) sinove i ćerke na osnovu čestitog uverenja da je upravo to najbolje za njih.

Slično tome, svesrdno se protivim zamisli o tome da u kosovskim, balkanskim i islamskim tradicijama postoji bilo šta što je pogrešno ili loše. Upravo suprotno, jasno mi je da većina obrezanih muškaraca sebe ne smatra žrtvom ili osakaćenima; oni su zadovoljni svojim seksualnim životom, a zahvaljujući obrezivanju postaju punopravni članovi svoje verske ili etničke zajednice. Blago njima! Ipak, ono čega su svi obrezani muškarci lišeni — oni koji imaju i oni koji nemaju koristi od sunećenja — jeste pravo na izbor.

Štaviše, kako god to verbalizovali, uobičajeno obrezivanje dečaka — kao ekvivalent genitalnim promenama kod devojčica — podrazumeva prisilno uklanjanje zdravog tkiva sa deteta. Pored toga što se deca tako izlažu nepotrebnom riziku i traumi, ove promene služe tome da fizički usaglase tela dece sa patrijarhalnim, neliberalnim i nedemokratskim shvatanjem društva.

U poređenju sa odsecanjem ženskih genitalija, obrezivanje muškaraca deluje daleko manje problematično, jer je obično — iako ne uvek — reč o anatomski manje štetnom poduhvatu, ali ponajviše zato što je ovaj običaj teže povezati sa teorijom o tlačenju, to jest, tlačenju žena. Da budemo otvoreni: Zar ovo nije deo jednog te istog fenomena?

Koliko god ekscentrično da zazvuči, značenja sadržana u obrezivanju ne samo da su ženomrzačka, već oličavaju i ponižavajuće, nedolično tumačenje maskuliniteta, a sve pod kukavičkim velom religije, pseudonauke i kulture. Muškarcima nisu potrebni “trenuci hrabrosti i stoicizma” da bi mogli da dokažu koliko vrede. Dok dečake lišavaju prepucijuma, istovremeno im stavljaju masku nasilnog patrijarhalnog tlačenja, masku koja će prvo njih same da tlači, da bi kasnije oni mogli i hteli druge da tlače.

Arben mi priča da njegova majka nije bila oduševljena obrezivanjem. Kada sam ga upitao o tome da li su mu roditelji unapred pojasnili poduhvat, odgovorio je: “Kada živite u tim velikim, tradicionalnim porodicama, tada ne pričate mnogo. Nema ni mnogo uživanja… radiš šta ti kažu.” Šta roditelji poručuju svojoj deci ovakvim ponašanjem? Od bezbroj opcija, da li stvarno žele ovaj osećaj porodične atmosfere, maskuliniteta, zajedništva, tradicije i časti da prenesu svojim sinovima?

Roditelji koji bi da obrežu svoju decu moraju da se suoče sa ozbiljnošću ovih pitanja i da na njih iskreno odgovore. Bez obzira na njihovu odluku, smatram da će im ova vežba biti vrlo korisna, kao i dečacima. Kada bi mogao da vrati vreme unazad, Arben kaže da bi od majke tražio “da me zaštiti od celog bola”. Siguran sam da nijedan roditelj ne želi da uradi nešto ovako zbog čega bi se kasnije kajao.

Kada je reč o svima drugima, tvrdim da naša sloboda počinje od naših tela. Ta-Nehisi Kots (Coates) rečito je to obrazložio u svojoj knjizi “Između sveta i mene” (Between the world and me): “Uvek moramo da budemo svesni toga da sociologija, istorija, privreda, dijagrami, grafikoni, nazadovanje, da sve to zadaje udarac telu, uz prateće veliko nasilje.” Svima koji se bore za slobodu žena poručujem sledeće: Da bismo oslobodili telo žene, moramo da oslobodimo sva tela.

*Ime sagovornika je izmenjeno da bi se zaštitila njegova privatnost.

Naslovna ilustracija potiče sa postavke Bljenda Bitićija (Blend Bytyqi) na Infracrvenoj izložbi: Dodaci. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.