Jedanaestog jula 2025. godine svet obeležava Međunarodni dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Ove godine navršava se trideset godina od masakra tokom kojeg su snage bosanskih Srba ubile više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, između 11. i 22. jula 1995. godine.

Genocid u Srebrenici priznali su i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodni sud pravde (MSP). Reč je o prvom genocidu u Evropi koji su međunarodni sudovi pravno priznali nakon Drugog svetskog rata.

Svakog jula dok svetski lideri svečano ponavljaju “Nikada više”, ta fraza sve više odjekuje kao prazna. I danas Srbija odbija da prizna događaje u Srebrenici kao genocid. U Republici Srpskoj — entitetu u kojem su se masovna ubistva dogodila — ne samo da se genocid negira, već se ratni zločinci otvoreno veličaju, a napori da se sećanje izbriše i dalje traju. U međuvremenu, svet ponovo posmatra sa nevericom dok se odvijaju novi genocidi u Palestini i Sudanu, a rat u Ukrajini se nastavlja, dodajući se na kontinuum trauma koje će oblikovati buduće generacije.

U Bosni i Hercegovini, oni koji su preživeli rat svakako ga nisu zaboravili. Ali kako se s teretom transgeneracijske traume suočavaju pripadnici druge generacije, rođeni nakon rata?

Kalina Yordanova, klinička psihološkinja i nezavisna istraživačica, proteklih petnaest godina posvetila je upravo ovom pitanju. Doktorirala je psihoanalizu i antropologiju na University College London (UCL), gde se tokom doktorskog istraživanja bavila međugeneracijskim prenošenjem ratne traume u porodicama preživelih iz BiH. Radila je sa organizacijom Médecins Sans Frontières i brojnim bugarskim nevladinim organizacijama, pružajući psihološku podršku preživelim žrtvama ratova, torture i porodičnog nasilja. Njene publikacije bave se traumom, sećanjem i identitetom u postkonfliktnim društvima.

Godine 2015. objavila je članak pod naslovom “Slike rata: Mesto ratne prošlosti roditelja u identitetu druge generacije”. U ovom radu istaknut je njen interdisciplinarni pristup — kombinovanje antropologije i psihoanalize — kako bi se istražilo na koji način sećanje na rat oblikuje identitete onih koji su rođeni nakon njegovog završetka. Na osnovu podataka iz 26 porodica preživelih iz BiH, Yordanova naglašava da “sećanje ima centralnu ulogu u oblikovanju savremenih identiteta jer nam pomaže da rekonstruišemo sopstveni identitet u odnosu na našu i tuđu prošlost”.

K2.0 je razgovarala sa Yordanovom kako bi dublje ušla u složenosti njenog istraživanja i razmotrila na koji način individualna i kolektivna sećanja mogu predstavljati izazov dominantnim istorijskim narativima.

K2.0: Kao antropološkinja, u svom istraživanju često se fokusirate na sećanje, pamćenje i oblikovanje identiteta u odnosu na rat. Možete li pojasniti svoj pogled na odnos između individualnog pamćenja i zvanične istorije?

Kalina Yordanova: Odnos između individualnog pamćenja i zvanične istorije vidim kao istovremeno isprepleten i konfliktan. Moje istraživanje, naročito ono koje se tiče međugeneracijskog prenosa ratne traume u BiH, pokazuje kako se individualno pamćenje opire uklapanju u zvanične narative. Dok zvanična istorija teži koherentnosti, linearnosti i oblikovanju nacionalnog identiteta (često u političke svrhe), individualno sećanje — naročito kada je oblikovano traumom — fragmentisano je, ispoljava se kroz telesne simptome i ponovo se odigrava; često biva potisnuto ili ostaje nesimbolizovano. Roditelji koji su preživeli rat retko nude koherentnu priču o svojim ratnim iskustvima. Umesto toga, prenose neobrađeni materijal kroz simptome, predmete i pejzaž.

Njihova deca, druga generacija, ostaju da iz ovih fragmenata rekonstruišu značenje i oblikuju porodični identitet. Taj proces rekonstrukcije, duboko intiman i subjektivan, često je u suprotnosti sa zvaničnim verzijama istorije koje nameću države ili političke sile. Rezultat toga je da se složenost i dvosmislenost iskustva potiskuju u korist pojednostavljenih i politizovanih prikaza.

Odsustvo koherentne naracije primorava decu da značenje rekonstruišu iz telesnih simptoma, tišina i premeštenih govornih činova, efektivno sastavljajući verziju prošlosti koja im pomaže da se pozicioniraju u okviru porodičnog i istorijskog vremena. Taj proces ne samo da čini osnovu za lični i kolektivni identitet, već i otkriva ozbiljno psihološko opterećenje koje druga generacija nosi dok pokušava da razume neshvatljive i neizgovorene dimenzije traume.

Druga generacija suočava se sa nekom vrstom “prvobitne scene”, kako je poznato u psihoanalizi. To znači da se, kada se suoči sa nepojmljivim (i uznemirujućim) znanjem, dete identifikuje sa jednim od učesnika kako bi sagledalo svet iz njihove perspektive i pokušalo da ga razume. Ipak, u tom procesu dolazi do spajanja strasti i destruktivnosti, dok se praznine u znanju popunjavaju fantazijom.

K2.0: Iz metodološke perspektive, šta kombinacija antropologije i psihoanalize, koju Vi koristite, nudi u poređenju sa drugim disciplinarnim pristupima?

U mom razumevanju, glavna snaga psihoanalize kao istraživačkog alata leži u njenoj sposobnosti da istraži nesvesne procese i simboličke dimenzije ljudskog iskustva. Ona nudi instrumente za tumačenje potisnutog, disociranog, premeštenog ili neverbalnog materijala koji se ispoljava u snovima, lapsusima, telesnim simptomima, obrascima u odnosima, dečjoj igri itd. Kulturna antropologija, s druge strane, omogućava kontekstualno utemeljeno, uronjeno razumevanje ljudskog iskustva kroz metode kao što su posmatranje učesnika i etnografski rad na terenu. Kombinacija ovih pristupa omogućava dubinsko razumevanje individualnih iskustava traume, oblikovanih lokalnim verovanjima, praksama i društvenim strukturama.

U svom radu tumačite dečje crteže kako biste istražili njihovu ratnu imaginaciju i uloge roditelja u ratu. S kakvim su se poteškoćama ta deca suočavala pokušavajući da izgrade narativ o događajima koje nisu sama iskusila?

Kako su deca osećala duboku lojalnost prema roditeljima, u početku su oklevala da otkriju detalje o njima. Istovremeno, bila su radoznala u vezi s traumatičnijim ili zabranjenim aspektima prošlosti svojih roditelja. Jedan od tih aspekata bio je da li su njihovi očevi, ako su bili veterani, ubijali tokom rata. Mlađa deca su se naročito borila da shvate stvarnost gubitka i često su pokušavala da u svojim crtežima prikažu neki oblik isceljenja ili obnove. Sećam se jedne petogodišnje devojčice koja je, nakon što je zamislila razaranje svog grada, nacrtala sliku i objasnila je kao “svi automobili se peru u auto-perionici posle rata”, pri čemu njen otac dolazi kući i donosi cveće. Ovu sliku sam doživela i kao izraz nade i obnove, ali i kao mehanizam poricanja, ukoliko je istina bila previše teška za prihvatanje.

Koje slike rata u BiH deca rekonstruišu kako bi ga shvatila? Kako zamišljaju rat kroz iskustva svojih roditelja?

O tome sam dosta objavljivala. Biće mi teško da ukratko sažmem glavne nalaze svog istraživanja. Ukratko, deca su zamišljala prizore porušenih zgrada bez ljudi, što tumačim kao njihovu poteškoću u simbolizovanju ekstremnog ljudskog iskustva rata. Takođe su često prikazivala napade na porodične domove, simbolizujući intenzivan strah od gubitka sigurnosti i kontinuiteta. Još jedan čest motiv bila je bezlična strava – pogubljenja anonimnih figura od strane anonimnih počinilaca – što tumačim kao prikaz sveprisutnog, neimenovanog užasa. Na kraju, mnoga deca su rat opisivala kao “prljav posao”, naglašavajući bolne i kontradiktorne uloge koje su njihovi roditelji, posebno očevi, bili primorani da preuzmu.

U tumačenju jednog dečjeg crteža koristite izraz “rat kao prljav posao poveren herojima”. Zašto ste izabrali tu formulaciju i šta Vas je navelo na to tumačenje?

Odabrala sam tu formulaciju jer je razumevanje rata kod dece ambivalentno. Gledajući televiziju, posmatrajući ponašanje roditelja, slušajući priče o “igri bez pravila”, “prljavim poslovima”, “ratnim gospodarima” i haotičnim regrutacijama, deca shvataju da su njihovi roditelji, naročito očevi, bili i heroji i duboko pogođeni nasiljem. “Prljav posao poveren herojima” odražava kako deca vide ratne heroje kao pojedince koji su mnogo žrtvovali i pokazali hrabrost, ali su istovremeno iskusili moralne prekršaje, ranjivost i traumu.

Intervjuisali ste 40 dece (18 devojčica i 22 dečaka). Da li ste primetili rodne razlike u načinu na koji formiraju sećanja i tumače prošlost?

Rod nije bio fokus mog istraživanja, pa su moja zapažanja o rodu kao faktoru u prenošenju memorije više nusproizvod. Ipak, izvesni zaključci su se iskristalisali. Na primer, devojčice su uglavnom zaobilazile priču o ratnom nasilju jer su je doživljavale kao zastrašujuću i neprijatnu, pa su se često preusmeravale na teme koje su same nazivale “prijatnijima”. U crtežima su uključivale cveće ili dekoracije, objašnjavajući to estetskim razlozima. Dečaci su, nasuprot tome, pokazivali veće interesovanje i uzbuđenje oko rata, otvoreno govoreći o njegovim nasilnim i herojskim aspektima, naročito kada su im očevi učestvovali u ratu.

Možemo tvrditi da se transgeneracijske identifikacije dodatno učvršćuju kroz patrijarhalne strukture. Ova razlika, međutim, odnosi se i na stvarna rodno obeležena ratna iskustva roditelja: devojčice se identifikuju sa konzistentnijim, zaštitničkim ulogama svojih majki u domaćinstvu, dok dečaci preuzimaju ambivalentan, emotivan stav svojih očeva koji spaja heroizam i užas. Neki dečaci su rat doživljavali kao vrstu takmičenja u kojem se pokazuje hrabrost. Izbegavanje rata kod devojčica, s druge strane, može da odražava isključenost žena iz vojnih i političkih sfera moći, svodeći ih na uloge povezane s objektivizacijom, seksualnim nasiljem i pokornošću. Iako je ova tema znatno složenija, jer su seksualno nasilje i pokornost preživljavali i muškarci, ta iskustva su često dodatno potisnuta zbog srama.

U svom radu koristite termin “ambivalentni identitet” kako biste opisali identitet formiran kod posleratnih generacija. Možete li objasniti šta pod tim pojmom mislite i na koje ste sve načine uočili manifestaciju te ambivalencije?

Koristim izraz “ambivalentni identitet” jer on obuhvata kontradiktorne i složene načine na koje se posleratne generacije odnose prema svojim roditeljima i zajedničkoj prošlosti. S jedne strane, postoji snažna lojalnost i saosećanje prema roditeljima koji su pretrpeli ogromne traume; s druge, postoji frustracija i osećaj gubitka mirnog porodičnog sveta (često idealizovane Jugoslavije) koji im je oduzet. Ta ambivalencija je dodatno podstaknuta širim kontekstom. U današnjoj BiH, privatni, nijansirani narativi o ratu često su potisnuti u korist zvaničnih, jednostranih diskursa, što onemogućava koegzistenciju konfliktnih sećanja i emocija.

Kao rezultat toga, prošlost, obeležena tugom, gubitkom i traumom, dominira kolektivnom svešću. To oblikuje kulturu koju nazivam “posleratnost”, u kojoj je identitet usidren u sećanju na nasilje i nostalgično čezne za izgubljenom erom sigurnosti i dobrote, dok se sadašnjost doživljava kao neadekvatna ili nedovoljna. Na kraju, postoji napetost unutar pojedinaca i društva, jer druga generacija i nasleđuje i bori se sa tim nerešenim, spornim slikama prošlosti, domovine i sebe samih.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće.

Naslovna fotografija: Ljubaznošću Kaline Yordanove.