Oprema za projekciju sa velikim ekranom pristigla je u Uroševac 1936. godine. Ove godine je obeležen začetak kinematografske tradicije koja je decenijama trajala u ovom gradu. Nije poznato kako je oprema stigla u grad ili pod kojim okolnostima je prikazan prvi film, ali je dobro poznata činjenica da je bioskop zauzimao prostor onoga što je nekada bila lokalna krčma.

Ovaj bioskop više ne postoji, ali je oprema tu. Još od 2004. se nalazi u kući Bejtullaha Maliqija (Bejtulaha Maljićija). On je od osamdesetih godina svoj život posvetio uroševačkom bioskopu.

Bejtulah Maljići i dalje u svom domu poseduje opremu za projekciju iz tridesetih godina prošlog veka, a nakon zatvaranja uroševačkog bioskopa 2004. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Maljići je uspevao da održi bioskop sve do 2004, kada je Kosovska poverenička agencija (danas poznata kao Kosovska agencija za privatizaciju, KAP) donela odluku da se privatizuju prostorije bioskopa. On se protivio ovoj odluci, za koju se bojao da će učiniti da ovaj grad ostane bez bioskopa. U znak revolta i pokušavajući da sačuva istoriju bioskopa i grada, on je opremu odneo svojoj kući kako bi mogao da je ponovo vrati u grad kada se izgradi novi bioskop.

“Ako se oprema ošteti, deo istorije grada će nestati”, kaže Maljići, opravdavajući svoje postupke kao nešto što je za dobrobit društva.

Njegove sumnje da se oprema neće očuvati u starim objektima potvrđene su nedugo posle sprovođenja privatizacije. Novi vlasnik je iste godine srušio ove objekte u centru grada Uroševca kako bi prostor pretvorio u poslovno-stambenu zgradu.

Maljići govori o ovome sa dozom besa, čak i 10 godina nakon uništavanja bioskopa. Prema njegovom mišljenju, ovakvim delovanjem uništena je višedecenijska tradicija kinematografije u Uroševcu. Maljići se priseća i deli sećanja iz vremena kada su filmovi prikazivani uprkos teškim uslovima.

“Neshvatljivo je da bioskop danas nije funkcionalan”, rekao je, znajući koliko više prilika postoji da se razvije ova tradicija u poređenju sa prošlim vremenima. “Bioskop je razvijen uglavnom u saradnji sa različitim lokalnim ili festivalima iz Albanije.”

Naglašava saradnju koja se ističe u njegovom sećanju, iz 2002. godine, kada su prikazali blokbaster “Gladijator”, zahvaljujući američkom vojnom kampu Bondsteel (Bondstil) koji je platio autorska prava.

“U trenutku privatizovanja bioskopa, on nije funkcionisao više ni na jedan dan, uprkos tome što je ovo zabranjeno zakonom”, Maljići je kazao, misleći na Zakon o kinematografiji koji predviđa ograničenja upotrebe bioskopa.

Sa gorkim ukusom u ustima kaže da je bioskop prodat za daleko nižu cenu, verujući da samo oprema za projekciju košta oko 150.000 evra, “a da ne pominjemo da se [objekat] nalazi u centru grada”.

Filmski festival kao znak protesta

Ovi događaji su 2013. ujedinili uroševačke umetnike, uglavnom reditelje, slikare i druge ljubitelje umetnosti, koji su protestovali protiv uništenja gradske tradicije kinematografije.

Protestovali su uz filmske projekcije.

Isfrustriranost je naterala umetnike ovoga grada da osnuju Festival FerFilm, čije je prvo izdanje bilo u oktobru 2013. Festival se otada održava na godišnjem nivou, stalno postavljajući jedan zahtev: pronalazak rešenja za uspostavljanje gradskog bioskopa.

Prema reditelju festivala, Arbnoru Karalitiju (Arbnoru Karaljitiju), ovaj protest je sam po sebi apsurdan: “Filmski festival se organizuje u gradu koji nema bioskop!”, rekao je.

Arbnor Karaljiti je reditelj Festivala FerFilm koji je prvi put održan 2013. u znak protesta protiv nepostojanja bioskopa u Uroševcu. Fotografija: Arbnor Karaljiti.

Usled nepostojanja bioskopa, organizatori su svoje filmove prikazivali u alternativnim prostorijama, kao što su pozorište, trgovi i omladinski centar.

Potom je, 2015. godine, Ministarstvo za kulturu, omladinu i sport, u saradnji sa Opštinom Uroševac, naredilo izgradnju novog bioskopa i omladinskog centra.

Karaljiti skromno govori o ovom postignuću, ali veruje da je na ovakvu odluku, između ostalog, uticao protest zajednice. “Pre nego što smo organizovali festival, predstavnici institucija nisu hteli ni da razgovaraju o bioskopu, a kamoli o izgradnji istog”, rekao je.

Međutim, izgradnja još nije završena, pa su i ove godine lokalni reditelji i 31 reditelj iz inostranstva primorani da projektuju svoje filmove u alternativnim prostorima.

Gašenje bioskopa

Uroševački bioskop nije jedini koji je pretrpeo posledice procesa privatizacije koji je na Kosovu počeo jula 2003. i nastavlja se do danas. KAP je 2008. privatizovao bioskop u Gnjilanu koji je izgrađen osamdesetih i koji je funkcionisao nakratko posle 2000.

Ovaj proces nije jedini zajednički imenitelj Uroševca i Gnjilana. Tokom osamdesetih i devedesetih, kulturni život u ova dva grada bio je raznovrsniji.

Poput Bejtulaha Maljićija, gnjilanski sociolog Avni Rudaku takođe uviđa da je odsustvo bioskopa u gradu svojevrsni paradoks u savremeno doba. On se priseća da je, uprkos teškim uslovima, Gnjilane ranije imalo bogatiji kulturni život.

Za trenutnu situaciju krivicu svaljuje na nemar institucija prema umetnosti i naglašava da se stranke u svojim programima ne bave kulturom. “Kada urade nešto u toj oblasti, onda je to površno”, rekao je. Ističe činjenicu da nijedan kandidat za gradonačelnika Gnjilana na prošlim izborima nije pomenuo bioskop ili potrebu da se on izgradi.

Rudaku kritikuje Kinematografski centar Kosova (KCK), za koji kaže da je utihnuo dok su bioskopi brisani sa lica Zemlje.

“Ne verujem da je ukus za umetnost ljudi koji predstavljaju kulturne institucije na odgovarajućem nivou”, kazao je, kritikujući zajednicu umetnika zbog nereagovanja. “Oni nikada nisu pokazali da postoje kao zajednica.”

Avni Rudaku smatra da bi institucije kulture trebalo više da urade kako bi zaštitile bioskope, kao što je onaj koji je donedavno postojao u Gnjilanu. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Pravno gledano, čini se da su postojali načini da se bioskopi u Gnjilanu i Uroševcu ne ugase. Član 8 Zakona o kinematografiji, usvojenog 2004, navodi sledeće: “Bioskopi u društvenom ili državnom vlasništvu, privatizovani ili dati pod kiriju privatnim ili pravnim licima, strancima ili državljanima Kosova, ne mogu da promene svrhu postojanja bez saglasnosti [KCK]”.

Povrh toga, mnoge privatizacije obavljene pod Kosovskom povereničkom agencijom koristile su poseban proces odvrtanja, što znači da je uslove bilo moguće podvesti pod prodaju sve dok se kupac obaveže da će kupljena imovina zadržati prethodnu svrhu poslovanja. K2.0 je poslao upit KAP da obezbedi detalje o privatizaciji bioskopa u Uroševcu i Gnjilanu, uključujući ugovore i specijalne uslove, ali nismo dobili odgovor.

Arben Zharku (Žarku), izvršni direktor KCK od 2014, izjavio je za K2.0 da je i sam bio iznenađen neuspehom KCK-a da deluje u pravcu zaštite bioskopa. Kaže da KCK nikada nije dobio zahtev za odobrenje promene upotrebne svrhe bioskopa. “Ipak, mogućnosti za reagovanje su ograničene, jer nemamo mehanizme koji bi nam omogućili da radimo u ovoj oblasti”, rekao je.

KCK bio je brži i učinkovitiji kada je nedavno reagovao povodom slučaja bioskopa Lumbardi u Prizrenu 2014. i slučaja bioskopa “Jusuf Gervalla” (Gervala) u Peći početkom ove godine.

Bioskop Lumbardi sada je proglašen za kulturno nasleđe i osnovana je fondacija da bi se održavao, dok je peticija inicirana protiv odluke KAP-a da privatizuje “Jusufa Gervalu”, zbog čega se ovaj proces odugovlači i konačna odluka o njegovoj budućnosti tek treba da se donese. Bioskopom “Jusuf Gervala” ove godine upravlja festival Anibar, a u njemu su projektovani filmovi prvi put posle 15 godina.

Kinematografija za razvoj društva

Funkcionalni bioskopi postoje samo u tri od četiri velike regije Kosova, u Prištini, Prizrenu i Peći, dok Uroševac, Gnjilane, Mitrovica i Đakovica nemaju prostorije posvećene prikazivanju filmova.

U odsustvu bioskopa, alternativni prostori se često koriste kako bi se ispunili zahtevi građana za održavanje kulturnih događaja. Paradoksalno, uprkos tome, opštinski zvaničnici u ovim gradovima vrlo često opravdavaju izostanak akcije u funkcionalizovanju bioskopa govoreći da za ovakvim aktivnostima ne postoji potražnja ili da nema sredstava.

Prema mišljenju Rudakua, ovakvi argumenti ga dodatno ubeđuju da opštinski zvaničnici nemaju nikakvu ideju o potrebama kulture u svojim gradovima. “Odsustvo kinematografije ograničava lokalne filmske kritičare… bioskopi utiču na porast opšteg nivoa kulture [jednog društva]”, rekao je.

“Kako da govorimo o vizuelnom kvalitetu filma? Kako da govorimo o drugim detaljima filma kada ga ljudi gledaju na ekranu računara?” kaže Rudaku koji je ubeđen da za opredeljivanje jednog prostora za projekciju filmova nisu potrebna velika ulaganja. “Sve što treba da uradimo jeste da budemo kreativni i da odaberemo odgovarajuće ljude koji će ih voditi [bioskope]. ”

Rudaku veruje da postoji šansa da se iskoriste postojeći prostori u Gnjilanu, kao što su pozorišta, hale koje pripadaju institucijama, školama i omladinskim centrima.

Prema mišljenju Žarkua, KCK je predložio Ministarstvu kulture da bi ovakva ideja mogla da se sprovede širom Kosova. “U saradnji sa  [državnom institucijom] Kosova Film, sproveli smo studiju o postojećim bioskopima — uključujući centre za kulturu — i identifikovali nekoliko prigodnih mesta koja bismo mogli da opremimo projektorima radi stvaranja alternativnih bioskopa“, rekao je, dodatno objašnjavajući da je ovaj metod odgovarajuć ukoliko se aktuelni uslovi za funkcionalizaciju kinematografije ne uzmu u obzir.

Arben Žarku, izvršni direktor Kinematografskog centra Kosova, želi da Kosovo kopira makedonsku shemu koja je omogućila da lokalni prostori imaju opremom za projekciju za improvizovane bioskope. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Žarku je pomenuo da je slična šema imala uspeha u Makedoniji, gde je uloženo u projektore koji su podeljeni brojnim opštinama, a sada se koriste za projekcije filmova na javnim mestima.

S druge strane, Žarku je objasnio da je ideja da se na Kosovu distribuišu filmovi u raznim opštinama, a koji su napravljeni u koprodukciji KCK-a, kako bi bili prikazivani u alternativnim bioskopima, pa da se kasnije iskoriste prihodi od prodatih karata da bi se prostori dodatno funkcionalizovali.

“U ugovorima o subvencionisanju filmova, producenti su obavezni da prikažu premijere svojih filmova makar jednu celu nedelju u javnim bioskopima, a onda da postignu sporazum sa lokalnom televizijskom stanicom i da se eventualno film prikaže onlajn”, rekao je Žarku.

Imajući u vidu da KCK koproducira filmova sa novcem poreskih obveznika, ovaj metod bi omogućio situaciju u kojoj bi građani imali pristup filmovima koji su plaćeni upravo njihovim novcem. Sve do danas ovu uslugu nije mogla da ponudi država, ponajviše zato što su neki kulturni prostori posvećeni filmovima stavljeni na aukciju.

Fotografije: Ade Mula / K2.0.