Sezona je paprike i najužurbaniji deo godine. Fahrije Hoti se brzim pokretima kreće ka svojoj kancelariji u Zadruzi Kruša, dok se smeje i odgovara na šale na račun šefice koje njeni zaposleni smišljaju.

Više od bilo koje opštinske strategije na Kosovu, Hoti je uspešna u obezbeđivanju radnih mesta za žene iz ruralnih područja. Njen ajvar i njeni krastavci su učinili da njeno selo, Velika Kruša, postane slavno u Nemačkoj i Švajcarskoj, gde su ovi proizvodi vrlo traženi.

Ipak, do današnjeg uspeha nije došla glatko. Krajem rata na Kosovu 1999, Hoti je imala dvoje dece, njen suprug se nalazio na dugačkom spisku nestalih osoba, a kuća joj je bila spaljena do temelja. Počela je sve ispočetka i bila je odlučna da izgadi svoj život — u čemu je i uspela.

Njena upečatljiva priča o preživljavanju pobudila je interesovanje inostranih novinara i donatora koji su joj pomogli da osnuje svoj biznis. U najvećem selu na Kosovu, koje je bilo poprište jednog od najsvirepijih masakara 1999, u kom su skoro svi muškarci iz ovoga sela pobijeni, i u državi u kojoj manje od 10 odsto žena zarađuje za svoju porodicu, Hoti je prešla sa prodaje krastavaca na sajmovima do toga da je postala poštovana šefica svoje poljoprivredne zadruge kojom stoprocentno upravljaju žene i gde su samo žene zaposlene.  

Fahrije Hoti je osnovala svoj biznis, Zadrugu Kruša, koja upošljava samo žene, a što je način da se povrate posle tragedije rata na Kosovu. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Mnogi zaposleni u Zadruzi — od kojih je većina udovica iz Kruše i drugih sela u orahovačkom i prizrenskom kraju — sede pored ogromnih posuda napunjenih ispečenih paprikama koje su spremne za mašinu za drobljenje, što je trenutak u kom je K2.0 došlo u posetu Hoti. Pored 55 žena zaposlenih tamo, šest drugih grupa ženskih poljoprivrednika sadi svoje povrće, skladišti ih i šalje ih njoj.

Zajedno sa Hoti, žene Kruše su naučile da obavljaju poljoprivredni posao, da grade svoje desetkovano selo i obezbeđuju prihode za obrazovanje svoje dece. Ali, ono što je najbitnije, sedeći jedna pored druge uz miris paprike, one nisu samo našle način da zarađuju, već da zaleče svoje duše.

“Ove žene su dosta izgubile. Ima žena koje su izgubile i svoje sinove”, kaže Hoti i prstom pokazuje na udovicu koja gleda preko prozora u fabrici. “A ako ostanete zaključani celi dan, samo ćete poludeti. One sviraju, igraju, pevaju, zbijaju šale i niko se ne ljuti. Mogu da kažem da sam ja bila ta koja je pokušala da održi na okupu zajednicu koju je rat pogodio — možda sam to više ja činila nego opština i država. Ali su me i one [žene] održale u životu.”

Većina žena koje su zaposlene u poslu pravljenja krastavaca i ajvara kod Fahrije Hoti jesu žene koje su postale udovice posle masakra u Velikoj Kruši tokom rata na Kosovu. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Po mišljenju Hoti, predstojeći lokalni izbori će biti samo još jedno takmičenje između muškaraca za preuzimanje moći, a čije je posledice iskusila iz prve ruke.

Njena dugotrajna potreba da dobije opštinski prostor u kom bi njen posao funkcionisao jeste nešto za šta se zalaže već neko vreme; ona kaže da nije samo stvar u tome da bi ovaj posao trebalo obavljati u udobnim uslovima, već je stvar i u bezbednosti zaposlenih.

Trenutno se njena tri objekta nalaze među kućama na dva kraja glavnog puta koji jedva dopire do sela, pa je njoj i njenim zaposlenima često teško da se kreću ovim putem od kuće do posla. Bilo je čak slučajeva kada bi muškarci ulazili u prostorije u kojima se obavlja posao. “Da sam muškarac, ne bi se usudili da uđu”, kaže Hoti. “Jer, kafići rade po celu noć i oni se ne usuđuju da uđu u njih i prekinu njihov rad — ali dolaze ovde.”

Hoti smatra da bi bolje obezbeđena prostorija u vlasništvu opštine, daleko od frekventne magistrale glavnog puta, pomogla da se njene koleginice zaštite od zlostavljanja. Ipak, njeni zahtevi upućeni Opštini Orahovac nisu naišli na razumevanje i ona ne veruje da će opštinski organi razmatrati njene žalbe.

I ona je bila odbornica u ovoj opštini 2008-2012, ali veruje da je korisnija van politike. Tokom aktuelne predizborne kampanje, ona tvrdi da je odbila zahteve od kandidata za gradonačelnike i odbornika koji su tražili da je posete.

“Ne moraju da dolaze ovde i da nam oduzimaju vreme pokušavajući da dobiju glasove. Zadruga svake godine finansira studije dveju devojaka iz sela — ja na taj način pomažem, ne kao odbornica”, kaže Hoti, dodajući da odbornice Skupštine opštine Orahovac nikada nisu pokušale da im pomognu. “Oni nam se nikada nisu obratili kao grupi da bi pitali: ‘Šta li rade one naše majke iz Kruše?’”

Uz pomoć donacija iz inostranstva i od kosovske vlade, Zadruga je uspela da udvostruči svoju proizvodnju u proteklih nekoliko godina. Ipak, mnoge žene na Kosovu nisu bile te sreće da dobiju ovakvu podršku.

Samo 12.7 posto žena na Kosovu su nezaposlene – što je manje od bilo koje druge države u regionu — ali ovakav podatak, takođe, nesrazmerno utiče na žene u ruralnim područjima. Kada je reč o ženama u poljoprivrednim oblastima, prodavanje sezonskog povrća na pijacama bi moglo da obezbedi neke prihode, ali većini ovih žena nije dozvoljen pristup pijacama, jer se to smatra “neprikladnim”.

“Kada bi u Orahovcu bilo još pet centara koje vode žene — jer je celo ovo područje poljoprivredno, što bi moglo da obezbedi zaposlenje stotinama žena — onda bi se tako razbio tabu i to bi žene naučilo nečemu i dalo bi nadu ženama svuda.”

Interesovanje na nivou

Osećanje osnaženosti koje žene imaju kada same zarađuju jeste nešto što je Iljirijana Gaši mnogo puta posvedočila. Kao direktorka NVO Žene za žene Kosova, ona podržava osnaživanje žena na selima još od kraja rata. “U trenutku u kom žene odlaze na pijacu i prodaju svoje proizvode, a na kraju se kući vrate sa svojom zaradom — ništa više ne može da zaustavi takve žene”, kaže ona.

Direktorka NVO Žene za žene, Iljirijana Gaši, kaže da opštinski organi moraju da preduzmu inicijativu kada je reč o projektima osnaživanja žena. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Iako biznisima, kao što je onaj koji vodi Hoti, treba veća podrška od one koju lokalna samouprava može da pruži, opštinski organi i dalje mogu da igraju bitnu ulogu dajuću subvencije ženskim poljoprivrednicima. Prema mišljenju Gaši, iako je bilo koraka u pravom smeru u nekim mestima, ovakve inicijative su retko kad potekle iz samih lokalnih samouprava.

“Postoji napredak kada je reč o opštinskoj podršci ženama, ali to obično ne pokreću oni, već donatori”, kaže Gaši. “Oni moraju da daju samo desetoprocentnu podršku. Ali sada vidimo neki napredak, a u opštinama Kačanik i Vitina su nam rekli sledeće: ‘Kada god imate projekat, mi smo spremni da ga finansiramo’. Želim da kažem da postoji napredak, ali on nije na željenom nivou.”

Gaši kaže da bi opštine trebalo da umnogome doprinose osnaživanju žena iz ruralnih oblasti i da bi njihovi zvaničnici trebalo da odlaze u sela i tamo prave procene kako bi se videlo gde je pomoć potrebna, ali dodaje da nije videla mnogo dokaza o tome da su zvaničnici pokušali da uspostave kontakt sa narodom koji predstavljaju.

“Oni ponekad izjavljuju [da su zainteresovani], ali smo mi u drugom selu svakog drugog dana i znamo kakva je stvarnost”, kaže ona. “Da nije tako, ljudi ne bi uvek pitali: ‘Zašto ste došli? Samo radi izbora?’”

Od početka kampanje za lokalne izbore 22. septembra, kandidati za gradonačelnike često koriste izraz “rodna ravnopravnost”, ali prema rečima Ljuljete Demoli iz Kosovskog centra za rodne studije, uglavnom je reč o praznim obećanjima.

“Ova kampanja se ni u čemu ne razlikuje od ranijih vremena, jer oni govore detaljno o infrastrukturi, o kanalizaciji, o projektima, ali ne pričaju o tome šta će žene i deca dobiti za sebe”, kaže ona. “Čini mi se da se niko ne bavi problemima žena u ruralnim oblastima… čak i kada se to radi, tim pitanjima se pristupa na vrlo površan način, a da se pitanje finansija i ne dotiče.”

U odsustvu diskusija na ove teme među kandidatima za gradonačelnike, u protekle dve nedelje, blogerska platforma Barazia (Ravnopravnost) je organizovala niz debata širom zemlje. Ove diskusije, koje su se održavale u raznim gradovima i mestima, a u kojima su učestvovale žene iz urbanih i ruralnih područja, kao i kandidatkinje za odbornice u skupštinama, imale su za cilj da identifikuju osnovne probleme koji pogađaju žene u izolovanijim područjima.

Reze Abdulahu, jedna od osnivačica Barazije i jedna od organizatorki debata, kaže da se slična pitanja pokreću u opštinama Kačanik, Uroševac i Drenica, a kao što je izostanak javnog prevoza. U mnogim selima ovih opština autobus je dostupan samo triput dnevno i uopšte ne saobraća kada deca ne idu u školu.

“Kao rezultat ovoga, javio se problem napuštanja škole i radnih mesta, pa su ljudi počeli da gube interesovanje da pronađu posao”, kaže ona.

Abdulahu primećuje da su reproduktivna prava pomenuta kao najveće brige na ovim diskusijama: mali broj ginekologa, a ponekad i ženskih ginekologa, jer neke žene ne žele da ih pregleda muški ginekolog. Druga slična pitanja koja su izneta u prvi plan, dodaje ona, obuhvataju odsustvo porodičnih doktora u selima i manjak porodilišta i mamografa u manjim mestima, što dovodi do većih problema žena koje žive u izolovanijim područjima, a koje moraju da otputuju u velike gradove da bi se podvrgle pregledima.

Prema rečima Abdulahu, pored ozbiljnih problema koji utiču na zdravlje žena, kako bi se poboljšala inkluzija istih u ruralnim područjima, na ovim diskusijama je zaključeno da postoji potreba da se uvede bolja ulična rasveta, da se stvori više prostora za razvoj hobija za žene, da se obezbede bespovratna sredstva i mentorstva za ženske poljoprivrednike, kao i da se pronađu načini da se umanji nepismenost i stepen rasprostranjenosti nasilja.

Potrebni su kandidati kojima je stalo

Ljuljeta Demoli kaže da je razlog zbog kog se o ovim problemima retko čuje jeste taj što se političari retko kada kreću ruralnim područjima. “Rutina dece i žena u selima se završava pre nego što noć padne”, kaže Demoli. “Ne postoji rekreacija, nema života i niko ne kaže šta bi po tom pitanju trebalo preduzeti. Svi su usredsređeni na grad, jer oni jedu svoje ručkove i večere u gradu. Grad je taj u kome se daju tenderi i gde se novac pere.”

U retkim slučajevima u kojima političari zaista posete ruralna područja, to se obično radi u predizbornim kampanjama, pa se čak i tada glas žena retko sasluša. Demoli govori o kandidatima za gradonačelnike za koje se porodično glasa — gde najstariji muškarac u kući odlučuje o tome kako će svi ostali u porodici glasati — i koji se ne trude da porazgovaraju sa ženama kako bi videli na koji način mogu da se pozabave njihovim problemima.

Ljuljeta Demoli iz Kosovskog centra za rodne studije kaže da političari i kandidati na izborima retko kada slušaju o problemima žena u mestima u kojima ove žive. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Na predizbornim kampanjama za lokalne i nacionalne izbore godinama učestvuju kandidati koji posećuju porodice u selima i promovišu sebe sedeći sa muškarcima u Odama, što je soba kuće u kojoj se ženama tradicionalno ne dozvoljava da uđu. Demoli kaže da bi ovakvi stavovi trebalo da budu osuđeni sa svih strana.

“Ovo je tako patrijarhalna stvar”, kaže ona. “Način na koji ulaze, kako prilaze kući, čineći sve da pokažu da je to kuća jednog starog muškarca, koji je muškarac koji nas čeka ili je muškarac iz neke partije. Mi vidimo da u tim prostorijama ima tih žena, koje nam nedostaju na velikim skupovima ili u debatama, jer se kandidati ne bave problemima žena.”

Iljirijana Gaši je imala mnogo veća očekivanja od odbornica skupštine opštine, ali je i ona bila umnogome razočarana ovakvim pristupom. U toku jednog programa za osnaživanje koji je vodila pre pet godina, stupila je u kontakt sa odbornicima kako bi ih odvela u neka kosovska sela, a kako bi se ovi upoznali sa problemima na terenu i izazovima s kojima se suočavaju žene u ruralnim oblastima. Sem onih iz Prištine i samo nekoliko odbornika sa lokala iz drugih gradova, ona kaže da većina nije prihvatila njen poziv.

“Želim da naglasim da na Kosovu ne postoji podrška ženama koje bi odlučivale o drugim ženama”, kaže ona. “Rekla sam bezbroj puta da će one [žene na pozicijama na kojima se donose odluke] biti osnažene ukoliko podrže druge žene, ali se to ne dešava.”

Umorne od toga što ih predstavljaju njihove skupštine opština, Aljbana Maljsiu (27) iz sela Nikaj u Kačaniku i Valjdete Sahiti (39) iz sela Đelekare u Vitini odlučile su ove godine da se kandiduju za odbornice. Maljsiu se pridružila Samoopredeljenju, dok se Sahiti učlanila u PDK, a nakon što su zajednice obeju žena odabrale baš njih dve kao svoje liderke, što je rezultat programa koji je sprovela organizacija Žene za žene.

“Odlučila sam da se kandidujem kako bih se borila za unapređenje položaja žena na selu i kako bih pokazala probleme s kojima se mi, žene iz ruralnih područja, suočavamo svakoga dana”, kaže Maljsiu. “Na primer, nema nijednog ginekologa u 28 sela naše opštine.”

“Zaista mislim da bi trebalo da se čuje glas žena sa sela”, kaže Sahiti. “Niko se time ne bavi. Poznajem žene koje su obrazovane, ali nemaju posao. Poznajem nepismene žene, ali i one mogu nešto da doprinesu ako dobiju podršku.”

Sahiti je sama provela svoje dvadesete i tridesete godine odgajajući svoje četvoro dece. Sada, uz pomoć inostranih donacija, otvara malu fabriku za obradu povrća.

“Mislim da sam odličan primer da čovek može da ostvari svašta kada mu se pruži ruka”, kaže ona. “Sada se sasvim drugačije osećam. Osećam se kao da sam bila u komi 15 godina. Sada sam ponosnija na sebe i snažnija, i nekako se osećam kao da me ljudi posmatraju sa više poštovanja.” K

Naslovna fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

*Napomena uredništva: U originalno objavljenoj verziji ovog teksta navodi se da je stopa nezaposlenosti žena na Kosovu preko 80 posto. Iako više od 80 posto žena na Kosovu nema posao, statistički govoreći ovo nije isto kao i stopa nezaposlenosti. Zbog toga je tekst promijenjen u tom dijelu kako bi bilo jasnije. (Više informacija o statističkim terminima možete ovde.)