“Čekiram”, reče krupni muškarac u crvenom odelu.

Tri karte se nađoše na stolu. Prvo, dama, sa svojom bojom nalik na osećaj koji izvire iz moga srca dok čeznem za svojom upokojenom suprugom. Druga karta je žandar, kao moj sin, uglađeni mladić, ali pomalo pun sebe, iskvaren svim pogodnostima koje sam mu pružio. Zatim je tu i četvorka karo ― tačno toliko puta su mi poslovi propali.

Osvrćem se u neobično velikoj sobi i stičem jeziv utisak kao da me neko posmatra. Ovakvi događaji se obično zbivaju u nekim mračnim podzemnim podrumima koji smrde na vlagu, cigarete i buđavi očaj. Međutim, nešto je sada drugačije. Ovde se luksuz može osetiti, ako baš ne može da se vidi.

I ovde su skoro sva svetla prigušena, što otežava da ustanovim tačne dimenzije prostorije. Ne znam da li neki specijalni gost posmatra igru iza nekakvog jednostranog ogledala. Pretpostavljam da su negde i kamere, pa sam izuzetno oprezan kada gledam karte u ruci. Samo zavirim povremeno.

Karte mi uzvraćaju podrugljivim pogledom. Ne mogu nešto mnogo da uradim sa tri iste.

Možda je ova prva ruka trebalo da bude neki predznak. Ruka koja je u toj meri loša, bez karte koju bih mogao da iskoristim u flopu — možda bi trebalo da odustanem dok sam još u prednosti.

Pogled fiksiram na krupnog muškarca u crvenom. Gusta bela brada sprečava me da pročitam njegova osećanja. Ništa ne saznajem. Pogledom se vraćam na karte. Opet ništa!

Čekiram. Odmah počinjem da se pitam da li je sve ovo samo velika greška.

Kada dobijete pozivnicu za najekskluzivniju kartašku igru u gradu, i to sa visokim ulozima, onda se podrazumeva da prihvatate učešće. Čak iako se dešava usred praznika. Svakako, pritom, ne postavljate glupava pitanja poput “Otkud vam moje ime?” ili “Od koga ste saznali o meni?” Nije to prvi put da su ljudi čuli za mene pre nego što me upoznaju. Problem je u tome što ne znam šta su tačno čuli.

Delilac karata na sto stavlja trojku herc. Je li ovo stvarno? Možda sam potcenio sopstvenu sreću. Moram opušteno da odigram.

Razgledam po stolu i pokušavam da pročitam sledeće poteze svojih protivnika. Oštra svetla prosijavaju kroz njihova lica.

“Odustajem”, kaže Ora i baca svoje karte nasred zelene plišane površine stola. Dok one lete, ja slučajno bacim pogled na jednu od njenih karti: kec u crvenom odelu. Da li je to mudar potez? Kada se odreknete takvog poteza, ili ste toliko blizu svojim protivnicima da ste sposobni da ih pročitate istog trenutka, ili ste sposobni da putujete kroz vreme.

Kao da može da vidi sve moguće buduće ishode kroz velike naočare sa debelim okvirima koji prikrivaju njeno mlađašno lice. Da nije one duge i raščupane bele kose nalik na palmu, smatrao bih da nema dovoljno godina da sedi za ovim stolom. S druge strane, njene oči zaista otkrivaju njeno ogromno životno iskustvo. Izgleda da, uz svaki brzopleti pokret, skaču iz budućnosti u prošlost i opet nazad u budućnost.

“Povećavam ulog”, kaže Sneško Belić Sammy, a na njegovom hladnom, bezizražajnom licu nema pomaka ni najmanjeg mišića. To je poprilično ironično, ako imamo u vidu veliki broj mišića na njegovom licu i zloćudnom telu. Jedno svetlo koje sija preko stola odbija se od njegove ćelave glave.

“Pratim ulog”, kaže Zana, dok uzima gutljaj vina. Dok joj se usne rastaju od čaše, moje proučavanje njenih pokreta zadržava se u vazduhu kao cvetni buket sa primesama bibera i začina. Mnome, onako začaranim, ovladavaju instinkti. Nisam se tako osećao još od…

Njena otvorena crna haljina me proždire i u sebi osećam ključanje životinjskih nagona. Neprijatno mi je. Nije to požuda, već čežnja. Sećanja na moju upokojenu suprugu. Sva loša i dobra vremena. Strast i žal. Na trenutak zaboravljam zašto sam uopšte tu prisutan. Ko je ova boginja ljubavi? Tako samouverena, uzbudljiva, tako slobodna. Podseća me da sam samo ljudsko biće. Samo smrtnik.

Primećujem da sam rasejan i skrećem pogled. Moja osećanja predstavljaju prepreku. Ja sam čovek od mesa i krvi. Ali, pre svega, ja sam profesionalac. Ova igra je moja šansa. A što više osećanja dođe u prvi plan, to će mi teže biti da blefiram.

I muškarac u crvenom prati ulog. U vazduhu se osećaju samopouzdanje i jeza dok on pomera čipove po stolu.

“Čekiram”, kaže Tony Silverspoon.

“Moraš da kažeš ‘pratim ulog’”, reče Sneško Belić, u toj meri očigledno da mora da obuzda svoj bes. “Koliko dugo već igramo? To stalno radiš.”

Jasno je da Silverspoon u igri učestvuje iz čiste dosade. Njegove glatke ruke ni ne pokušavaju da sakriju karte, a koje on ionako predugo analizira. Ipak, njegova duga kosa je raštrkana preko pola njegovog lica, zbog čega mi je teško da ga pročitam. Da li je ovo samo deo njegove glume?

“Da, da, izvini”, kaže Silverspoon. “Pratim ulog.” Zatim se okrete ka meni i pogleda me na onaj način. Znate na šta mislim. “Na tebe je red.”

Ljudi često sa nipodaštavanjem posmatraju likove kao što sam ja. Da budem iskren, i ja bih to radio da sam rođen pod srećnijim zvezdama. Ali možda, negde duboko u nama, sav taj prezir dolazi iz toga što ljudi na podsvesnom nivou shvataju da smo svi isti. Da smo svi kockari u ovoj igri koju zovemo život.

Život je od mene napravio velikog blefera. Mogu da uđem u svaku situaciju, bez ikakvog ranijeg iskustva, i da se ophodim kao neko sa najvećim samopouzdanjem, kao da sam stručnjak u datoj oblasti. Jednom sam predavanje o umetnosti i kulturi držao pred celim fakultetom. Drugom prilikom sam blefirao da sam direktor firme. A jednom sam bio konsultant vladinog ministra kao specijalni savetnik za pitanja o kojima nisam ovlašćen da govorim.

Ipak, nije to neka posebna supermoć. Poznajem brdo ljudi koji su nalik meni. Nema ni nagoveštaja sindroma lažnjaka. Možda je od nečega u vodi ili možda u pasulju koji volim da jedem. Ili je možda u pitanju mutacija X-37-E-773.15 u onom proteinu. Suštinski ne pravi razliku.

Ono što me izdvaja od drugih ljudi jeste ruka karata koju mi je život podelio. Odgajanje protiv prirode (nurture versus nature). Moja ličnost je formirana zahvaljujući onim teškim okolnostima koje sada žarko želim da zaboravim.

Zatim sledi poplava. Kec pik. Karta smrti. Eto moje prilike da dobijem ruku. U sebi osećam nagon da odustanem.

Posmatram delioca kako bih mu uputio kletvu, a nailazim na mirno Fatmirovo lice. Stalno ga srećem na ovim igrama sa visokim ulozima. Uvek deli karte. Uvek je pošten. Uvek je nepristrasan kada treba da raspodeli nasumičnost iz svemira. Glatki pokreti njegovih ruku predstavljaju oličenje pažljivo kreiranog koreografskog plesa koji me uvek iznenadi. 

Skoro nevidljivo, sem ako ne obratite stopostotnu pažnju. Mogli biste Fatija da zamenite za nekog običnog delioca karata koji nosi belu majicu i crni prsluk. Međutim, ono što je njegova glavna karakteristika jeste šarena leptir-mašna koja treba da razbije monotoniju. On je uvek na dva načina nepredvidljiv: u kartama koje deli i u leptir-mašni koju bira. Pravi je uzor i po jednom i drugom pitanju.

Večeras nosi leptir-mašnu sa crvenom, belom i zelenom bojom — znate već, u prazničnom duhu. Boje se vrte oko fraktalnog šablona koji me hipnotiše. Što ga više posmatram, to se više menja, kao ona stvar u kvantnoj fizici. Gde ću naći bolje predskazanje od ovoga?

Opet brzopleto zavirujem u karte. Pošto je Orin kec herc odustao, moja šansa za uspeh je narasla. Ili sada ili nikada.

“Ulažem sve.”

I sve ih gledam kako jedan po jedan odustaju. Sem krupnog muškarca u crvenom. On strpljivo i polako gladi svoju gustu belu bradu.

“Pratim ulog”, konačno izgovara i osvrće se ka Fatiju za dozvolu da pokaže karte.

Otkrivam svoj par karata. Zajedno sa ostalim kartama na stolu, one čine tri iste.

Moja ruka se nađe suočena sa peticom i dvojkom krupnog muškarca. Kec, dvojka, trojka, četvorka i petica, njegov sled karata mu omogućuje uzimanje sveg novca na stolu.

Iznenada mi se vid zamuti i bučno šištanje mi zazvoni u ušima. Osećam kako mi krvni organi u čelu pulsiraju i vidim fleševe kako trepere i usklađuju se sa pulsiranjem. U pitanju su slike, isečci mojih nevolja. Hipoteka. Lihvari. Biznis. Moj sin. Njegovo obrazovanje. Ulozi. Računi. Preminula žena. Moja krivica. Očekivanja. Srušeni snovi. Izneverenost. Problemi. Moguća rešenja.

Dok mi se glava vrti, nakratko je spuštam da se saberem.

“Kakvo iznenađenje! Deda Mraz ponovo pobeđuje”, kaže Silverspoon. “Ne mogu više da podnesem koliko mu sreća polazi odruke. Sve mi je dosadilo. Kako bi bilo da uvedemo neke promene?”

“Da li bi se naš gost saglasio sa time?” upita Zana, učtivo se okrenuvši ka meni.

“Bojim se da je to bilo sve što mi je ostalo”, kažem i polako ustajem sa stolice.

“U ovoj sledećoj igri uzimamo uloge u drugačijoj valuti”, kaže Silverspoon. “Uvek je mnogo zabavnije kada se kladimo sa drugim stvarima, a ne sa novcem.”

“Voleo bih to. Ali ja kod sebe nemam nekakav zlatni sat i slično. A odavno sam prokockao sve što se moglo prokockati.”

“I dalje imate snove, zar ne?” pita Ora. “I dalje imate želje?”

“Njih imam napretek.”

“Onda zaigrajmo”, reče krupni muškarac u crvenom. “Fati, da li biste nam učinili tu čast?”

U mojoj sumornoj mentalnoj izmaglici, sa mogućnošću da povratim svoje gubitke, odbacujem svaku svoju sumnje. Ne samo da se protivim svojim instinktima, već i svojoj logici, pa tako idem dalje bez postavljanja najprostijeg pitanja: Šta je najgore što može da se desi? Igramo bez para. Hajde onda makar da se dobro zabavimo.

Fati počinje da meša karte. Meša i deli ih, i tu mi se posrećilo: Sedmica i dvojka. Najgora ruka u pokeru.

“Čekiram”, kaže Sneško Belić.

“Povećavam ulog sa ‘smanjenim zagađenjem’”, izusti Silverspoon.

“Vidim tvoje ‘smanjeno zagađenje’ i povećavam ulog sa ‘lakšim disanjem zimi’”, kaže Zana i dodaje: “Ne, precrtajte to. Samo ‘bolji uslovi za disanje’ i tačka.”

Jedva da raspoznajem koje su karte na stolu. Sve se smenjuje tako brzo, ali se čini kao da nema nikakvu važnost ni težinu. Prevazilazi svet karata.

“Pratim ulog”, kaže krupni muškarac u crvenom.

Red je na mene, a ja odugovlačim.

“Red je na tebe”, ponavlja Silverspoon.

“Želja, nada ili san”, pojašnjava Ora.

“Samo ti polako”, kaže Zana. “Mi ovo radimo odavno. Zaboravljamo da vama ljudima treba izvesno vreme da biste pohvatali kako i šta.”

“Odavno?”

“Pa ono, godinama, vekovima, kako god”, objašnjava Ora. “Možda od početka vremena. Ko će ga znati. Sve mi je ispreturano u glavi.”

“Sada je postalo kao neka tradicija”, reče Zana. “Svake godine nasumično pozovemo nekog smrtnika da nam se pridruži. Smatrajte to nekom vrstom organizacionog odbora, zavirivanje u ono što će uslediti u narednoj godini.”

“Pratim ulog”, naposletku izgovaram.

Fati zatim polaže još jednu ruku. Šta je to? Da li je uopšte bitno? Nije baš lako da se čovek fokusira kada sazna da igra sa bogovima i boginjama. I da se ishod ove igre, sa vama, sa smrtnikom, koristi kao uzorak za predviđanje budućnosti čovečanstva.

“Povećavam ulog sa ‘venčanjem tvoga sina’”, kaže Sneško Belić.

“Pratim ulog ‘venčanje tvoga sina’ i povećavam ulog sa ‘viznom liberalizacijom’”, kaže Ora.

Deda Mraz se trže. To je prvi znak osećanja koji sam ugledao kod njega. Sada je moj. Stalno gleda u svoje karte.

“Vidim tvoju ‘viznu liberalizaciju’ i povećavam ulog sa ‘doktorskom tezom sa počastima’”, kažem. Sad vidim kako mu se niz široko i osušeno čelo sliva nešto nalik na kap znoja.

I to traje izvesno vreme, kao što možete pretpostaviti. Mnogo nada, snova i želja, težnji. Ali, na kraju, blefiranje me ponovo izneveri. Poslednja karta je otkrivena i svi na uvid stavljamo svoje karte. To je to. Nemam više šta da izgubim. Više nema novca, a sada ni želja i težnji.

Pokupih jaknu i pognute glave zaputih se ka vratima.

“Stani”, reče Deda Mraz. “Još nešto. Oproštajni poklon.”

“Molim? Kakav poklon?”

Muškarac u crvenom odelu podiže svoju čašu sa portom od trešanja i nazdravi u mom pravcu: “Da si uvek zdrav!”

I to je bilo to. Od toga dana sam uvek bio zdrav kao dren. Dosta dugo je trajala ta čarolija, ili šta je već bilo.

Često razmišljam o tom bizarnom susretu sa moćnim prazničnim bogovima i boginjama. To je bio prvi i poslednji put da sam zaigrao sa njima. A premda sam i dalje ljut što su mi pokupili sav novac (a nije da im je bio od koristi), još sam verovao da će Fatijeve nepristrasne ruke da svima nama podele jednaku količinu nasumičnosti iz svemira. Svako malo sam primećivao Fatijevu leptir-mašnu na nekoj igri i cerekao se pomalo u sebi. Igre sa velikim ulozima su dolazile i prolazile. Ja sam dobijao i gubio. I blefirao da bih imao koristi od poslovnih prilika.

Jednom sam video nekoga ko je ličio na Sneška Belića. Mislim da me nije primetio. Proživljavao je potpuni slom u nekoj uličici iza nekog kafića. Tukao je nekog jadnika. Njegove bele rukavice bile su prekrivene krvlju i blatom. Proleće samo što nije nastupilo i sneg se brzo topio. Iz njegovog narandžastog nosa opečenog od sunca curile su guste šmrklje, dok je u besu pljuvao unaokolo.

Dečak po imenu Silverspoon postao je političar. I to vrlo uspešan. Svi ga sada poznaju. Ali ga, istovremeno, niko ne poznaje suštinski. Pretpostavljam da su državni poslovi toliko uzbudljivi da mu nikad nije dosadno.

Priča se da Zana i Ora i dalje organizuju ekskluzivnu prazničnu igru. I dalje veruju u čovečanstvo i koriste igru kao način da predvide i zaštite njegovu budućnost. Svaki put je nova lokacija, kao i novi, nasumično odabrani čovek. Pozivaju se razne mitološke figure. A neke se čak zaista i odazovu.

Što se tiče muškarca u crvenom, nikada ga više od te noći nisam video. Priča se da se preselio na sever, ali ko će ga znati. Kažu da su mu dojadili kapitalizam i konzumerizam, da je hteo da ustanovi šta mu je važno u životu, da se okrene prirodi. Svakako bih mogao da se setim nekoliko toplijih mesta u kojima bi to mogao da uradi, pritom uživajući u mohitu.

Naslovnica: Arrita Katona / K2.0.