Ono što sledi predstavlja lični iskaz o onom što se desilo između 24. marta i 1. aprila 1999. u Prištini.

Negde posle sedam uveče struja je nestala i telefon je zazvonio. Bio je to moj brat iz Londona, koji je pozvao da nam kaže da su borbeni avioni NATO poleteli iz vazdušne italijanske baze Aviano i da su se uputili ka nama. Rekao nam je ‘doviđenja’. Nismo imali pojma šta će uslediti.

Sedeći pored telefona uz svetlost sveće, moj otac se odbijao od zid napred-nazad. Nije se okretao, samo je stajao tu. Telefon je ponovo zazvonio. “Ne možemo ništa da uradimo”, rekao je. “Samo čekajte i gledajte.” Osetio sam uzrujanost u njemu koja je prostrujala kroz sobu i zabila se u moje grudi. Telefonska linija je zamrla. Nikada nećemo saznati ko je bio iza tog drugog poziva.

Naša mračna dnevna soba vrvela je od razgovora. Odrasli su nagađali o tome šta će se desiti sledeće. Kao i obično, moj školovani ujak, koji je imao enciklopedijsko znanje o avijaciji, došao nam je u posetu i zaglavio se tu s nama. Zaprepastio sam se kada je pričao o detaljima logistike borbenih aviona. Pričao nam je kako je britanski ‘Harrier Jump Jet’ bio superiorniji u odnosu na druge ratne avione zbog neverovatnih sposobnosti pri uzletanju i sletanju, te kako turski borbeni avioni lete vrlo nisko, a ako budemo imali sreće, mogli bismo da ih ugledamo.

Bio sam očaran pričama onoga što se dešavalo na nebu i u svojim mislima sam zamišljao užasavajuće scenarije. “Šta ako.” Šta ako nas bombarduju? Šta ako nas srpske paravojne snage masakriraju? Šta ako nas ubiju? Šta ako… BAM. Tada sam prvi put doživeo ono što sam nazvao ‘Strepnja iz Gran prija’ (Grand Prix Anxiety), iznenadni strah koji je ušao u moje telo, prožeo moje misli, podstakao moje strahove i podjednako brzo me ostavio na miru da bi se vratio nekoliko sekundi kasnije, uradivši sve iznova.

Marta 24, 1999, bio sam mali i mršavi dvanaestogodišnjak, sa glasom miša. Brinuo sam se o tome kada ću da uradim domaći zadatak. Bojao sam se da ću završiti u planinama poput izbeglica iz okolnih sela. Pa sam radio ono što sam mislio da treba. Obukao sam tri para pantalona, desetak majica, tri para čarapa i otišao da sednem pored šporeta na drva.

Ubrzo sam se ugrejao. Osećao sam preveliku sramotu da bih rekao majci da sam obukao sve iz garderobera u slučaju da me izgrdi što sam obukao odeću ‘za Bajram’ ispod tri majice, vunene odežde, džempera i duksa. Više o ovome kasnije.

Odrastanje u Prištini bilo je zabavno. Moja najdraža sećanja potiču iz vrelih letnjih dana kada se život kretao tempom kornjače i iz tišine koja se stvara sredinom leta, koja se spušta na naš komšiluk, a koju je mogao da prekine samo moj komšija ukucavajući eksere u zidove svoje kuće koja je večito bila u izgradnji. Svaki komšiluk je imao jednog takvog komšiju.

Imali smo tipa sa čekićem, ulica mog druga imala je tipa sa sekirom koji je cepao drva, cep po cep, kao i tipa sa brusilicom. Život je bio jednostavan, ja sam bio srećan. Ipak, sve se to promenilo kada su me braća upoznala sa Ademom Jašarijem (Jashari).

Jedne zimske večeri 1998, šaltali smo nemačke satelitske TV kanale pre odlaska na počinak. ProSieben, VOX, RTL, Dojče vele (Deutsche Welle), vesti iz desetina zemalja, a onda je počelo da se priča o Kosovu. Moja dva brata i ja utihnuli smo kada smo čuli da je neko izustio nešto kao “Kozovo”, a zatim “das ist Adem Jashari”, prikazujući bradatog muškarca u pohabanoj odeći, koji nosi AK-47 i ulazi u albansku Odu.

Moja braća su bila ushićena. Nikada ranije nisam bio video nekoga sa Kosova ko nosi AK-47, nisam imao pojma ko je ovaj muškarac, izgledao je okamenjeno, imao je silan pogled, tamnu bradu i dugu kosu koja je učinila da izgleda da je dosta toga u životu proživeo. Izgledao je baš kao “babaroga”, izmišljeno čudovište za koje sam verovao da živi iza moje kuće.

Kada se segment vesti završio, upitao sam svoju braću ko je taj čovek. Oni su mi rekli da je on član Oslobodilačke vojske Kosova i da dolazi to veče da spava ispod mog kreveta. Nasmejao sam se da ne bi mislili da se plašim, ali sam u sebi pomišljao, “bože dragi, bože dragi! Babaroga zna da postojim. Dođavola! Dođavola! Dođavola!”

Otvorenih očiju, čekao sam ga te večeri. Nije došao.

Ali rat jeste.

Nije došao onako kako sam ga očekivao. Zamišljao sam helikoptere, poput vožnje u “Apokalipsi sada” (Apocalypse Now), sa teškom artiljerijom u pozadini. Situacija je bila upravo suprotna. Rat je došao podeljen u pet scena sa trunkama koje su se raščišćavale.

Prva scena

Mart 31, 1999. Bio sam na kućnom tremu kada sam primetio muškarca kako preskače dvorišnu ogradu mog ujaka. Okrenuo se da pomogne još dvojici da preskoče ogradu. Nosili su maske i vojničku odeću. Svako od njih nosio je četiri ili pet malih, belih ručnih bombi na svojim leđima, a za pojasom su imali duge švajcarske vojne noževe. Izgledali su kao neka paravojna jedinica.

Kretali su se brzo i uputili su se ka mojoj kući. U međuvremenu, moja majka je boravila unutra, pokušavajući da ugrabi popodnevnu dremku. Iznenada sam čuo brata kako me doziva. “Dođi, dođi, brzo, brzo, brzo.”

Sledeće čega se sećam jeste da smo trčali.

Druga scena

Nalazio sam se na zadnjem sedištu očevog automobila, Opel Askone 1.6D. Moj brat je sedeo pored mene, moj otac je vozio uzanim putem dok je razgovarao sa mojom majkom koja je sedela na suvozačevom sedištu, pričajući o prelasku granice. Delić sekunde kasnije, on je uzviknuo: “SAGNITE SE, SAGNITE SE!”

Čuli smo hice koji prožimaju kola, zvuk je nailazio u po tri navrata, kao da je neko baš glasno povlačio svoj rajsferšlus — zip, zip, zip. Momci sa maskama su zasad promašili, možda su to bili pucnji upozorenja. Posle toga smo napustili kola i pridružili se masi ljudi peške. Mora da sam se negde posle toga onesvestio.

“Sve što imaš, pare, dokumenti, nakit, ostavi ovde”, uzvikao je mladi srpski paramilitarac sa vrha nečega što je izgledalo kao tenk T-72. Pored njega je stojao policijski pincgauer. Još trojica plaćenika držali su crne kese za smeće, lišavajući sve ljude njihovih identiteta i dragocenosti koje su imali.

U blizini punkta, formirali smo uredni red od po pet ljudi i hodali po liniji. Tišina je bila jeziva. Niko nije gledao nagore. Nikada ranije na Balkanu nisam video tako miran i uredan red.

Treća scena

Prošli smo pored prištinskog memorijala posvećenog partizanima iz Drugog svetskog rata — poznatog kao “spomenik”. Glasina se pronela kroz masu. Verovatno je počela tako što je neko na vrhu kinuo, a dok je vest o tome stigla do mene, pretvorila se u izvesnost da nas vode na državni stadion, gde će nas masakrirati, po srebreničkom principu.

Vratila se moja strepnja iz Monte Karlovog Gran prija. Mišići su počeli da mi se uvrću na način koji do tada nisam doživeo.

Glasina je već podivljala kada su se, čim smo umarširali pored “spomenika”, mala drvena vrata otvorila u kući s leve strane, gde me je neka ruka zgrabila. Bila je to stara dama, čija je kosa bila slična onoj koju nosi Babaroga. Zaustavila me je na mojoj stazi, i dalje držeći me za ruku, ne gledajući me, već moleći moga oca očajničkim, cvilećim tonom koji se graniči sa suzama.

Mora da se prehladila od kijanja sa vrha kolone. “Ostavi svog sina sa mnom, premali je da bi ga klali. Ja ču ga čuvati”, zamolila ga je. Moj otac me je jako gurnuo u leđa. “Ostaćemo zajedno, bez obzira na sve”, kazao joj je.

Kretali smo se napred, pored kompleksa Dora, gde smo slušali “Niko nikog ne voli” kako odzvanja iz zvučnika u stanovima iznad nas. Zatim smo čuli odjek na srpskom, nisam ga razumeo, ali sam znao da nije ništa prijateljski raspoloženo, a u pratnji trunčica izbeljivača ili kiseline odozgo. I dalje smo marširali, i dalje uredno, i dalje gledajući u pod.

Treća scena — presek

Uraaa! Zajednički strah među svima nama — strah od toga da ćemo napraviti poslednje korake pre suočavanja sa sudbinom — nije se materijalizovao. Kretali smo se ka železničkoj stanici, a ne prema stadionu. Pomalo sam se opustio.

U tom trenutku sam se prisetio da sam nosio dva sloja pantalona i majica na bratele, od kojih mi je jednu poslao brat iz Švedske, a koja mi svakako nije bila taman. Slao mi je odeću koja mi je bila velika, ali je moja mama insistirala na tome da ih nosim i da pokažem malo poštovanja, bolje bi mi bilo! Dvaput na Bajram — Ramazanski bajram — viđali biste mršavog dečaka kako lebdi u svojoj ogromnoj zapadnjačkoj odeći. Dopadao mi se taj visoki i mršavi stil.

Četvrta scena

Bilo je ushićenja i nesigurnosti kada se uredni red pridružio masi ispred prištinske železničke stanice. Ljudi se hodali unaokolo, pokušavajući da saznaju šta se dešava. Kola su pristizala na stanični parking za automobile i glasine su se ponovo pronele. Moj otac je odlučio da ćemo sačekati i da nećemo da se ukrcamo ni u kola ni u voz. Pomerili smo se na platformu na kojoj je čekao voz Jugoslovenskih željeznica, kada je koprcajuća masa pokušavala da se ukrca.

Masa je bila užasnuta kada je mlada žena — koja je uspela da uđe kroz prozor — posegnula svojim dugim, mršavim rukama, trudivši se da nešto dohvati, nekoga. Kako je voz počeo da se kreće, ona je čupala svoju kosu i sumanuto mahala svojim rukama, vičući sve vreme. Beba, čvrsto zamotana u naramak, uzdigla se na rukama koje su je nosile iznad mase. Ipak, voz se odmicao, njene ruke su i dalje mahale i beba je ostala sa nama na stanici.

Ostatak mase raspršio se duž železničke šine; videlo se koliko je ljudi tu bilo. Srpski snajperisti su pucali po nama iz kuća iznad nas, u komšiluku Dragodan, koji se sada zove Arberi. Mislim da nikoga nisu pogodili.

Pronašli smo prostor na šini, gde smo i seli. Mora da je cela Priština bila tu prisutna. Video sam tipa koji mi je prodao prvi Tetris. Moj nastavnik albanskog jezika bio je prisutan, njegova žena i drugi nastavnik. Moji rođaci, daleki, oni koje sam upoznao na svadbama bili su tu. Celi grad i okolna mesta sjatili su se tu.

A tu je bio i muškarac železničar, Albanac, i dalje na smeni, i dalje u poslu. Nosio je mornaričku plavu uniformu i živopisni crveni šešir. Nakon što je video da je voz otišao, on je ponovo namestio trake pre nego što se vratio u biletarnicu — na šalter, kako smo ga nekad zvali. On se naljutio nekih osam sati kasnije, kada se mrak sa uštipom hladnoće spustio na platformu. Ljudi su besciljno hodali gore-dole da bi odagnali jezu.

Neko je saznao da ne samo da prištinska železnička stanica ima da se pohvali šefom stanice Albancem, već i velikim zalihama stiropora koje se nalaze u napuštenom skladištu. Blokovi stiropora uskoro su počeli da izleću iz slomljene kapije. Svi su uzeli pomalo za sebe. Moja mama me je ogrnula njime i ja sam svoju glavu stavio u njeno krilo, dok mi je telo bilo opruženo duž drvenog železničkog praga. Igrao sam se kamenjem između traka dok nisam zaspao.

Peta scena

Otvorio sam oči usred tame i zločina; nisam sanjao. Zaspao sam na železničkoj šini ispod stiropora, dok su moja majka i polovina stanovnika grada spavali pored mene. Svi su izbezumljeno trčali unaokolo, poskočivši na platformu, vičući na druge da se sklone sa šina.

Nedaleko sam ugledao belo svetlo koje je bilo sve krupnije. Pomama nije prestala kada je voz stigao. Železničar Albanac je bio prisutan, a ja sam osetio hladnoću i zadrhtao sam. Neko me je zgrabio otpozadi, podigavši me i strpavši u voz kroz prozor.

Glavom sam pao na sedište. Ustao sam uspravno i seo tu. Kabina voza imala je tri sedišta okrenuta u jednom pravcu i još tri u suprotnom. Bilo je toplo i jedva da je bilo osvetljenja sem nekog mutnog depresivnog svetla. Imao sam dovoljno vremena da porazmislim o tome da je to bio prvi put da sam se našao u vozu pre nego što ljudi navale iz hodnika, sa prozora.

Sklonio sam se sa mesta pored prolaza na mesto u sredini, zatim na mesto pored prozora, kada su me neke ruke ponovo ščepale, nakon čega sam se našao na polici za prtljag, gde nisam imao ništa drugo da radim nego da ostanem tu. Odatle sam gledao haos u kom ljudi traže svoje voljene. Video sam svoje susede i svog ujaka, ali ne i roditelje ili braću.

Gran pri se vratio iz svog trkačkoga kruga i ja sam počeo da vrištim “Gde mi je tata? Je l’ mi neko video tatu?” Zatim je moj ujak odgovorio. “Tvoj tata je jedan vagon ispod, svi smo u vozu”, rekao je. “Znaju da si tu. Drži se.”

Peta scena — presek

Voz je na kraju napustio železničku stanicu, krećući se sporo. Slabo osvetljena kabina je postala mračna, ljudi su utihnuli i samo se mogao čuti poneki šum. Sa police za prtljag slušao sam svaki zvuk i gledao mračna lica ispod mene kako bivaju osvetljena s vremena na vreme od blagog narandžastog sjaja koji potiče od zapaljenih sela pored kojih je naš voz prolazio. Voz se nekoliko puta zaustavljao bez upozorenja i ja sam se bojao da će ljudi sa maskama doći po nas. Ipak, voz je nastavio da se kreće.

Prvoga aprila 1999. pristigli smo u Blace, na makedonskoj granici. Tada sam prvi put napustio Kosovo kao građanin, otisnuvši se na prisilno putovanje za koje sam kasnije saznao da ima svoje ime.

Etničko čišćenje.

Prikaz: K2.0.