„Marks je bio dobar Engelsu, a ne Anđelima“, rekao je katolički sveštenik, dr Don Ljuš Đerđi, u jednom nedavnom intervjuu. Ili barem mislim da je to rekao, mada, bilo kako bilo – to je bila briljantna izjava. Taj sveštenik mi je stavio do znanja nešto što mnogi od nas vide: činjenicu da je u poslekomunističkom periodu Kosova – religija dobro, da je živa i zdrava.

Prisustvujte nekoj od molitava na ulicama Vučitrna na petak, budite u prepunim katedralama za vreme misa u Đakovici na nedelju, ili na radosnim okupljanjima Protestantske zajednice na Uskrs u Prištini, pa vam se onda može oprostiti što ste mislili da se Kosovo nalazi na zemljištu koje se smatra sekularnom državom.

Međutim, postoji krupna stvar o kojoj niko ne govori: broj ljudi koji praktikuju srpsko pravoslavlje se značajno umanjio, usled njihovog bega i sporog povratka na Kosovo. U nekim mestima se nit zaista izgubila: pravoslavna crkva u Prištini ne funkcioniše, crkva u Gnjilanu, iako sređena, izgleda umorno. Ipak, uprkos tome, posvećeni monasi, sveštenici i obični ljudi praktikuju svoje obrede sa vitalnošću i posvećenošću koji prevazilaze „krst koji nose“. Na verske praznike u Prizrenu ili Gračanici, vernici se pojavljuju u brojevima koji ispunjavaju svečanosti – osećajem dostojanstva.

Da ostavimo po strani tu malo pre pomenutu krupnu stvar, daleko je od pronalaženja način merenja menjanja stavova prema religiji. Prvo su vam potrebni pouzdani istorijski podaci, a u njima se kriju laži, proklete laži, i statistike; podaci su nepotpuni ili oštećeni.

Kao drugo, morate podrobno da razmislite o metodologiji uzimanja podataka. Pitanja bi trebalo ovako da izgledaju: Da li identifikacija sa određenom religijom podrazumeva praktikovanje iste? Da li je čovek hrišćanin ako slavi Božić? Ili, da li neko ko odlazi u crkvu ili džamiju to radi iz verskih ubeđenja? Na ova pitanja je nemoguće dati odgovor pre podrobnog promišljanja i domišljatog istraživanja. Prema tome, veći deo savremenih studija izbegava komplikacije. Oni ignorišu praksu i samo se usredsređuju na identifikaciju.

Laži, proklete laži i… i razlozi za iste

Često pominjan popis iz 2011, koji su Srbi bojkotovali, otkriva da na Kosovu živi 95 odsto muslimana, a odmah iza je hrišćanska manjina od 2,2 odsto i 0,16 odsto se izjasnilo kao „drugo“ ili „nikakva verska pripadnost“. Popis, međutim, nije imao stavku „protestant“, ili stavku za različite sufijske sekte. (Prigovor Ustavnom sudu je uložila KPEC – Kosovska protestantska evangelistička crkva, a isti je odbijen.) Kritičari su naveli da su popisivači u određenim trenucima automatski upisivali „Islam“ za neke osobe, a da prethodno nisu tražili eksplicitan odgovor ili su pak ignorisali verbalne prigovore popisane osobe.

Čini se da u budućnosti neće biti značajnih promena u demografiji. Podaci WIN-a/Galupa od aprila ove godine, predviđaju sledeće za 2050. godinu na Kosovu: 95,2 odsto muslimana, 4,7 odsto hrišćana, 0,4 odsto Jevreja, 0,5 odsto onih koji nisu vezani ni za jednu religiju.

Sve metode pravljenja pitanja i sakupljanja podataka mogu biti opravdano kritikovane. Prema tome, u pokušaju da se učini malo, izuzetno nenaučno objašnjenje, ovog puta obuhvativši pravoslavne Srbe, sufijske muslimane, i protestante, pitanje koje sledi je postavljeno ljudima iz verskih zajednica na Kosovu: Koliko se ljudi identifikuje da je deo vaše zajednice?

Kada smo sastavili odgovore, došli smo do ovakve slike verske identifikacije na Kosovu:

Usmeni podaci su strogo nenaučni i trebalo bi ih čitati na kritičan način [pisac ni nema nameru da se pretvara da je drugačije]. Možda postoji prirodna tendencija zajednica da precenjuju to koliko ih ima. Tabela sa nepotpunim odgovorima – bilo je nekoliko praznina u datim odgovorima – je dostupna ovde. Podaci o Bektašima nisu utvrđeni. Populacija uzeta u obzir je 1,85 miliona.

Usled nedostataka odgovora iz muslimanskog stanovništva, oni koji su preostali – nakon primene brojeva koje su dale ostale verske zajednice – su uvršteni kao muslimani.

Znamo da se većina ljudi na Kosovu izjašnjava kao muslimani, ali koliko ljudi praktikuju svoju veru i u kojoj meri – je misterija. Katoličkom biskupu pod imenom Dode Đerđi se pripisuju sledeće reči: „Samo 10 odsto građana Kosova praktikuje svoju muslimansku veru; ostali su sekularni građani“, ali niko ne može zasigurno to da zna.

Kako bismo saznali da li Kosovo postaje religioznije, istorijski podaci su potrebni da bismo izmerili promene. I tu odmah nastaju začkoljice, jer ne postoje pouzdani podaci iz jugoslovenskog perioda. Možda je i bolje da ostavimo neka pitanja bez odgovora, nego da dajemo nepouzdane odgovore – i da očekujemo preciznije podatke u budućnosti. Možda će sledećeg puta popis da precizno obuhvati verske manjine, ateiste i agnostike. Možda će dugoočekivani amandmani Zakona o slobodi veroispovesti zahtevati od pojedinaca iz verskih zajednica da se prijave, preispitaju i tako stvore više transparentnosti. Sve do tog trenutka ćemo dosadašnje podatke gledati u mraku.

Oživljavanje religije?

Ukoliko po strani ostavimo probleme povezane sa statistikom, na osnovu posmatranja i usmene reči, možemo da pretpostavimo da je posle rata postojao rast u protestantskoj, katoličkoj i muslimanskoj zajednici. Ali, zašto je to tako?

Humanitarne nevladine organizacije i humanitarne grupe su došle na Kosovo posle rata, i to iz svih ćoškova religija širom sveta. Danas se dosta priča o stranim fondovima koji dolaze za islamsku zajednicu, ali je podjednako istinito reći da sve verske zajednice imaju koristi od stranih fondova, strane pomoći i stranih ulaganja, uključujući tu i podršku albanske dijaspore.

Ljuljzim Šehu, iz sufijske Unije kosovskih tarikata, ističe da je posleratni period bio šansa za oživljavanje religija: „Nakon sukoba 1999, religioznost je dobila potpunu afirmaciju. Kosovo je postalo otvoreno za sve uticaje. Novac je dolazio sa svih strana… latentni, intimni, i ispoljavani verski identitet je postao vidljiviji, a kasnije i prisutniji.“

U sukobima se postavljaju velika pitanja života i smrti, premda preživljavanje zapoveda da se ona ne smeju formalizovati u obliku duhovne prakse sve dok se mir ne povrati. Kada se mir – definisan kao odsustvo rata – vratio na Kosovo – vratio se sa osećanjem novih početaka. Prostor za nova istraživanja religije se otvorio u društvu manje ograničenom komunističkim stavovima.

U intervjuu sa studentom doktorskih studija i analitičarem, Arberom Fetiuom, bivšim članom ICRD-a (Međunarodnog centra za religiju i diplomatiju), on je kazao da je komunistički period trajao do 1985. te da istraživanja pokazuju da se „proces sekularizacije dešavao u vreme komunizma a da se desekularizacija odvijala posle toga“.

Fetiu je primetio oživljavanje religije u mnogim zajednicama, ali je posebno opazio povećano praktikovanje vere u muslimanskoj zajednici: „Post u mesecu Ramazanu se održava upečatljivije nakon rata i to je fenomen koji je u porastu“, on je rekao, dodajući da „literatura neometano cirkuliše a Internet je takođe važno uticao.“

Šehu se slaže s njim: „Priliv štampanog materijala o religijskim pitanjima i generalni porast informacija u eri interneta na posleratnom Kosovu – doveo je do porasta verskog shvatanja, ali je došlo do rasta i u problematičnim doktrinama“, napisao je on u imejlu.

Uzgredno, u nedavnom izveštaju Kosovskog centra za bezbednosne studije piše da strani uticaj nije bio centralni uzrok koji je uvlačio ljude u ekstremističke vrste nasilja u Siriji. Iako se razlozi radikalizacije preklapaju sa onima koji podrazumevaju povećanu versku praksu, oni se i ideološki razlikuju: čovek može da bude verski konzervativan a da istovremeno svesrdno odbija ekstremizam bilo koje vrste. Brada ne čini da čovek izgleda čudno, u bilo kojoj veroispovesti, iako to zaista jeste najčešća zabluda.

Često se plasira argument da, tamo gde je vlada bila neuspešna, religija se proširila. Prošlogodišnja anketa Instituta RIINVEST pokazuje da ljudi imaju mnogo više poverenja u verske institucije nego u vladu, javnu administraciju ili političke partije. Neuspesi u upravljanju, i „gledanje kroz prste“ koje su sprovodile posleratne međunarodne institucije – je nešto što je takođe doprinelo širenju religije.

Drugi činioci koji doprinose oživljavanju religije obuhvataju zapažanje da verske grupe često imaju najviše stope rađanja, možda zbog moralnog naglaska na porodični život. Iako nije reč o isključivo katoličkoj tradiciji, Don Ljuš Đerđi primećuje stalni rast u svojoj zajednici, u kojoj su stope rađanja 20% iznad stope mortaliteta. Međutim, on dodaje i da „nezaposlenost… [i] finansijska nesigurnost teraju naše mlade da emigriraju na Zapad. To uzrokuje stalno uklanjanje mladih porodica“. One koji pate od socijalne isključenosti, nezaposlenosti i siromaštva, možda privlači osećaj pripadnosti i svrhe koju verski život nudi.

Istovremeno uzdizanje sekularne države pored ponovnog pojavljivanja vere se ponekada manifestuje pričom o „panici morala“. Kao da je veće prisustvo religije nespojivo sa sekularnom državom. Ali, u intervjuu za Interfejt Kosovo, profesor Miroslav Volf, sa Univerziteta u Jejlu, optimistično tvrdi da religija i sekularna država mogu da koegzistiraju: „I jedno i drugo mogu da doprinesu nečemu i obe strane su ravnopravne u debatama o budućnosti.“

Kao i druge bivše komunističke zemlje, ovo koegzistiranje je kosovska priča. A kada se svi uticaji na ovu zemlju uzmu u obzir: od pada komunizma, do posleratnog humanitarizma, do dostupnosti informacija i tekućih društvenih promena, Arber Fetiu donosi jednostavan zaključak: „Da, postoji oživljavanje vere ili njen povratak i povratak verskih praksi na Kosovu.“ Kad bi samo postojali ispravni podaci koji bi sve to podupreli.K

Fotografije: Atdhe Mulla & Petrit Rrahmani.