Ljend (Lend) Mustafa je počeo da donira krv kada je postao punoletan. Po mišljenju ovog dvadesettrogodišnjaka, koji radi kao projektni koordinator za CEL Kosovo, to predstavlja vrlo važan oblik građanskog angažmana.

Krv je redovno nastavio da donira sve dok jednog dana 2018. godine nije došao u kontakt sa mobilnom jedinicom Narodnog centra za transfuziju krvi Kosova (NCTKK) na Bulevaru Majke Tereze u centru Prištine.

Kada im je prišao da donira krv, kao što je to i ranije radio, Ljend se priseća da su mu dali formular i zatražili od njega da ga pažljivo pročita. Na kraju formulara je video šokantan segment, u kom se navodi sledeće: “Ne možete da donirate krv ako ste imali seksualne odnose sa osobama istog pola.”

Kada je tražio pojašnjenje ove rečenice, kaže da je jedna medicinska sestra ukratko odgovorila ovako: “Zbog HIV-a.” Dvostruko se iznenadio kada je u drugoj rečenici istog formulara pročitao da ne možete da donirate krv ako ste pozitivni na HIV ili imate neku drugu polno prenosivu bolest.

Upitnik koji trenutno koristi NCTKK potencijalnim donorima postavlja pitanje o tome da li su “imali intimne odnose sa osobama istog pola”.

Ljend kaže da je pokušao da objasni da se redovno testira na HIV i da je test uvek bio negativan, ali da su njegova pitanja naglo prekinuli rečima “mi ionako nismo odgovorni za ovaj formular” — i zabranili mu da donira krv.

Opisujući razgovor sa medicinskom sestrom, Ljend se priseća da se ona uopšte nije prijatno ophodila i kako kako je “samo pokušavala da me se otarasi i delovala je pomalo zabrinuto, iako nisam razumeo zašto”.

Službena zbrka

Politike koje se odnose na doniranje krvi predmet su uzavrelih rasprava koje se već godinama vode u zemljama širom sveta. To je zato što su ljudi zabrinuti zbog mogućnosti inficiranja pacijenata bolestima koje se prenose krvlju, posebno HIV-om — što se zbilo pre oko 40 godina, ali je ostavilo neizbrisiv trag u javnosti i u glavama zdravstvenih radnika koji se bave transfuzijom krvi.

Zakonodavci imaju nedoumicu kada je u pitanju sigurno snabdevanje krvlju — nužnost u bolnicama u kojima se operišu životno ugroženi pacijenti — jer istovremeno mora da se pruži jednaka šansa svima koji krv žele da doniraju. To je tako da bi se izbalansiralo između kvaliteta i kvantiteta u zalihama krvi — što su dve presudne stavke za zdravlje pacijenata.

Da bi pokušali to da ostvare, zakonodavci razrađuju politike skrininga, ali laicima nije uvek lako da razumeju razloge koji se kriju iza svake politike. Ljend kaže da je zato postavio brojna pitanja medicinskom osoblju zaduženom za njegov skrining i razočarao se jer nije dobio jasan odgovor, ponajviše zato što smatra da “svi imamo pravo da budemo informisani”.

U nadi da ćemo dobiti odgovore koji nisu pruženi Ljendu, kontaktirali smo sa NCTKK-om da bi nam objasnili detalje upitnika koji se popunjava pre doniranja krvi, a radi utvrđivanja zdravstvenog stanja kosovskih donora. Pored toga, kod njih smo se raspitali o vrstama lečenja za potrebe kvir zajednice.

Međutim, izuzetno smo se iznenadili kada smo iz pomenutog centra dobili neprecizne, obmanjujuće i zbunjujuće izjave.

Kao prvo, iz centra su branili svoje politike skrininga pukim navođenjem skraćenice “MSM” (muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima). To nije redak slučaj u politikama koje uređuju oblast skrininga pre davanja krvi, i to u mnogim zemljama sveta.

Problem je u tome što kosovski upitnik za potrebe provere zdravstvenog stanja od doniranja trajno izopštava muškarce i žene koji su imali homoseksualne odnose. Zato se javlja diskrepanca između onoga što iz NCTKK-a kažu da im je politika skrininga i onoga što se sprovodi u praksi.

Iako nije nemoguć, prenos HIV-a sa žene na ženu tokom seksualnog odnosa izuzetno je retka pojava i nijedna objektivna procena rizika ne bi mogla da opravda uvođenje posebnih politika za ovu kategoriju donora. Pošto se čini da centar u svom odgovoru priznaje takvo stanje stvari, on hitno treba da preduzme korake i izmeni svoj upitnik za potrebe skrininga.

Iz NCTKK-a tvrde da su “svi kriterijumi i standardi ustanovljeni u skladu sa zakonima i Ustavom Kosova i da oni ni na koji način ne krše osnovna prava određenih pojedinaca”.

Glavni zakon u ovoj sferi jeste Zakon o krvi i krvnim komponentama, koji je stupio na snagu avgusta 2018. i utvrđuje da su kriterijumi za prijem, privremenu ili trajnu zabranu davanja krvi uređeni podzakonskim aktom koji će se objaviti u roku od šest meseci od dana usvajanja zakona. Međutim, do dana današnjeg je ovaj podzakonski akt nemoguće pronaći na internetu.

Time se dovodi u pitanje zakonitost efikasne zabrane nametnute svima koji su imali seksualne odnose sa istopolnim osobama, ali i celokupnog sistema za davanje krvi na Kosovu.

Od Ministarstva zdravlja smo zatražili pojašnjenje o ovom podzakonskom aktu i o tome da li on postoji, ali do trenutka objavljivanja ovog članka odgovor nismo dobili. Postoji velika verovatnoća da je ova neusklađenost — između onih kojima bi NCTKK zabranio da daju krv (MSM) i onih kojima se, na osnovu upitnika za proveru zdravstvenog stanja, zaista zabranjuje da budu davaoci krvi (sve kvir osobe) — u stvari rezultat ove pravne nesigurnosti.

Šta se podrazumeva pod ‘visokorizičnim’?

Srž odgovora iz centra za doniranje krvi treba da nas zabrine, jer on nije oličenje pravilnog shvatanja raznih međunarodnih zakona i politika.

U tom smislu, NCTKK delimično opravdava svoje politike upućujući na Direktivu 2004/33 Evropske komisije — na zakon koji, kao što to primećuje advokatica aktivna u sferi ljudskih prava, Rina Kika, “nije primenjiv na Kosovu i ne obavezuje kosovske institucije”.

Međutim, čak i da jeste primenjiv, on je pogrešno shvaćen ili se pogrešno sprovodi. U navedenoj direktivi se navodi da bi trajno trebalo zabraniti doniranje krvi osobama čija je seksualna aktivnost visokorizična u smislu dobijanja ozbiljnih zaraznih bolesti koje se mogu preneti krvlju.

Zatim potvrđuju da, “kao većina centara za transfuziju u razvijenim zemljama sveta”, NCTKK trajno isključuje osobe koje pripadaju raznim kategorijama, kao što su oni koji su se prostituisali, oni koji su plaćali za seks i “muškarci koji su imali seksualni kontakt sa drugim muškarcima (MSM)”.

Po mišljenju NCTKK-a, svaka kategorija “je visokorizična u smislu prisustva zaraznih agensa u svojoj krvi, što je medicinska zajednica naučno i statistički dokumentovala”.

Kao prvo, netačno je reći da većina razvijenih zemalja ne dozvoljava osobama iz kategorije MSM da donira krv, jer je većina uvela politiku privremenog odgađanja koja podrazumeva definisani period vremena koji treba da prođe između poslednjeg seksualnog odnosa i ispunjavanja kriterijuma za doniranje krvi.  

Međutim, ovde je kod NCTKK-a problematična upotreba izraza “visokorizičan”.

Direktiva Evropske komisije, koju NCTKK citira, odnosi se na razliku u stepenu rizika. Iako bi pojedincima za koje se proceni da su “rizični” trebalo dozvoliti da krv doniraju tek nakon određenog vremenskog perioda, onima za koje se smatra da su “visokorizični” treba trajno zabraniti da daju krv.

Kada su u pitanju pojedinci koji imaju visoki rizik od infekcije zaraznim bolestima koje se prenose krvlju, a zbog svog seksualnog ponašanja, pomenuta direktiva ne nabraja tačno koje su to kategorije osoba ili seksualnih ponašanja koji potpadaju pod ovu definiciju. Procenjivanje ove vrste ostavlja se državnim vlastima koje treba ovu politiku da sprovode na osnovu specifičnih epidemioloških podataka svake zemlje, a nakon procene rizika.

Prema američkoj Upravi za hranu i lekove (Food and Drug Administration, FDA), NCTKK tvrdi da muškarci koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima predstavljaju kategoriju stanovništva koje je u najvećem riziku od zaraze HIV-om — takvo ponašanje ih automatski svrstava u “visokorizičnu” kategoriju i opravdava trajno odgađanje (to jest, zabranu) davanja krvi.

Ono što centar ne spominje, pak, jesu informacije po kojima je Kosovo jedinstveno. Tako podaci iz UNAIDS-a govore da je “epidemija HIV-a [na Kosovu] najmanja, u pogledu registrovanih slučajeva, u evropskom regionu, kao i jedna od najmanjih u svetu”.

Povrh toga, NCTKK netačno tvrdi da “Sjedinjene Države i Kanada trajno lišavaju pripadnike kategorije MSM mogućnosti da dobrovoljno daju krv”. Umesto toga, FDA je nedavno izdala smernice u kojima se preporučuje privremeno, tromesečno odgađanje davanja krvi za osobe iz kategorije MSM. Kanada je istovetnu politiku usvojila 2019. godine.

Ravnoteža, a ne takmičenje

Opravdavajući izopštenje jedne cele kategorije društva, to jest MSM-a, iz NCTKK-a tvrde da “primenjuju princip primum non nocere (prvo, ne škoditi)” i da su “posvećeni tome da pacijenti koji dobijaju krv jedino imaju zdravstvenu korist od toga, a ne štetu ili ozbiljnu bolest”.

Drugim rečima, oni sugerišu da princip neškodljivosti (to jest, primum non nocere) podrazumeva zabranu muškarcima koji imaju seks sa drugim istopolnim osobama da doniraju krv.

Od presudnog je značaja da razumemo ovaj argument, jer je to, najčešće, glavni razlog za doživotnu zabranu doniranja krvi licima iz kategorije MSM.

Sud pravde Evropske unije (SPEU) dalje razrađuje ovu tematiku. U takozvanom “slučaju Leže” (Léger), kada je Francuz doveo u pitanje praksu stalnog odgađanja davanja krvi koja se u Francuskoj odnosi na gej muškarce, pomenuti sud je nametnuo ograničenja državnim vlastima koja se odnose na restrikcije doniranja krvi, a u skladu sa gorepomenutom direktivom EU.

Sud je primetio da ova ograničenja moraju, što je očigledno, da maksimizuju bezbednost primalaca krvi — to jest, u pitanju je naš princip primum non nocere. Međutim, navodi se i da se u potpunosti moraju ispoštovati principi nediskriminacije i proporcionalnosti.

Prostije rečeno, iako su ograničenja prilikom doniranja krvi nužna, ona ne mogu biti proizvoljna.

Usklađenost sa principom nediskriminacije podrazumeva da se ta ograničenja moraju zasnivati na stanju u pojedinačnim zemljama i pouzdanim naučnim podacima, a kako ograničenja u doniranju krvi ne bi nekoga proizvoljno stavila u povlašćen položaj ili diskriminisala potencijalne donatore zbog nečega što nema veze sa naučnim dokazima.

Usklađenost sa principom proporcionalnosti podrazumeva što ograničeniji karakter ovih restrikcija: ako dve potencijalne politike poseduju sličan stepen rizika, prednost će se dati onoj sa manjim ograničenjima.

Baš kao sama direktiva EU, navedena sudska odluka, tehnički gledano, nije primenjiva na kosovske zakone, ali je korisno da naglasimo da su principi nediskriminacije i proporcionalnosti daleko od toga da su međusobno isključivi.

U stvari, poštovanjem principa proporcionalnosti i nediskriminacije može se ostvariti pozitivan uticaj na pravo na zdravlje.

Upotrebićemo hipotetički primer.

Na Kosovu, kao u mnogim drugim državama, postoji veća verovatnoća da će muškarci da dobiju pozitivan test na HIV. Hipotetički gledano, uvođenje zabrane svim muškarcima da doniraju krv bi, prema tome, proizvelo manju statističku mogućnost da se primaoci krvi zaraze HIV-om.

Ipak, nijedan organ vlasti zadužen za transfuziju krvi nije usvojio takvu zabranu, jer im je jasno da bi se tako prema različitim pojedincima — muškarcima pozitivno testiranim na HIV i onima koji nisu pozitivni na HIV — ophodili na identičan način. Time bi se osporilo pravo na zdravlje primalaca krvi, jer bi se tako dodatno umanjile već oskudne zalihe.

Ono što se odnosi na sve muškarce takođe se odnosi na muškarce koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima.

Napredak u nauci i veće znanje

Reagujući na slučaj Leže, tadašnji francuski ministar zdravlja je priznao da “danas niko ne može da spori da se ova trajna zabrana shvata kao pretpostavka [HIV] seropozitivnosti homoseksualaca”. Svesne ovih tendecija, francuske vlasti su ukinule trajnu zabranu ranije nametnutu muškarcima koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima.

Pretpostavka da je pozitivnost na HIV povezana sa seksualnom orijentacijom, a ne određenim seksualnim praksama, nije neuobičajena. Ovo uverenje vuče korene iz prošlosti i seže sve do prvih epidemija side — inicijalno poznate kao “Imunodeficijencija kod homoseksualaca” (Gay Related Immune Deficiency, GRID).

U sedamdesetim i osamdesetih godinama, kada se malo šta znalo o HIV-u i o tome kako da se protiv njega borimo, države su uvodile razne politike skrininga zasnovane na tome da li su donori bili homoseksualci ili heteroseksualci. To je rezultat “skandala sa zaraženom krvi”, kada su hiljade primalaca krvi zaražene HIV-om i hepatitisom, a zbog tadašnjih inficiranih transfuzionih zaliha.

Premda su slične politike u nekim zemljama i dalje na snazi, drastično su unapređeni protokoli za osiguranje bezbednog prikupljanja krvi, a uznapredovala je i tehnologija za detektovanje bolesti koje se prenose krvlju.

Na primer, zahvaljujući uvođenju Testa nukleinske kiseline (Nucleic Acid Testing, NAT) za HIV krajem devedesetih, “period prozora” je smanjen na samo sedam dana od momenta izlaganja zarazi. Period prozora je razdoblje od trenutka kada se krv inficira HIV-om do trenutka kada bi test mogao da otkrije bolest.

Naša saznanja o HIV-u takođe su znatno uvećana. Na primer, sada nam je poznato da HIV nije bolest od koje oboljevaju samo homoseksualci — na svetskom nivou, žene i devojke sada čine gotovo polovinu zaraženih ovom bolešću. Nažalost, predrasude o manjinama i prakse ustanovljene u tim inicijalnim godinama neznanja i dalje istrajavaju

U svetlu ovog naučnog napretka, 40 godina kasnije, tek mali broj zapadnih zemalja i dalje uvodi trajne zabrane homoseksualcima da doniraju krv. Većina priznaje da je napredak u nauci stvorio prostor za inkluzivnije politike skrininga i uvođenje privremenih obustava doniranja krvi ili pak nije bilo nikakvih prekida.

Pozitivni primeri drugde u svetu

Jedan segment ovog procesa se odnosio na to da se od posebnog tretmana za gej muškarce prešlo na poseban tretman muškaraca koji su imali seksualne odnose sa drugim muškarcima — uključujući biseksualne muškarce i muškarce koji sebe ne smatraju članom kvir zajednice, iako su imali seksualne odnose sa drugim muškarcima.

Ova nova klasifikacija skreće pažnju sa seksualne orijentacije na seksualno ponašanje i njome se priznaje da to što je neko homoseksualac nije preduslov ili automatski prediktor HIV statusa.

Niko ne spori da u zajednici MSM postoji veća incidenca od zaražavanja HIV-om. Uprkos tome, činjenica da osobe koje pripadaju kategoriji MSM imaju, statistički gledano, veću mogućnost da se zaraze HIV-om ne znači samo po sebi da im svima treba zabraniti da doniraju krv, jer to nije najpametnije rešenje.

Suprotno onome što iz NCTKK-a tvrde, ogromna većina razvijenih zemalja pronašla je način da dozvoli (zdravim) pripadnicima kategorije MSM da doniraju krv, pritom se starajući o visokom kvalitetu donirane krvi.

Neke zemlje, poput Kanade, SAD, Francuske, Australije i mnogih drugih, usvojile su praksu privremenog odgađanja davanja krvi za muškarce koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima — na period od tri do 12 meseci, u zavisnosti od zemlje do zemlje.

Sva ova razdoblja često predstavljaju period prozora za otkrivanje HIV-a pomoću testa NAT. Ove države su izmenile svoje politike, često u konsultaciji sa LGBTIQ zajednicom; prilikom skretanja fokusa sa trajne na privremenu zabranu (to jest, odgađanje doniranja), nije primećen povećani rizik kod primalaca krvi.

Druge države, poput Italije i Španije, usvojile su “polno neutralan” iliti pristup “zasnovan na riziku”. Najnovije vesti dolaze iz Ujedinjenoga Kraljevstva, gde su krajem 2020. politike izmenjene nakon sprovođenja dvogodišnjeg pregleda stanja zasnovanog na dokazima.

Ovaj pristup potiče iz podrazumevajuće istine da niko ne može da se zarazi HIV-om samo zato što je gej ili zato što ima seksualne odnose sa drugim muškarcem. Ako se neko zarazi HIV-om, onda je to zato što je osoba stupila u kontakt sa zaraženim telesnim tečnostima, bez obzira na to da li je osoba gej, da li je imala seks sa muškarcem ili čak da li je i sama muškog pola.

Na tragu ove argumentacije, Italija — koja ima relativno visok broj pripadnika kategorije MSM pozitivnih na HIV, odnosno dva do tri puta veći nego onaj na Kosovu — usvojila je 2001. sistem koji kod svih donora detektuje seksualna ponašanja koja se mogu smatrati rizičnim.

Posledično je svim donatorima privremeno, na četiri meseca, zabranjeno da doniraju krv, a od trenutka kada su poslednji put imali seksualne odnose sa novim partnerom. Pojedincima koji se upuštaju u “visokorizična” ponašanja, kao što su česti odnosi sa novim partnerima, zabranjuje se doniranje krvi, bez obzira na njihov pol ili seksualnu orijentaciju. Drugim rečima, u Italiji se razlika između “visokorizičnih” i “rizičnih” kategorija seksualnih ponašanja ne zasniva na polu ili seksualnoj orijentaciji, već — gle čuda — na seksualnom ponašanju.

Više stope donirane krvi u Italiji za koju se ispostavi da je pozitivna na HIV, a u poređenju sa drugim zemljama koje ne sprovode individualne procene rizika, ponekad se predstavljaju kao razlog za neuvođenje pristupa “zasnovanog na riziku”. Ipak, Italija je već imala višu — premda zanemarljivu — stopu donacija koje su bile pozitivne na HIV.

Studije su pokazale da prelaz na sistem procene rizika kod svakog pojedinca nije imao značajan uticaj na stopu krvi pozitivne na HIV, kao ni na broj donatora pozitivnih na HIV koji su kao homoseksualci preneli virus na heteroseksualne osobe. Štaviše, usled raznih zaštitnih mera, čini se da više stope krvi pozitivne na HIV u trenutku doniranja ne rezultiraju većim brojem onih koji su se zbog transfuzije krvi zarazili HIV-om. Prema rečima predsednika italijanskog Nacionalnog centra za krv, u Italiji duže od 25 godina nije zabeležen nijedan slučaj zaraze kroz transfuziju krvi.

Italijanski primer bi trebalo da nas podseti na to da su politike skrininga samo neki od brojnih činilaca koje treba uzeti u obzir kada se osigurava kvalitet transfuzione krvi — i da politike moraju da imaju polaznu tačku u činjenicama, jer bi one mogle da pobiju pretpostavke odranije.

Kao što Ljend priznaje, “takve procedure bi mogle da budu mnogo drugačije i ja to razumem, posebno zato što nemam nikakvog iskustva u medicinskom radu. Samo se pitam kako druge države mogu da izbegnu primenu diskriminatorskih politika, a mi to ne možemo. Mislim da je ovo tek još jedan problem koji nije prioritetan za naše institucije.”

Došlo vreme za ažuriranje argumenta o ‘neškodljivosti’

Iako bi trajna zabrana pripadnicima kategorije MSM mogla da se smatra preteranom, neko bi mogao tvrditi da ona znatno ne utiče na količinu zaliha krvi. Imajući u vidu da je na Kosovu česta pojava da ljudi na društvenim mrežama traže donacije krvi kada je ona potrebna članu porodice — a usled zjapećih manjkova u državnim bolnicama — čini se da država ne može na bezbedan način da spreči pripadnike kategorije MSM ili kvir osobe da doniraju krv.

Molbe pojedinaca za doniranje krvi često se mogu sresti na društvenim mrežama na Kosovu, kao što je ona koju je objavio (koautor ovog teksta) Dardan.

Pošto doniranje krvi nije ubrojano u ostala prava, neko bi mogao da tvrdi da se zabranom osobama iz kategorije MSM da doniraju krv, koliko god ona bila neutemeljena, ne krši nijedno pravo kvir ili MSM zajednice. Čini se da se tom argumentacijom vodio i NCTKK.

Citirajući kanadskog sudiju u slučaju sličnom Ležeovom, iz kosovskog centra za transfuziju krvi kažu: “Doniranje krvi je poklon. Poklon se dobrovoljno daje, ali se isto tako mora dobrovoljno primiti ili dobrovoljno odbiti.”

Ironično je to što službenici NCTKK-a ne razumeju da je sudija u tom slučaju presudio da kanadska Služba za doniranje krvi nije predstavila dovoljno dokaza da opravda doživotnu zabranu davanja krvi pripadnicima kategorije MSM — pa je tako Kanada, naposletku, ukinula trajnu zabranu.

Pored toga, iako je davanje krvi poklon, a ne pravo, kvir osobe i dalje imaju pravo da ne budu podvrgnute nerazumnom disparitetu pri tretmanu u svim oblastima javnog života; to bi bilo još primenjivije na sferu građanskog angažmana, društvene odgovornosti i filantropije, gde spada i davanje krvi. Uprkos ovom bolnom iskustvu, Ljend iz tog razloga i dalje oseća potrebu da povremeno proverava upitnik — “za slučaj da su ga izmenili”, kaže.

Štaviše, aktuelna argumentacija NCTKK-a negira društvene, političke, pa čak i zdravstvene posledice ovakvih politika. Po mišljenju advokatice Kika, koja se posebno bavi ljudskim pravima, potpuna zabrana bi samo pojačala predrasude o LGBTIQ osobama.

“Tako bi se pojačale predrasude da su LGBTIQ osobe, u stvari, bolesne i da prenose infekcije, a time bi se i te kako na Kosovu stvorio prostor za učvršćivanje stavova kako je homoseksualnost isto što i bolest ili abnormalnost”, kaže on. “Ovo drugo je od posebnog značaja u kosovskom kontekstu, imajući u vidu da naši udžbenici i dalje sadrže zastarele i pogrešne podatke o seksualnosti.”

Rasprostranjeno je uverenje da bi zablude o seksu, seksualnosti i epidemiološkim aspektima HIV-a mogle, u stvari, da pospeše širenje ove zaraze. Nedavni porast broja HIV infekcija na Kosovu, i to među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa drugim muškarcima, povezuje se sa sveprisutnom stigmom u odnosu na homoseksualnost i poteškoćama u pristupu zdravstvenim uslugama, kao i sa endemskim homotransfobičnim nasiljem i diskriminacijom u zemlji koja se smatra najhomofobičnijom u regionu.

Dakle, posebno zabrinjava činjenica da zdravstvene ustanove Kosova zasnivaju zdravstvene mere na još nečemu drugom, sem nauci.

Premda kosovske zdravstvene ustanove tvrde da poštuju princip “neškodljivosti”, politike skrininga koje nisu zasnovane na savremenoj nauci svakako pričinjavaju štetu. One škode LGBTIQ osobama tako što produbljuju zastarele zablude o HIV-u i kvir zajednici. Takođe, time što nepotrebno ograničavaju zalihe krvi, one pričinjavaju štetu pacijentima kojima je krv neophodna.

Ljendovim rečima: “Osećao sam se grozno zato što nas sprečavaju da učinimo dobro delo, ali su dokazali istinitost moje tvrdnje. Kada su u pitanju takve procedure, mi [državni organi na Kosovu] smo u toj meri neprofesionalni da se ni ne trudimo da promenimo nešto ili da osporimo formular kada ga dobijemo iz inostranstva. Uzimamo šta god nam donesu — sve dok se to negativno ne odražava na privilegovane.”

Naslovna ilustracija: K2.0.