“Trulo je kad vas neko mrzi zbog onoga čime se bavite”, priznaje Jovana Prusina iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR). “Dobra stvar je ta da takvih ima malo.”

Organizacija u kojoj je Prusine je ove godine preuzela obavezu da organizuje beogradski ogranak četvrtog izdanja festivala ‘Miredita, dobar dan!’ koji se dešavao paralelno sa uzavrelim protestima vani. “Čim preispitujete dominantni narativ, dobijete ovo”, zaključuje ona.

Četvorodnevni festival je uspostavio aktivista za demokratiju i ljudska prava, Miljenko Dereta, sa ciljem da pomogne pomirenje između Srbije i Kosova. Deretina ‘građanska inicijativa’ je partner kosovske nevladine organizacije Integra, te zajedno organizuju festival koji dovodi umetnost i kulturu sa Kosova u Srbiju i obratno.

Iako je svako izdanje festivala pokrenulo neku vrstu protesta, ove godine je došlo do eskalacije u tonu, a događaj je praćen medijskom pomamom u provladinim tabloidima. ‘Informer’ je opisao ovaj festival kao “izdaju” i “silovanje Srbije u stomaku Beograda”, delimično zbog Atifete Jahjage, bivše predsednice Kosova — što su država i položaj koje Srbija ne priznaje — a koja je trebalo da se pojavi na Festivalu. No, srpske vlasti su onemogućile Jahjagu da uđe u Srbiju, pa je ona na kraju preko video-linka održala govor o seksualnom nasilju u vreme rata.

Ovogodišnji festival prattle su protesti, na kojima su, između ostalih, učestvovali članovi grupe Zavetnici. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Dve desničarske organizacije su vodile ove proteste; proruska ekstremistička grupa Zavetnici i Alternativa. Demonstranti su psovali prisutne na Festivalu, pljuvali ih i pretili im, optuživali ih za ratne zločine i prodaju organa, i pevali pesme sa sloganom “Kosovo je srce Srbije”. “Ne verujem da postoji znatan broj Srba koji misli ovako”, kaže Prusina govoreći o protestima. “Mislim da većina [Srba] prosto nije upućena ili nije zainteresovana.”

Stubovi festivala ‘Miredita, dobar dan!’ su postavljeni na pretpostavci da većina ljudi “nije upućena” i “nije zainteresovana”, ali da bi se, ako bi im se pružila šansa da vide umetnost i kulturu Kosova, tako stvorilo bolje razumevanje između dveju država.

Anita Mitić je direktorka YIHR-a i u cela karijera joj je opterećena uvredama, protestima i pretnjama po život zbog onog što radi. Uprkos ovom iskustvu, Mitić nije očekivala ovakvu reakciju na festival. “Kada su nas pitali da li želimo da preuzmemo organizovanje, rekli smo: ‘Što da ne? 2017. je godina! Političari samo pričaju, mislim, najveća vest je bila ko je šta nosio na večeri u Briselu’”, objašnjava ona. “Pomislila sam da to više nije krupna stvar. Grdno sam se prevarila!”

Čim su pripreme za Festival počele, situacija se pogoršala. “Kada smo pokušali predstavu da izvedemo u pozorištima, niko nije hteo da nas primi. Bila sam u fazonu: ‘Zašto?’”, kaže Mitić. “Ovaj festival mi je više nego ikada pokazao da i dalje postoji duboka podela u srpskom društvu i da su rane iz rata i dalje otvorene.”

Mitić opisuje svoju prvu posetu Kosovu kao nešto što joj je otvorilo oči. “Uvek kažem da mi je ta poseta promenila pravac života”, objašnjava. “Počela sam da preispitujem sve čemu sam naučena kada sam videla koliko su me slagali pre nego što sam sama otišla tamo: koliko su slagali o Prištini i Albancima, i Kosovu, itd.”

Mitić veruje da će istina dovesti do zaceljenja rana, ali mediji u Srbiji ne informišu dobro građane, što pomirenje čini još težim. “Nije samo da se ljudi drže u mraku, već im se serviraju laži”, kaže Mitić.

Jovana Prusina iz YIHR-a sumnja da je srpska Država uticala na događaje oko ovogodišnjeg festivala. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Prusina veruje da Vlada igra snažnu ulogu u izgradnji stava javnosti prema Kosovu, kao i prema protestima. “Pokušavamo da uporedimo, na primer, kako su tukli ljude na Paradi ponosa pre nekoliko godina, ali je ova parada prošle godine održana na normalan način”, objašnjava ona. “To znači da je, u jednom trenutku, politički cilj države postao da se Parada ponosa održi.”

Kada je reč o festivalu ‘Miredita, dobar dan!’, ona smatra da je gledanje na ovaj festival iznenada promenjeno, jer se radi o politički oportunom trenutku. “Zaista ne mislim da su svi ti ljudi koji ovde dolaze da protestuju samoorganizovani”, objašnjava Prusina. “Jeste, oni poseduju taj nacionalistički narativ, imaju taj nasilnički način razmišljanja i ponašanja, ali mislim da nisu sami. Imam snažna uverenja da imaju punu podršku.”

Mitić se nada da će kultura uskoro zauzeti centralno mesto. “Volela bih kada bi ljudi mogli da prihvate realnost i uživaju u umetnosti, uživaju u ovoj briljantnoj predstavi ili sjajnoj muzici”, kaže misleći na izvođenje predstave Jetona Neziraja (“Predstava četiri glumca, nekoliko svinja, nekoliko krava i nekoliko konja i premijera i milka krave i nekoliko lokalnih i međunarodnih inspektora”) i džez koncert trija Visara Kučija, što su dešavanja koja su održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju. “Meni je teško da prihvatim da će proći još dosta vremena dok ovo ne postane normalno.”

Uprkos protestima, “Predstava četiri glumca, nekoliko svinja, nekoliko krava i nekoliko konja i premijera i milka krave i nekoliko lokalnih i međunarodnih inspektora”, u režiji Kosovca Jetona Neziraja, izvedena je pred oduševljenom publikom. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Stav da će za pomirenje trebati još dosta vremena deli i novinarka lista Koha ditore, Sihana Klisurica, koja je po drugi put izveštavala o Festivalu. Klisurica je pohvalila Festival zbog hrabrog stava, prikazujući radove poput dokumentarca “Albanke su naše sestre” i kratkometražnog filma koji je nominovan za Oskara, “Shok”; oba filma se bave ratom na Kosovu 1999.

Međutim, Klisurica misli da je reakcija na Festival pokazala da se narativ države mora promeniti, posebno zbog velikog broja mladih na protestima, od kojih mnogi nisi ni bili rođeni u vreme rata, ili su premladi da bi mogli da se sete devedesetih. “Njihovo ponašanje i kontinuirana upornost u ponavljaju koncepta da je Kosovo srce Srbije, vas teraju na razmišljanje da su oni ove ideje dobili indoktrinacijom”, zaključuje Klisurica.

Drugi učesnik festivala, Vidan Bogdanović, novinar i istoričar, ima optimističniji pogled na budućnost. “Mislim da svake godine ima napretka i zaista se nadam ćemo, za 5 ili 6 godina, stvarno moći da kažemo da poznajemo kulturu onog drugog, i nadam se da će Festival ostvariti svoje ciljeve.” Kao redovni posetilac Festivala, Bogdanović kaže da ne može da se seti kada je ranije bilo takvih eskalacija protesta, ali smatra da se ovakve reakcije mogu očekivati, imajući u vidu da se razgovara o vrlo bolnim stvarima.

Mitić priznaje da razgovori mogu da budu vrlo bolni, ali i dalje veruje da je od ključnog značaja voditi ih. “Moramo da otvorimo ove teme, jer nam se rane, u suprotnom, neće zaceliti”, izjavila je. “Ne možemo ranu od metka da lečimo hanzaplastom, prvo moramo da izvadimo metak i da rana počne da zaceljuje.”

Kao istoričar, Bogdanović veruje da vreme leči i menja odnose između svih. “Ovo je vrlo dobar projekat”, kaže govoreći o ovom Festivalu. “Samo treba da prođe neko vreme dok ljudi ne počnu da cene Festival.”

Saradnja s Kosovom

Emelj Ajdini je asistentkinja koordinatora u Integri, što je organizacija odgovorna za organizovanje kosovskog dela Festivala. Kaže da je od samog početka postojalo interesovanje javnosti u Beogradu da vide šta se zaista dešava na Kosovu i upoznaju umetnost i kulturu koje Kosovo proizvodi. “Raduje nas što raste broj ljudi koji posećuju Festival”, kaže Ajdini. “Prošle godine ih je bilo oko 700, a ove 1.000.”

Emelj Ajdini pomaže u organizovanju kosovskog dela Festivala i ohrabrena je porastom broja ljudi u public. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Ajdini je svesna da su to male brojke za grad sa dva miliona stanovnika, ali se makar reč o Festivalu širi. Ona zna da je upornost ključna. “Možda su ovo mali koraci, poput koraka bebe, ali se tako gradi kuća, ciglu po ciglu.”

Festival ima dva integralna dela, umetnički element i diskusije. Ajdini smatra da su ove diskusije izuzetno bitne za obe države i društva jer se nisu suočili sa ovim temama kroz realan i temeljan metod. “Zamisao je da se okupe stručni ljudi, oni koji imaju znanje u raznim oblastima, a koje su važne za diskusiju za oba društva, čak i kad je reč o ratu”, objašnjava ona.

Jedna od najučestalijih kritika štampe i demonstranata u Srbiji je ta da se isti Festival ne održava na Kosovu, što je tvrdnja koju Ajdini opovrgava. Ona kaže da se sličan Festival održava i na Kosovu. Bekim Fehmiu je inspiracija kosovskog festivala ove vrste; on je međunarodno priznati glumac, Albanac, ali je živeo, nastupao i obrazovao se u Beogradu, pa je tako postao simbol festivala ‘Miredita, dobar dan!’

“Naš festival na Kosovu se zove ‘Nedelja Bekima Fehmiua’. Jer, nažalost, retki znaju ko je bio Bekim Fehmiu, kako on kao ličnost, tako i njegov rad”, objašnjava Ajdini. Pored festivala inspirisanog Bekimom Fehmiuom, ona naglašava Festival Polip u Prištini, gde veliki broj srpskih umetnika predstavlja svoje radove.

Privremeno rešenje

Organizatori iz YIHR-a se nadaju da će potreba za održavanje ovakvih festivala biti samo privremena i da će, posle nekoliko godina, izvođenje predstave u režiji kosovskog reditelja u Beogradu biti normalna stvar i bez bilo kakvog prisustva policije. Reč je o fenomenu koji su videli da se dešava u prošlosti.

YIHR već 10 godina organizuje Festival Dani Sarajeva, pokrenut kako bi doveli umetnost i kulturu iz ovog grada u Beograd, kao i da bi se istražile osetljive isprepletene prošlosti, posebno kada je reč o opsadi Sarajeva. Kao što je slučaj sa ‘Miredita, dobar dan!’ za građane Kosova, ovaj festival je bio jedina prilika da sarajevski umetnici izlože svoje radove ili nastupaju u Beogradu.

“Situacija je godinama postajala sve normalnija”, objašnjava Ivan Đurić iz YIHR-a. “Jedan primer je Dubioza Kolektiv, taj poznati bosanski bend, čiji je koncert za vreme festivala Dani Sarajeva takođe bio okružen policajcima.”

Ivan Đurić iz YIHR-a (desno) se nada da će potreba za ovim festivalom postojati još samo nekoliko godina i da će se tako normalizovati stanje za kosovske izvođači u Beogradu. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

Članovi grupe Dubioza Kolektiv su 2013. sami organizovali svoj koncert i prodali 15.000 karata, dok je YIHR ranije morao da “moli” ljude da dođu, dajući besplatne karte svima. “To je bilo vreme kada smo mi, kao organizacija za ljudska prava, organizacija koja promoviše regionalnu saradnju, iskoračili i rekli ‘Okej, kulturni radnici, sada je na vama, više nema prepreka’”, navodi Đurić.

On veruje da će kosovsko i srpsko društvo vremenom prevazići sve prepreke koje je rat ostavio za sobom, pa će jednog dana ponovo biti normalno “zaljubiti se u nekoga sa Kosova ko studira u Beogradu” ili obratno, te da će njihove porodice to prihvatiti. Đurić se nada da će Festival ubrzati ovaj proces “usmeravajući ljude, pokazujući im svet u kom želimo da živimo”. K

Naslovna fotografija: Valmir Mehmetaj / K2.0.