Veći deo svog života, moj osećaj identiteta delovao je nepoljuljivo — kao temelji vekovne manastirske građevine. Kao ćerka prvog pokoljenja srpskih Amerikanaca, ponos na svoje poreklo bio je moj način da se oduprem asimilaciji. Ali čak i najčvršće strukture počinju da pucaju kada su građene na klimavim osnovama — naročito ako počivaju na potčinjavanju drugog naroda.

Gledajući unazad, mogu jasno da vidim trenutke kada su se pojavile prve pukotine u mom uverenju o Kosovu. Poput rušenja zgrade, prvi ozbiljan udarac mom dotadašnjem shvatanju pokrenuo je urušavanje mog nacionalističkog pogleda na svet.

Odrastajući kao dete srpskih imigranata u Sjedinjenim Državama, bila sam okružena srpskim nacionalizmom, delom i zbog toga što sam živela u takozvanom “trbuhu zveri”. Nakon NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, antiameričko raspoloženje među Srbima postalo je svuda prisutno — gotovo kao vazduh koji udišemo. Bilo je nešto u tome što sam rasla u zemlji koja je bombardovala mesto odakle potiče moja porodica, što je u meni izazvalo dubok osećaj prkosa.

Moja majka je rođena i odrasla na Kosovu, i prenela mi je većinu uobičajene srpske etnonacionalističke retorike. Govorila mi je da je Kosovo dom najstarijih srpskih crkava i manastira, a ja sam bez pogovora ponavljala rasistički mit da su nam Albanci “oteli” zemlju tako što su imali veći natalitet. Po onome što sam slušala dok sam odrastala, Sjedinjene Države su navodno omogućile tu “krađu” srpske zemlje i imovine, “ubivši pritom 2.500 Srba”. Uzevši u obzir sve što sam znala o američkoj spoljnjoj politici u drugim delovima sveta, nije mi bilo teško da poverujem da se takva nepravda desila.

Ubrzo nakon rata na Kosovu 1998–99, SAD su izvršile invaziju na Irak i Avganistan — tvrdeći da donose “slobodu i demokratiju”, dok su zapravo ubijale milione. Svoj bes sam preusmerila u aktivizam, suprotstavljajući se američkim intervencijama u Jemenu, Siriji i drugim zemljama.

Verovala sam da narodi imaju pravo na samoodređenje bez uplitanja SAD — ali to je ubrzo došlo u sukob s mojim stavovima o Kosovu.

Kao deo mog aktivizma, napisala sam članak za jedno lokalno izdanje u Bostonu o političkoj situaciji u Srbiji. U njemu sam se osvrnula na NATO bombardovanje Srbije i bez razmišljanja ponovila unapred pripremljene stavove koje sam upijala još od detinjstva. Glavni fokus bio je na tome da se albanska borba predstavi kao nelegitimna, ukazujući na njihovu saradnju sa SAD.

Bili su to moji američki saborci iz antiratnog pokreta koji su prvi doveli u pitanje moju pristrasnu verziju ove istorije. Isticala sam srpske civile poginule tokom NATO bombardovanja, ali nisam izustila nijednu reč o ugnjetavanju koje su Albanci s Kosova trpeli od strane srpske države.

U tim prvim razgovorima sa saborcima, ponavljala sam iste one argumente koje su me naučili da izgovaram kao naučenu lekciju: Kosovo je nezakonito proglasilo nezavisnost, srpski ustav potvrđuje da je Kosovo deo Srbije, i tako dalje.

Kao odgovor na svu tu pravnu terminologiju, moji saborci postavili su pitanje koje me je potreslo do srži: Šta zapravo žele ljudi koji žive na Kosovu? U tom trenutku, kroz priču kojom sam bila indoktrinirana, počele su da se šire pukotine poput paukove mreže.

Danas mi to zvuči gotovo smešno, ali ponekad najjednostavnija pitanja imaju moć da probiju najdublje usađene dogme.

Novo razumevanje mog odnosa prema Kosovu

Prvi put sam se suočila sa svojim uskim i protivrečnim stavom o Kosovu. Tada sam započela nešto što me nikada ni porodica ni šire srpsko društvo nisu podstakli da uradim: da samostalno istražim istoriju Kosova.

Odmah su me šokirale neke osnovne činjenice. Nakon što je Srbija preuzela kontrolu nad Kosovom posle Prvog balkanskog rata 1912–1913, radila je sistematski na uništavanju svih aspekata albanskog identiteta i kulture. Obrazovanje na albanskom jeziku bilo je ukinuto, albanske knjige i novine suzbijane, a albanski intelektualci, duhovna lica i društveni lideri bili su meta progona. Jedan srpski zvaničnik izjavio je 1921. godine da Albanci treba da ostanu “neprosvećeni i zaostali” — jeziv uvid u namere države.

Postavilo mi se pitanje: ako je “Kosovo Srbija”, zašto su bile potrebne tako represivne, nasilne i odbojne mere da bi to zaista postalo?

Saznala sam i da je između 1918. i 1941. Srbija proterala 45.000 lokalnih Albanaca i na njihovo mesto naselila 60.000 srpskih kolonista. To je promenilo etničku strukturu Kosova. Još uznemirujuće bilo je to što su moji pradeda i prabaka bili među tim kolonistima. Moj deda mi je kasnije priznao da su se njegovi roditelji preselili iz Crne Gore na Kosovo 1921. godine “zbog političke namere države”.

Pa, koja je to tačno bila politička namera države? Srpski političari i zvaničnici su jasno govorili: uklanjanje albanskog stanovništva sa Kosova. Godine 1937. Vaso Čubrilović, istoričar i bivši član pokreta Mlada Bosna — koji je učestvovao u atentatu na Franca Ferdinanda — napisao je predlog politike pod naslovom “Iseljavanje Arnauta”. Tvrdio je da je kolonizacija Kosova propala i da je došlo vreme da se deluje “brutalno”.

Godine 1920, neposredno pre dolaska mojih predaka, Srbija je oduzela zemlju Albancima i dodelila je doseljenicima. Moja porodica potiče iz Obilića, srpskog naselja osnovanog na mestu prethodnog sela Globoderica, tokom kolonizacije Kosova od strane Srbije. Vrlo je verovatno da je moja porodica direktno profitirala od ovih represivnih politika.

Bila sam užasnuta kada sam shvatila da su moji preci učestvovali u samoj represiji protiv koje sam se borila. Celog života sam bila obmanjivana. Još gore, čitava srpska nacija živi u kolektivnoj zabludi već više od jednog veka.

Kopanje po pitanju “zašto?”

Kada sam probila branu neupitne srpske propagande, jedno me je pitanje progonilo: zašto su Srbi podržavali ove represivne politike? Iznad pitanja morala – šta su tačno dobijali kolonizacijom Kosova?

Na kratke staze, srpski doseljenici su dobijali zemlju i privilegije – ali nisu delovali sami. Prava korist išla je srpskoj eliti, koja je izvlačila bogatstvo iz kosovskih resursa i eksploatisala albansku radnu snagu.

Tada sam otkrila Dimitrija Tucovića, srpskog socijalistu koji se i danas poštuje, pa čak ima i ulicu u Prištini nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Godine 1914, neposredno pre nego što je poginuo u Prvom svetskom ratu, objavio je knjigu “Srbija i Arbanija”, oštru kritiku ekspanzionističke politike Srbije.

Tucović je uvideo da represija nad Albancima služi elitama, a ne običnim Srbima, koji su snosili troškove rata — smrt, povrede, siromaštvo. Kao i mnogi socijalisti, prepoznavao je nacionalizam kao oruđe agresora da zavedu mase i zamagle pravog neprijatelja. Ova taktika “zavadi pa vladaj” ima duboke korene na Balkanu, kulminirajući devedesetih godina kada su se zajednice okrenule jedna protiv druge — što je dovelo do ratnih zločina, genocida i proterivanja — dok su elite u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji izbegle posledice i profitirale od privatizacije. Danas se ista strategija i dalje koristi u Srbiji, što je postalo očigledno tokom masovnog ustanka izazvanog urušavanjem novoobnovljene železničke stanice u Novom Sadu.

Kada su studenti/kinje počeli/e da blokiraju svoje fakultete kao odgovor na urušavanje nadstrešnice novoobnovljene železničke stanice, moja tetka je bila među mnogima koji su izrazili podršku njihovim naporima. Međutim, odmah je korigovala svoju bezrezervnu podršku studentima kada je Albin Kurti, premijer Kosova, javno podržao studente.

Zašto? Pa naravno, jer ako kosovsko-albanski političar podržava nešto u Srbiji, onda to sigurno mora biti neka zavera da se u Srbiji poseje haos.

Pukotine u nacionalizmu

Ova politika zastrašivanja koristi tačno jednoj grupi ljudi u Srbiji: bogatima i moćnima. Njima veoma odgovara da se kriju iza zastave “nacionalnog jedinstva” kako bi izbegli odgovornost i prebacili krivicu za probleme u zemlji na spoljne “neprijatelje”.

Da budem jasna, dovodim u pitanje osnovno uverenje da je čitav jedan narod — u ovom slučaju kosovski Albanci — naš neprijatelj. Zapravo, obični Srbi i Albanci u obe zemlje imaju više zajedničkog jedni s drugima nego sa bogatim pripadnicima svojih društava.

Prosečne plate radnika u Srbiji i na Kosovu su ispod 1.000 evra — iznos koji je krajnje nedovoljan za izdržavanje porodice u današnjem vremenu inflacije i ekonomske krize. Naši zdravstveni sistemi, stanovanje i obrazovne institucije nastavljaju da propadaju, dok bogati u obe zemlje izgleda postaju sve bogatiji.

Ali naše borbe nikada neće moći da se ujedine ako Srbi uporno negiraju ulogu ugnjetavanja koju je Srbija igrala na Kosovu. Štaviše, Srbi koji vuku poreklo iz kolonizacije Kosova, poput mene, imaju posebno važnu ulogu. Nije naša krivica što su naši preci učestvovali u tom ugnjetavanju, ali jeste naša odgovornost da priznamo nanetu bol i radimo na prevazilaženju podela od kojih su naši preci imali koristi.

Naravno, to ne znači da poričem da je bilo trenutaka kada su i Srbi i druge etničke grupe trpeli na Kosovu. Ni na koji način ne opravdavam nijedan čin nasilja motivisan etničkom pripadnošću.

Moramo da prestanemo da se štitimo od istine o neravnopravnom odnosu između Srba i Albanaca. Ne sme biti mesta za lažne paralele između kolonizatora i kolonizovanih. Ili to u potpunosti odbacujemo — ili na neki način to opravdavamo.

Suočavanje sa sopstvenim kontradikcijama

Ja sam, kao i mnogi drugi, veoma kritična prema vladi SAD-a. Odrastajući, i moji roditelji su ukazivali na apsurde u američkim školskim udžbenicima koji prećutkuju ropstvo i kolonizaciju domorodačkih naroda.

Ako preispitujemo američke istorijske narative, zašto isto ne činimo i kada je u pitanju Srbija? Ako ne verujemo svojoj vladi kada je reč o domaćoj korupciji, zašto onda bez ikakvog preispitivanja prihvatamo njene narative o Kosovu?

Moje lično putovanje od slepog nacionalizma do dubljeg i kritičnijeg razumevanja Kosova bilo je i bolno i oslobađajuće. Suočavanje sa ulogom koju su moji preci igrali u ugnjetavanju Albanaca i priznanje sistemskih nepravdi u istoriji Srbije nije bio lak proces. Ali jeste neophodan — ne samo za mene, već i za sve Srbe. Moramo da gradimo budućnost sa našim susedima, ne u inat njima.

Ne možemo da poništimo štetu izazvanu kolonizacijom, ali možemo da odlučimo da se sa njom suočimo, da priznamo nanetu bol i da tražimo put napred, u kojem empatija i odgovornost zamenjuju poricanje i mržnju. Priče koje nasleđujemo oblikuju naš identitet, ali je na nama odgovornost da odlučimo koje ćemo priče nastaviti da pričamo — a koje ćemo ostaviti iza sebe.

Napomena redakcije: Autorka ovog teksta je zatražila da bude potpisana samo inicijalima zbog straha od odmazde i praćenja od strane zvaničnih srpskih institucija, kao i etnonacionalista koji podržavaju srpski kolonijalizam i ugnjetavanje na Kosovu.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla