Vlada Srbije je za vreme kampanje 2015. naglašavala nemire, posebno one 2004, kada je određeni broj pravoslavnih crkava vandalizovan, kao jasne motive zbog kojih Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u Unesko. Primanje Kosova u Unesko ne bi samo bilo priznanje Kosova kao nezavisne države, već bi i sve odgovornosti i obaveze za sva kulturna blaga stavilo pod nadležnost Kosova.
Bez obzira na buduće aplikacije za pristupanje Unesku, članovi civilnog društva koji su stručni u oblasti kulturnog nasleđa izjavljuju da, iako je članstvo dobrodošlo, sve dok ne stignemo tamo — Kosovo bi trebalo da pokušava da primeni standarde i vrednosti te organizacije.
S tim na umu, K2.0 se bavi pokušajima da se unaprede standardi očuvanja kulturnog nasleđa na Kosovu, otkako Kosovo nije uspelo da bude primljeno u Unesko 2015.
Vladine akcije: strategije, zakoni i liste
Kao dužnost da se pobrine za objekte kulturnog nasleđa, vlada je konačno odobrila Nacionalnu stragiju za kulturno nasleđe za period 2017-2027, što je strategija sa tri glavna cilja.
Prvo, strategija ima za cilj da uspostavi pravni i institucionalni sistem zaštite predmeta kulturnog nasleđa. Drugo, strategija cilja da sprovede integrisani pristup zaštiti, ujedinjavajući razne vladine institucije odgovorne za kulturno nasleđe pod jedan jedinstveni pristup. Treće, strategija naglašava potrebu za edukacijom i promocijom vrednosti kulturnog nasleđa građanima i potrebu za podizanjem svesti o važnosti tog nasleđa.
Salji Šoši je direktor kosovske kancelarije Kulturnog nasleđa bez granica (KNG), nevladine organizacije koja je aktivna već 15 godina i koja je najglasnija po pitanju kulturnog nasleđa. Šoši je učestvovao u radu radne grupe koja je sačinila nacrt nacionalne strategije.
On kritikuje sadržaj navedene strategije kao nešto što je uveliko pozajmljeno od sličnih dokumenata sprovedenih u drugim zemljama i smatra da je ova strategija preambiciozna za Kosovo. “Moje mišljenje nije uzeto u obzir, da bi dokument trebalo da bude jednostavniji i primenjiviji”, kaže on za K2.0. Štaviše, Šoši otkriva da strategija, uprkos odobrenju, nije bila sprovedena u radnom planu Ministarstva kulture, omladine i sporta (MKOS) za 2017.
Reagujući na ove primedbe, Vjolca Aljiu, šefica Odeljenja za kulturno nasleđe u MKOS-u, kaže za K2.0 da ministarstvo i dalje finalizuje radni plan koji će obuhvatiti aktivnosti iz strategije. Štaviše, ova strategija je poslata nacionalnim i međunarodnim organizacijama, omogućujući svima, koji to žele, da pomognu u sprovođenju.
Zakonski gledano, malo toga se promenilo od 2015, kulturno nasleđe se i dalje podvodi pod zakon iz 2006, iz vremena privremenih institucija samouprave, pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Dve godine su utrošene u pravljenje nacrta za unapređenje Zakona o kulturnom nasleđu između 2012. i 2014, ali skupština konačne rezultate nije uspela da pretoči u zakon, a zbog šestomesečne političke blokade posle izbora 2014. U tom trenutku je ministarstvo odlučilo da je zakon trebalo dodatno unaprediti, pa je osnovala još jednu radnu grupu koja bi predložila izmene i dopune.
Jedna oblast u kojoj je bilo napretka je Savet Kosova za kulturno nasleđe koji je, konačno, postao funkcionalan 2015, nakon više od tri godine zastoja koji je, umnogočemu, izazvan zbog neuspeha Skupštine Kosova da odobri imena članova odbora zbog “zakonske dvosmislenosti”. Sada je oko 20 kulturnih objekata stavljeno na listu za stalnu zaštitu od oko 1.500 opipljivih objekata potencijalnog kulturnog nasleđa.
Međutim, Šoši izražava svoje razočaranje zbog postojanja liste za stalnu zaštitu. Uprkos njihovom ažuriranju od stanja “privremene zaštite” do sadašnje trajne zaštite po zakonu, objekti imaju malo koje dodatne koristi osim ako ministarstvo samo ne ponudi neku prednost. “Čak i kada kulturna blaga tamo dospu, šta onda?” pita Šoši. “Ništa se ne dešava, ti objekti ne dobijaju ni veću pažnju, ni veća sredstva.”
Računi za popravku
Istraga koju je sprovela KNG došla je do nalaza da je oko 140 zgrada pred potpunim uništenjem, te je gotovo isti broj zgrada u vrlo lošem stanju. Reagujući na ovu tvrdnju, Aljiu je rekla da su institucije koje rade pod MKOS-om izašle na teren i videle u kakvom su stanju objekti kulturnog nasleđa, te da su napravljeni konkretni planovi za intervencije.
Budžet za hitne intervencije će u ovoj godini biti 200.000 evra. Aljiu ističe da zna da to nije dovoljno. “Mi se stalno suočavamo sa prioritetima iznad prioriteta, za koje ministarstvu fale sredstva”, kaže ona za K2.0. Ali na kraju, Aljiu kaže da je odgovornost institucija u ministarstvu da procene hitne intervencije.
Vjolca Aljiu, šefica Odeljenja za kulturno nasleđe u Ministarstvu kulture, omladine i sporta opisuje situaciju u svom odeljenju kao onu u kojoj se postavljaju “prioriteti iznad prioriteta”. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.
U međuvremenu, Šoši tvrdi da budžet postoji, ali kako bi se spasile zgrade koje su u opasnosti, “budžet mora da bude prilagođen potrebama terena”. Šoši smatra da su fondovi često prioritetizovani za veće, obimnije projekte, dok je za najugroženije objekte manje sredstava nego potrebno.
Budžet za Odeljenje za kulturno nasleđe u ministarstvu biće 5 miliona evra za 2017, od čega je 3 miliona namenjeno projektima za kapitalne investicije, kao što je Tvrđava Novo Brdo, park Ulpijane i Tvrđava Prizrena. Ove godine će biti većeg fokusa na jedno novo arhitektonsko područje, gde se nalaze ostaci rezidencije i statua u Drsniku, u Opštini Klina.
Sprečavanje namernog nanošenja štete
Druga velika briga je sprečavanje namernog uništavanja objekata kulturnog nasleđa. “Prošle godine su se dogodila namerna uništavanja”, Šoši kaže za K2.0. “Takve radnje bi bile sprečene kada bi funkcionisao Inspektorat za kulturno nasleđe.” Zakon o kulturnom nasleđu iz 2006. je podrazumevao osnivanje takve institucije u istoj godini.
Iako 10 godina kasnije nego inicijalno predviđeno, izvršna odluka za formiranje te institucije je potpisana prošle godine od strane ministra kulture Kujtima Šalje. Ministarstvo finansija je do sada odugovlačilo uspostavljanje te institucije, jer u tom ministarstvu tvrde da za nju nema budžeta.
“To je tehnički aspekt, ali i dalje vrlo važan, to je stvar budžeta i konsultujemo se sa Ministarstvom finansija da sagledamo sve mogućnosti”, kaže Aljiu. Očekuje se da će Inspektorat imati tri inspektora, jednog glavnog inspektora i administrativnog asistenta.
Hajrula Čeku, iz nevladine organizacije aktivnoga građanstva Ec ma ndriše, veruje da je ova institucija mogla daleko efikasnije da se osnuje sa više političke hrabrosti i volje MKOS-a. “Čini se da postoje snažne poslovne grupe koje su zainteresovane za rušenje i izgradnju novih poslovnih prostora”, tvrdi Čeku, “ali ima i vlasnika stanova koji žele da sruše svoje stare kuće”.
Bez obzira na funkcionalnost inspektorata, ministarstvo je kritikovano da je sporo reagovalo, ili da nikako ne reaguje kada se objekti kulturnog nasleđa ruše ili uništavaju.
Aljiu kaže da, iako je možda tačno da oni ne obelodanjuju svoje reakcije javnosti, ona “se ne bi saglasila s time da nije bilo reakcije, jer mi preduzimamo mere u skladu sa drugim institucijama za zaštitu kulturnog nasleđa”. Međutim, ona je dodala da će razmatrati informisanje javnosti o svojim stavovima i radnjama u vezi sa ovim pitanjima.
Druga mera za zaštitu kulturnog nasleđa jeste da se počne sa kažnjavanjem onih koji namerno demoliraju ove zgrade. Sankcije predviđene u zakonu iz 2006. za kulturno nasleđe variraju od novčanih kazni do zatvorske kazne.
Nematerijalna kulturna baština
Još jedna zanemarena oblast je nematerijalna kulturna baština, ili kako je prevedena na albanski — “duhovna kulturna baština”. Kosovo je u svojoj istoriji imalo mnogo usmenih tradicija i izraza, ali i dalje ima raznoliku nematerijalnu kulturnu baštinu da ponudi svetu, kao što su stare pesme i uspavanke, tradicionalne zanate, muzičke instrumente, obrede, usmeno prenošeno znanje, uključujući priče i anegdote, vrstu plesa “Valle” i novije pevače kao što su Nedžmije Pagaruša, kao i raznolikost u jezicima, proslave, društvene prakse i umetnosti koje se izvode pred publikom.
Aljiu tvrdi da je duhovna baština ove godine prioritet, te da će jedan od najvećih projekata ministarstva biti “registrovanje i dokumentacija duhovne baštine”. Ona opisuje duhovnu baštinu kao najvažniju, osetljivu kategoriju sa mnogo potencijala i dosta rada koji predstoji.
“Dosta rada koji predstoji” je procena koju dele oni koji rade na terenu. Inicijativa za usmenu istoriju Kosova (KOHI) je projekat uspostavljen od strane grupe aktivista, istraživača i studenata s ciljem snimanja životnih priča koje se prepliću sa kosovskom i svetskom istorijom. KOHI je obavestio K2.0 da je u bivšim jugoslovenskim vremenima, u ranim danima Univerziteta u Prištini, Kosovo imalo generaciju akademika koji su skupljali folklor, poeziju, narodne priče i pesme “kreshnik” koje su do tada samo postojale u usmenoj formi, prenoseći se sa generacije na generaciju.
Albanološka institucija Prištine je ovu tradiciju prikupljanja usmene baštine nastavila, ali to rade i drugi nezavisni istraživači. Eremire Krasnići iz KOHI-ja kaže da Univerzitet u Prištini sada čini tek malo da bi finansijski podstakao svoje osoblje da se angažuje u oblasti istraživanja duhovne baštine, pa se čak i Albanološka institucija Prištine žalila da je njihov budžet od Ministarstva prosvete nedovoljan, zbog čega je bilo manje naučnog pristupa u njihovom istraživanju.
Nastupanje opštinskih organa
U borbi da se nešto prelepo ostavi budućim generacijama, odgovornost za to pada na mnoge aktere, uključujući, ponajviše, lokalne vlasti. Iako su neke opštine napravile nacrt planova za kulturnu baštinu, većina opština nema takve planove, niti bilo kakvu komunikaciju sa MKOS-om.
Šoši tvrdi da bi obuhvatanje opština trebalo da se desi na srednjeročnom planu. Svaka opština bi trebalo da ima urbanistički prostorni plan, gde bi se obuhvatila kulturna baština, kaže Šoši: “Oni bi trebalo da osiguraju da se ništa ne gradi oko kulturnog nasleđa, a ne samo da ona nastave da postoje”.
Salji Šoši, šef kosovske kancelarije Kulturno nasleđe bez granica, tvrdi da kultura ne bi trebalo da bude teret. Fotografija: Majljinda Keljmendi / K2.0.
Šoši savetuje da bi, kasnije, Ministarstvo ekologije i prostornog planiranja trebalo da napravi opšti plan koji obuhvata objekte kulture. “Kultura ne bi trebalo da bude teret”, tvrdi on. “Već nešto što okuplja turiste, otvara radna mesta i rešava mnoge ekonomske probleme koje imamo.”
Aljiu bi htela da oni dobiju pomoć spolja kako bi se smanjio pritisak na budžet njenog odeljenja. “Nažalost, moram da kažem da je MKOS i dalje najveći finansijer aktivnosti za kulturnu baštinu”, objašnjava ona. Prema njenim rečima, samo su opštine Vučitrn, Đakovica, Kosovo Polje i Prizren pokazali volju da učestvuju u delimičnom finansiranju nekih aktivnosti u vezi sa kulturnom baštinom.
Ostale institucije koje se bave kulturnim nasleđem i opštine su ponudile tek malu finansijsku podršku aktivnostima posvećenim kulturnoj baštini, pa je tako budžet ministarstva preopterećen, zbog čega je ono neuspešno u mnogim oblastima.
“Ako je tvrđava Prizrena prioritet za MKOS, ona ne može biti samo prioritet za finansiranje”, tvrdi Aljiu. “Tvrđava Prizren se nalazi u gradu Prizrenu i, naravno, Opština bi trebalo da ima neku odgovornost u smislu promocije, zaštite i drugih mera koje mogu da se preduzmu.”
Održiva budućnost
Šoši tvrdi da, ako susedi Kosova mogu da generišu prihode od kulturnog nasleđa, onda i ono može. “Mogli bismo da počnemo da koristimo [mesta kulturne baštine] za turizam, da napravimo obrade, informacije, vodiče i rekreativne prostore”, sugeriše on. “Umesto da idu u Albi, mogli bismo da pošaljemo svoju decu u Ulpijanu, gde bi mogla da se igraju, gde ima restorana, kafe.”
Dugoročni plan bi bio da mesta kosovske kulturne baštine postanu samodovoljna. “Ona bi ušla u naš svakodnevni život”, kaže Šoši. “Sada niko ne kupuje kulturu, jer kultura nema svoje proizvode.”
Do dana današnjeg, uz izuzetak nekih srpskih kulturnih pravoslavnih lokacija, tek mali broj kosovskih kulturnih lokacija može da generiše prihode da bi bio samoodrživ. Šoši smatra da se tako pokreće niz pitanja: Kako se budžet raspodeljuje? Kako radi ministarstvo? Da li su njegove institucije spremne da obavljaju taj posao? Da li ono ima radni plan? Da li je neko procenio taj plan? Ako se na ova pitanja može odgovoriti transparentnošću i stručnošću, kako kaže, onda bi Kosovo u budućnosti moglo da učini da sve njegove lokacije kulturne baštine postanu samodovoljne.K
Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.
