Lebibe Topalli: Naši murali prkose sivilu betona
Suosnivačica MuralFesta govori o vizuelnoj umetnosti i njenom preplitanju sa urbanim i rodnim identitetom.
Grad Uroševac sam oduvek zamišljala kao mesto gde odlaziš da “obaviš neki posao” — kao tranzitno mesto. Budući da sam iz Lipljana, sećam se da su veze sa Uroševcem bile uglavnom industrijske, a donekle i zdravstvene. Poveznica između dva grada bila je železnička pruga Kosovo Polje—Elez Han. Železnička stanica u Lipljanu bila je prepuna putnika od 7 ujutru, sa ženama, muškarcima i decom — Albancima, Romima i Aškalijama, koji su išli u Uroševac da obave neki posao.
Neki su išli radi trgovine, ili neke neznatne materijalne koristi, drugi da dobiju besplatne zdravstvene usluge koje su postojale u Uroševcu, a nedostajale Lipljanu. Dva-tri puta sam i sama krenula tim putem dok sam bila učenica. Voz je ostavljao gorak ukus — sumorna lica koja su žurila, ljudi opterećeni brigama, koji su jedva uspevali da dođu do sedišta, pažljivo podeljenih, u jednom delu vagona za Rome i Aškalije, a u drugom za Albance.
Dugo sam Uroševac povezivala sa ovim gušećim osećajima i sivim tonovima. Međutim, ovaj grad je promenio svoju boju zahvaljujući umetnicama poput Lebibe Topalli, suosnivačice i predvodnice MuralFesta, organizacije čiji je cilj da bude platforma za izražavanje društvenih ciljeva kroz muralnu umetnost. MuralFest, sada već u devetom izdanju, postao je godišnji festival Uroševca, a grad je sada dom za oko 150 murala proizašlih iz ovog kolektiva.
Francuski teoretičar Michel de Certeau kaže da hodanje građana ulicama grada predstavlja jedan od najotpornijih činova protiv surove urbanizacije, koju kroje strukture moći, praveći metropole samo da bi posmatrali društvo odozgo. Međutim, koraci, kako kaže Certeau, imaju moć da izbegnu ta posmatranja, postajući simbol prkosa praznoj urbanističkoj mapi. Ove korake podstakla je umetnost MuralFesta, pretvarajući šetnju kroz grad ne samo u prelazak od tačke A do tačke B, već i u prijatno, obogaćujuće iskustvo.
Formalnom osnivanju ovog kolektiva 2016. godine prethodilo je nekoliko umetničkih inicijativa lokalnih umetnica iz Uroševca, podstaknutih nadom i željom da doprinesu promeni lokalnog urbanog identiteta. Kreativan tim mladih, punih energije i ideja, okuplja se u prostoru iznad poznatog ferizajskog lokala “N’dritare”, gde se nalaze kancelarije MuralFesta. Odatle, ovaj kolektiv, predvođen Lebibom Topalli, stvorio je veze između njegove ulične umetnosti i lokalne društvene svakodnevice građana i građanki Uroševca.
K2.0 je razgovarala sa Lebibom Topalli kako bi sagledala dosadašnji rad na stvaranju ovih umetničkih veza, kao i isprepletenost identiteta, urbanizma i rodnih tema kroz vizuelnu umetnost.
K2.0: Kako se kod sedamnaestogodišnje devojke izbeglice iz Uroševca rodila želja da se izrazi kroz vizuelnu umetnost?
Lebibe Topalli: Umetnošću sam se povezala još tokom rata, kao devojka izbeglica sa Kosova u izbegličkom kampu u Turskoj. Sve što sam tada znala da radim bilo je da pronađem olovke ili vodene boje i da naslikam stvarnost oko sebe. Kao i svaki čovek, pretpostavljam, pokušavaš da pronađeš nešto što će ti odvući pažnju tokom rata. Slikala sam šatore, kamp, uglavnom objekte koji su me okruživali. Opština i osoblje kampa su mi tada organizovali prvu javnu izložbu, kao izložbu jedne izbeglice koja slika. Bilo je to neverovatno za mene, moj prvi rad u javnom prostoru.
Od tada se nisam odvojila od umetnosti, iako umetnost tokom rata nije bila prioritet, pa ni nakon njega. Slikala sam i kada smo se vratili na Kosovo, nakon rata, i to užas koji sam tamo zatekla. Slikala sam objekte koje je KFOR čuvao u Uroševcu. Ljudi su me gledali čudno, nisu razumeli šta to radi jedna devojka, i to u javnom prostoru. Bilo je to veoma osetljivo pitanje.
Posle nekog vremena, upisala si Fakultet umetnosti u Makedoniji. Kako si donela tu odluku?
Nisu me primili na slikarstvo na Univerzitetu u Prištini. Ali bila sam odlučna da nastavim tim putem, obožavala sam umetnost. Mama, videvši moju odlučnost, rekla mi je: “U Tetovu pričaju o nekom univerzitetu, idi i probaj”.
To je bilo odmah posle rata, 1999. godine, kada nisi mogla da izvadiš dokumenta, a meni je tada bio istekao jugoslovenski pasoš, dok su pasoši UNMIK-a izašli kasnije [2000. godine]. Da bih otišla u Makedoniju, uzela sam pasoš svoje sestre. Uvila sam kosu, kao što je ona nosila, da bih otišla u Tetovo sama, i to po prvi put, odmah posle rata, sa njenim dokumentima.
Na kraju su me primili na fakultet. Dve godine sam putovala s tim dokumentima, dok nisam dobila kosovski pasoš, dugo nakon rata.
Kako je izgledala atmosfera kada si počela da se baviš umetnošću u Uroševcu? Kakve su bile prve reakcije građanki i građana Uroševca kada su te videli na skeli, dok si intervenisala u javnom prostoru?
Iako mlada umetnica, odmah sam pronašla načine da kanališem svoj rad, jer je nakon rata u Uroševcu došlo do eksplozije privatnih biznisa. Ljudi su počeli da ulažu u reklame. Mnogi iz dijaspore su se vratili da žive u Uroševcu i počeli da investiraju u grad.
Međutim, iako sam imala posla, bilo je trenutaka kada sam bila jako razočarana jer je mentalitet bio izuzetno težak za podneti. Prolazila sam kroz različite provokacije i predrasude. Vređali su me verbalno i uznemiravali, a dobijala sam i krajnje grube komentare. Kad sada razmislim o tome, kažem sebi: “Koliko li sam samo bila snažna!”
Bilo je momenata kada sam razmišljala da odustanem od svega. Morala sam neprestano da se podsećam da je sve što radim zapravo način da se izdržavam tokom studija, i iz te misli sam crpela snagu. Penjala sam se na skele i kranove, i nikada nisam stala, uprkos teškim rečima.
Moj fokus je uvek bio grad Uroševac. Kao danas, sećam se svog prvog murala većih razmera. Bio je to mural za opštinu, povodom prve Nove godine nakon rata. Napravila sam veliku tablu na kojoj je pisalo “Srećna Nova godina u slobodi”, pored jedne slike.
Cilj je još tada bio jasan: uneti boje u grad Uroševac.
Zatim si suosnovala MuralFest. Kako je MuralFest nastao, u smislu ekipe i cilja?
Pre osnivanja MuralFesta, započeli smo nekoliko manjih umetničkih inicijativa u javnim prostorima. Tih ranih 2000-ih, bila sam na čelu umetničkog udruženja “Zef Kolombi” u Uroševcu, s kojim smo formirali grupu mladih umetnika i počeli da slikamo po različitim delovima grada, kao što su stara trafostanica i betonski objekti uz puteve.
Cilj je još tada bio jasan: uneti boje u grad Uroševac. Ova inicijativa je naišla na pozitivan prijem, kako unutar grada, tako i van njega, što nas je motivisalo da pređemo s malih projekata na realizaciju većih umetničkih dela u javnim prostorima.
Planirajući festival, sećam se da sam rekla Naimu Feratiju, tadašnjem opštinskom direktoru za kulturu, omladinu i sport, da mi je san da radim na pet zidova istovremeno, i da odjednom skinemo pet skela i vidimo kako se grad transformiše. Taj san se ostvario, sada radimo na 10 skela u isto vreme.
Tako je počeo MuralFest, s ekipom organizacija i pojedinih umetnika, od kojih su neki i dalje deo kolektiva. Mene su izabrali za direktorku. Prvo izdanje festivala bilo je pod menadžmentom udruženja umetnika “Zef Kolombi”, ali smo se kasnije osamostalili kao nevladina organizacija u novembru 2016. godine, čije su suosnivačice bile Pranvera Sylejmani i Antigona Heta.
Uložile smo mnogo u ovaj kolektiv, koji funkcioniše više iz ljubavi prema umetnosti nego iz bilo kakve težnje za finansiranjem ili materijalnim ciljevima. MuralFest je rođen iz tih malih inicijativa, ali svoj dalji razvoj duguje umetničkoj zajednici i upornosti mojih koleginica umetnica.
Kako je oblikovan identitet MuralFesta u odnosu na ciljeve i teme koje birate svake godine? Iz spoljnog ugla, čini se da MuralFest često deluje kao kolektiv aktivistkinja i aktivista koji spaja građansku pobunu s vizuelnom umetnošću. Da li je to slika koju ste želeli da stvorite za vaš tim?
Odlično funkcionišemo zajedno, kao umetnički tim. Mlade ljude u MuralFestu namerno nazivamo artivistima — aktivisti kroz umetnost. Spremni su na bilo kakvu intervenciju, samo ih treba pozvati. Veoma su posvećeni tome da umetnost bude deo zajednice. Ovu povezanost naročito primećujem kod devojaka umetnica iz Uroševca koje su deo MuralFesta. Imam utisak da im umetnost u javnim prostorima omogućava da izraze svoje postojanje kao žene i devojke ove zajednice, u obliku pobune, pružajući podršku jedna drugoj.
Naravno, ne mislim da umetnost ima pol. Međutim, iz razmene iskustava sa devojkama umetnicama iz Uroševca primećujem da su one spremnije i odlučnije da povežu aktivizam s umetnošću, dok su momci u ovom pogledu više rezervisani. Čini se da su momci potpuno zadovoljni tamo gde jesu, možda se osećaju udobno u svojoj poziciji u društvu. Ne osećaju potrebu da reaguju ili podrže nešto kao što to osećaju devojke, zbog svoje ranjivije pozicije.
U nedostatku horizontalnih prostora posvećenih ženama, intervenišemo u vertikalnim prostorima, stavljajući ih u središte naše umetnosti.
U zemlji kao što je Kosovo, gde su javni prostori izuzetno ograničeni za žene, počevši od faze njihovog urbanističkog planiranja pa sve do upotrebe, kako je biti vizuelna umetnica, žena, koja na neki način ponovo kreira te prostore?
Izazvale smo rodne stereotipe, ne samo rodnu segregaciju u javnim prostorima. Videti devojke na skelama je za Uroševac u društvenom smislu bilo nezamislivo. Sada to više nije tako neobično, probile smo tu barijeru. Ali uvek neko mora da nosi teret promena. Srećna sam što sam prevazišla predrasude i komentare, te sada devojke stvaraju umetnost pod malo lakšim uslovima, iako još uvek trpe seksualna uznemiravanja. Barem što se tiče Uroševca, mogu reći da je naš rad u javnim prostorima postao normalizovan. To nije nužno slučaj u drugim opštinama, gde mlade umetnice još uvek trpe seksualna uznemiravanja.
Takođe smo želele da izazovemo i rodno planiranje u urbanizmu, kroz neke murale, pokušavajući da portretišemo žene u nadrealnim formama, jer ih ne vidimo dovoljno zastupljene u realnim oblicima. U nedostatku horizontalnih prostora posvećenih ženama, intervenišemo u vertikalnim prostorima, stavljajući ih u središte naše umetnosti.
Kako se Vaš identitet umetnice povezuje sa Vašim rodnim identitetom? Da li društveni i kulturni kontekst, koji žene češće zadržava unutar privatne sfere, ograničava kreativnost u vizuelnoj umetnosti?
Teško je navigirati kao žena umetnica u našem društvu. Naši rodni identiteti igraju veoma snažnu ulogu u tome. Ali čovek mora da odluči šta će postaviti kao prioritet.
Srećom, deca su imala baku da brine o njima, iako im je majka često bila odsutna. U jednom trenutku me je ćerka pitala da li više volim posao ili njih, decu. Nisam joj ništa odgovorila, od tuge… Uvek sam se trudila da pritisak koji osećam na poslu ne donesem kući.
Sada, nakon nekoliko godina, često razmišljam da možda treba da napustim festival, da je dosta. Ali onda se zapitam, šta drugo bih mogla da radim? Umetnost je sada deo mog identiteta, ne mogu da se odvojim od nje. Samo bih volela da, kada se govori o umetnicima, ljudi vide i pozadinu i teret koji žene umetnice nose i sve te dugotrajne izazove kroz koje prolaze.
Teško je baviti se tako specifičnom umetnošću kao što je ulična umetnost, u zemlji koja nema bogatu umetničku tradiciju, unutar grada zatvorenijeg mentaliteta. Dodajte tome i činjenicu da ste žena umetnica u ovom društvu, koja pokušava da sruši kulturne barijere prisutne na svakom koraku koji napravimo.
Da li Vaša umetnost uspeva da dotakne svest muškaraca i žena Uroševca?
Naš festivalski pristup, kao celina, ima za cilj da postepeno angažuje građane, kako muškarce, tako i žene, i da ih putem umetnosti podstakne na razmišljanje. Smatramo da društvene promene zahtevaju vreme. Naša umetnost, na neki način, odražava transformaciju kulturnog i društvenog identiteta Uroševca tokom godina. I mi sami smo se promenili, zajedno sa gradom. Kada pogledamo koliko su naši umetnički radovi evoluirali u poređenju sa ranijim delima, shvatamo koliko smo sazreli. Građani se takođe menjaju i oblikuju paralelno sa našom umetnošću. Svuda, umetnost je ogledalo društva, kao i njegovih promena.
Filozof Henri Lefebvre je istakao da gradski prostori nisu fiksni i nepromenljivi, već da se kreću između ideje i stvarnosti, misli i prakse, kao umetničko delo, a ne samo proizvod ekonomskih ili političkih struktura. Da li se prema kolektivu MuralFesta grad pretvara u umetničko delo, kao protivteža tim strukturama?
Upravo je to i bio cilj — da kroz umetnost ispunimo Uroševac pričama građana. Istorijski gledano, Uroševac nije imao neku tačku po kojoj bi bio prepoznatljiv ili koja bi privukla turiste. Bio je industrijski grad, i čak se i dalje identifikuje kao poslovni centar. Grad je bio i još uvek je ispunjen betonom i građevinama. Nismo se na ozbiljan način osvrnuli na kolektivno nasleđe i kulturnu baštinu. Tačno, imali smo mural konobara kod hotela “Lybeteni” iz 1961. godine, ali smo se uvek pitali, šta nudimo van od toga?
Kako se građanin može poistovetiti sa svojim gradom, gde može da usmeri pogled? Zbog toga smo želeli da Uroševac pretvorimo u grad priča, da građani budu okruženi umetnošću koja je svima dostupna i sa kojom mogu da se identifikuju.
Uroševac je sada poznat i kao grad murala. Mural konobara postao je prepoznatljiv znak grada. Neka od Vaših dela možda će vremenom postati deo kulturne baštine Uroševca, kao izraz kulturnog identiteta grada. Koliko je u opasnosti da se ovakva transformacija umetnosti u kolektivnu baštinu ugrozi surovim komercijalizmom i birokratijom?
Lokalni kontekst kulturne svesti još uvek treba da se razvija u vezi sa umetnošću i kulturnom baštinom. Konkretno, u vezi sa muralom konobara, imali smo slučajeve kada su mural pokrivale reklame i promotivni materijali. To se desilo i početkom ove godine. Srećom, ove godine smo kolektivno reagovali i reklama je uklonjena sa objekta gde se nalazi mural, koji je privatni objekat. Ove godine smo bili aktivniji u zaštiti umetnosti u društvu. Ipak, ponekad imam utisak da to nije dovoljno.
Još uvek se osećamo kao da smo nevidljivi i da nemamo dovoljno snage da se suprotstavimo ovakvim postupcima, bilo privatnim ili institucionalnim.
Što se tiče naših murala, naravno, svesni smo da nisu svi priznati kao duhovna i materijalna baština. Neki su čak počeli da blede zbog položaja u kojem se nalaze i protoka vremena. Međutim, postoje i oni koji imaju duhovnu vrednost i koji bi trebalo da budu priznati od strane stručnjaka iz ove oblasti kao vredni očuvanja. Na primer, govorim o muralu koji smo napravili u okviru edicije “HOME” MuralFesta, čija je autorka Pranvera Sylejmani, kod železničke stanice u Uroševcu. Mural prikazuje železničku stanicu, istu onu odakle su kosovske izbeglice krenule kao ratne izbeglice i kao takve se na istu vratile kada se rat završio. Otišli su s bolom, a vratili se s nadom, na isto mesto. Za takve murale koji pričaju priče iz istorije, bilo bi dobro da se uspostavi praksa očuvanja.
Želimo da naši murali na neki način nadmaše gradnju u gradu, beton, i prkose njegovom sivilu.
Kako birate prostore u kojima reflektujete svoj umetnost? Pošto svaki edicija ima svoju temu, da li namerno birate mesta koja “oblikuju” i definišu javni diskurs?
Ne nužno, jer ponekad iz različitih razloga ne dobijamo dozvolu od stanara da radimo murale na odabranim mestima. Obično umetnici sami biraju lokacije, uzimajući u obzir infrastrukturne uslove potrebne za kreiranje murala. I to ti tako uđe u naviku, stalno hodamo i skeniramo mesta gde bismo mogli da stvaramo umetnost. Takođe, bilo je slučajeva kada smo birali javne prostore sa namerom da pokrenemo diskusiju o određenim pitanjima.
Koji je, po Vašem mišljenju, najvažniji cilj Vaših murala?
Uvereni smo da grad odražava svoje građane, da je produžetak nas samih. Zato želimo da naši murali na neki način nadmaše gradnju u gradu, beton, i prkose njegovom sivilu. Naš cilj je da reflektujemo postepenu promenu sebe i grada, ponekad kroz revolt, ponekad kroz slavljenje i negovanje različitih identiteta, kulturnih i rodnih, kroz umetnost.
Želimo da umetnost bude dostupna svakom građaninu Uroševca, da grad pretvorimo u urbanu galeriju. Niko ne bi trebalo da bude isključen iz umetnosti, čak ni beskućnici koji borave u podzemnim prolazima u Uroševcu. Murali koje smo napravili u tim prolazima imaju u vidu i njih. Poruka je shvaćena. Građani se poistovećuju sa našim muralima, ne oštećuju ih, već ih čuvaju. To je upravo ono što smo želeli – da svako ima pravo da uživa u našoj umetnosti. Ovaj cilj je inspirisao našu ediciju “Fragments of Utopia”, da pronađemo načine za rekreaciju Uroševca, od grada naših utopijskih snova i maštanja do stvarnog grada, živopisnog i pogodnog za sve.
Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.
Naslovna slika: Iz arhive Lebibe Topalli
-
- Ovaj članak je napisan na albanskom.