Književnica albanskog porekla, Ledia Xhoga, nedavno je privukla međunarodnu pažnju svojim debitantskim romanom “Pogrešno tumačenje” (u originalu: “Misinterpretation”), koji joj je doneo mesto na dugoj listi Bukerove nagrade za 2025. godinu. Roman se razvija kroz priču o neimenovanoj prevoditeljki, uhvaćenoj između ličnih izbora i emotivnih svetova.

U središnjoj niti romana, pripovedačica se nalazi u ulozi prevoditeljke za Alfreda, Kosovara koji je preživeo torturu tokom rata, i postepeno biva uvučena u složenu mrežu etičkih granica i ličnih žrtava. Kako njihov odnos postaje sve dublji, ona se bori da zadrži profesionalnu distancu, suočavajući se sa emotivnim teretom njegove traume. U međuvremenu, granica između objektivne istine i Alfredove verzije događaja počinje da se zamagljuje, primoravajući je da preispita ne samo njegovu priču, već i sopstvene pretpostavke o pravdi, jeziku i svojoj ulozi prevoditeljke. Knjiga takođe prikazuje izazove u odnosu između pripovedačice i njenog muža Billyja, profesora filma koji, iako dobronameran, postaje emocionalno udaljen. Njegova sve veća zabrinutost zbog suprugine duboke uključenosti u živote svojih klijenata stvara pukotinu u njihovom braku.

Xhogina pripovedačka linija suočava čitaoca sa pitanjima o tome kako se istina prenosi i doživljava, naročito u trenucima koje obeležava neuhvatljiva priroda sećanja i traume. Roman osvetljava često nevidljiv rad prevodilaca, koji ne prevode samo jezik, već i emocionalne pejzaže ljudi kojima pomažu. Jednostavnim, ali promišljenim stilom proze, Xhoga vodi čitaoce u svet u kome se granice između stvarnosti, sećanja i tumačenja brišu.

Rođena i odrasla u Tirani, Albanija, Xhoga danas živi u Bruklinu, Njujork, gde se preselila kao tinejdžerka. Kasnije je stekla zvanje mastera umetnosti (MFA) iz fikcije na Državnom univerzitetu Teksasa, a radila je i u izdavaštvu u Njujorku. “Pogrešno tumačenje” je njen prvi roman.

Dok se Bukerova nagrada dodeljuje za najbolji originalni roman napisan na engleskom i objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu ili Irskoj — a Međunarodna Bukerova nagrada slavi fikciju prevedenu na engleski — Xhogino uvrštavanje na dugu listu prve nagrade stavilo ju je u središte pažnje, otvorivši joj vrata široj publici i kritičkom priznanju. Uži izbor biće objavljen 23. septembra, a pobednik 10. novembra 2025. godine.

K2.0 je razgovarala sa Xhogom o njenom procesu pisanja, nastanku romana “Pogrešno tumačenje” i njenim pogledima na žrtvu, muškost i narativnu dvosmislenost. Ona takođe otkriva pritiske i paradokse koji prate književni uspeh, posebno u konkurentnom i često nepredvidivom svetu Bukerove nagrade.

K2.0: Hajde da počnemo od nastanka romana “Pogrešno tumačenje”. Kako je došla ideja za knjigu?

Ledia Xhoga: Pre mnogo godina, prijatelj mi je rekao da jednoj organizaciji koja pomaže preživelim žrtvama torture treba volonter – prevodilac za albanski jezik. Osoba za koju im je bio potreban prevodilac bio je neko s Kosova, muškarac čija je životna priča bila slična Alfredovoj. Mislim da je organizacija na kraju pronašla nekog drugog za taj posao, ali ideja o preživeloj žrtvi torture i njenom mogućem odnosu s prevodiocem ostala mi je u mislima.

Vaša knjiga istražuje teme granica i žrtava koje ljudi podnose jedni zbog drugih. Možete li objasniti taj aspekt i zašto vam je važan?

Ono što mene uvek zanima jeste složenost situacije, dakle, ne toliko samo žrtvovanje, već šta lik time gubi ili čega nije svestan dok se žrtvuje. Na časovima pisanja često se ponavlja da lik uvek mora da donese izbor. Upravo ti izbori otkrivaju vrednosti, moral i pokreću priču napred. Nikada ne pišem s unapred određenom temom; obično polazim od lika ili situacije.

Zanima me i vaš proces pisanja, naročito kada je reč o građenju likova. U romanu “Pogrešno tumačenje” glavna junakinja je složena, višeslojna ličnost – kako ste pristupili njenom stvaranju?

Volim da pišem u prvom licu, verovatno zato što tada mogu potpuno da pristupim unutrašnjem svetu lika i uđem u tok njegovih misli, osećanja i postupaka. To je, pretpostavljam, slično metodi glume – na neko vreme postaneš ta osoba i nekako znaš da ona meditira dok prevodi, ili da ne voli da čisti svoj stan, ili da nije ljubomorna, ili da joj nije naročito važno da ima dete. Jedan od mojih profesora pisanja znao je da kaže da je tekst pametniji od pisca. Hteo je da kaže da svaka reč koju napišeš u sebi sadrži trag koji vodi ka onome što sledi. Što duže pišeš, to više učiš da osluškuješ te tragove i da ih razrađuješ. Podsvest uvek radi svoj posao, i to je tajanstven proces.

Ismail Kadare, najpoznatiji albanski romansijer, jednom je rekao da piše samo oko dva sata dnevno, ujutru. Nakon toga bi, govorio je, mozak jednostavno posustao. Takođe je napomenuo da piše rukom, u kafiću, daleko od ometanja. Kakav je vaš proces pisanja u tom smislu?

Da, i meni je nemoguće da pišem duže od tri sata u kontinuitetu. Nekih dana uspem da pišem samo dvadesetak minuta, jer imam druge obaveze. Uvek pišem na laptopu, ali beleške često zapisujem na telefonu. Više volim tišinu, ali mogu da se koncentrišem i uz buku.

Kritičari su primetili da je pripovedačica u “Pogrešnom tumačenju” nepouzdana naratorka, čije se percepcije prepliću između stvarnosti, sećanja i tumačenja. Da li je to bila svesna odluka – da naratorka ostane bez imena i povremeno nepouzdana?

Pokušala sam da smislim nekoliko mogućih imena, ali sva su zvučala smešno, kao da ih se lik namerno kloni. Pa sam onda rekla: “Dobro, u redu, budi bezimena, baš me briga!” Oduvek sam bila pomalo neodlučna po pitanju koncepta nepouzdanosti u fikciji. Mislim, ako prijatelj, recimo, uradi nešto neočekivano ili nam kaže nešto što nam ne deluje istinito, ne pomislimo odmah: “Ah, on je nepouzdan.” Uvek je to konkretnije – zapitamo se zašto laže, zašto je prećutao neku informaciju, šta se krije iza toga? Možda to ima veze s onim slojevima o kojima smo govorili ranije?

Kako se priča razvijala? Da li imate strukturu pre nego što započnete proces pisanja? Koliko se priča razvijala tokom samog procesa pisanja?

Moja prvobitna ideja bila je da radim sa dvostrukom narativnom linijom. Prevoditeljku sam zamislila kao glavnog lika u jednoj od te dve priče. Provela sam godinu dana pokušavajući da to funkcioniše, ali sam na kraju shvatila da moram da izbacim jednu od naracija. Nakon toga, priča se gotovo sama napisala, ali fragmenti iz te izbrisane verzije ipak su ostali u knjizi. O celom tom procesu napisala sam esej za LitHub.

U kojoj meri vaše lično iskustvo utiče na vaše pisanje? Koliko se osećate povezano sa glavnim likom svoje knjige?

Oduvek sam mislila da nisam sposobna da napišem memoare. Iskreno uživam u izmišljanju stvari. Nemam problem s granicama, na primer, i zato je bilo zabavno pisati lik koji ih ima. U mom pisanju, lična iskustva, na čudan način, često služe tome da popune praznine. Nikada nisam očekivala da ću pisati o muškarcima koji se motaju oko škola u Tirani, ali to se nekako uklopilo u priču. [Pripovedačica se seća kako ju je jedan stariji muškarac uhodio ispred škole i razmišlja o tome koliko je takvo uznemiravanje bilo normalizovano dok je bila mlada.]

Prevoditeljka je sada neko koga sam nekada poznavala, kao što kaže ona pesma. Zapravo, više mi se čini kao neko s kim sam bila u braku neko vreme.

Jedna od stvari koje najviše volim u vašoj prozi jeste vaša sposobnost da složene i često napete situacije prenesete jednostavnim jezikom i tonom. Da li je to svesna odluka u Vašem stilu pisanja ili nešto što se razvilo spontano s vremenom?

Ako je situacija već napeta, pojačan jezik bi samo odvratio pažnju od onoga što se zaista dešava. Ako ti je cilj da preneseš emociju u sceni, najbolje što možeš da uradiš jeste da izostaviš sve opise emocija i pustiš da radnja i dijalog nose težinu. Na taj način će čitalac to mnogo snažnije osetiti. Dakle — verovatno i jedno i drugo.

Kritičari su primetili da ovogodišnja duga lista Bukerove nagrade istražuje muškost u mnogim oblicima, “od tinejdžera na pragu odraslosti do muškaraca koji se suočavaju s traumom.” Da li i svoju knjigu vidite kao deo te tematske linije?

Da. Knjiga se fokusira na glavnu junakinju, ali u njoj postoje i različiti oblici muškosti. Da li je Billy, liberalni profesor filma na Univerzitetu u Njujorku, tip muškarca koji dopušta svojoj supruzi da sledi svoju strast i pomaže imigrantima, ili je on neko ko joj stoji na putu? Alfredov odnos sa suprugom takođe govori o tome. On se bori sa mentalnim zdravljem, njegova supruga ima izrazito dominantnu ulogu u braku, a ipak on gaji osećanja prema prevoditeljki.

Spomenuli ste da niste očekivali nominaciju za Bukerovu nagradu, delom zato što je Vašu knjigu objavila relativno mala izdavačka kuća u SAD i Velikoj Britaniji. Možete li podeliti svoje mišljenje o tome kako funkcioniše izdavačka industrija i kako vidite svoje mesto u jednom od glavnih književnih krugova?

Prvi korak nakon završetka romana jeste pronaći književnog agenta koji je spreman da vas zastupa i da knjigu ponudi izdavačima — inače je neće ni pročitati! Agent potom uzima procenat od vaše zarade. To može biti veoma dug proces, jer ima mnogo pisaca koji traže zastupanje. Moj lokalni kafić u Bruklinu pun je ljudi koji pišu romane i scenarije. Neki dobiju više ponuda od agenata, što može biti znak da će knjiga izazvati veliko interesovanje među izdavačima. Ako se pojavi više ponuda od izdavačkih kuća, postoji šansa da avans koji autor dobije — novac koji se isplaćuje unapred, pre buduće zarade — bude značajan. Ali čak ni visok avans, iskreno, nije dovoljna nadoknada za vreme uloženo u pisanje knjige, ako živite u SAD.

Ja sam imala samo jednu agentkinju koja je ponudila da me zastupa, i ona je divna. Pronašla je dve odlične male nezavisne izdavačke kuće, jednu u SAD i jednu u Londonu.

Što se mog položaja u književnom svetu tiče, sve što mogu jeste da se trudim da pišem ono što mogu mirne savesti da potpišem. Sve ostalo je stvar ugla posmatranja.

Douglas Stuart, dobitnik Bukerove nagrade 2020. godine, rekao je da mu je pobeda donela čudan pritisak i promenila način na koji doživljava sebe kao pisca, jer mu je oduzela deo njegovog osećaja autsajdera. David Szalay, koji je takođe ove godine na dugoj listi, izjavio je da mu je samo uvrštavanje u uži izbor transformisalo karijeru, ali da bi “pobeda predstavljala vrhunac s kojeg bi bilo teško vratiti se”. O tome je govorio u kontekstu 2016. godine, kada se i sam našao blizu osvajanja Bukerove nagrade. Kako se Vi odnosite prema ovim razmišljanjima? Šta mislite da će se za vas kao spisateljicu promeniti sada kada je vaša knjiga uvrštena na dugu listu, i s mogućnošću da uđe u uži izbor ili čak osvoji Bukera?

Da, taj pritisak je neobičan i intenzivan, naročito ako ste navikli da pišete u relativnoj anonimnosti. Iskreno, radovala sam se tome da knjigu ostavim po strani. “Pogrešno tumačenje” je poslato izdavačima pre više od tri godine, a nakon objavljivanja provela sam mesece na turneji, dajući brojne intervjue i slično. Radovala sam se mirnom letu kako bih se mogla posvetiti sledećoj knjizi, na kojoj sam zaista uzbuđena da radim. Ali čim je objavljeno uvrštavanje na Bukerovu listu, nisam mogla da se posvetim ničemu drugom. Stiglo je toliko zahteva za intervjue i evo me opet — pričam o knjizi kojom se bavim već šest godina, ako se računa i vreme provedeno u pisanju. Razumem šta Szalay misli kada govori o pritisku koji donosi osvajanje Bukera; verovatno je to ogroman teret, i može biti nezdrav za anksiozne pisce. Naravno, ne očekujte da će iko zbog toga sažaljevati pobednika. A ako se na trenutak odmaknemo, postavlja se pitanje — da li u umetnosti uopšte postoji takmičenje? Može li se u književnosti uopšte govoriti o “pobedniku”?

Ta vaša “relativna anonimnost” o kojoj govorite nestala je i u albanskom govornom prostoru. Mediji i književni krugovi u Albaniji i na Kosovu prepoznali su vaš uspeh. Koliko se danas osećate povezano s Albanijom i kako to utiče na vaše pisanje?

Ja sam osoba kojoj je potrebno vreme da obradi stvari, pa je sve ovo pomalo preplavljujuće, ali i dirljivo. Dobila sam poruku od jedne Albanke iz Sjedinjenih Država koja mi je napisala da je zaplakala kada je videla moju knjigu u knjižari Barnes & Noble, što je i mene rasplakalo — i to dok sam putovala vozom. Albanija je, naravno, moja zemlja i uvek će to biti, ali otišla sam odande kao tinejdžerka, a sada sam u četrdesetim. Najvažniji događaji u mom životu, kao i celo moje visoko obrazovanje, dogodili su se u SAD. Kad god se vratim, kupim nekoliko knjiga da ostanem u dodiru s maternjim jezikom. Ali jezici se menjaju, pa se ne osećam dovoljno sigurnom da pišem fikciju na albanskom. Volela bih da to jednog dana pokušam. Inače, pisala sam i na engleskom stvari koje nemaju nikakve veze s Albanijom. Mislim da bi bilo zabavno jednog dana napisati nešto iz naučne fantastike, na primer.

Pomenuli ste sledeću knjigu. O čemu je reč? Ili, možda bolje pitanje — planirate li da bitnije promenite svoj stil, ili će knjiga biti napisana na sličan način?

Ne želim još da otkrivam radnju, ali biće o likovima iz različitih sredina koji se kreću u svetu umetničke slave u Njujorku. Veliki deo knjige ispričan je iz muške perspektive, pa mislim da će čitaocima delovati drugačije od “Pogrešnog tumačenja”. Ili možda i neće — ostaće na vama da mi kažete.

Naslovna slika: uz dozvolu Ledije Xhoge.