LGBTQ+ zajednica se 2012. u Ukrajini suočila sa jednom od najvećih opasnosti po svoja osnovna prava od raspada Sovjetskog Saveza. Zakonodavstvo se tada oglasilo protiv “gej propagande” u nameri da progura zakon kojim bi se zabranila promocija ili zagovaranje LGBTQ+ tematike te uvele novčane i zatvorske kazne za navodne prekršioce tih odredbi.

Usred rasprostranjene retorike na račun LGBTQ+ zajednice i pretnji nasiljem koje su dolazile od desničarskih grupa, Lenny Emson, izvršni direktor KyivPridea — najveće prajd organizacije u Ukrajini — udružio je snage sa ostalim LGBTQ+ aktivistima s ciljem organizovanja protesta i prve povorke ponosa u Ukrajini.

“Tako je rođen KyivPride. Bio je to protest protiv pokušaja da se uvede ovaj zakon”, kaže Emson.

Prvi Prajd, koji je postao poznat pod imenom Šetnja za ravnopravnost (Equality March), trebalo je da se u Kijevu održi 2012, ali je otkazan u minut do dvanaest usled velikih opstrukcija i protivljenja.

“Aktivisti radikalne desnice i desničarske radikalne organizacije su se ujedinile i izašle na mesto na kom je trebalo da se održi Prajd — sve je bilo pretrpano tipovima sa maskama i motkama u rukama, koji su bili spremni da nas tuku”, priseća se Emson. “Iz policije su rekli da nemaju kapaciteta da nas zaštite. Nismo hteli da rizikujemo živote naših ljudi i odlučili smo da odstupimo.”

Naredne godine, prvi Prajd je održan sa nekolicinom učesnika šetnje, ali je ta brojka rasla iz godine u godinu. U međuvremenu je ukrajinska vlada odustala od usvajanja pomenutog diskriminatorskog zakona. Godine 2013. u susednoj Rusiji je na snagu stupila slična uredba kojom se zabranjuje širenje “gej propagande” i “propagande netradicionalnih seksualnih odnosa” među maloletnicima.

“Godine 2021, imali smo 7.000 ljudi koji su se prošetali gradskim centrom [na Kijevskom prajdu] i nekoliko stotina kontrademonstranata, što znači da je ravnoteža promenjena”, kaže Emson.

Ove godine, KyivPride je svoju šetnju zbog rata izmestio na ulice Varšave, a tamo je varšavski godišnji marš, najveća povorka ponosa u Centralnoj Evropi, ugostio više od 120.000 učesnika koji su marširali u ime mira.

“Nije to bilo slavlje. Mi smo marširali za ljudska prava Ukrajinaca, za ljudska prava svih ljudi”, podvlači Emson. “Voleo bih kada bi se druge zemlje i druge zajednice pridružile ovom solidarnom pokretu jer je ruska propaganda prisutna na svakom koraku. Ako mi ne budemo pobedili, onda će Rusija ući i u druge zemlje, možda ne u vidu invazije, ali sa političkom moći. U svakom slučaju, to bi za LGBTQ+ zajednicu bilo pogubno.”

K2.0 se sastalo sa Lennyjem Emsonom u Beogradu na Evroprajdu, gde smo pričali o aktivizmu u doba rata, ukrajinskoj LGBTQ+ zajednici koja pristupa vojsci i zahtevima Ukrajinaca za istopolne zajednice.

K2.0: Na koji su se način KyivPride i vaš aktivizam promenili otkako je počela ruska invazija u februaru?

Lenny Emson: Odlučili smo da odgodimo naše zagovaračke i kampanje informisanja javnosti, pa smo se usredsredili na humanitarnu pomoć i zadovoljavanje potreba naše zajednice.

Mnogi ljudi su izgubili svoja radna mesta i brojne firme su zatvorene. Mnogi su ostali na ulici. LGBTQ+ osobe uvek važe za najmarginalizovaniju zajednicu u svakoj zemlji, a Ukrajina nije nikakav izuzetak. Dakle, KyivPride pomaže narodu u vidu direktne pomoći te šalje novac za izdavanje stambeno zbrinjavanje i hranu.

Vodimo sklonište u prestonici i druga skloništa za LGBTQ+ zajednicu u ostalim gradovima. Također smo ušli u partnerstvo sa LGBTQ+ organizacijama u Evropi kako bi ljudi našli bezbedan prostor za život.

Mislim da je to izvanredan primer koji pokazuje kako jedna zajednica može da se samoorganizuje i kako može da pomogne i podrži druge ljude. Premda su neke organizacije morale da se premeste i izbegnu iz države, mnogi aktivisti su odlučili da ostanu u Ukrajini i da se angažuju. Zaista se ponosim svojim dragim aktivistima iz LGBTQ+ zajednice jer su odlučili da se angažuju, da pomognu zemlji da pobedi.

Rat je prekonoći preobrazio Ukrajinu. Rat je učinio da život svakoga građanina stalno bude u opasnosti, pospešujući nove vidove mobilizacije i aktivizma. Koji su glavni problemi LGBTQ+ zajednice u Ukrajini?

Za nas u političkoj ravni i za celi region — ne samo u Ukrajini, već i Moldaviji, Srbiji i u zemljama članicama EU poput Hrvatske, Poljske i Francuske — zajedničko nam je to što ruska vlada podržava radikalne desničarske grupe, podržava ih godinama finansijski, podržava radikalne desničarske političare koji plasiraju ovu političku homofobiju i transfobiju.

Kažem da se radi o političkoj homofobiji i transfobiji zato što oni nisu aktivni samo na ulicama kao agresivni ljudi koji nas tuku ili marginalizuju. Oni su politički aktivni. To su ljudi koji proglašavaju izvesne zone u Poljskoj za slobodne zone od LGBTQ+ osoba. To su ljudi koji se protive istopolnim brakovima u Sloveniji. To su ljudi koji su ovde, u Beogradu, protestovali protiv Prajda.

To je naš zajednički regionalni problem i on je postojao dugo pre rata. I to mora da nam bude jasno: ovde imamo zajedničkog neprijatelja koji se protivi našim osnovnim ljudskim pravima. Moramo da zagrebemo po površini i moramo da se ujedinimo kako bismo se tome suprotstavili. A rat koji se trenutno vodi u Ukrajini izvesna je kulminacija svega navedenog.

Ako Ukrajina pobedi — kada Ukrajina pobedi — to je početna tačka od koje moramo da se organizujemo u borbi protiv ovog političkog uticaja širom Evrope.

U Ukrajini smo se godinama borili za zakonsko priznanje transrodnih osoba, što smo postigli 2016. One su ostvarile pravo da promene svoju oznaku pola — nakon nekoliko konsultacija sa psihijatrom, možete da promenite oznaku pola u pasošu.

Ipak, i dalje vodimo bitku za istopolne brakove. Kao što verovatno znate, poslali smo peticiju Kabinetu predsednika i predsednik Volodimir Zelenski je to podržao, ali kaže da sada, u vanrednom stanju, ne može da se menja ustav, ali da možemo da razmišljamo o građanskim partnerstvima za istopolne partnere. E sada, sednica skupštine se održava na jesen i verujem da ćemo ovu temu uspeti da izguramo u parlamentu.

Isto tako vidim da naša zajednica brojčano raste. Imamo veći broj mladih koji se ne boje da se u javnosti izjasne o svom identitetu, veći broj ljudi koji se ne boje da marširaju na Prajdu. Imamo više aktivista i zajednica raste. Ona raste jer se ljudi ne boje da izađu u javnost.

Kada sam započeo karijeru, otvoreno sam se bavio aktivizmom i stizali su mi brojni zahtevi za razgovor od medija, a sva su pitanja bila ispod pojasa: “Kako najviše uživate u seksu?”, “Ko je muž, a ko žena u vašem lezbijskom paru?”

E sada, novinari s vama pričaju o pravu na protest, o braku, o usvajanju dece. Oni vas ne posmatraju kao društveni objekat, već kao društvenu grupu.

Dakle, u medijima se u proteklih 15 godina desio veliki pomak. Kada smo počeli da organizujemo Marš ponosa, bilo je brojnih novinara koji nisu nužno bili protiv nas, ali su našu šetnju smatrali seksualnim paradiranjem i to sve zbog propagandističkih narativa.

Ali sada vide da je Marš ponosa, u stvari, isto što i protest. Kada su videli da je Marš ponosa samo jedno okupljanje organizacija za ljudska prava, onda su promenili medijski narativ. A medijski narativ je ono što utiče na javno mnjenje. Svakako da postoje brojni homofobi i transfobi. Oni su tu, ali njih ima i svuda u svetu.

Ove promene, tj. pomak u sferi LGBTQ+ prava u protekloj deceniji poprilično je vidljiv kada čitamo o Ukrajini u poslednjih deset godina. Brojne progresivne politike i zakoni, poput antidiskriminativne politike u sferi zapošljavanja, doneti su u postmajdanovskom periodu. U pojedinim medijskim napisima se navodi da blagonakloniji pristup LGBTQ+ pravima proističe iz namere ove zemlje da pristupi Evropskoj uniji.

Stvar je u tome što ove promene ne bi bile moguće bez rada aktivista. Ove promene se ne dešavaju samo zbog političara ili nekog drugog uticaja. Ove promene su se desile jer se LGBTQ+ zajednica borila za svoja prava i svoje slobode.

Homoseksualnost je 1991. dekriminalizovana u Ukrajini, odmah nakon proglašenja naše nezavisnosti. Ukrajina je bila prva država u postsovjetskom prostoru koja je dekriminalizovala homoseksualnost. Zatim su 1993. osnovane prve LGBTQ+ grupe. Godine 1996. nastala je prva LGBTQ+ asocijacija u Ukrajini.

Dakle, to se dešavalo postepeno i zajednica je bivala sve veća i veća, pa smo tako u trenutku protesta na Majdanu 2013-2014. bili dovoljno jaki da steknemo političku moć. Mi smo kao zajednica učinili dosta toga da nateramo političare da učine nešto — nije se to desilo obratno. Mi smo izvršili pritisak na njih, uticali da se promene dese i privukli brojne simpatizere.

LGBTQ+ osobe, koje su često u vrlo nepovoljnom položaju, suočavaju se i sa dodatnim opasnostima u ratnom vihoru. Kako LGBTQ+ osobe u Ukrajini izlaze na kraj sa ratom?

Od ljudi koji su zaglavljeni u okupiranim teritorijama imamo saznanja da ruska vojska sprovodi zločine iz mržnje i zlostavlja LGBTQ+ osobe. Razgovaramo sa članovima zajednice u okupiranim teritorijama, tako da ćemo imati primere dešavanja sa terena, ali će ipak biti samo individualni.

Zatim, na drugoj strani, imamo mnoge zločine iz mržnje prema LGBTQ+ osobama u neokupiranim teritorijama. Jer sada, dok su policija i vojska zauzeti vođenjem rata, mnogi osećaju slobodu da mogu da čine krivična dela.

U porastu je broj zločina iz mržnje nad LGBTQ+ osobama. Dakle, u javnosti zastupljeni članovi zajednice, poput transrodnih osoba, gej osoba — njih tuku i ponižavaju, čine nad njima razne zločine iz mržnje, a to rade i običan narod i policija.

U stvari smo izbrojali više od 100 primera nasilja prijavljenog LGBTQ+ organizacijama. Pretpostavljamo da je prava cifra možda i desetostruko veća, jer mnogi ne prijave šta im se desilo.

LGBTQ+ osobe u Ukrajini rastrzane su između dva zla. S jedne strane su to Rusi, koji su surovi prema Ukrajincima. A na ukrajinskoj strani imate mnoge koji mrze LGBTQ+ osobe i sami osećaju neku slobodu da počine zločine iz mržnje.

Srpska pravoslavna crkva je podržala zabranu panevropskog LGBTQ+ događaja EuroPride, proglasivši ga opasnošću po tradicionalne vrednosti. Crkva je u Beogradu izuzetno ispolitizovana institucija sa velikim uticajem na formiranje narativa o ovim temama. Koja je uloga Ruske pravoslavne crkve i Ukrajinske pravoslavne crkve kada je u pitanju oblikovanje društvenih stavova prema LGBTQ+ pitanjima?

U Ukrajini imamo Rusku pravoslavnu crkvu i Pravoslavnu crkvu Ukrajine. Oni imaju nesuglasice jedni sa drugima, ali što se tiče LGBTQ+ tematike, manje-više su ujedinjeni. I oni i Katolička crkva.

U Ukrajini postoji Savet crkvenih zajednica i on ima vrlo jasan stav prema LGBTQ+ osobama, a taj stav nam ne ide u prilog.

Na sreću, ti ljudi nemaju preveliki politički i društveni uticaj kao u drugim zemljama. Ili kao što je to slučaj sa zemljama poput Srbije ili Poljske, gde Crkva ima mnogo veći uticaj. Rekao bih da Ukrajina nije preterano religiozna zemlja i mislim da smo tu imali sreće. Crkva je i dalje naš neprijatelj. Oni nas ne trpe, ali na našu sreću, oni nemaju političku moć.

Veliki broj LGBTQ+ osoba pristupa Vojsci Ukrajine u borbi da odbrane zemlju. Uprkos sveukupnom napretku, mnoge kvir osobe u vojskama širom sveta nailaze na diskriminaciju i zlostavljanje ili su pak primorane da prikrivaju svoju seksualnost. Kakva je situacija sa LGBTQ+ osobama u ukrajinskoj vojsci?

O tome sam razgovarao sa gej aktivistom koji služi u vojsci, pa sam ga pitao šta misli i rekao je da svi ovi izveštaji o diskriminaciji u vojsci dolaze iz vojnih odreda koji ne učestvuju u aktivnoj borbi.

U evropskim zemljama je vojska samo još jedna institucija. Međutim, kada se nalazite na prvoj liniji fronta, onda vidite neprijatelja u neposrednoj blizini, vidite metke kako lete uokolo i artiljeriju koja vas gađa. U takvoj situaciji želite da budete iskreni i korektni kao čovek jer bi život mogao za minut da vam se okonča.

Hoćete preostalo vreme da provedete kao čovek kakav jeste, a ljudi unaokolo vas smatraju drugom s kojim se bore zajedno i ne diskriminišu vas kao LGBTQ+ osobu. Ovi aktivisti su pokušali da izmere stepen zastupljenosti zločina iz mržnje prema LGBTQ+ vojnicima i kažu da sada, u aktivnoj fazi ratovanja, nema mnogo takvih izveštaja iz vojske. Njegovo objašnjenje glasi da su ljudi sada prezauzeti borbom.

Rat može da produbi postojeću diskriminaciju nad ženama, devojčicama i LGBTQ+ osobama. U okvirima ultimativne borbe za oslobođenje nacije, često se omalovažava i marginalizuje bitka za rodnu ravnopravnost i prava LGBTQ+ zajednice. Nešto slično smo imali dok je trajao rat na Kosovu. Kako se prava žena i LGBTQ+ osoba drže u prvom planu dok traje borba za slobodu?

Rekao bih da ovde — a možda je to karakteristično za Ukrajinu, ali su sada i prava žena i LGBTQ+ osoba u prvim linijama fronta. Jer, žene se bore za pravo da budu prihvaćene kao vojnikinje, a ne samo da pružaju lekarsku pomoć. Žene se bore za pravo da na borbenim linijama budu ravnopravne sa muškarcima.

A isto važi za LGBTQ+ zajednicu. Mi se borimo za ostvarenje prava da budemo zastupljene i primetne u vojsci.

Ima mnogo aktivista koji su pristupili vojsci, a koji su iskreni i otvoreni sa svojim namerama. Oni se bore jer su već aktivni u vojsci i aktivni u pokretu, pa su to uzeli da kombinuju — svoje pravo da budu zastupljeni i primetni, kao i da LGBTQ+ agendu učine pristupačnijom i raznobojnijom.

Hajde da porazgovaramo o istopolnim partnerstvima. Mi za to hoćemo da se izborimo jer je to potrebno našim vojnicima. Jer, ako niste u braku, onda ne možete zvanično da preuzmete telo. Ako nastrada na bojnom polju, onda ne možete da preuzmete njegovo telo. Ne možete organizovati sahranu. Ako je osoba ranjena i boravi u bolnici, onda ne možete da vodite računa o njoj i da donesete odluku o tome da li će biti podvrgnuta hirurškom zahvatu.

Ovo je od presudnog značaja, ali ima i onih svakodnevnih stvari: pravo da zajedno budete vlasnici kuće ili stana. Venčani par može da zajedno poseduje kuću, ali nevenčani par to ne može.

Upravo se zato sada, u jeku rata, borimo za građanska partnerstva, a pošto je u pitanju politički važno pitanje za LGBTQ+ osobe. Dakle, heteroseksualne osobe — ne mogu da se setim tačne brojke — ali za ovaj period, ako ga uporedimo sa prethodnom godinom, deset puta više ljudi se venčalo u odnosu na proteklu godinu jer ljudi misle da bi sutra mogli da nastradaju.

Heteroseksualnim osobama je to omogućeno, ali nama nije i to nije pravedno. Mi se za svoja prava borimo na borbenoj liniji.

Tekst je uređen radi bolje preglednosti. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovnica: Igor Čoko / K2.0.