Uncategorized @sr | Javni Prostor

Neka bude haotično

Piše - 03.06.2013

Najbolji plan za Prištinu je jedan od gradskih gradova: Naizgled neplanski.

Priština i nije neki grad koji upada u oko. Nije ni monumentalna, niti se nameće, a njen urbanistički oblik ne daje nikakav nagoveštaj nekakvog velikog plana. Njenih ogromnih javnih prostora ima tek nekoliko, dok je znamenitosti malo i rasute su. Njene ulice su uske, a naselja pretrpana. U celini gledano, kosovska prestonica je haotična. To je njena jača strana.

Dvadeseti vek nije bio baš najbolji period za gradove, a Priština, koja je izrasla iz naselja od oko 20.000 stanovnika u prestonicu sa oko pola miliona stanovnika u to vreme, pravi je primer grada u 20. veku. Iako su je razne ranije vlade zapostavljale, a zatim i marginalizovale zbog relativnog siromaštva, naselje koje je na kraju postalo glavni grad nezavisnog Kosova ima nekoliko ožiljaka (ogromne parkinge; gigantske, prazne trgove; nepregledne, betonske mega-strukture) koji inače definišu gradove svog vremena. Iako okolnosti pod kojima je došlo do te greške nisu bile najsrećnije, bile su slučajne. Priština je izbegla metak – u metaforičkom smislu, naravno.

Urbanističko planiranje u 20. veku je bila paradoksalna disciplina. Često je izgledalo da je planiranje koje je bilo prisutno bilo motivisano mržnjom prema svemu urbanom: mržnja mase, gustine, samih gradova. Simboli urbanog iz tog perioda – gradovi kao što su Kanbera, Brazilija, pa čak i veći deo Podgorice (ili, u redu, “Titograda”, valjda) – izgledali su odlučni u nameri da se preruše u parkove ili vrtne skulpture. Nigde se ne može naći zbrkanost i slojevitost koja karakteriše nešto tradicionalnije prestonice kao što su Istanbul ili Pariz. U stvari, 1925. godine, švajcarski arhitekta i pionir modernizma Le Korbizije je predložio da se Pariz “malo ubrza”, tako što bi ceo svoj istorijski centar zamenio mrežom solitera, od kojih bi svaki bio izdvojen travnatom izolacijom, kao nadgrobni spomenici na groblju. Kao artefakt industrijske ere očaja, ova vizija je rival “Vrisku”.

Ulice prištinskih kvartova kao što su Vellusha, Dodona i Normales mogu biti nanizane betonsko-gipsanim zgradama koje nisu starije od vašeg omiljenog para starki, ali je njihov raspored srednjevekovni. One prate bivša korita, uobičajene prečice i stare staze za šetnju. Područja oko ulice Bajram Kelmendi, ako izuzmemo arhitekturu, mogu da budu i u nekom italijanskom gradu na brdu. Putevi se savijaju, skreću i lutaju na taj isti drevni način. To je haotično. To je organski.

Takođe je i veoma retko.

Glavni gradovi susednih zemalja, iako možda bogatiji i manje problematični, nisu imali tu sreću, i sa urbanističke tačke gledišta su manje  “netaknuti”. Na primer, 1963. godine je zemljotres u Skoplju možda lišio grad njegove istorijske veličine, ali je plan obnove (koji je dizajnirao nagrađivani Kenzo Tange uz podršku UNESCO-a) osigurao da se stari sjaj nikada neće vratiti.

Osobi koja voli gradove je teško da pogleda ovaj plan sanacije. On sadrži stare crno-bele fotografije Skoplja – kao što su elegantne gradske kuće, nijanse Beča i St. Germain-des-Pres -a, onda novije fotografije otkrivaju na njihovom mestu niz dugih, niskih, povezanih zgrada koje liče na kasarne. Gledanje najpre starijih pa onda novijih fotografija pruža uvid u propuštene prilike: oblast koja je mogla da sadrži tri ili četiri tradicionalne oblasti od kojih svaka ima svoj karakter i institucije. Umesto toga, gledalac na novijim fotografijama vidi čudno, ogromno polje kojim se tajnovite zgrade nadvijaju kao zmije.

Ove ilustracije dolaze sa frazama kao što su “međunarodno priznat” i “uzorni grad” i izazivaju uzdahe kod nekih. Transportne veze se možda jesu poboljšale i “nove industrijske zone” (da upotrebim lokalne nazive koji su bili popularni u to vreme) su se možda pokazale produktivnim, ali osećaj za mesto u “uzornim” oblastima, poput one oko Bulevara Jane Sandanski, je u potpunosti nestao.

Kad narod izgubi deo svoje istorije – u ovom slučaju izgrađene istorije – društvo pokušava da to nekako nadoknadi. To je početak objašnjenja kazino maketa i lažnih javnih zdanja klasicizma duž reke Vardar, koje trenutno niču po Skoplju zajedno sa ogromnim statuama heroja gvozdenog doba sa uzdignutom pesnicom. Ali grad koji je jednom imao neuspešni master plan se neće  vaskrsnuti novim master planovima. Možda to nije fer prema gradovima koji su doživeli neke katastrofe, ali svetski najpoznatiji i najprivlačniji delovi grada su oni koji su izgrađeni kao jedna zgradu u tom vremenu.

Čak su i u Njujorku, koji je glavni grad sveta u 20. veku, čija koordinatna mreža ulica i avenija nosi brojeve umesto imena, najbolji delovi – ako su reper cene zakupnine po kvadratnom metru, što i dolikuje kapitalizmu – krivudave staze ispod 14. ulice, Tribeca kaldrma, liveno-gvozdeni SOHO, vijugave ulice West Village-a, koje se spajaju sa zvezdicom na trgu Sheridan. U starom, urbanistički neplaniranom Njujorku, ljudi plaćaju dolar pride za male ekscentrične kutke i rupe koje eto tako iskrsavaju.

Jugoslovenska era urbanizma, kao i urbanizam 20. veka uopšte, nije dozvoljavala da se neke stvari jednostavno dogode. Nakon što je Podgorica bila gotovo sravnjena u Drugom svetskom ratu, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je stvorila ogromne redove ortogonalno poravnatih stambenih zgrada na desnoj obali Morače. Iako stariji krajevi, kao što je Stara Varoš, nisu zamenjeni, posleratni planeri nisu uvrstili nikakve urbanističke norme onih starijih četvrti u obnovljenom gradu. To jednostavno nije bilo urađeno. I mora se reći da organski, inkrementalna tipologija po principu zgrada po zgrada, koju ljudi smatraju toliko šarmantnom – opet, ako je reper potražnja za iznajmljivanjem, turističke posete i druge pohvale – nije bila socijalistička praksa.

Kao što svako ko živi u ovom glavnom gradu zna, Priština je daleko od savršenog grada, a sam haos je ne čini funkcionalnom prestonicom. Ali, zgrade bi mogle da se postave na pravo mesto.

Da je Priština imala tu nesreću da bude uništena ili da je bila dovoljno bitna da se napravi novi urbanistički plan, ona bi bila obnovljena na ovaj način. Organski urbana forma Prištine je puka slučajnost; Ona nije istrajala zato što vladajuća klasa ceni ovu vrstu stvari. Da je bilo profitabilno, neophodno ili celishodno da se poravnaju ulice Vellusha-e, bile bi zamenjene nečim kao što je Ulpijana. Ali nisu bile i, kao i mnoge stvari u ovom gradu, to je šansa, iako veoma krhka.

Jednom kada se zamršena i neplanski urađena ulična mreža ukloni iz grada, više se nikada ne vrati. Tako zamršene su teške za snalaženje, a važna vozila poput vatrogasnih kola imaju problema da naprave polukružno. U njima se ne nalaze savremene građevine; one ne dozvoljavaju velike podne ploče, niti su praktične za parkiranje. Nisu privlačne ni za nebodere. Ne omogućuju pristup ka autoputevima.

Na institucionalnom nivou tu nema mnogo smisla, tako da ih više uopšte ne gradimo. Ali ih posetimo. I zato oni postaju retki, mi se takmičimo u ekonomskom smislu za dobijanje privilegije da u njima živimo. Mora biti teško da se, na primer, kamion za isporuku kreće po latinskoj četvrti u Parizu, ili da se uspostavi veliki call centar u Marais-u. Mais bof – pa šta? Ko još želi da živi u pristupačnom kvartu La Defense ili bilo kojoj poslovnoj četvrti? Veliki grad je sam sebi nagrada.

Kako Priština nastavlja da izrasta iz lokalnog grada do prestonice, zahtev za poboljšanjem infrastrukture i većeg broja institucija će ostaviti trag na njen urbanisitčki izraz. Izgleda da su se lideri opštine odlučili da će najveći projekti biti sprovedeni u industrijskoj zoni “Kupusište” čime će, nadamo se, oživeti i obližnji Pejton. Što se tiče (razumljivo, ako je bombastična) želje za monumentalnim građevinama u centru grada, Priština je pokazala zadivljujuću suzdržanost. Širenje Bulevara majke Tereze, s merom, obuhvata dva nova, prostrana, živa javna trga na jednom kraju šetališta, čime ostaje više u fazonu Ciriha nego Dubaija – pre uzdržana nego monumentalna – u smislu prostorne forme.

Nove prestonice nisu uvek tako skromne. U mestima kao što su Abuja, Astana i Putrajaya, izgrađene su institucionalne verzije Las Vegasa, bez obzira na istorijski kontekst ili pešačko iskustvo i one su uvek pomalo smešne. Ako se nešto može reći za nejasni kondominijum skupštinske zgrade u Prištini, to je da nije jedna od tih.

Kao što svako ko živi u ovom glavnom gradu zna, Priština je daleko od savršenog grada, a sam haos je ne čini funkcionalnom prestonicom. Ali, zgrade bi mogle da se postave na pravo mesto. Na primer, bio bi napredak kada bismo imali trotoar i saobraćajnu signalizaciju u ulici Bajram Kelmendi; Bilo bi mudro da se uvede tramvajska liniju u ulici Agim Ramadani; bilo bi fenomenalno kada bi vlasnik kosovske benzinske pumpe u Qafa-i uvideo kako je jedinstveno mesto njegove parcele i napravio balkansku verziju čuvene njujorške zgrade Flatiron. Ali, to su samo skice: oblaci i vizije.

Važnije je da Prištinci uravnoteže svoje uzbuđenje u vezi sa budućnošću, uz uvažavanje onoga što već imaju. Nije savršena, a često je i nezgodna, ali Priština je grad gradske osobe. Zahtevna i haotična, atak na čula. I to je prava osnova. To je nešto na čemu dalje može da se gradi.

Foto: Majlinda Hoxha

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.