Za izdanje o seksu se pripremamo još od trenutka kada smo pokrenuli Kosovo 2.0. Uvek nam je bio cilj da sklonimo senku sa onoga što se uzima zdravo za gotovo, bilo da je to imidž, korupcija ili religija(o čemu smo govorili u našim prethodnim izdanjima). Stoga je bio red da se pozabavimo i seksom. Nikada do sada mediji na Kosovu nisu ist

inski i otvoreno inicirali javnu debatu o seksu i seksualnosti. Tokom pripremanja ovog broja, poruke iščekivanja i direktna pitanja u vezi sa sadržajem broja su nas motivisala da hrabro pristupimo ovoj temi.

Naše razumevanje seksa u ovom broju se zasniva na tome da je to politički aparat kroz koji se telo reguliše, kontroliše i disciplinuje. O seksu se u našem društvu priča tako što se ne priča. U stvari, seks je i dalje jedna od onih tema koje su najčešće pogrešno interpretirane i društveno neprihvatljive – predmet oprečnih shvatanja oko toga šta čini seksualnu slobodu, kako definišemo zaostalost ili emancipaciju u odnosu prema seksu, šta znači kada vas privlači osoba istog pola, ili kako neko razume sopstveno telo.

U međuvremenu, oklevanje, strah i otpor da se razgovara o seksu su takođe prisutni u ostatku Zapadnog Balkana. A zajednička tačka im – ćorsokak. Naša društva su u poslednjih 20 godina prošla kroz proces političke i društvene transformacije iz socijalističke, preko nacionalističke do demokratske retorike. To nije samo uticalo na način na koji mi razumemo i izražavamo naše nacionalne identitete, već je osnažilo patrijarhalnu i heteroseksualnu normativnost.

Ako obratimo pažnju samo na ravnopravnost polova u mejnstrim diskursu, stalno ćemo čuti izraze kao što su „emancipacija“, „političko predstavljanje“, „podizanje svesti“ i „diskriminacija“, i oni se uglavnom koriste kako bi se objasnilo napredovanje žene po pitanju ravnopravnosti sa muškarcima. Dok je seksualna diskriminacija, zapravo, uglavnom usmerena ka ženama, pojmovi muškosti i muževnosti se retko kritikuju ili osporavaju – naročito način na koji konstrukcije muškosti ovekovečuju predstave muškarca kao glave porodice, šefa države, hranitelja porodice, mislioca i još mnogo toga. Mejnstrim diskurs ravnopravnosti polova stoga retko osporava rodnu podelu rada i uloge koje se takođe prenose na seksualne odnose.

Dakle, na kraju se bitka između i unutar polova svodi na osnovni zahtev da u samom činu seksa muškarci delaju (penetriraju) a žene primaju (pasivne primateljke). Kako takve determinante uobličavaju „normalne“ heteroseksualne veze, one se stoga takođe koriste kao izgovor za homofobiju. Čini se da nema mnogo mesta da se takve društvene norme ospore.

Shvatili smo da se u našem regionu mnogi bore sa višeslojnim ograničenjima koja se pojavljuju kao različiti vidovi pritisaka i represije. Naše priče polaze od toga i pružaju detaljnu sliku o tome kako lezbejke, gej, strejt, biseksualne, transrodne i interseksualne osobe izlaze na kraj u životu u vezi sa svojim identitetima, rodovima, porodicama, zajednicama, kao i kako se nose sa nedostatkom društvene podrške i široko rasprostranjenim iskazima homofobije.

Naša poruka i stav su jasni. Ovaj broj doživljavamo kao poziv svima da se oslobode i sa svojom seksualnošu izađu u javnost. To je apel da se stavi tačka na sve društvene i pravne barijere koje su sprečavale ljude da otvoreno izraze svoju seksualnost, uživaju seksualne slobode i ravnopravno učestvuju u oblikovanju javne sfere.

Borba je zasigurno surova i priče koje ćete čitati nisu uvek prijatne. To dokazuju diskriminatorno ponašanje i jezik, ali i slučajevi nasilja. Samo nekoliko godina ranije, mejnstrim mediji su dozvoljavali objavljivanje govora mržnje prema LGBT osobama i čak potvrđivali aktove mržnje. LGBT ljudi i njihovi podržavaoci ne uspevaju da održe parade ponosa u regionu iz bezbednosnih razloga, pošto lična sigurnost učesnika nije zagrantovana. Državne institucije nastavljaju sa zanemarivanjem legislativnih i obrazovnih reformi koje bi obezbedile ravnopravno i fer učešće, kao i zastupljenost svih polova. U suštini, oni za koje smatramo da su zaštitnici našeg bivstvovanja, bilo da je to policija, doktori, škole, nastavnici ili porodica, su nas izneverili.

Promena koja treba da se desi je politička, a seksualna orijentacija i seksualne slobode kao pravo pojedinca nad svojim telom, emocijama i sobom, moraju biti priznate.

Stoga je cilj ovog broja da razbijemo kulturu ćutanja, stida i nasilja. U tom poduhvatu se pridružujemo onima koji su već započeli borbu za ličnu slobodu svih nas.