Moj brat je u avgustu 2019. primio poziv iz koga je saznao da je pozvan na intervju za posao u osnovnoj školi u Kosovu Polju. Narednog dana smo autobusom putovali sat i po i našli se pred belom, dvospratnom zgradom.

Kada smo ušli, nismo videli decu. Tamo je jedino bio radnik na održavanju koji nas nije ni primetio.

Neka žena je pušila cigare na ulazu u zgradu. Pitala sam je da li će ispitivanje da se održi tamo. Nekoliko trenutaka je posmatrala kako Betimova ruka steže moju i napokon odgovorila: “Da, da, održaće se ovde.”

Kada smo ušli, sala je bila prepuna kandidata koji su došli na ispitivanje za poziciju nastavnika psihologije u školi.

Taj dan sam tamo otišla da pravim društvo bratu radi pisanog testa, kao što uvek radim kad god se prijavi za neko radno mesto. Međutim, ovaj put — kao i svakom drugom prilikom kada smo poslodavce obaveštavali o Betimovom učešću na testovima — institucija nije obezbedila pristup testu na Brajevoj azbuci.

Seli smo u prednji red da ostalima ne bismo smetali dok mu čitam test. Počeli su da dele testove. Kada je na mene došao red, zamolili su me da se premestim za drugi sto. Rekla sam da sam došla kao Betimova pratnja. Nakon desetominutnog ili petnaestominutnog objašnjenja, postavili su mi niz pitanja.

“Da li se ovaj muškarac prijavio za ovu poziciju? Dakle, vi ćete mu pročitati pitanja?” Odgovorila sam da ću samo pisati ono što moj brat izgovori.

Čovek od 50 i kusur godina tražio mi je ličnu i studentsku kartu. Svi ostali kandidati počeli su da rade test, sem Betima. Prišlo nam je troje od ukupno četvoro članova komisije i nisu nam dozvolili da počnemo da radimo test dok im ne odgovorimo na sva pitanja. Na kraju mi je žena koja je delila testove dala trostrani test.

Dok sam čitala pitanja, a Betim pokušavao da sluša, moje reči su zvučale zbrčkano zbog zveckanja štikli jedne članice komisije koja je unaokolo hodala. Prišla nam je i tu ostala za vreme trajanja celokupnog procesa ispitivanja.

Betim je nastavio da priča, a ja sam pisala. Na kraju, pošto su svi testovi predati, članica komisije koja mi je dala test na Betimovom je ispisala crticu.

Rezultati su stigli dve nedelje kasnije, ali njega nisu pozvali na intervju.

Betim Bregovina sa svojom sestrom Ljiridonom (Liridona), koja ga često prati kada aplicira za radno mesto.

Ovakav nemar je opšte mesto i dešava se već tri godine, otkako je Betim počeo da se javlja na konkurse za posao. Moj tridesetčetvorogodišnji brat je završio studije na katedri za psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Prištini “Hasan Priština” (Hasan Prishtina).

Ipak, Betim nije usamljen u ovom problemu. On je samo jedan od brojnih invalida koji, dok traže posao, nailaze na prepreke nametnute od institucija i države; naposletku, često taj posao ni ne nađu.

U stvari, ne postoje zvanični podaci o broju invalida na Kosovu. Iz Ministarstva rada i socijalne zaštite (MRSZ) kažu da poseduju samo podatke o broju korisnika penzija za osobe sa invaliditetom, a to je 18.450. Istovremeno, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, broj osoba sa invaliditetom na Kosovu iznosi između 170.000 i 255.000.

Prema izveštaju Unicefa iz 2019, ovakve neprecizne brojke su posledica toga što Kosovo ima različite definicije ograničenih sposobnosti i posebnih potreba. Institucije zato nemaju jedinstvenu definiciju koja bi pomogla pri kreiranju politika pogodnih za ove ugrožene grupe.

Dakle, kao i mnogi drugi, moj brat Betim je samo još jedan neprecizan i neshvaćen broj.

Izobilje mogućnosti na papiru, a u praksi izolacija

Pored toga što sam bolje shvatila potrebe i specifičnosti ljudi sa oštećenim vidom, činjenica da živim sa Betimom podstakla me je da se interesujem za zakone, mere i dokumenta koji bi, u idealnom svetu, garantovali dobrobit i inkluziju u društvo. Tako sam upoznala i brojne članove raznih nevladinih organizacija na Kosovu koje se bave pravima osoba sa invaliditetom.

Većina njih naglašava izostanak radnih mesta, uprkos tome što Zakon o stručnom osposobljavanju, rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom obavezuje svakog poslodavca — u privatnim i javnim ustanovama — da, na svakih 50 zaposlenih, zaposli makar jednog invalida.

Nepostojanje prilika za zapošljavanje ove društvene grupe kosi se sa Međunarodnom konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, gde se navodi da će “države-članice preduzeti odgovarajuće mere da omoguće osobama sa invaliditetom da razviju i iskoriste svoj kreativni, umetnički i intelektualni potencijal, ne samo na svoju korist, već radi obogaćenja društva”.

Međutim, oba ova elementa često su na Kosovu predmet previda. Na primer, prema podacima MRSZ-a, od 347.000 zaposlenih na Kosovu, samo ih je oko 90 osoba sa invaliditetom. Od 11.287 zaposlenih u ministarstvima i drugim organima centralne vlasti (javna služba), 64 su osobe sa invaliditetom. Čak i da kao referentnu tačku koristimo podatke ministarstva — koji obuhvataju samo osobe sa invaliditetom koje primaju penziju — njihova stopa zaposlenosti, bilo u javnim ili privatnim preduzećima, i dalje ne bi dostigla 1%.

Čak i kada se osobe sa invaliditetom prijave na konkurs za posao, jedini način da budu primljene jeste da ogole i obelodane diskriminaciju kojoj su izloženi. Hajredin Krasnići (Krasniqi), koji radi kao tehničar telekomunikacija, imao je slično iskustvo.

Hajredin Krasnići, koji ima invaliditet pri hodanju, uspeo je da dobije posao tek nakon podnošenja niza žalbi institucijama i pritiska javnosti. Fotografija: Mrika Selimi.

On se 24. septembra 2019. prijavio za rad u sektoru administracije ogranka rudnika Trepča u Kišnici. Krasnićiju je dijagnostifikovana koksofemoralna luksacija (koja izaziva probleme pri hodanju) i on je uz aplikaciju za posao priložio lekarsko uverenje u kome se opisuje njegov invaliditet. Iako kaže da je položio 66% pisanog testa i da je bio uspešan na intervjuu za posao, njega nije bilo na spisku zaposlenih. Prema njegovim rečima, jedini rezultat koji nije uvršten u ovu listu jeste rezultat njegovog testa.

Uspeo je da tamo dobije posao tek nakon što je podneo žalbu rudarskoj upravi, Savetu za ljudska prava, zaštitniku građana i Kabinetu premijera.

On misli da mu je dosta pomoglo i to što je izvršio javni pritisak.

“U stvari, mislim da je pitanje mog primanja na posao povezano sa time što sam se pojavio na televiziji dok su žalbe obrađivane”, rekao mi je kada sam septembra razgovarala sa njim u kafiću u prištinskom kvartu Ajvalija. “Intervjuisali su me na temu nepostojanja prilika za zapošljavanje i mislim da je to poguralo moj slučaj da se zaposlim.”

MRSZ je u avgustu odobrilo Administrativno uputstvo o načinu, procedurama i rokovima za mesečnu isplatu poslodavaca koji ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Ovo uputstvo obavezuje poslodavce da MRSZ-u isplaćuju iznos jednak minimalnoj zaradi ako na svakih 50 zaposlenih ne zapošljavaju jednu osobu sa invaliditetom.

U septembru sam se sastala sa Afrimom Malićijem (Maliqi) iz Handikosa — udruženja poznatog po svojoj dugogodišnjoj posvećenosti unapređenju prava i životnog standarda osoba sa invaliditetom na Kosovu. Rekao mi je da se ne primenjuje ni zakon o zapošljavanju svake 50. osobe, kao ni uputstvo o mesečnoj isplati. Na primer, Handikos je 2018. sproveo anketu sa 26 privatnih preduzeća i saznao da 12 ni ne zna za postojanje zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Malići je posebno kritikovao Inspektorat za rad koji, prema njegovome mišljenju, nije nadgledao primenu uputstva i zakona. On je obavezan da nadzire primenu zakona i reaguje u slučaju kada se obaveze ne ispunjavaju — u šta spada i isplata na konto nezapošljavanja osoba sa invaliditetom.

Afrim Krasnići iz Handikosa kritikuje institucije, posebno Inspektorat za rad, zbog nesprovođenja i nepraćenja primene zakona koji bi omogućio zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Fotografija: Mrika Selimi.

Glavni inspektor Inspektorata za rad (IR), Ekrem Kastrati, opravdava ovakvo stanje činjenicom da dosad nisu izrečene kazne za nesprovođenje ovog zakona. Prema njegovim rečima, “ova kategorija građana nije podnela žalbe”.

“IR nije primio nikakve posebne žalbe od osoba sa invaliditetom, a to je zbog nepostojanja svesti kod ove kategorije o njihovim pravima. Mi smo, tokom redovnih inspekcija, obavestili poslodavce o obavezi koja se odnosi na više od 50 radnika”, rekao mi je Kastrati.

Međutim, Halil Kurmehaj nije saglasan sa ovom tvrdnjom. On je direktor NVO Nezavisna inicijativa kosovskih slepih osoba, jedine organizacije u zemlji koja već tri godine zagovara prava osoba sa oštećenim vidom. Kurmehaj i ja se poznajemo od osnivanja organizacije koju sada predvodi. Tamo smo zahtevali da se institucije zalažu za primenu zakona o zapošljavanju slepih osoba i okupili smo mali broj građana, uglavnom osoba sa invaliditetom i njihove porodice.

Oktobra sam se sastala sa Kurmehajem u njegovoj advokatskoj kancelariji u Prištini. Kaže da su oni reagovali kao organizacija onda kada je utvrđeno da je zakon prekršen ili da je bilo konkurentske diskriminacije.

“Podneo sam žalbe i uspeo da poništim konkurse za posao u okviru procesa regrutovanja za radna mesta u Skupštini Kosova, a zatim i u Ministarstvu pravde i Ministarstvu finansija. Delimično sam poništio i konkurs u instituciji ombudsmana”, rekao mi je. “Međutim, uglavnom se na tome završavalo, na poništenju konkursa, a ne na zapošljavanju osoba sa oštećenim vidom.”

Zakon ne samo da pruža mogućnost kažnjavanja, već i nagrađuje kada poslodavci primene zakon, jer onda imaju korist od niza olakšica i finansijskih benefita. Na primer, pored carinskih i poreskih olakšica, poslodavci dobijaju pravo na novčane podsticaje, koji se utvrđuju na osnovu iznosa obaveznih doprinosa na zaradu.

Ipak, uprkos tome — bilo da je reč o kaznama ili nagradama — tek mali broj osoba sa invaliditetom ima posao, kako u javnim, tako i u privatnim ustanovama. Na primer, od 28 opština s kojima sam stupila u kontakt (od ukupno 38, koliko postoji na Kosovu), samo 10 zapošljava osobe sa invaliditetom i samo je jedna ispunila minimalnu kvotu.

Ova tabela obuhvata podatke o stepenu primene Zakona o stručnoj osposobljenosti, rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji utvrđuje da svaki 50. zaposleni mora da bude osoba sa invaliditetom. Od 28 opština sa kojima smo stupili u kontakt, samo 11 je poslalo podatke prikazane na ovoj tabeli.

Diskriminatorska infrastruktura 

Šetala sam se sa Betimom na trotoaru kvarta Aktaš u Prištini i on je prvi put slobodno upotrebio svoj štap. “Pusti mi ruku. Zar ne vidiš da u ovom delu mogu sam da hodam?” rekao mi je. Ljudi unaokolo su nas posmatrali, jer je to, verovatno, prvi put da su na prištinskim ulicama videli slepog čoveka sa štapom.

“Sada mogu da pohađam fakultet bez ikakvih problema, samo sa štapom. Dona, ne možeš ni da zamisliš koliko nam ovaj trotoar olakšava život”, Betim mi je rekao. Dok je studirao, mogao je da pohađa fakultet samo onda kada je bio u pratnji nekoga, pa tako postavljanje ove infrastrukture povećava njegovu i samostalnost drugih slepih osoba.

Ovo infrastrukturno unapređenje u Prištini uvedeno je ove godine, gde je deo trotoara rekonstruisan i sada ispunjava uslove za nezavisno kretanje slepih osoba; tačnije, postavljen je neprekidni taktilni sistem. Ipak, ovi trotoari postoje samo u Prištini i Prizrenu. Betim je avgusta ove godine zatražio od Opštine Obilić — u kojoj živimo — da obezbedi infrastrukturu za slepe osobe na trgu u izgradnji. Ipak, njegov zahtev nije uzet u razmatranje.

Takođe, većina gradova na Kosovu nema akustične semafore i potpuno dostupnu infrastrukturu za invalidska kolica.

Handikosova studija iz 2019, u kojoj su analizirane prostorije 394 javne ustanove u 30 kosovskih opština, pokazala je da je većina tek delimično pristupačna ili sasvim nepristupačna osobama sa invaliditetom. U ove objekte spadaju škole, bolnice i banke; dakle, institucije koje su od presudnog značaja da se osobe sa invaliditetom integrišu u društvo.

Skupština Kosova ima slične karakteristike. Tamo do 2020. nije postojala infrastruktura koja omogućuje kretanje osoba iz ove društvene grupe.

Trećeg decembra 2020, 11 meseci nakon što je Fetah Rudi postao poslanik, instalirana je infrastruktura za osobe koje moraju da se kreću u invalidskim kolicima. To jest, stavljen je u rad lift koji im omogućuje da se samostalno kreću. Međutim, u skupštini i dalje nema taktilnih podnih markera ili akustičkih vodiča za slepe. To onemogućuje osobama sa oštećenim vidom da uđu u ovu instituciju.

***
Bilo je popodne i vladao je apsolutni saobraćajni kolaps. Čekala sam ispred prodavnice u komšiluku Lakuriet. Iz daljine sam primetila Resmiju Rahmani (Resmije Rrahmani), direktorku Organizacije za prava osoba sa mišićnom distrofijom, koja se kreće ka meni u električnim invalidskim kolicima. Iako su ulice u ovom komšiluku pristupačne za invalidska kolica, automobili parkirani na trotoaru onemogućuju njeno kretanje. Ipak, za razliku od ovog kvarta, mnogi putevi u Prizrenu i dalje su nepristupačni za osobe u invalidskim kolicima.

Nakon što smo se oprostili, Resmija Rahmani me je odvela u kancelariju organizacije koju predvodi.

Već 20 godina je kao volonterka angažovana u raznim organizacijama koje se bore za prava osoba sa invaliditetom, kao i u privatnim firmama i javnim institucijama — premda joj ovo veliko iskustvo nije pomoglo da nađe posao.

“Nikad nisam tražila da obavljam posao koji ne mogu da savladam, kao ni posao gde neću ništa da radim i da samo primam platu”, rekla mi je. “Oduvek sam htela da radim posao koji mogu da obavljam, da izvršavam radne zadatke i da se osećam zadovoljnom.”

Resmija Rahmani je 2018. osnovala Organizaciju za prava osoba sa mišićnom distrofijom; gde je nastavila da se volonterski zalaže protiv diskriminacije pri zapošljavanju, koju je i sama doživela. Fotografija: Mrika Selimi.

Organizaciju koju trenutno predvodi osnovala je 2008. i otada radi volonterski.

“Uprkos mom fizičkom stanju, ne mogu da se zaustavim; želim da radim, čak i volonterski, kao što sam to činila proteklih 20 godina”, priča mi ona. “Pošto nam se ne nudi prilika da radimo, ja idem dalje, pokušavam da sebi stvorim radno mesto.”

Prema rečima Resmije Rahmani, manjak radnih mesta znatno utiče na psihičko stanje osoba sa invaliditetom, a pored toga što onemogućuje finansijsku nezavisnost.

“Ljudi se osećaju bezvredno, jer ako se stalno javljate na konkurse, pa čak radite volonterski i poslodavac vidi vaše kapacitete, ali vas ne zaposli zato što imate invaliditet, to ume čoveka mnogo da obeshrabri”, rekla mi je. “Onda počnete da razmišljate da ste bezvredni, pa čak počnete da mislite da niste ni sposobni za obavljanje posla za koji imate kvalifikacije.”

Ona podvlači nepostojanje infrastrukture i kaže da, čak i kada osobe sa invaliditetom dobiju posao, znatan deo institucija nema odgovarajuću infrastrukturu za njihove potrebe.

Nema predaje, borba uprkos nepravdi

Prvi alarm na telefonu zazvonio je u šest ujutru. U strahu da ću se uspavati, stavila sam dva alarma i napisala “Betimov konkurs za posao” u opisu. Sve smo spremili da ne propustimo autobus u 7.30č.

Betim je ponovo aplicirao za posao školskog psihologa. Ovaj put se radno mesto nalazilo 89 kilometara udaljeno, na putu ka Peći, gde je završio jedan deo školovanja. Upražnjeno radno mesto bilo je u Resursnom centru za učenje i savetovanje za slepu i decu sa oštećenim vidom “Dželjadin Deda” (Xheladin Deda), jedinoj instituciji za obrazovanje slepe dece.

Na stanici, na peronu broj 1, autobus nas je čekao.

Betim je seo pored prozora. Proveo je osam godina svog života u toj školi — toliko je dobro poznavao put da nije bilo potrebe da mu kažem koliko će putovanje trajati. Svi smo nosili maske u autobusu, sem konduktera koji je došao da pokupi novac nakon što je autobus krenuo.

Kako smo se približavali stanici, Betim je razmatrao teoriju psihologije, administrativna uputstva i ostale stvari. Kada smo stigli u Peć, seli smo da jedemo u restoranu u kom je ručavao mnogo puta dok je studirao. Čak ni dok smo jeli nismo mogli a da ne spomenemo test za posao.

“Ne znam, Dona. Iako uvek čitam i spremam se pre testova, uvek osećam da nisam dovoljno čitao. Tako sam se osećao dok sam bio na fakultetu, čak i kada sam dobijao desetke”, rekao mi je. “Dvanaest godina, pet meseci i četiri dana posle maturskog testa, ponovo se vraćam u školu na test, ali na sasvim drugačiji način. Danas ne radim test da bih završio školu, već da bih se tamo vratio.”

Zajedno sa ostalih petoro kandidata — od kojih niko nije imao invaliditet — čekali smo da počne test u zbornici.

Svi nastavnici koji su ulazili i izlazili pozdravljali su kandidate, ali su Betima pozdravili malo drugačije; uprkos merama protiv kovida 19, neki su se rukovali sa njim. Uglavnom su to bili njegovi nastavnici.

Nakon nekih pola sata, direktor institucije nas je, sa ostalim kandidatima, odveo u učionicu u kojoj je test rađen, ali su Betima stavili u odvojenu učionicu. Ovo je prvi put da se tako nešto desilo. Kao da to nije bilo dovoljno neobično, komisija za ocenjivanje je odlučila da ne treba da mu pravim društvo. Jedan predavač iz ovog centra, nastavnik informatike, bio mu je pratnja.

Kada god je Betim morao da radi pismeni test da bi dobio posao, ja sam ga pratila i nijedna institucija me u tome nije sprečila. Betimu treba više vremena da uradi test i to je jasno radnicima svih institucija. Ipak, to nije bio slučaj sa resursnim centrom u Peći.

I pre nego što je test urađen, direktor škole je došao i zatražio od komisije za ocenjivanje da uzme Betimov test, jer je rok od 45 minuta istekao. On je nastavio da vrši pritisak na njega. “Tvrdiš da možeš da obaviš posao kao i svi ostali. Zato test moraš da završiš onda kada i ostali kandidati. Ako ti, Betime, ideš na posao, moraš da radiš osam sati, kao i drugi, a ne 12”, rekao mu je. Uprkos neprestanom pritisku, Betim je uspeo da uradi test.

Rezultati su pristigli dva dana kasnije i Betim je bio među troje kandidata koji su pozvani na intervju za posao.

Vratili smo se istim autobusom.

I ovaj put smo u Peć otputovali identičnim autobusom, u isto vreme i sa istim kondukterom koji je, bez maske, došao po karte.

Čovek u pedesetim godinama, koji je sedeo ispred nas, načuo je naš razgovor i počeo da priča sa Betimom. Bio je nastavnik biologije u selu Kijevo, u opštini Mališevo. “Znam da neće da me angažuju, jer ovo nije prvi put da sam se javio na konkurs”, rekao mi je Betim. Tip je slegnuo ramenima, sažaljivo stisnuo usne i izgovorio nekoliko utešnih reči.

Betim je proveo oko 30 minuta u učionici u kojoj se intervju održavao. Bio je umoran kada je izašao i zatražio je od mene da odmah krenemo za Prištinu. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč o onome što se u toj učionici dogodilo. Dok smo se vraćali, samo je dvaput progovorio: jednom me je pitao koliko je sati, a drugi put mi je tražio flašicu vode.

Tokom višegodišnjeg odbijanja na 15 konkursa, Betim nije izgubio veru i nije odustao od svoje namere da radi u sferi psihologije. Po završetku osnovnih studija na katedri za psihologiju, diplomirao je u departmanu za pedagogiju; potom je završio master studije u oblasti školske psihologije i savetovanja, a trenutno je na masteru sa fokusom na teorijsko-naučnu pedagogiju.

Zahvaljujući ovoj nezaustavljivoj akademskoj posvećenosti, možemo ga smatrati prekvalifikovanim za većinu pozicija na koje se prijavio, ali prekvalifikacija nikada nije spomenuta kao razlog za to što su ga odbili.

Ne postoji lep način da se isporuče loše vesti. I dok smo se kretali kroz dvorište, gde smo nas dvoje praktično bili sami, rekla sam mu da i dalje nema posao.

Betim je zastao na nekoliko sekundi. “Buka me helm më doli” (Imao sam nadu, ali su je onda zatrovali) bile su njegove reči. I ponovo je počeo da hoda, bez stajanja. Poznajući upornost moga brata, znam da se nikada neće predati, uprkos odbijanjima i diskriminaciji.K

Naslovnica: Mrika Selimi.

Ova publikacija je nastala u okviru trećeg ciklusa Programa za stipendisanje novinara u oblasti izveštavanja o ljudskim pravima, uz podršku Kancelarije Evropske unije na Kosovu. Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) takođe pruža podršku realizaciji ovog programa. Realizacijom programa rukovodi Kosovo 2.0 u saradnji s Kosovskim centrom za rodne studije (KCGS) i Centrom za ravnopravnost i slobodu (CEL). Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost organizacije Kosovo 2.0 te nužno ne odražava stavove finansijera.