“Ej, Džud, ne pogoršavaj stvari. Pusti tužnu pesmu i ulepšaj ih.”
Ovo je pesma koju je Rebeka Redžepi (Rexhepi) pevala dok se vraćala iz bolnice, priseća se njena majka Džeraldina (Xheraldina) Redžepi sa suzama u očima. Rebeki je treći i poslednji put dijagnostifikovan rak. “Višestruke žarišne tačke”, kaže Džeraldina Redžepi. “Nikada se nisam trudila da više saznam o tome, tada je bilo očigledno šta će se desiti.”
U osenčenom ćošku u kafiću pod nazivom Ora, u blizini statue Bilu Klintonu u Prištini, Redžepi se s velikim naporom upinje da prepriča deliće dvoipogodišnje emotivne putešestvije od trenutka kada je njenoj ćerki dijagnostifikovan rak, do momenta koji naziva “trenutkom u kom nas je napustila”.
Ona je naglasila da je jedini razlog zbog kog prolazi ponovo kroz ovu tragediju taj što je K2.0 zainteresovan za proces prikupljanja novčanih sredstava za lečenje, što je nešto za šta se ona nada da će “drugi naučiti od našeg slučaja. Ova bolest postoji širom sveta, ne samo ovde, ali drugi nemaju finansijske probleme kakve mi imamo”, kaže Redžepi.
Za građane Kosova koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, uzroci ovog stanja jesu višestruki. Manjak kapaciteta u zdravstvenom sistemu da se obezbede određena lečenja često znači da treba da se putuje u inostranstvo, što dovodi do komplikacija sa vizama i putovanjem, pored ogromnih troškova lečenja.
“Jedina stvar za kojom je vapila bila su novčana sredstva”, priseća se Džeraldina Redžepi, dok joj suze naviru. “Ona je mnogo patila zbog toga, jer je bila ubeđena da je bila u bolnici koja će je izlečiti, ali nije znala da li su prikupljena sredstva.” Zaustavlja se na trenutak, a onda nastavlja: “Ona je mnogo propatila zbog ovog što se dešavalo.”
Rebeka je bila bolesna već tri meseca pre nego što joj je bolest dijagnostifikovana. Možda je grip, rekao je jedan doktor, ili pankreas, kaže drugi. Majka i ćerka su se šetale bolničkim hodnicima sve dok nisu dobile užasne vesti. “Kada su mi preneli koja je dijagnoza moje ćerke, imala sam samo 70 evra i to u dolarima — novčanicu od 100 dolara koju je poklonio njen otac”, kaže Redžepi.
Uprkos ovom užasu, Redžepi je dobila pozive od nekih prijatelja koji su joj rekli da se ne brine za novac i da samo pronađe odgovarajuću bolnicu za svoju ćerku. “Ali, naravno da sam bila zabrinuta!” kaže Redžepi. “Bio je to jedan od mojih najvećih strahova, a nakon što sam pronašla bolnicu — moj jedini strah.”
Kako je Rebeki Redžepi potrebno skupoceno lečenje u inostranstvu, prijatelji njene majke Džeraldine pokrenuli su kampanju za prikupljanje sredstava kako bi se pomoglo njenoj porodici da plati troškove lečenja koji su, na koncu, iznosili više od 300.000 evra. Fotografija: Džeraldina Redžepi.
Ipak, njeni prijatelji se na tome nisu zaustavili, oni su započeli kampanju prikupljanja novčanih sredstava, koju je Redžepi pratila s vremena na vreme. “Da sam na početku znala koliko mi je novca potrebno, možda nikada ne bih imala snage da započnem”, rekla je. Ukupni iznos za lečenje u bolnici, račun koji je nedavno primila, “iznosio je oko 300.000 evra”.
Kampanje za skupljanje sredstava za lečenje Rebeke van zemlje inicirali su mnogi ljudi, mlađi i stariji, poznatiji i nepoznati, firme i pojedinci, ali su svi imali jednu zajedničku stvar: sav novac je morao da se pošalje na zvanični bankovni račun. Ni cent nije smeo da se uruči na ruke.
Kada je reč o jednom primeru, Redžepi je čula da je jedan mladić uzeo dete za ruku i odlazio od vrata do vrata, tražeći novac u Rebekino ime. “On nije bio loš mladić, već samo narkoman”, kaže Redžepi. Saznala je ko je bio i pisala mu, nakon čega je prestao.
“Celo Kosovo nam je pomoglo, prikupili su oko 50.000 evra”, Redžepi sumira. “Ali moram da kažem da su nam, uglavnom, pomogli prijatelji i porodica. Na primer, ako je u Evropi prikupljeno 3.000 evra, 2.800 je bilo od prijatelja i porodice.”
Kosovska država je ustanovila program pod nazivom Program za lečenje van okvira javnog zdravstva, gde panel sastavljen od triju doktora odlučuje o tome da li da pruži finansijsku pomoć za lečenje na privatnoj klinici, na Kosovu ili u inostranstvu, te koji će procenat ukupnih sredstava biti obezbeđen.
“Prvi put smo dobili 100 odsto [dostupnih sredstava], što je 30.000 evra, a drugi put je to bilo 60 procenata, što znači 18.000”, priseća se Džeraldina. “Ipak, prvo su pogurali ljudi koji su mi bili vrlo bliski, koji su mi dali sredstva i tražili da niko ne sazna za to da su mi dali.”
Skupljanju sredstava nikad kraj…
Iako je veći deo sredstava za troškove Rebekinog lečenja prikupljen pre pet godina, ovaj proces javnog skupljanja novca za plaćanje lečenja i dalje je učestala karakteristika do dana današnjeg. Prvih nekoliko meseci, ove godine, niz javnih kampanja se usredsredilo na pružanje pomoći onima koji imaju ogromne troškove lečenja.
Jedan takav slučaj je dobio formu serije događaja na kojima su prikupljana sredstva, a koja je organizovala umetnička zajednica Bekima Ljumija (Lumi), pozorišnog reditelja i profesora na Akademiji umetnosti. Kampanja je obuhvatila pojedince, aukcije i umetničke radove, pozorišne predstave i onlajn-kampanju koja se fokusira na stranicu Gofundme.
“Skoro su prošle dve godine otkako se Bekim bori sa rakom i duže vreme nije hteo da se ta informacija pojavi u javnosti”, kaže Jeton Neziraj, Ljumijev kolega i prijatelj, kao i član male grupe umetnika koji pokušavaju da upravljaju kampanjom za prikupljanje novčanih sredstava. Kako je finansijska situacija vrlo sumorna, Ljumi je i dalje bio nevoljan da ode u javnost, a Neziraj priznaje da su delovali bez njegovog blagoslova.
Pored skupljanja sredstava za njegov tretman, kampanja za pružanje pomoći pozorišnom reditelju Bekimu Ljumiju učinila je da se ujedini ponekad raslojena kosovska umetnička scena. Fotografija: Bekim Ljumi.
“Kampanju smo otpočeli više interno, što znači slanjem individualnih imejlova”, priseća se Neziraj. Iako ovako lokalizovana kampanja nije uspela da prikupi mnogo sredstava, informacije o zdravstvenim problemima ovog reditelja dospele su u vesti, što znači da je kampanja “gotovo slučajno krenula pravcem koji joj je on i namerio”.
U ovo vreme, iako Ljumi nije odobravao ovu kampanju, on je nenamerno dao još jedan doprinos kosovskom svetu umetnosti, ujedinjujući povremeno raslojenu umetničku zajednicu u ime zajedničkog dobra.
“Zajednica koja je fragmentisana, otuđena i čak poprilično neprijateljski raspoložena okupila se radi humanog cilja”, kaže Neziraj. “Bilo je zaista fascinantno da vidim ne samo umetnike, već i ljude iz drugih profesija, a koji se okupljaju da bi dali svoj doprinos, da bi razmišljali o načinima organizovanja raznih događaja kojima je cilj bila kampanja prikupljanja sredstava.”
Neziraj smatra da je kampanja bila vrlo uspešna. On veruje da je dovoljno sredstava prikupljeno, a ako bude potrebno, on je siguran da bi slična kampanja imala isti željeni ishod.
Solidarnost pokriva troškove
Uspešne kampanje se ne vode samo za one koji su poznati u društvu. Dva odsto kampanja za prikupljanje sredstava sugeriše da je, bez obzira na pacijenta, solidarnost koja je u životu održavala paralelnu državu na Kosovu devedesetih i dalje živa i postojana.
Početkom ove godine, mladiću iz Vučitrna, Ćendrimu Alijuu (Qendrin Aliu), bila je potrebna skupocena operacija u Turskoj, a nakon što mu je dijagnostifikovan retki oblik raka koji se manifestovao na njegovom licu, izazivajući deformitete. Molba koju je početkom maja podnela porodica Alijua proširila se po novinskim portalima i odmah je deljena širom društvenih mreža. U roku od tri dana, porodica je prikupila sva neophodna sredstva, oko 200.000 evra. Dva dana kasnije, Aliju je avionom otputovao u Tursku na lečenje.
Drugi nedavni slučaj je onaj Sare Hane Kitmir, jedanaestogodišnje devojčice iz Prizrena kojoj je potrebna hitna operacija kukova i kičme. Njen otac, Hilmiselasi (Hilmisellasi) Kitmir, priseća se priče o svojoj nesreći i naporima da pronađe rešenje za okončanje njene patnje.
“Znao sam da moja ćerka [ima zdravstvene probleme] otkako je imala tri meseca. Kada smo je stavili u dubak, videli smo da joj je jedna noga kraća”, priseća se Kitmir. “Kada smo otišli doktoru, rekao je da je noga tri centimetra kraća.” Operacija je tada bila moguća, ali je koštala 4.000 evra, što je novac koji porodica nije imala.
Kako je Sara odrastala, hodanje je značilo da će pritisak staviti na drugu nogu, pa su oba kuka počela da je bole kod zglobova i kod kičme. Kitmir kaže da je godinama njeno zdravlje progresivno opadalo, a sada nije u mogućnosti da hoda duže od 10 metara bez odmora, dok je deformitet na njenoj kičmi sve veći.
Hitna potreba Sare Kitmir za hirurškim poduhvatom rezultirala je drugom kampanjom prikupljanja sredstava koja se održala u Prizrenu. Fotografija: Hilmiselasi Kitmir.
Pored finansijskih problema, Kitmir je imao druge razloge za to što nije operisao svoju ćerku ranije. Osam godina kasnije, upozoren je da komplikovani hirurški poduhvat sadrži i rizik od izazivanja paralize ako se nerv u kičmenoj osi izmesti. Kitmir iz prve ruke zna kako izgledaju agonije paralize, jer je njegov brat paralizovan od rođenja, pa se pribojavao da će ista sudbina zadesiti njegovu ćerku.
Međutim, pojavila se mogućnost za operisanje u Turskoj, što je operacija koja je, zbog napredne tehnologije, trebalo da sadrži manji rizik od komplikacija, ali po višoj ceni, do 16.000 evra. Kitmir se prijavio na Program za lečenje van okvira javnog zdravstva, gde su mu odobrena sredstva, ali je bio upozoren da bi moglo malo da potraje dok se sredstva zaista ne uplate, jer je lista čekanja bila dugačka.
Kako je potreba njegove ćerke za lečenje bila sve urgentnija, Kitmir je potražio druga sredstva za prikupljanje sredstava za svoju ćerku. Tada je upoznao Noru Bajraktari.
“Kada sam ga upoznala prvi put, on je imao žal za svojom kćeri i ja sam saosećala sa njim, jer je on trčao unaokolo, ne znajući na koja vrata da pokuca”, priseća se Nora Bajraktari koja je, zajedno sa svojim suprugom Bljeronom Hadžifazlijuom (Bleron Haxhifazliu) i prijateljem Dehom Emirijem, odlučila da organizuje kampanju prikupljanja sredstava za Saru.
“Deha, Bljeron i ja smo odlučili da objavimo njegov slučaj na fejsbuk-grupi pod nazivom Prizrenci, što je grupa čiji su članovi samo ljudi iz Prizrena, a mi znamo makar 90 odsto njih”, kaže Bajraktari.
Ona nije imala velika očekivanja, ali je odgovor na kampanju bio prijatno iznenađenje. “Kako nisam mogla da odem i prikupljam novac od vrata do vrata, postavili smo kutiju u kafiću moga oca”, rekla je. “Kutija se vrlo brzo ispunila.”
Pored fejsbuk-grupe, ona je o Sarinoj nesreći obavestila sve koje je poznavala, od svoje majke do rođaka i prijatelja, gde god da žive u ovom globalnom selu. “Imam rođake u Evropi i oni su poslali dosta sredstava. Neki moji prijatelji u Norveškoj preduzeli su neke inicijative kao što je prodaja keksića, vafla i drugih dvopeka, a sav novac koji su prikupili završio je na bankovnom računu ovog gospodina”, kaže Bajraktari.
Ovaj trio je podučio Kitmira kako da koristi društvene mreže i otvorio je fejsbuk-stranicu koji bi ovaj mogao da koristi. “Nora mi je pomogla sa Fejsbukom, Instagramom i svime. Naučila me je kako da se prijavim i pisala je sve, jer ja ne umem da se snađem na Internetu”, kaže Kitmir.
“Čim smo objavili na Fejsbuku, ljudi su počeli da nam pomažu i dosta sredstava je pristiglo, možda skoro polovina od neophodnih. Iskreno, nikada nisam očekivao ovakav odziv ljudi, jer sam mislio da ima mnogo drugih ljudi koji se nalaze u mnogo gorim uslovima od moje ćerke. Da će ovako brzo reagovati, nikada ne bih mogao to da zamislim.”
Kampanja je već dovela do pozitivnog ishoda, jer će jedan turski hirurg operisati Saru u bolnici Ortomedika (Ortomedica) u Prizrenu početkom juna. Kako su troškovi putovanja umanjeni i bolnica nudi popust na troškove operacije, kampanja je već generisala dovoljno sredstava da se pokriju troškovi.
