Oteta država Makedonija, koja je godinama denuncirana od strane međunarodne zajednice i aktivista civilnog društva, došla je u centar pažnje u noći u kojoj  je policija dozvolila demonstrantima da uđu u skupštinu i fizički napadnu novinare i poslanike, demolirajući unutrašnjost zgrade.

Slika nasilja koja je šokirala makedonsku javnost te noći, i koja je prikazana u inostranim medijima, usledila je nakon imenovanja Taljata Džaferija — bivšeg ministra odbrane i poslanika iz albanske Demokratske unije za integraciju (DUI) — za predsedavajućeg skupštini.

Ova eskalacija političke krize u Makedoniji bi trebalo da bude posmatrana kao najnovija epizoda u dugoročnoj krizi koja pokazuje propadanje ove države u smeru konsocijacijskog feudalizma; to je sistem upravljanja koji definišu elite dveju etničkih grupa koje dele vlast koja je urušila pravosuđe i državne institucije, te generiše korupciju i političku nestabilnost.

Specijalne policijske snage su kasnije ušle u zgradu parlamenta kako bi uvele red, što je značilo da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne deluje kao jedinstvena institucija sa samo jednom linijom komande. Upravo suprotno, osnova na kojoj je konsocijacijski feudalizam procvetao u protekloj deceniji ili duže od toga je potčinjenost liderima partija.

Ustav, pravni poredak i nezavisnost pravosuđa su stalno narušavani od državnih zvaničnika, ne samo od predsednika Đorga Ivanova. Odbijajući da omogući mandat novoj parlamentarnoj većini sastavljenoj od socijaldemokrata i saveza albanskih stranaka, Ivanov je direktno odgovoran za eskalaciju krize.

Vladavina Ivanovljeve partije, nacionalističke VMRO-DPMNE, uzdrmana je nasiljem otkako su prvi put formirali vladu 1998, ali čak i u ranom periodu posle proglašenja nezavisnosti devedesetih godina, makedonski parlament je bio poprište nasilnih sukoba.

Usvajajući mentalitet svenarodnog makedonskog pokreta, VMRO nikada nije uspela da se pretvori u pravu demokratsku, savremenu političku partiju desnog centra. Manjak unutarstranačke demokratije je karakteristika svih makedonskih partija, te se to nesumnjivo odražava na širu političku scenu čim formiraju parlamentarnu većinu.

U suštini, spona nastala spajanjem dvaju snažnih nacionalizama odlučuje o opštoj dinamici eskalacije i sukoba. Na isti način na koji su hrvatski i srpski nacionalizam hranili jedan drugog kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina, VMRO i DUI sada održavaju brak raznih interesa, gde se veštački stvoreni sukobi generišu da bi se održao stalni osećaj nestabilnosti i njihove uloge kao faktora stabilnosti.

Ovde bi odgovornost Evropske unije, odnosno nekih njenih država-članica, takođe trebalo biti uračunata. VMRO je članica Evropske narodne partije, transnacionalnog saveza političkih partija desnog centra, a Austrija se pokazala kao podržavalac vlade VMRO-a kao garanta stabilnosti nakon protoka izbeglica iz Grčke, preko Makedonije, ka Zapadnoj Evropi.

Nevoljnost EU da direktnije kritikuje (i uvede sankcije) Mađarskoj (kao i Turskoj) je ohrabrila balkanske lidere da nastave gušiti demokratiju i vladavinu prava, i da neguju savezništvo sa Erdoganom i Viktorom Orbanom.

Za vreme kriza u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, Slobodan Milošević se često predstavljao kao mirotvorac pred međunarodnom zajednicom, pa tako nije uopšte iznenađujuće što se nova generacija balkanskih lidera, poput Nikole Gruevskog i Ivanova, predstavlja kao faktor stabilnosti, dok su sve vreme direktno uključeni u generisanje dodatne nestabilnosti kako bi sačuvali svoje pozicije vlasti.

Kao i 2001. godine, kada je sukob imao sve preduslove da eskalira u pravi pokolj i etničko čišćenje, većina makedonskih građana ponovo može prozreti feudalnu konsocijaciju  i neće lako biti uvučena u još jedan oružani sukob koji ništa ne bi rešio.

Makedonija je trenutno na vrhu evropskih grafikona u pogledu neravnopravnosti, emigracije i neslobode medije. Možda su ovo skriveni uzroci besa demonstranata, jer kada je Vuljnet Starova, profesor i doktor medicine albanskog porekla, predsedavao Skupštini Makedonije od 1986. do 1991, jedva da je neko primećivao njegovo etničko poreklo ili se protivio njegovom postavljanju na etničkoj osnovi.

Makedonija bi, idealno gledano, trebalo povratiti sve pozitivne prakse iz svoje političke prošlosti i na njima graditi novo, inkluzivno, zaista demokratsko i ravnopravno društvo.