Nedavna eskalacija političke krize u Makedoniji se desila zato što je predsednik Đorge Ivanov odbio da da mandat lideru Socijaldemokratske unije Makedonije (SDSM), Zoranu Zaevu, uprkos tome što je bio na čelu koalicije sa dovoljnim brojem poslanika za formiranje vlade. Izjave ruskih zvaničnika o krizi su prenele ovaj interni problem u status “međunarodnog pitanja”.

Trenutno smo svedoci političke krize koja je nastala od problema zauzimanja države i od toga što su visokopozicionirani političari učestvovali u korupcionaškim praksama, što su problemi pretočeni u sukob između međunarodnih geopolitičkih interesa. Svedoci smo toga da makedonska kriza ne postaje samo stvar regionalnog interesa, zbog mešanja susednih država, već i pitanje koje izaziva šire geopolitičko tumačenje i uplitanje.

Rusi, koji su denuncirali “uplitanje” Zapada, podržavaju VMRO-DPMNE, političku partiju koju predvodi bivši premijer Nikola Gruevski. Uradivši to, oni su jasno postavili linije između Istoka i Zapada unutar makedonskih internih političkih okolnosti.

Ova dinamika ranije nije postojala u ovoj državi. Ona nije dovela do krize. Upravo suprotno, kriza je sasvim interna kada je reč o njenom izvoru, ali nju sada eksploatišu razni akteri koji to vide kao priliku da dobiju neku vrstu političke težine.

Zbog toga, kada se analiziraju aktuelne okolnosti u Makedoniji, moramo da se oslobodimo geopolitičkog fetiša koji često stupa na scenu, onaj koji pomućuje jasnoću i sprečava pravo uspostavljanje dijagnoze svim datim dešavanjima.

Od svih mogućih aspekata s kojih možemo pristupiti makedonskoj zagonetki, jedan aspekat koji je uglavnom bio izostavljan iz debate je ustavni poredak u državi, i to s pravom. To je tek sada postalo pitanje političke retorike i analize, a zbog intervencije predsednika Ivanova koji već neko vreme ima reputaciju bavljenja iracionalnim, neustavnim i štetnim delovanjima.

Sada su VMRO-DPMNE i njihov lider Nikola Gruevski rasporedili ustav kako odgovara njihovoj propagandi protiv potencijalne nove vlade. Njihova tvrdnja je da je SDSM, prihvatajući zahteve partija etničkih Albanaca s kojima su formirali koaliciju, ugrozio osnovne principe države koji su sadržani u dokumentu ustava.

Ove tvrdnje je moguće istog trenutka opovrći čitajući makedonske zakone. Svaka intervencija u ustavu zahteva dvotrećinsku većinu u parlamentu, a koja ne bi bila moguća u aktuelnom parlamentarnom stanju bez glasova poslanika VMRO-DPMNE. Čitava retorika o opasnosti po ustav koju plasiraju VMRO-DPMNE, a koju je pokupio predsednik, predstavlja i dalje čistu propagandu koja nema uporište u stvarnosti.

Drugi aspekt krize koji je povezan sa ustavom je precizniji, ali u ovom trenutku, nažalost, to ne bi trebalo da bude u fokusu pokušaja za pronalaženje rešenja. Ustavna je odredba ta koja obavezuje predsednika države da da mandat lideru političke partije koja može da pokaže sposobnost za formiranje parlamentarne većine.

Zaev je obezbedio 67 potpisa, šest više nego što je potrebno da bi se obezbedila većina u parlamentu, što znači da je predsednik imao obavezu, po ustavu, da mu da mandat. Nikako se na osnovu teksta odredbe ne može tumačiti mogućnost da predsednik može da procenjuje ili odlučuje da li da da mandat ili ne. Čin davanja mandata je kao prerogativ dat predsedniku, ali je to čisto simbolični čin.

Predsednik Makedonije nije nosilac suvereniteta. On ima manja ovlašćenja od svih drugih državnih institucija. Zbog toga je nekoliko analitičara i političkih ličnosti pozvalo parlament da se sastane, da odabere predsedavajućeg, a onda krene da sastavlja novu vladu.

Ovakvo postupanje bi bilo sasvim legalno i u okviru ustava, jer je parlament taj koji je najviše demokratsko telo u državi i nosilac suvereniteta koji ima ovlašćenje da izabere vladu.

Iako bi se ovime postavio novi presedan, kao što bi ovo bilo i prvi put da se vlada bira bez formalnog mandata predsednika i zasigurno bi usledila zakonska osporavanja, ovakav potez bi, i dalje, bio po zakonu. Međutim, u tome je problem ako hoćete da pratite strogo zakonske mere za rešavanje krize.

VMRO-DPMNE je uspeo da generiše rasprostranjeni talas nacionalističkih osećanja kod etničkih Makedonaca, izrabljujući činjenicu što albanske partije i SDSM nisu objavili sadržaj svog koalicionog dogovora.

Upravo zbog toga strogo legalne mere nisu najbolje rešenje i one bi stvorile čak još više napetosti i dovele do dodatne eskalacije. Tako bi se i dolila vatra na postojeći nacionalistički požar, jer bi se to tumačilo kao manipulacija, s ciljem zaobilaženja predsednika koji je istupio “u zaštitu države i ustavnog poretka”.

Ono što treba da zagovaramo jeste politika deeskalacije, da zagovaramo retoriku koja će se baviti nedostatkom transparentnosti, debate i političkih procesa koji omogućuju detaljnu procenu odluka — odluka koje su postale sve osetljivije. Oslobađanje napetosti van okvira aktuelnog zastoja je jedini način da se izbegne kolaps politike.

Neuspeh u tome će stvoriti mogućnosti za još više pretpolitičkog tribalizma i tako će se uspostaviti pozicije zasnovane na etnicitetu sa kojih je teško raspravljati o bilo kojim pitanjima, pa je čak teže dospeti do naprednijih političkih pozicija. Progresivna politika je uvek ishod rešenja o kojima se jasno raspravljalo, za koje se zagovaralo i koja su objašnjavana. To je politika koja ostavlja prostor za korumpirane elite koje bi gradile nacionalistička strašila oko društava.

Očekuje se da ćemo u predstojećim danima videti kako će politički lideri pokušati da izmanevrišu svoje političke neprijatelje. Makedonija je videla dosta ovakvih situacija u prethodnih nekoliko godina i svi smo postali taoci ovakvog načina razmišljanja.

Ono što nam je, umesto toga, sada potrebno je snažno mešanje međunarodne zajednice koja bi vršila pritisak na partije da pronađu zajednički jezik za deeskalaciju, zajedno sa novim osnaživanjem civilnog društva koje bi dalo ideje za ovakav jezik. Tek se posle institucionalne i generalne društvene stabilizacije može pokrenuti otvorena i iskrena debata, debata koja može da se pozabavi potrebama raznih zajednica u toj zemlji. Bez rehabilitacije vladavine prava u državi, niko ne može da uživa svoja stečena individualna i kolektivna prava ili ona koja će tek steći.

Potrebna nam je zajednička borba da bismo osigurali osnovne premise funkcionalnog demokratskog sistema, na čemu možemo da gradimo inkluzivnije i progresivnije društvo. Ovaj ideal, koji je kompromitovan pod vladavinom Gruevskog, bi trebalo da vodi političko delovanje u predstojećim danima u Makedoniji.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.