Ured Specijalnog tužioca u Makedoniji je krajem juna podigao optužnice protiv 94 zvaničnika iz Vnatresna Makedonska Revolucionerna Organizacija- Demokratska Partija za Makedonsko Nacionalno Edinstvo (VMRO-DPMNE). Među optuženima je bivši premijer Nikola Gruevski koji bi mogao biti osuđen na zatvorsku kaznu od 27 godina ako sud zaključi da je kriv.

Prema optužnici od 29. juna, zvaničnici VMRO-DPMNE su, između ostalog, glavni akteri u slučajevima zloupotrebe javnog položaja, kriminalnog udruživanja, zloupotrebe sredstava u predizbornoj kampanji, kršenja slobode prilikom glasanja, nezakonitog uticaja u oblasti javnih nabavki i podsticanja krivičnog dela protiv javnog reda.

Specijalni tužilac je zatražio pritvor za 18 osoba, uključujući Gruevskog, bivšeg ministra za transport Mileta Janakievskog, bivšu ministarku unutrašnjih poslova Gordanu Jankulovsku, bivšeg šefa tajne službe Sašu Mijalkova, bivšu ministarku kulture Elizabetu Kančevsku i bivšeg zamenika premijera Vladimira Peškevskog. Dodatno, Specijalno tužilaštvo je zatražilo da se mere predostrožnosti preduzmu protiv 47 pojedinaca.

Međutim, Krivični sud je odbacio sve zahteve za pritvor i odobrio samo mere predostrožnosti, zaplenivši pasoše osumnjičenih.

Sama partija, posle jedne decenije na vlasti, suočava se sa velikom neizvesnošću.

Optužnice protiv bivših državnih zvaničnika

Specijalno tužilaštvo je ad hoc državna institucija uspostavljena na osnovu Sporazuma iz Pržina, koji je postignut 2016. posle nekoliko meseci pregovora između glavnih makedonskih političkih partija. Evropska komisija je ovaj sporazum ocenila kao “veoma važan korak u prevazilaženju aktuelne krize i bavljenju ključnim izazovima s kojima se ova zemlja suočava”.

Pod posredstvom EU i SAD, Sporazum iz Pržina doveo je do vanrednih izbora i formiranja Specijalnog tužilaštva koje je dobilo zadatak da istraži navodne kriminalne radnje nakon što je najveća opoziciona partija u Makedoniji u to vreme, Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), 2015. godine objavio serijal prisluškivanih telefonskih razgovora. Ovi snimci, od kojih su neki emitovani na konferencijama za štampu, a u kojima se čuju razgovori najviše pozicioniranih zvaničnika vladajuće VMRO-DPMNE, sada stupaju u domen sudskog postupka.

Od ključne je važnosti da Makedonija prođe kroz ovaj proces kako bi povratila veru u odgovornost i transparentnost, kao i da bi povratila poverenje u svoje institucije.

Međutim, kako se u Makedoniji trenutno uspostavlja nova vlada, koja ima ista obećanja kao VMRO-DPMNE 2006. godine — a to su reforme — od jednake je važnosti pričati o tome kako je nekada nova partija, koja je mnogo obećavala, imala najotrovnije posledice na celom Balkanu.

Predsednik Đorge Ivanov je aprila 2016. pomilovao političare koji se pominju u prisluškivanim razgovorima, čime je pokrenuta takozvana Šarena revolucija; demonstranti su protestvovali zbog niza problema, poput korupcije, nedostatka slobode medija i urušavanja vladavine prava.

Međutim, kriza 2014-2016. bila je samo kulminacija, dok su prisluškivani razgovori razotkrili nejasnu granicu između partije i države koja je namerno poremećena na samom početku mandata VMRO-DPMNE kako bi se ova stranka držala na vlasti. Koreni ovog problema potiču iz samih početaka Gruevskovog VMRO-DPMNE i principa kojim se vodila tada nova stranka.

Istorija vlasti

Politička karijera Nikole Gruevskog je počela kada je bio ministar finansija 1998-2002. u Vladi VMRO-DPMNE. Za vreme tog mandata Vlade, Makedonija se stropoštala u etničke sukobe 2001. koji su okončani Ohridskim sporazumom.

VMRO-DPMNE je bila apsolutni gubitnik na izborima 2002., kada je izgubila od Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM). Osvojili su 33 mandata, a SDSM 60, od ukupno 120 poslaničkih mesta. Međutim, ova stranka se uveliko vratila na scenu, pobedivši SDSM u razmeri 45:33 uz pomoć obećanja o evropskim integracijama i intergracijama u NATO na izborima 2006. godine.

Propagirani narativ je jedne cele decenije bio taj da je program VMRO-DPMNE fokusiran na reforme, nova radna mesta, strane investicije i evropske integracije, te da ova stranka zahteva odgovornost za privatizacije sprovedene u vreme vladanja SDSM-a, zbog čega su mnogi ostali bez posla. Na tim osnovama, Gruevski je Partiju pretvorio u mašinu za dobijanje izbora.

Teško da bi se ovaj uspeh mogao objasniti sticajem okolnosti, već je više reč o dobro smišljenom planu novog talasa u Partiji koji se pojavio nakon što je Gruevski došao na čelo.

Nakon što je Gruevski zadobio poverenje Partije na kongresu 2003., sastavio je novu VMRO-DPMNE od dva simbiotička krila; intelektualno PR krilo sastavljeno od odličnih medijskih komunikatora koje je lično odabrao i  zadužio da vrše grubu propagand; i operativno krilo tajnih sledbenika u tajnim službama koji su bili odani njegovom rođaku Saši Mijalkovu, koji se nemilosrdno obračunavao sa unutarpartijskim sukobima i političkim protivnicima.

Ključni igrači u PR krilu su bili Antionio Milošeski, Martin Protuđer i Ilija Dimovski, koji su prvobitno dobili zadatak da održavaju javni imidž Partije; vremenom su se pretvorili u mašinu za propagandu. Gruevski je razumeo moć populizma i ovo troje ljudi su bili kreatori javnog imidža partije i izgradnje njegovog kulta ličnosti.

Milošeski je bio portparol u vladi Ljupča Georgijevskog, jedan od osnivača Partije i premijer od 1998. do 2002, što samo po sebi govori o njegovom shvatanju makedonskih medija i zamršenosti istih. Ipak, kako je Gruevski stupio na vlast, njegova sposobnost da se snađe na makedonskoj medijskoj sceni učinila je da mu on postane jedan od najbližih saradnika, zbog čega je dobio poziciju ministra spoljnih poslova u prvom mandatu VMRO-DPMNE 2006. godine. On se otada nalazi u visokom rangu zvaničnika VMRO-DPMNE, što pokazuje koliko je Gruevski cenio efikasne komunikatore.

Protuđer je svoju karijeru počeo kao novinar tada uglednih novina “Vest”. Uspinjao se uz karijersku lestvicu u novinama kao deo ekipe Medija Printa Makedonija, što je medij u čijem je vlasništvu bilo nekoliko novina, uključujući “Vest”. Protuđer se pridružio timu Gruevskog nakon partijskoga kongresa 2003. i ubrzo je posao jedan od njegovih najbližih savetnika, zbog čega je postao šef kabineta Gruevskog i generalni sekretar VMRO-DPMNE.

On je ‘poznat’ po svojim izjavama u prisluškivanim razgovorima, uključujući njegovo trvenje sa Gordanom Jankulovskom — ministarkom u četiri mandata Gruevskog — zbog davanja poverljivih informacija štampi u slučaju Ljuba Boškoskog. Boškoski, koji je bio ministar unutrašnjih poslova i neko vreme lider male desničarske partije Ujedinjeni za Makedoniju, uhapšen je 2011. i kasnije osuđen za nezakonito finansiranje svoje političke kampanje. Očito je da je policija upotrebila prekomernu silu nad njim prilikom hapšenja. Protuđer je uveliko poznat kao jedan od glavnih arhitekata aktuelne medijske paradigme koja je bila servilna prema VMRO-DPMNE.

Dimovski je jedan od najistaknutijih ljudi iz PR redova VMRO-DPMNE. Zanimljivo je da je bio povezan sa Omladinskim obrazovnim forumom (Youth Educational Forum) koji je kasnije žestoko kritikovao kao produženu ruku uticaja Džordža Soroša na Balkanu. Dimovski je jedan od ljudi u senci koji su povezani sa urednicima televizijskih kanala kako bi održavali potpunu kontrolu nad informacijama koje javnost dobija.

Čovek kog nije strah da uprlja ruke

Kada je VMRO-DPMNE došla na vlast 2006. godine, nasledili su probleme sa privatizacijom zbog koje su mnogi ostali bez posla. Ovo je bilo plodno tle za narativ da je korupcija pitanje prošlosti, da će strana ulaganja biti njihov prioritet i da je pristup EU i NATO neminovan. Tvrdnja da su posvećeni ovim ciljevima im je omogućila široku međunarodnu podršku.

PR krilo je napravilo sliku marljive, posvećene, patriotske vlade koja se stalno borila sa pretnjama po nacionalni identitet; bilo da je reč o pretnjama u vidu duha tranzicione prošlosti oličenog u Branku Crvenkovskom, Velikoj Albaniji koja je pretila da proguta Makedoniju, ili stranim faktorima koji su odlučni da unište svaki trag makedonskog identiteta — uvek je postojao neki neprijatelj. Istovremeno u zakulisnim radnjama, šef tajnih službi Mijalkov i njegovi sledbenici su kreirali infrastrukturu za autokratiju.

Za razliku od PR, rad drugog krila nije bio stvar timskog rada; kao jedan od ključnih ljudi protiv koga je Specijalno tužilaštvo podiglo optužnicu, vrednosti gospodina Mijalkova se ne mogu baš nazvati demokratskim. On je bio čovek zadužen za sve i izgradio je klijentelističke odnose, a ne timove.

Mijalkov nije hteo da se javno ističe i nikada se nije nalazio na visokim položajima u Partiji, niti je ciljao na visoke pozicije u Vladi. U stvari, skoro je nemoguće pronaći izjave koje je davao pred kamerom.

Sve što je hteo je bila tajna služba i potpuna autonomija unutar nje. Zauzvrat je kreirao ono što je Evropska komisija kasnije opisala kao “okupirana država” u izveštaju čiji je nacrt sačinio Rajnhart Pribe 2015. On je učinio da državni aparat radi na ispunjavanju interesa Partije, te da postoji ogromni priliv bogatstva za njega i vrh VMRO-DPMNE.

U jednom prisluškivanom razgovoru, Jankulovska se žalila Mijalkovu zbog pritiska ambasadora EU i OEBS-a. Žalbe su bile u vezi sa čovekom koji se zove ‘Utka’, a koji je brutalno vršio pritisak na birače da glasaju za VMRO-DPMNE na lokalnim izborima, prouzrokujući incident u Ohridu koji je zadobio pažnu diplomatske zajednice.

Mijalkov nije izrazio zabrinutost zbog toga i izjavio je da “Utka ni ne treba da bude balerina, on radi svoj posao”. Izgrdio je ministarku rekavši joj da se ne meša u komunikacije i “lanac komande”, govoreći joj i da mu dozvoli da se sam izbori sa svojim ljudima. Mijalkov je bio glavni element izbornog uspeha VMRO-DPMNE, pa je zbog svoje nemilosrdnosti ubrzo postao čovek koga su se svi u Makedoniji plašili.

On je bio ključna karika u eliminisanju drugih makedonskih desničara i bio je protagonista u razgovoru koji je snimljen pre hapšenja Ljuba Boškoskog. U razgovoru sa kontroverznim lokalnim novinarom koji je bio blizak partiji, Draganom Pavlovićem Latasom, priča o tome kako je organizovao taj poduhvat i, što je najzanimljivije, govori o kazni koju će Boškoski na kraju dobiti od suda.

U drugim prisluškivanim razgovorima Mijalkov se čuje kako priča da je uredio stvari oko imenovanja nekih sudija, zbog čega je imao uporište da govori o stvarima kao što je kazna za Boškoskog pre nego što je sudski proces uopšte i počeo. Ovakvo shvatanje vlasti je potvrđeno kada se Mijalkov čuje kako govori zameniku premijera za evropske integracije i potpredsedniku koalicionog partnera DUI, Musi Džaferiju, da se — kada je reč o sudskim postavljenjima — o uslovima koalicije ne može pregovarati.

Mijalkov i Jankulovska su bili primorani da podnesu ostavke u maju 2015, kada je VMRO-DPMNE očajnički pokušavala da se zadrži na vlasti.

Kraj jedne ere?

Uz pomoć nameštanja izbora, obračunavanja sa političkim protivnicima i potpune kontrole pravosuđa, Sašo Mijalkov je omogućio VMRO-DPMNE da praktično postane nepobediva. Zahvaljujući njegovom operativnom kapacitetu i PR mašini koja je skoro svakog urednika imala na brzom biranju, Makedonija je klasični primer savremene samoporičuće autokratije.

Najnovija dešavanja sa Specijalnim tužilaštvom upućuju na to da bi Makedonija uskoro mogla da ugleda pravdu i kazni one koji su zloupotrebili javne položaje koje su im poverili građani. Međutim, pravi zaključak bi trebalo da bude naučena lekcija, pogotovu sada, kada se nova Vlada formira sa istim obećanjem — reforme.

Lekcija koju je međunarodna zajednica naučila jeste da ne može umesto demokratskih vrednosti i principa birati stabilnost, da civilno društvo mora imati svoje osnove u građanstvu, a ne da bude elitističko, da stranke moraju stalno i snažno da kritikuj.  Lekcija koju su građani naučili jeste da su oni ti koji daju moć i oduzimaju je.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha