Arta* je imala 17 godina kada je osuđena na devet godina i 10 meseci zatvora.

“Ne mogu da zamislim dan kada ću da izađem na slobodu”, kaže ona. “Ne znam kako će taj dan izgledati. Možda je mojoj duši ovde bolje.”

Ona i druge dve osobe osuđene su za ubistvo dvadesetčetvorogodišnjaka. Zločin se desio u oktobru 2014, dok su sve tri osobe ubrzo nakon toga uhapšene. Ostale dve su inicijalno osuđene na doživotnu kaznu. Ipak, Apelacioni sud je smanjio njihove kazne na 25 i 22 godine.

Arta odslužuje svoju kaznu u ženskom bloku Lipljanskog popravnog centra (LPC).

“Razlog zbog kog sam u zatvoru vrlo je ozbiljnog karaktera i ja želim da budem kažnjena zbog onoga što sam uradila”, rekla je. “Mislim da sam dobila ono što zaslužujem.”

Arta je kao maloletno lice osuđena za ubistvo, dok je dosad odslužila pola svoje kazne. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Ne želi da priča o zločinu, jer kaže da joj se tako vraćaju najgori dani u životu.

Arta se stara o tome da joj soba bude čista, posebno onda kada ima “goste”. Čim je saznala da će novinarka doći da je intervjuiše, rekla je da sobu drži čistom i uređenom. Njena soba se umnogome razlikuje od drugih u ovom objektu. Ukrasila ju je dekorativnim rukotvorinama kako bi joj vreme provedeno u tom objektu prošlo što udobnije. Plišane igračke koje su joj doneli roditelji jedine su stvari koje je podsećaju na život pre zatvora.

“Naginjala sam atletici. Zaista sam volela sport”, kaže zureći u prozor dok govori.

Ovaj centar ima sportske objekte. Kaže da ih redovno posećuje. “Bio mi je san da nastavim da se bavim sportom. Međutim, sada razmišljam o tome da postanem pravnica.”

Arta je završila srednju tehničku školu dok je boravila u zatvoru. Sada planira da upiše studije na Pravnom fakultetu u okviru AAB-a.

“Možda me je nepravda koju svaki dan vidim nadahnula da studiram pravnu nauku”, kaže ona.

Planira da svoje studije započne nakon što bude odslužila pola kazne. Tada će dobiti i pravo da jedan vikend mesečno provede kod kuće, kao što je slučaj i sa drugim maloletnicima u zatvoru, dok će ostatak vremena provesti u popravnom domu.

Prema slovu Zakonika pravde o maloletnicima, dok ne napune 23 godine, svi oni koji su osuđeni kao maloletnici moraju da služe kaznu u popravnim domovima za maloletnike. Pored toga, maloletnici se moraju fizički odvojiti od odraslih osoba u kosovskim popravnim domovima. Ipak, to nije slučaj u LPC-u, koji je jedini popravni dom na Kosovu namenjen osuđenicama.

Arta, koja će u februaru 2020. da napuni 23 godine, kaže da je celu svoju kaznu služila u istom objektu sa odraslim ženama.

Iako to nije jedini primer kršenja zakona s kojim se maloletnice u zatvoru suočavaju, ono je, makar, najopipljiviji. To je realnost s kojom žive svakog trenutka iza rešetaka.

Zatvorene među odraslima

U novembru 2019. u LPC-u su boravile tri maloletnice: osuđenica, pritvorenica koja čeka sudsku odluku i devojčica koja je osuđena na vaspitnu rehabilitaciju; maloletna lica koja počine zločine kada imaju manje od 16 godina moraju da služe kazne maloletničkog zatvora i ne mogu da budu osuđena na zatvorske kazne duže od pet godina.

Zajedno sa ovim maloletnicama, 42 odrasle žene su u istom objektu služile kazne za razne zločine. Prema rečima predstavnika LPC-a, oni mogu da obezbede smeštaj za 132 muškaraca i žena.

Iako su je smestili u prostorije zajedno sa odraslim osuđenicama, premda bi zakonski gledano trebalo i dalje da je tretiraju kao maloletnicu, Arta kaže da je tek od drugih osuđenica, a ne od predstavnika sudskih institucija, saznala da su joj prava prekršena.

Kaže da nije bilo incidenata zbog toga što deli prostor za odraslim osuđenicama. Međutim, smatra da joj nije od koristi činjenica što im je bila izložena.

“Mi drugačije razmišljamo od njih”, rekla je. “Nijedna osuđenica nije sa mnom razgovarala o tome šta planiram za budućnost ili sadašnjost, o mom obrazovanju i mojim prioritetima.”

Lipljanski popravni centar je dom maloletnica i odraslih žena, uprkos tome što je zakonom propisano da budu razdvojene. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Pravni stručnjak Kuštrim Paljuši (Kushtrim Palushi) kaže da, sem očigledne nezakonitosti činjenice da su maloletnice i odrasle osobe smestili u isti objekat, popravni sistem ima i druge mane kada je reč o primeni zakona.

Pored toga što propisuje da maloletnici moraju da budu odvojeni od odraslih, a u skladu sa brojem godina i polom, Zakonik pravde za maloletnike navodi da se njima mora obezbediti posebna društvena, obrazovna, psihološka, lekarska i fizička pomoć. Isto ovo važi i za maloletnike koji odslužuju kazne maloletničkog zatvora; njima mora da se obezbedi zasebni objekat koji ima opciju dnevnog puštanja.

“Maloletnice bi trebalo da imaju drugačiju rutinu i drukčiji tretman od odraslih”, kaže on. “Trebalo bi da im se omogući više slobodnog vremena napolju i veći broj društveno-vaspitnih aktivnosti.”

Arta se ponosi time što je ukrasila svoju sobu. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Rutina maloletnica i odraslih ipak se podudara.

One ustaju u sedam sati, a doručkuju u osam. One koje žele da rade zatim mogu da biraju između perionice za rublje i kuhinje. Plaćaju ih jedan evro dnevno.

Arta radi u perionici od devet ujutru do ručka. Posle ručka ima pravo da se napolju bavi sportom u periodu od sat vremena. Zatim oni koji imaju posao mogu da se vrate da rade do četiri popodne. Nakon toga se sve osuđenice, bez ikakvog izuzetka, vraćaju u svoj blok.

Zakonik pravde o maloletnicima takođe propisuje da maloletnik lišen slobode mora da bude van svoje ćelije makar tri sata dnevno. Međutim, u praksi se to ne primenjuje.

Klevis Vejsari iz Koalicije NVO za zaštitu dece (KOMF) nadgledao je rad LPC-a, pa tako kaže da je stavljanje odraslih i maloletnika u isti objekat štetno po cilj kome jedna popravna ustanova treba da teži.

“Fizička bezbednost je stavljena u prvi plan, kako ne bi bilo pokušaja bekstva”, kaže Vejsari. “Međutim, jasni su nedostaci u radu sa ovom decom.”

Savet za odbranu ljudskih prava i sloboda (Council for the Defense of Human Rights and Freedoms – CDHRF) pripremio je izveštaje i obavestio medije o kršenju prava maloletnica koje su stavljene u prostorije zajedno sa odraslim ženama u LPC-u.

Drugo kršenje ljudskih prava maloletnica u Lipljanskom popravnom centru odnosi se na to da su sve tri kategorije  — osuđenice, pritvorenice i osobe osuđene na vaspitnu rehabilitaciju — smeštene u isti objekat.

S obzirom na to da objekat za maloletnice ne postoji, sve tri kategorije su smeštene u istom bloku. Maloletnice imaju isti tretman kao odrasle osobe.

Tokom višegodišnjeg boravka u LPC-u, uprkos težini zločina koji je počinila, Arta sobu deli sa devojčicama koje odslužuju kaznu maloletničkog zatvora. “U mojoj sobi sam imala devojke koje su služile kaznu maloletničkog zatvora. Jednako su nas tretirali”, kaže ona.

Direktor svih zatvora na Kosovu, Nehat Tači (Thaçi), kaže da je mali broj maloletnih zatvorenica razlog tome što sve one imaju istu rutinu.

“Retko kada imamo maloletnice koje su pritvorenice. Kako bismo primenili ove metode, morali bismo da imamo mnogo više pritvorenica ili osuđenica”, rekao je on.

Ovaj razlog se takođe koristi da bi se opravdao izostanak ulaganja u ovaj objekat, kao i manjak resursa.

Arta nije znala da su njena prava prekršena u Lipljanskom popravnom centru. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Isuf Iberdemaj (Ibërdemaj), direktor LPC-a od aprila 2019, saglasan je sa time da različite kategorije osuđenica ne bi trebalo da budu smeštene u istom objektu, baš kao što to propisuje i zakon. On kaže da u trenutnim okolnostima nije moguće sprovesti sve ove rutine odvojeno za svaku kategoriju, ali da se nada da će ubuduće imati odvojene objekte za maloletnice.

“Kako trenutno stojimo sa svim ženskim kategorijama — naime, sa osuđenim i pritvorenim odraslim osobama i maloletnim osuđenicama i pritvorenicama, kao i sa onima koje služe kazne maloletničkog zatvora — apsolutno je nemoguće sprovesti sve rutine i rehabilitacione programe u skladu sa Zakonikom pravde za maloletnike”, kaže Iberdemaj.

Socijalni radnik Tefik Halili, koji u LPC-u radi poslednjih 10 godina, saglasan je sa time da, u aktuelnim okolnostima, postavljanje osuđenica iz različitih kategorija na isto mesto predstavlja nuždu, ali da nije idealno rešenje.

U izostanku za te svrhe opredeljenih prostorija, on objašnjava da osoblje popravnog centra preduzima ad-hok mere koje su, manje-više, ograničene na smeštanje devojčica u posebne ćelije.

“Trudimo se da ih grupišemo na osnovu zločina koje su počinile”, kaže Halili. “Na primer, trudimo se da pružimo smeštaj devojčicama koje su počinile zločin slučajno ili iz nemara, ili koje imaju olakšavajuće okolnosti. One borave u prostorijama odvojenim od onih koje su počinile teške zločine, kao što su ubistvo, krađa ili prostitucija.”

Prema Paljušijevim rečima, odgovornost za to snosi Ministarstvo pravde koje predlaže i piše zakone.

“Popravna služba funkcioniše u okviru Ministarstva pravde i sprovodi politike koje utvrđuje ministarstvo”, rekao je on. “Popravna služba upravlja zatvorima i popravnim centrima.”

U odgovoru na upite Kosova 2.0, Ministarstvo pravde je saopštilo da bi ova pitanja trebalo uputiti Popravnoj službi Kosova.

Šta se zbiva u mešanim objektima

Prema rečima stručnjaka, efekti smeštaja maloletnih osuđenika u istom objektu u kom borave i odrasli mogu da budu višeslojni: Neophodan je prilagođeni tretman za obe kategorije radi njihove bezbednosti, kao i zbog procesa koji se odnose na mentalno zdravlje i reintegraciju.

Međutim, kada smo ga pitali o potencijalnim posledicama po maloletnike, koordinator za mentalno zdravlje u kosovskim zatvorima, Granit Šatri (Shatri), nije hteo da komentariše. “Ne volim da pričam o radu koji obavljam”, rekao je on.

Drugi eksperti su naglasili rizike i posledice smeštaja koji maloletni osuđenici dele sa odraslim osobama.

Natira Agani, psihoterapeutkinja i klinička psihološkinja, koja radi i kao predavačica na Univerzitetu u Prištini (UP), smatra da nije prikladno da se maloletnici smeštaju u prostorije zajedno sa odraslima, jer bi oni mogli da oponašaju obrasce ponašanja.

“Oni moraju da se razdvoje na osnovu broja godina, pola i patoloških poremećaja”, kaže Agani. “Efekti bi mogli da budu višedimenzionalne prirode, ali se oni najvažniji odnose na fizičko i emocionalno zlostavljanje, kao i na razne vrste trauma. Štaviše, ponašajni obrasci koje ove maloletnice usvajaju mogli bi u nekim aspektima da budu pozitivni. Ipak, postoji rizik od toga da imitiraju negativna ponašanja.”

Socijalni radnik u LPC-u, Tefik Halili, koji radi na korist dobrobiti maloletnika zajedno sa redovnim psihologom, kaže da je video kako to funkcioniše u praksi.

“Imali smo slučaj u kom je maloletnica služila kaznu maloletničkog zatvora i često bila predmet uticaja određenih žena u centru”, kaže Halili. “Pokušali su da uz njenu pomoć ostvare svoje ciljeve. Kada su hteli da naprave buku, da destabilizuju situaciju, onda su koristili nju, maloletnicu, kao sredstvo. Mi — stručno osoblje — primetili smo da to dolazi od odraslih. Oni su je podsticali ili motivisali da pravi probleme.”

Socijalni radnik u LPC-u, Tefik Halili, bio je svedok slučajeva u kojima su odrasli manipulisali maloletnicama. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Halili kaže da se to dešava usled “upečatljvog karaktera” i istorijata određenih maloletnica.

Službenica CDHRF-a Valentina Demoli (Demolli) kaže da je neprirodno da se maloletnice stavljaju u ćeliju zajedno sa odraslim ženama koje su počinile teške zločine ili koje služe duge zatvorske kazne. Dok je nadgledala rad LPC-a, utvrdila je da postoji slučaj u kom su se odigravale burne rasprave između odraslih osoba i maloletnice.

“Imali smo slučaj u kom je jedna šesnaestogodišnjakinja imala probleme sa drugim ženama, jer je bila narkomanka”, kaže Demoli. “Druge žene su je zato zlostavljale.”

Od stručnjaka imamo samo čuvare i nadzornike

Manjak stručnog osoblja koje bi radilo sa maloletnicima takođe negativno utiče na njihov pristup neophodnim uslugama.

U Lipljanskom popravnom centru imamo ukupno 101 člana osoblja, od kojih polovina radi u muškom bloku, a druga polovina u ženskom, što obuhvata nadzorno i civilno osoblje, kao i zdravstvene radnike.

Ipak, u medicinskom osoblju imaju samo jednog psihologa koji radi i sa zatvorenicima i sa zatvorenicama. Agani kaže da je nemoguće pružiti odgovarajući tretman onda kada imate samo jednog psihologa na oko 100 osuđenih.

“Kada bismo imali multidisciplinarno osoblje sastavljeno od psihijatra, socijalnog radnika i medicinske sestre, onda bismo znatno unapredili usluge koje pružamo ovoj ciljnoj grupi”, kaže Agani. “U suprotnom, kvalitet usluga je upitan, a očigledno je da sami stručnjaci za to nisu krivi.”

Arta kaže da je u poslednjih nekoliko godina mnogo puta posetila psihologa. To joj je pomoglo da se pomiri sa svojom situacijom i da planira budućnost.

Kaže da se osoblje prema njoj drugačije ophodi nego prema odraslim osuđenicama, a zato što je maloletna.

“Popustljivi su prema meni”, kaže ona. “Nas [maloletnice] ne smatraju osuđenicama, već nas više vide kao svoju decu.”

Vejsari iz KOMF-a kaže da manjak odgovarajućeg osoblja negativno utiče na reintegraciju osuđenica.

“Nemamo dovoljno obrazovnog osoblja koje bi radilo na rehabilitaciji maloletnica, koje bi korigovalo njihovo ponašanje, jer nam je cilj da sprečimo reviktimizaciju onda kada budu puštene na slobodu”, kaže on. “Želimo da ih reintegrišemo u društvo.”

Organizacije koje nadgledaju rad LPC-a kažu da ovaj popravni centar nema dovoljan broj obučenog osoblja. Međutim, ustanova negira ove tvrdnje. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Istovremeno, Demoli podvlači da manjak obučenog popravnog osoblja koje može da radi sa maloletnim delinkventima predstavlja jedan od većih problema u LPC-u. CDHRF o tome već godinama izveštava, ali ništa nije učinjeno kako bi se delovalo u skladu sa tim izveštajima.

“Niko iz osoblja nije pripremljen za rad sa ženama, a kamoli sa maloletnicama”, rekla je ona. “Nedostaje im stručno osposobljavanje i ostale veštine koje su neophodne za rad sa [ljudima] iz ovih kategorija.”

Međutim, Tači kaže da se članovi osoblja redovno obučavaju za rad sa maloletnim licima. “Naše osoblje se stalno obučava na raznim unutrašnjim i spoljnim projektima”, rekao je.

Iberdemaj je saglasan sa svojim kolegom Tačijem.

“Ogromna većina osoblja ima između 15 i 30 godina radnog iskustva”, kaže Iberdemaj. “Osoblje je radilo i pre rata. To znači da su, pored sopstvenog iskustva, učestvovali i u lokalnim i međunarodnim obukama za rad sa maloletnim licima.”

Njegova jedina briga se odnosi na visok broj godina nadzornika i drugog osoblja u LPC-u. Iberdemaj kaže da ovaj problem nije primetan samo u LPC-u, već i u mnogim drugim popravnim centrima na Kosovu. On pojašnjava da oni moraju da odu u penziju zbog broja godina, a ne zato što nisu profesionalni.

Diskriminacija uperena protiv maloletnih osuđenica

Muški blok se u LPC-u nalazi pored ženskog bloka. Osuđenike tretiraju drugačije od osuđenica. Kada je reč o maloletnicima, makar se neki aspekti zakona primenjuju u praksi.

Osuđenice borave u prostorijama odvojenim od ćelija u kojima se nalaze odrasli. U prethodne dve godine, oni koji odslužuju kaznu maloletničkog zatvora nisu delili prostorije za osuđenicima.

Povoljan tretman momaka širi se i na druge elemente propisane zakonom.

Arta redovno trenira sport u dvorištu LPC-a. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Postoji mogućnost da se kazne maloletnicima, a zbog dobrog vladanja, preformulišu u kazne maloletničkog zatvora. To utvrđuje panel Popravnog centra koji ocenjuje ponašanje maloletnika.

Ipak, iako je panel zadužen da ocenjuje ponašanje pripadnika oba pola, momci su jedini koji su imali koristi od povećanih privilegija usled dobrog vladanja, a tako što su smešteni u popravno-vaspitni centar.

“Devojke nemaju tu mogućnost”, kaže Iberdemaj. “Trenutno ne možemo to da omogućimo, jer objekat ne pruža mogućnost za ovakvu vrstu fizičke segregacije.”

Prema direktorovim rečima, centar je dobro opremljen, ima rekreacione hale, sale za čitanje i biblioteku, kao i radionicu za obuku.

Demoli iz CDHRF-a kaže da je centar, takođe, namenjen devojkama koje služe kazne maloletničkog zatvora. Ipak, usled toga što ih je malo i što nemaju dovoljan broj članova osoblja, samo je momcima omogućen pristup ovom centru.

Vejsari iz KOMF-a ističe da Zakonik pravde za maloletnike propisuje smeštaj maloletnih osuđenika u popravno-vaspitne centre.

Međutim, diskriminacija se ne ograničava samo na ove objekte i na ovo okruženje.

Polovi se tretiraju drugačije na obukama i treninzima za reintegraciju. Ženama se pruža pristup kursevima “za žene”, a muškarcima “za muškarce”.

Zajedno sa drugim odraslim osuđenicama, Arta je pohađala frizerski kurs. Jedina druga dostupna opcija bio je kurs krojenja.

“Izabrala sam frizerski kurs, jer mi se dopao. Imali smo časove triput nedeljno, trajao je šest meseci”, kaže ona. “Ako ne grešim, momcima nude kurseve iz IT-ja, što bih ja mnogo volela da pohađam.”

Arti niko nije rekao da postoji mogućnost da pohađa druge kurseve. Ona još nije zatražila da učestvuje u kursu o informacionim tehnologijama.

Demoli iz CDHRF-a kaže da u LPC-u, manje-više, postoji rodno zasnovana oznaka zalepljena na ove kurseve; jedini kursevi u kojima su žene dosad učestvovale jesu frizerski i krojački.

Direktor Iberdemaj kaže da ne zna kako je to funkcionisalo pre nego što je on prošlog aprila stupio na ovaj položaj. Podvlači da će za vreme njegovog mandata devojke imati priliku da učestvuju u kursevima IT-ja.

“Ohrabrujem žene da učestvuju u kursevima IT-a, elektronike i u drugim obukama, a ne samo na kursevima za frizere i krojenje”, rekao je on. “Međutim, to su kursevi koje obično pohađaju muškarci.”

Iako novi direktor LPC-a kaže da mu je cilj da promeni nejednak tretman muškaraca i žena, druge inicijative za ravnopravan tretman ipak prevazilaze njegove nadležnosti.

Na primer, svi zatvorenici mogu da pišu predsedniku Kosova i zatraže amnestiju. Predsednik ima pravo da amnestira osuđenike u skladu sa članom 84 Ustava Kosova. Arta je krajem 2018. pisala predsedniku, tražeći od njega amnestiju, ali nikada nije dobila odgovor.

Demoli iz CDHRF-a kaže da osuđenicama u poslednjih nekoliko godina nije data amnestija uprkos njihovom izuzetnom vladanju. Ona kaže da je ovo još jedan oblik diskriminacije koji je uperen protiv žena koje služe kazne.

CDHRF je u svom godišnjem monitoringu došao do saznanja da, za razliku od maloletnika, maloletnice retko kada iznova postaju prestupnice nakon što su puštene na slobodu.

Prema rečima Demoli, u proteklim godinama su imali samo dva-tri slučaja u kojima su maloletnice ponovo izvršile prestup.

Kada je reč o recidivizmu, razvojna psihološkinja Agani smatra da programi za maloletnike u riziku — koji skoro pa da su nepostojeći na Kosovu — moraju da se utvrde i sprovedu u delo.

“Empirijski dokazi su pokazali da se reintegracija mora prioritetizovati da bi se sprečio recidivizam”, kaže Agani.

Novi objekat

Pritvorski centar u Lipljanu namenjen odraslim muškarcima zatvoriće se krajem godine, dok će se isti objekat, makar privremeno, reotvoriti za svrhe smeštaja osuđenica.

“Centar će biti prenamenjen za osuđenice i pritvorenice, kao i za maloletne osuđenice, pritvorenice i one koje odslužuju vaspitne kazne”, kaže Iberdemaj.

Počev od kraja ove godine, LPC će postati dom maloletnicima, dok će žene svih uzrasta biti premeštene u drugi objekat. Fotografija: Gentis Zaskoku.

Na mestu na kom su trenutno smeštene, maloletnice i maloletnici dele isti teren za rekreaciju. CDHRF svake godine izveštava o tome.

Uprkos tome što s njima dele rekreativni teren, Arta kaže da ih muškarci ne zlostavljaju.

“Nemamo nikakav kontakt sa njima, ali ih ponekad vidimo na putu ka radnome mestu, ka bolnici ili na drugim mestima”, rekla je ona. “Dakle, viđamo ih samo dok se krećemo kroz objekat.”

Direktor zatvora, Nehat Tači, kaže da će novi objekat omogućiti razdvajanje maloletnika i odraslih.

“Maloletnici će biti odvojeni od odraslih”, rekao je on. “Objekat će biti isti, ali će dve kategorije biti razdvojene. Uslovi će biti na najvišem nivou.”

Direktor nije govorio o detaljima koji se odnose na to kako će u praksi da sprovedu segregaciju dvaju kategorija i kako će to uticati na njihov tretman.

Nizak stepen delinkvencije među maloletnicama takođe je otežavajući faktor, jer su zbog toga kažnjene. Prema opravdanjima koja su izneli predstavnici popravnog sistema, nizak broj osuđenica ne opravdava neophodna ulaganja i resurse za ravnopravan tretman na osnovu uslova onako kako su oni propisani zakonom.

Pravni stručnjak Paljuši kaže da su svim devojkama koje su služile svoju kaznu u LPC-u prekršena prava i da one zbog toga mogu da preduzmu pravne mere.

“Maloletnice koje su zatvorene ili se nalaze u pritvoru sa odraslima mogu da tuže državu za duševnu štetu koju su mogle da pretrpe”, kaže Paljuši. “To bi moglo da poboljša njihove živote.”

On dodaje da država ne sme da koristi opravdanje u kom navodi da, zbog malog broja maloletnih osuđenica, one moraju da služe svoju kaznu zajedno sa odraslima. Prema njegovim rečima, ovo opravdanje nema uporište u stvarnosti.

“Maloletnica ne može ni pod kojim okolnostima da provodi vreme sa ženom koja odslužuje kaznu zbog nasilnog zločina, zločina povezanog sa narkoticima, i tako dalje”, kaže Paljuši. “Štaviše, država bi trebalo da pruži prilike za obrazovanje, stručno osposobljavanje; suštinski, za usluge koje su dostupne u omladinskim centrima.”

U međuvremenu, devojke poput Arte izrastaju u žene koje iz popravnog sistema izlaze bez podrške i bez smernica.K

*Ovo ime je izmenjeno da bi se zaštitio identitet osobe i da se ne bi remetila njena reintegracija u društvo nakon odsluženja kazne.

Naslovna fotografija: Gentis Zaskoku.

Ovaj članak je napisan u okviru drugog ciklusa Programa stipendiranja novinara/ki u oblasti izvještavanja o ljudskim pravima. Program podržava Ured Europske unije na Kosovu te se finansira u sklopu projekta „Podrška Luksemburga civilnom društvu na Kosovu“ — koji finansira Vlada Velikog Vojvodstva Luksemburg, a čijom realizacijom upravlja Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF) — kao i sredstvima Nacionalne fondacije za demokratiju (NED). Realizacijom Programa rukovodi Kosovo 2.0 u saradnji s Kosovskim centrom za rodne studije (KCGS) i Centrom za ravnopravnost i slobodu (CEL).
Sadržaj članka isključiva je odgovornost organizacije Kosovo 2.0, KCGS-a i CEL-a te nužno ne odražava stavove finansijera.