Okolnosti nisu mogle biti bolje. Počelo je u samom srcu Prištine pri početku uvodne scene. Mogli ste da osetite eho jednog od glumaca koji uzvikuje “NAZ, A KI LAK?” (“NAZ, IMAŠ LI LAK ZA KOSU?”) kako odjekuje iz nepodešenih zvučnika PriFest-a kroz publiku u poster Rugove, oko statue Zahira Pajazitija i nazad do publike.

Ovo je uvodna scena događaja “Kosova Calling”. Od nje se naježite i namrštite dok u isto vreme isijavate energijom kao da ste uzeli dva zalogaja Tuluma i to zalili pudingom od pirinča. Ali to je samo uvodna scena u kojoj se upoznajemo sa Zekom i Šabanom. Dva glumca koja naizgled razgovaraju o svom poslu dok se prašina rata zaleže na njihovu zajednicu. Zatim tama!

Bez dlake na jeziku. Ja sam mlađi brat filmskog režisera Ekija Rahmanija, dok Jeton Kulindža, nadležna za scenario, tvrdi da je moja starija sestra! Ovo nije prikaz filma, već puka refleksija i malo uvida.

Bilo je inspiritivno videti mog brata na izložbi jedne letnje večeri u Prištini, i to ne samo zbog toga što sam njegov mlađi brat. Video sam napor, energiju i planiranje koje se ulažu u stvaranje takvog filma. Hard diskovi, kablovi, mejlovi, poruke na Vajberu – pa poruke na WhatsApp-u – sastanci, putovanja, usponi, padovi, veze i selfi ili dva. Koktel emocija i istrajnost koja ide uz filmsku priču. Pričanje priča je zanat. Pričanje priče  kroz film je nešto sasvim drugo.

Tokom posete Kosovu pre oko tri godine, Eki se sastajao sa prijateljima i porodicom kada je čuo šalu koja ga je nasmejala.  Toliko da je pokušao i uspio napisati potencijalni scenario. Ta mala šala, zajedno sa njegovim planom, se skoro tri godine kasnije realizovala u dugometražni film. Sećam se tog telefonskog poziva, razgovora sa njim i tona njegovog glasa, ne bi mi dao da govorim. Očajnički sam pokušavao da mu kažem da je Arsenal pobedio njegov dragi Liverpul – tada sam shvatio da će on iskoristiti ovu šalu i napraviti film.

Ta priča, elaborirana šala, daje sličan osećaj kao pri prelasku raskrsnice na Kosovu. Sve počinje lako kada je sa smehom, ‘vidi šta radi njegov auto,’ do ‘o, bože, jebeno ćemo umreti,’ a zatim olakšanje, ‘kako se to zapravo desilo? Čekaj, pa dobro smo.’

Tako isto ide i radnja filma. U jednom trenutku, kako se upoznajete sa likovima, se smejete, a onda bum! – udara vas sloj koji vraća u stvarnost posleratne zajednice. U ovom slučaju sa ljudima na Kosovu koji su se vratili u svoje domove nakon rata 1999. i započeli sa ponovnom izgradnjom svojih života među ruševinama, mrtvima i nestalima.

Odrastao sam kopajući kroz Ekijevu VHS i DVD kolekciju. Često sam gledao filmove koji bi me proveli koz čitavu noć. “Gde je dom prijatelja?” Abasa Kiarostamija mi je bio omiljeni. Sećam se kako sam jednom gledao Tarkovskijevog “Stalkera” i kasnije to pomenuo Ekiju. Provodio bi vreme objašnjavajući kako se odvijala produkcija Stalkera i kako je direktor morao da napravi isti film dvaput zbog toga što je filmska traka nepravilno razvijena.

Kada vam Eki priča priče, on ih govori sa ogromnim entuzijazmom i energijom. Ponekad bi ga uhvatio neočekivani kašalj, ali bi ga izdržao i nastavio mlatarajući rukama gore-dole. Međutim, kada je u svojoj ulozu pričanja filmova njegova ispiracija kraljeva filmova isijava iz njega.

“Kosova Calling” ne prikazuje kadrove iz bliza, ne snimaju se reakcije, nema kadrova koji se približavaju, već je to niz dugih odlomaka koji su snimani sa daljine a koji prikazuju scene kao u bioskopu. Gledaocu se prikazuje niz događaja koji daje utisak da ste na samom snimanju i posmatrate šta se događa u priči. Zatamnjivanje scena na kraju je efekat koji služi da svaka scena podseti na zavese tokom pozorišne predstave.

Dok sam gledao predivnu kinematografiju koju je snimio kamerman Džejk Korbet i njegov tim, ne bih mogao a da se ne setim koliko sam puta sedeo u bioskopu sa svojim starijim bratom. On je iskusio filmove na mnogo duhovnji način nego ja, a kasnije bi mi objašnjavao pametne bioskopske taktike, dijalog, prekide. „Sve je u umetnosti opažanja“, govorio bi dok bi pljeskao svojim velikim rukama.

Nakon što se rat završio i mi mogli da se vratimo kući, Eki je nebrojivo mnogo puta putovao na Kosovo. Tada bi upoznavao ljude, slušao priče i pronalazio prijatelje.

Neke od tih priča su dospele u ovaj očaravajući film koje je glumačka ekipa odglumila takvim prijateljskim duhom, a ispričane su na način da vas tera na suze od smeha, dok vas istovremeno probada tuga i vidite kako jedan briljantan scenario prelazi sa smešnih na neverovatno potresne scene.

Takve scene poput one kada Šaban, Zekin nerazdvojivi prijatelj, igra igru Mice. Ovaj put, međutim, bez svog prijatelja. Scena, dužine oko pet minuta, iscrpljuje svaki delić vaših emocija, iako sam pokušao odglumim hrabrost na kraju izgledao kao idiot na venčanju. Razdragan, skoro u suzama, dok sam očajnički želeo da puknem u ritmu – ‘O, Eki Rra-maaaaa-nnni!’

“Kosova Calling” pruža višeslojnu priču koja vas, gledano sa površine, čini da se cerekate, ali poput ljute paprike u salati, ona vas lagano obuzima. Na isti način se posledice rata i način na koji takve posledice opterećuju društvo daju u ovoj komediji sa krilima.

Ove priče su mnogo puta ranije igrane u kosovskim filmovima ali se retko govore na ovaj način. Malo režisera uspeva prikazati osećaj i izgled Kosova onako kako to čini KC. Mnogi režiseri su pokušali, a donekle i nisu ispunili očekivanja kada su kopali po posledicama posleratnog mentalnog zdravlja, seksualne frustracije i porodične tajnosti. Način na koji Eki i Jeton pristupaju ovim intenzivno potresnim temama kroz oči duhovitosti, izuzetne lepe prizore – melem za oči – je inspirativan.

Kada Bekim, Zekin sin, beži iz svog gorućeg doma gledaoci saznaju da su njegova majka i prijatelj unutra i gore živi. U publici je i moja majka, koja gleda pravi porodični dom kako gori u pozadini! Međutim, ovaj put se to dešava u filmu, ali je sećanje toliko sveže u svima nama da smo se pogledali u oči i oboje uzdahnuli. Stajala je tu, ponosna na njenog sina, dok je zadržavala suze i sećanja na to šta se zapravo desilo u toj kući.

Vizuelna tema, rat koji besni, izgorela kuća koja je ostavljena netaknuta, a ponovo iskorišćena za film kako bi ispričala priču koja živi u svima nama. Ovo je bilo u najmanju ruku dirljivo.

U ovom trenutku je mali dečak koji je uočio svoju priliku, poput Keme — uobraženog malog deteta u filmu — odlučio prošetati poput minijaturne verzije Al Kaponea kroz bioskop dok je prsio svoje uske grudi i smešio se publici.

Reakcija gledalaca na ključne trenutke u filmu je bila opipljiva, salve smeha koje su se povremeno susretale sa očima punim suza, i saosećajni izrazi lica koji su govorili, ‘znamo šta se zaista događa ovde.’

O, Eki Rrah-maaaaa-nnni!

Naslovna fotografija: Hasan Rrahmani.