Grupa ljudi se okuplja na bini oko golog tela žene. Kupaju je, češljaju joj kosu i oblače je. Istovremeno dok to rade, jadikuju. Šakama grabe zemlju i posipavaju je po njoj. Kite je cvećem.

Pozorišni komad “Zbogom, Lindita” inspirisan je smrću maćehe reditelja Marija Banušija. Ovaj 25-godišnji grčki reditelj, dete albanskih imigranata, zvezda je u usponu na grčkoj pozorišnoj sceni. Gubitak svoje maćehe preusmerio je u egzistencijalnu trilogiju o životu i smrti, čiji je drugi deo “Zbogom, Lindita”. Bogato vizuelna trilogija pozorišnog komada koji se odvija bez reči donela mu je priznanja u domaćoj i međunarodnoj štampi. Njegov rad je veoma ličan, oslanjajući se na sopstvenu porodičnu istoriju i albansko nasleđe, njegovo iskustvo sa tugom i ritualima prilikom dolaska na ovaj svet i odlaska sa njega, kao i na balkanske narodne tradicije. Njegovo delo spaja religiozne i folklorne prikaze tipične za Balkan i njihove veze s natprirodnim. Oslikano je nijansama nadrealnog. Ruke izranjaju iz ramova za slike, tela se grče, a ljudi lete kroz prozor.

Nakon što je 2020. godine diplomirao kao glumac u dramskoj školi Atinskog konzervatorijuma, Banuši je želeo da režira. Ali pošto je bio veoma mlad i bez ikakvog prethodnog rediteljskog iskustva, mučio se da pronađe pozorište u kojem bi se moglo izvoditi njegovo delo. Na kraju je postavio svoj debitantski komad “Ragada”, inspirisan njegovom majkom, u jednom stanu u Atini, gde je ubrzo postao hit kod publike. To je dovelo do toga da mu je Narodno pozorište Grčke naručilo drugi deo trilogije, “Zbogom, Lindita”, koja je otpočela ranije ove godine i sada redovno rasprodaje predstave.

Trenutno na međunarodnoj turneji, “Zbogom Lindita” je nedavno osvojila specijalnu nagradu BITEF (Beogradski međunarodni pozorišni festival) “Jovan Ćirilov” u Beogradu. Prema izjavi žirija, Banušijevo delo zauzima mesto između “života i smrti, zajednice i samoće, zemaljskog i subliminalnog”. Završni deo trilogije “Taverna Miresia: Mario, Bella, Anastasia”, inspiriran njegovim pokojnim ocem i tavernom koju je nekada držao, predstavljen je u julu 2023. na atinskom festivalu Epidaurus (umetnički festival koji se održava svake godine u Atini i Epidaurusu). Majkl Bilington, cenjeni glavni kritičar koji piše za Gardijan već skoro 50 godina, nazvao ga je “novim uzbudljivim talentom”. Fondacija Onassis ga je nedavno angažovala u daljem istraživanju narodnih tradicija u regionu, koja govori o ljubavi i snovima.

K2.0 je razgovarao sa Banušijem o njegovom porodičnom poreklu, izazovima sa kojima se suočavaju mladi pozorišni stvaraoci u Grčkoj i inspiraciji koju je dobio iz priča njegove bake.

K2.0: Komadi koji čine ovu trilogiju su očigledno veoma lični, oslanjajući se na Vaše sopstveno porodično iskustvo. Šta Vas je inspirisalo da stvorite ova dela i da li ste od početka nameravali da napravite trilogiju?

Mario Banuši: Kada sam počeo da radim na svom prvom delu — “Ragada”, što znači strije — nisam mislio da ću napraviti trilogiju. Ali nakon što sam završio svoje prvo delo i razmišljao o sledećem, shvatio sam da bi ovo možda mogla postati trilogija, jer moje prvo delo govori o mojoj majci, a to je za mene nešto zaista lično. Uz drugo delo “Zbogom, Lindita” razmišljao sam o svojoj maćehi. Pa sam onda pomislio, možda bih u nekom drugom komadu mogao pričati o svom ocu. Sviđa mi se ideja da počnem sa svojom majkom, a onda u sredini je tu moja maćeha, još jedna važna osoba u mom životu. I završavam sa svojim ocem, što znači da počinjem i završavam sa dvoje ljudi koji su me doneli na ovaj svet.

Možete li mi reći nešto više o svom porodičnom poreklu i kako je to uticalo na vaš rad?

Moji roditelji su živeli u Albaniji kada su se upoznali. Zaljubili su se. A onda su napustili Albaniju. Nije bilo lako biti zaljubljen tamo tih godina. Niste lako mogli da kažete “volim ovog muškarca”. Volim ovu ženu. Volimo jedno drugo. Dakle, kada su se granice otvorile, napustili su Albaniju i pešačili od Albanije do Grčke. To je trajalo danima. I stigli su u Grčku, kao imigranti.

Ja sam dete roditelja imigranata. Nekoliko meseci pre mog rođenja, otac se vratio u Albaniju jer su se razveli, tako da prvih meseci života nisam bio s ocem. Odgajala me je moja baka, u njenoj porodici, u njenom selu. Tamo sam živeo do svoje pete i po godine, a onda sam se vratio u Grčku i živeo sa majkom i sestrama. Pamtim puno slika iz tog vremena, tradicionalnih, kulturnih stvari, estetike.

Zanimaju me neki od specifičnih estetskih izbora koje ste napravili u “Zbogom, Lindita”, pogotovo način na koji uključujete religiozne slike i tradicionalne balkanske rituale naricanja u svoje delo — i ta ključna scena u kojoj se telo mrtve žene nežno pere, a zatim oblači kao nevesta.

Boja mi je zaista važna. Želeo sam da u rad stavim tradicionalne boje – crvenu i zlatnu. Želeo sam da kreiram paletu koja se pomerila od ne-boja, mrtvih boja, do crvene i zlatne. Želeo sam da boje budu moćne.

U Albaniji i Grčkoj postoji tradicija da kada žena umre pre nego što se uda, ona se nakon smrti obuče u venčanicu. To mnogo govori o tome kako vidimo život u ovim kulturama. Na mrtve stavljamo venčanicu jer je jako važno da žena obuče venčanicu. Hteo sam da predstava sadrži ova pitanja: da li da operemo umrlu osobu ili da je krstimo? Hoćemo li joj staviti venčanicu zato što je mrtva? Ili je pripremamo za venčanje? Da li cveće označava tugovanje? Ili nešto novo? Hoću da napravim takav diptih.

Takođe me je jako pogodila slika Crne Madone u delu. Šta je bila inspiracija za to?

Hteo sam da unesem nešto iz našeg sveta u ovu predstavu. Dok sam razmišljao o tome šta želim da napravim, otišao sam na odmor na ostrvo Kitira, na kojem se nalazi stara slika Crne Madone, Madona Negra. Kada sam ušao u praznu crkvu, tamo nije bilo nikoga osim jedne crnkinje koja je klečala pred njom u molitvi. Bila je to tako jaka slika i hteo sam tu sliku da stavim u predstavu. Dakle, rekreirali smo tu sliku Madone Negre; iste je veličine.

Svidela mi se ta veza jer je glavna junakinja iz nekog drugog mesta, a krste je. I to je priča moje majke. Krštena je u Grčkoj, ali je došla iz Albanije. Hteli su joj promeniti ime i dati joj novo, grčko ime. Dakle, hteo sam tu vezu između Madone i glavnog lika. Mislim da to govori nešto o tome kako je to biti iz nekog drugog mesta.

“Zbogom, Lindita” je vrlo fizička i eksponirajuća predstava za glumce. Kako radite sa ansamblom na izgradnji poverenja? Kakav je vaš kreativni proces kao reditelja?

Volim ovaj proces i ponosan sam na svoj tim jer su se zaista bavili mnome i mojim idejama. Za početak smo podelili priče i svoja osećanja o tuzi. Bili smo zaista otvoreni. Za mene kao reditelja, bilo je važno da i ja podelim stvari s drugima. Nisam želeo da moji glumci budu otvoreni i da ih samo slušam. Želeo da i ja budem otvoren prema njima. Trudio sam se da stvorim atmosferu tokom proba, uz muziku i svetla da se osećaju udobno da se izraze. Onda sam s njima počeo isprobavati neke ideje koje sam nacrtao pre početka proba. Imao sam na umu da želim da završim sa ovom slikom koju sam imao u glavi, tako da smo pokušavali mnogo stvari i na kraju je to bio veliki deo nastupa.

Vaš rad je veoma kinematografskog kvaliteta. Da li na Vas utiču filmovi i ako da, koji Vas reditelji inspirišu?

Gledam mnogo filmova i moj rad ima mnogo veze sa slikom, kao i bioskop. Imam dosta referenci u svom radu, ali to nisu direktne reference. Ima ljudi čiji rad volim. [Pier Paolo] Pasolini, Roj Anderson, [Andrei] Tarkovski zbog slike i duhovne energije, David Linč više zbog atmosfere, i Sergej Parajanov, zbog njegove upotrebe tradicionalnih slika.

Iako je Vaš rad vrlo vizuelan, dizajn zvuka igra veliku ulogu u stvaranju atmosfere u “Zbogom, Lindita”.

Zvuk je takođe veoma važan. Zamislio sam crkve u kojima se ne čuje samo glas sveštenika, takođe i zvuk vatrometa tokom Uskrsa — kada je Isus uskrsnuo — što je tradicionalno u Grčkoj i drugim zemljama. Takođe sam želeo da se ovi rituali i duhovne stvari pomešaju sa veoma uobičajenim stvarima kao što su zvuk televizije, glasovi spolja, cvrkut ptica, lavež pasa — zvuci svakodnevnog života.

“Zbogom, Lindita” poseduje jedan magičan kvalitet, preovlađujući osećaj misterioznog, s telima koja izlaze iz nameštaja i rukama koje se protežu kroz zidove. Odakle Vam je ta ideja došla?

Mislim da dolazi iz mog sela i sličnih mesta. Na Balkanu smo otvoreniji prema tim vrstama energija, tim duhovnim stvarima. To ne znači da verujem u pojave koje su čudne. Ali verujem da stvari nisu crno-bele, da se ne mogu tako lako kategorisati. Kao klinac sam voleo da slušam priče o dušama i ljudima koji se sahranjuju. Volim te priče moje bake.

Takođe sam hteo da stvorim neizvesnost. Nije da sam hteo da napravim triler, ali volim kada ljudi tokom predstave dožive trenutke kada su šokirani ili uplašeni, kao taj momenat sa rukom, jer me podseća na to kako sam se ja osećao kao klinac kada sam slušao te priče.

Prvobitno ste se školovali za glumca. Šta Vas je navelo da postanete reditelj?

Počeo sam u dramskoj školi Atinskog konzervatorijuma. To je jedna od najboljih dramskih škola u Atini. Imamo dosta dramskih škola, ali je ovo jedini program koji traje četiri godine. Zaista mi se svidelo to iskustvo, iako je bilo jako teško. Bili smo tamo od 10 ujutro do 11 uveče, svaki dan. Nemate slobodnog vremena. Na fakultetu sam shvatio da želim da postanem reditelj. Nastavnici su nam često davali instrukcije kako da radimo, a ja sam uvek imao nešto da dodam na to.

Neki od nastavnika su mi na početku govorili: “Ti si glumac, ti si dobar glumac, molim te, fokusiraj se na to.” Međutim, na kraju su se složili i rekli: “Da, ti si glumac, ali možeš da postaneš i reditelj”. Za naše završne predstave radio sam i scenografiju jer volim to da radim. Uživam u svemu tome. Volim da crtam, da se bavim dizajnom, da pevam — i zato želim da sve to uložim u svoj rad.

Završio sam 2020. godine i počeo sa svojim prvim radom. Zanimljivo je da ću od februara predavati na Atinskom konzervatorijumu, u istoj dramskoj školi u kojoj sam studirao. Tamo nema toliko mladih nastavnika, ali studenti su tako tražili. Rekli su direktoru dramske škole da žele da Mario dođe i nauči nas nekim stvarima.

Ranije ove godine, studentkinje i studenti pozorišta i pozorišne umetnice i umetnici u Grčkoj izašli su na ulice u znak protesta zbog promena u vladinom sistemu kvalifikacija radnica/radnika za koje su smatrali da obezvređuje njihovo obrazovanje i njihov profesionalni status. Šta je stajalo iza tih protesta? I kakav je bio ishod?

Komplikovano je. [Sistem je promenjen tako da] diploma koju dobijete kao glumac vredi jednako kao i diploma srednje škole. Nije isto kao kad završite fakultet. To je čudno jer dramske škole imaju drugačiju težinu. Za to su glasali ljudi koji se ne razumeju u umetnost, što je smešno, ali i tužno. Zato su [studentkinje/studenti protestovali] i zatvorili pozorišta, okupirali zgrade i održali demonstracije. I tačno je da su se neke stvari promenile, ali vrlo malo.

Kakva je sada situacija u Grčkoj za mlade diplomkinje/diplomce i umetnice/umetnike koji se probijaju na scenu?

Mladim umetnicama i umetnicima je veoma teško. Ne dobijaju stanove. Težak je početak. U Grčkoj, mnogi ljudi koji rade u pozorištu su poznati ili su iz poznatih pozorišnih porodica. U Grčkoj ima mnogo pozorišnih porodica. Tužno je to jer kada sam ja počinjao, bilo je teško naći ljude koji veruju u mene. Naravno, razumem to. Mlad sam. Nikada pre nisu videli moj rad. Ali takođe je čudno to što je sam početak tako težak.

Predstava je dobro prihvaćena i dobro recenzirana u međunarodnoj štampi. Majkl Bilington iz Gardijana Vas je nazvao “novim uzbudljivim talentom”. Kako je to uticalo na Vašu karijeru?

Važno je dobiti to priznanje, i međunarodno i kod kuće. Sada se “Zbogom, Lindita” svaki put rasproda, što se ne dešava često u Grčkoj. Mislim da mi je to zaista pomoglo. I dalje radim sa Narodnim pozorištem, ali otvorilo mi se mnogo drugih vrata.

Kako se treći deo trilogije “Taverna Miresia: Mario, Bella, Anastasia” povezuje sa prethodnim komadima?

Oni su povezani, ali nije neophodno da pogledate sva tri da biste razumeli ovo delo. Ako pogledate “Ragada” i “Zbogom, Lindita”, tada ćete uočiti veze, ali nije neophodno [videti sva tri]. “Taverna Miresia: Mario, Bella, Anastasia” govori o odsustvu mog oca. Kao što sam spomenuo, nije bio tu kada sam se ja rodio, a ni dok sam bio dete. Odgajala me je moja majka, pa sam hteo o tome da razgovaram. To odsustvo je sada jače, jer on više nije živ, ali ni kad sam bio dete nije ga bilo. Prva slika koju sam imao u mislima bila je prazna jakna na stolici u kojoj nema nikoga. Naslov dolazi od restorana koji je držao u Albaniji — Miresia, što znači ljubaznost — i imena njegove dece — Mario i Bela i Anastasia, moje sestre.

Odsustvo teksta Vam omogućava da u svom radu stvorite vrlo atmosfersko i osetilno iskustvo. Da li je to način rada koji Vam se posebno sviđa? Mislite li da ćete raditi s tekstom u budućnosti?

Zanimljivo je da me je puno ljudi pitalo da li je razlog što ne ubacujem reči to kako bi mi bilo lakše na turneji. Ni moje prvo delo nije imalo reči kada sam napravio “Zbogom, Lindita”, ali uopšte nisam ni pomišljao da ću ići na turneju. Nisam razmišljao o tome. Postoje neka osećanja koja ne možete preneti s puno reči. Reči su naravno važne, ali volim i da imam kontakt očima sa ljudima, da dotaknem ljude na taj način, da gledam pogled bez razgovora. Trenutno mi se to sviđa, ali se ne ograničavam. Možda ću jednog dana poželeti da napišem tekst. Možda ću hteti da uradim “Romea i Juliju”. Nikad se ne zna.

Ovaj članak je uređen radi dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: Theofilos Tsimas.

Përmbajtja e këtij artikulli është përgjegjësi vetëm e K2.0. Pikëpamjet e shprehura në të janë të autorit/es dhe nuk pasqyrojnë domosdoshmërisht pikëpamjet e K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.