U detalje | '90s

Masakr u Ulici 22. maja

Piše - 22.05.2019

Tri porodice su se povezale zahvaljujući vučitrnskoj tragediji.

Priča Fatime i Muslija imaju sličan početak kao priče mnogih ljudi njihovoga godišta. Pre 47 godina upoznali su ih rođaci, a kada je došla jesen 1972, oni su odlučili da se venčaju.

Saglasili su se da osnuju porodicu u kući nasleđenoj od Muslijevog oca, koja se nalazila u Ulici Abdulaha Šabanija (Abdullah Shabani), nedaleko od zgrade Opštine Vučitrn.

Manje od dve godine nakon venčanja, Fatime i Musli Melenica dobili su prvo dete, kome su dali ime Ljutfi (Lutfi). Godine 1977, dobili su Šefkija (Shefki), a kako su godine prolazile, rodili su se Avni, Arlinda i Florina. Svih petoro dece odraslo je u istoj kući u kojoj ovaj par živi i dan-danas.

Danas, pak, ovaj put nosi drugo ime, Ulica 22. maja, kao svedočanstvo događaja koji su zauvek promenili njihov život.

Musli je dugi niz godina radio u opštinskoj Direkciji za prosvetu i kaže da je, za njega i Fatimu, obrazovanje njihove dece bilo prioritet. Prva diploma stečena u ovom domaćinstvu doneta je 1989, kada je Ljutfi diplomirao u gimnaziji.

Ipak, za manje od dve godine, njihova radost je izbledela kada je Musli otpušten sa radnog mesta zajedno sa većinom Albanaca koji su radili u kosovskim javnim institucijama početkom devedesetih, kada je i njihov san da obrazuju decu doveden u opasnost.

Otprilike u to vreme, Šefki se upisao u lokalnu gimnaziju, gde je ostao četiri godine, nakon čega je počeo da pohađa Ekonomski fakultet Univerziteta u Prištini. U to vreme, predavanja su držana u privatnim kućama u okviru paralelnog obrazovnog sistema, nakon što su albanski učenici, studenti i profesori proterani iz struktura državne prosvete.

U tim godinama, Šefkijev brat i njegove sestre nastavili su da pohađaju srednju školu, takođe u kućama meštana.

Njihov šesnaestogodišnji sused Rahim Škrelji (Rrahim Shkreli) pohađao je istu školu. On je živeo malo dalje, oko dva kilometra od Ulice 22. maja, zajedno sa svojim roditeljima, Džemiljom (Xhemile) i Hasanom, bratom Bekimom i sestrama Bukurijom (Bukurie) i Ljirijom (Lirie).

Pored pohađanja škole, Rahim je povremeno posećivao gradske kafiće, prodajući cigarete, semenke, kikiriki i žvakaću gumu Orbit, što je tada bio luksuz.

Sin Hasana Škreljija, tinejdžer Rahim, prodavao je sitnice po vučitrnskim kafićima kako bi pomogao u izdržavanju porodice. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Njegov otac Hasan prisjeća se kako je uspeo da zadrži svoje radno mesto u obezbeđenju, ali da mu je plata bila mala i često kasnila, zbog čega je život šestočlane porodice bio težak. Svaka para koju je Rahim donosio kući olakšala je preživljavanje porodice.

Najstariji Hasanov sin, Bekim, tražio je način da napusti zemlju. Njegovi roditelji su podržali ovakvu tu ideju koja je nastala zbog činjenice da se 1998. situacija na Kosovu ubrzano pogoršavala. Ipak, malo posle toga, i pre nego što je rat pogodio Vučitrn, porodica Škrelji je postala meta tragedije. Bila je to prva tragedija u nizu.

Na leto ‘98, Džemilja je doživela šlog, gde je smrt neposredno nastupila. Nekoliko meseci kasnije, njihova ćerka Ljirija preminula je od raka u 27. godini.

Hasan se sa ovim nedaćama suočio zajedno sa Rahimom koji se, takođe, nadao da će uskoro otići sa Kosova, i sa Bukurijom; u to vreme, Bekim je već bio otišao u Nemačku, gde je Ljutfi — sin Fatime i Muslija — nedavno migrirao.

U potrazi za preživljavanjem

Dok je porodica Škrelji oplakivala svoje mrtve, a porodica Melenica se brinula o Šefkijevoj bezbednosti tokom njegovih putovanja na studije u Prištinu, porodica Ajmane Ferati već je u oči gledala ratu, koji je došao na njihov kućni prag. Trinaestoro ljudi u domaćinstvu razmišljalo je o odlasku iz svog doma u selu Bare, nakon ofanzive srpskih snaga u okolini obližnje Mitrovice.

Ajmane se sa setom priseća života svoje porodice pre svih ovih dešavanja. Seća se vremena kada su zajedno igrali çifteli sa starijim bratom Dritonom i kada je sa roditeljima i pet sestara obrađivala poljoprivredno zemljište. Posebno se seća rođenja mlađeg brata Rahmana (Rrahman) 1981, zbog toga koliko je on uticao na živote svih njih.

“Brzo je odrastao”, priseća se. “Sve nas je mnogo usrećio.”

Ajmane se seća i kako je Rahman takođe voleo çifteli i kako su ga sestre zadirkivale, dozvoljavajući mu da u igri bude samo def. Zatim priča o Rahmanovoj želji da ode u Nemačku baš pre početka rata, želja koja se nikada nije ostvarila.

Ajmane Ferati-Šatroli (Shatrrolli) priseća se srećnih predratnih dana sa svojom braćom, posebno pamteći vatrenost svog mlađeg brata Rahmana dok je igrao çifteli. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Oktobra 1998, porodica je otišla u Vučitrn, grad koji Ajmane poznaje, jer je tamo završila srednju školu i radila u pošti nekoliko godina. Ajmane se priseća da je narednih pet meseci oko 10 puta promenila smeštaj, te da se tek aprila ‘99 smestila u selu Studimlje na obodu Vučitrna.

Iako su u Vučitrn došli da bi pobegli od rata, njihov napor se pokazao zaludnim.

Izveštaj Hjuman rajts voča (Human Rights Watch) iz 2001. naglašava da su srpske snage pojačale svoje napade oko Vučitrna i Podujeva u to vreme i navodi “koordinisanu i sistematsku kampanju terorisanja, ubijanja i proterivanja etničkih Albanaca sa Kosova, što je akcija koja je organizovana na najvišem nivou vlada Srbije i Jugoslavije u to vreme”.

Srpske snage su 2. maja 1999. napale Studimlje i okolna sela; 116 civila je ubijeno za samo nekoliko sati.

Ajmane i njena porodica uspeli su da pobegnu od masakra koji se desio 2. maja, iako će scene iz tih dešavanja zauvek biti urezane u njenom pamćenju.

“Hodali smo preko krvavih tela”, kaže Ajmane, prisećajući se kako su pobegli iz sela. “Bilo bi bolje da nismo preživeli.”

Zajedno sa stotinama drugih preživelih, ova porodica je prisilno koračala do objekata poljoprivredne zadruge, koja se nalazila u predgrađima Vučitrna.

"Žao mi je što sam ga toga dana spasila."

Ajmane Ferati-Šatroli

Ostali su na jednu noć u poljoprivrednoj zadruzi, a zatim su srpske snage izjutra počele da razdvajaju muškarce od žena i dece. Muškarce su tukli i odvodili. Među njima je bio i stariji brat Ajmane, Driton, njen otac i ujak.

Gledajući ove scene i verujući da će ih ubiti, ona se okrenula ka Rahmanu, ubedila ga da legne i rekla svojim sestrama i svojoj majci da sednu na njega kako bi ga sakrili. Kasnije su saznale da muškarce nisu ubili, već su ih poslali u zloglasni vučitrnski zatvor u Smrekovnici.

“Žao mi je što sam ga toga dana spasila”, kaže Ajmane, dok se priseća onoga što se desilo samo dve sedmice kasnije.

Ženama je naređeno da napuste zadrugu i odu u centar grada. Porodica Ajmane i nekoliko drugih familija smestili su se u napuštenoj kući, gde su im se kasnije pridružile druge izbeglice. Nisu dugo tu ostali.

Paravojne snage su napale ovu kuću 5. maja.

“Ovaj put [sa sobom] nisu poveli muškarce”, priseća se Ajmane. “Tukli su nas, opljačkali i otišli.”

Uprkos tome što su paravojne formacije otišle, porodice se tamo više nisu osećale sigurno, pa su otišle da drugde pronađu sklonište, smestivši se u drugoj kući na nedelju dana.

“Nismo imali ništa za jelo i bilo je prepuno ljudi, pa smo odlučili da odemo”, kaže Ajmane.

“Idem kod svog ujka”, rekao je Rahman, utvrđujući tako pravac kojim će se kretati ostatak porodice.

Ujkova kuća se nalazila u Ulici 22. maja.

Kuća Kahrimona Pasome

Bilo je to proleće ‘99 i Vučitrn je pod opsadom bio već nekoliko meseci.

Hasan Škrelji i njegovo dvoje dece prisilno su proterani iz svog stana i već su nekoliko meseci živeli u kući njegovoga brata.

Ipak, oko devet sati ujutru, 22. maja, iznenada je stiglo naređenje da se i to mesto evakuiše.

Zajedno sa drugima koji do tada nisu napustili Vučitrn i koje su toga jutra srpske snage pronašle, i njima je naređeno da odu na gradsko groblje; svedoci tih dešavanja su tada mislili da će ubiti sve koje odvedu tamo.

Hasan i njegova deca Bukurija i Rahim našli su se u koloni sa hiljadama drugih, krećući se jednim od glavnih puteva koji vode do groblja.

“Oboje sam ih zgrabio za ruke, po jedno na svakoj strani”, kaže Hasan, prisećajući se onoga što on naziva “putem na kom nas je rat sustigao”.

Taj put je bio onaj na kom su Musli Melenica i njegova porodica živeli, deleći zajedničko dvorište sa trojicom Muslijeve braće. Kuća Dalija Melenice je spaljena u napadu mesec pre, ali usled stalnih akcija srpskih policijskih snaga u ovom području, ova porodica nije bila u mogućnosti da napusti komšiluk.

Tada je naređeno da se Musli, Fatima i njihovo četvoro dece pridruže koloni ljudi koje su usmeravali na groblje, gde su hiljade ljudi držane, okruženi vojnicima. Sa njima su se našla tri Muslijeva brata sa svojim porodicama.

Ipak, njima je ovaj put bio prekratak.

Rođaci pričaju o tome kako su paravojne snage proizvoljno odvajale određene ljude iz mase i odvodile ih u kuću Kahrimona Pasome, nekih 200 metara niz put, u pravcu od kuće porodice Melenica.

Dok su ljudi koračali prema vučitrnskom groblju 22. maja 1999, srpske snage su razdvajale porodice na punktovima i primorale neke od njih da uđu u kuću koja je u vlasništvu Kahrimona Pasome. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Sinovi braće Melenica zaustavljeni su kod kuće Kahrimona Pasome, dok je ostalima rečeno da idu na groblje.

“Prvo su hteli da uzmu mog Avnija”, seća se Musli. “Avni je imao neke naočare, pa je, možda, izgledao mlađe.”

Međutim, srpske snage su uzele njihovog drugog sina, dvadesetdvogodišnjeg Šefkija, kao i trojicu Muslijeve braće i sina njegovog brata. Musli se priseća kako su tukli njegove ostale rođake i pretili im, naređujući im da se odmaknu.

Porodica Ajmane, koja je tražila utočište u toj ulici, takođe je zaustavljena kod kuće Kahrimona Pasome. Srpske snage su uzele osamnaestogodišnjeg Rahima.

Kada je stigao u kuću Kahrimona Pasome, Hasan Škrelji je video mnoge mlade ljude i druga poznata lica pribijena uza zid. Gurali su ih u kuću. On je još snažnije zgrabio decu za ruke i pokušao da nastavi dalje, ali su ih srpske snage zaustavile.

“Oteli su mi ih iz ruku”, kaže Hasan, objašnjavajući trenutak u kom su Bukurija i Rahim uvedeni u kuću.

“Pokušao sam da ih odgurnem, ali su me zaskočili, kao kad vukovi napadnu jagnje”, rekao je, opisujući tren očaja u kom je pokušao da spasi decu. Tukli su ga i do groblja vodili na nišanu.

Ove tri porodice su na gradskom groblju ostale duže od 10 sati, okružene srpskim snagama, u nadi da će povratiti svoju decu.

Hiljade su zadržane na vučitrnskom groblju 22. maja 1999. Danas se na ovom groblju nalaze tela desetina onih koji su toga dana ubijeni. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ipak, oni ih nikada više neće videti žive.

Šefki Melenica (22), Bukurija Škrelji (16), Rahim Škrelji (19) i Rahman Ferati (18) ubijeni su u kući Kahrimona Pasome. Oni su bili među 68 ljudi — uključujući petoro maloletnika — koji su ubijeni iza ta četiri vučitrnska zida.K

U potrazi za pravdom

Posmrtni ostaci 67 od 68 ljudi ubijenih u kući Kahrimona Pasome u vučitrnskoj Ulici 22. maja pronađeni su u masovnoj grobnici u Batajnici, Srbija. Vraćeni su svojim porodicama na Kosovu u periodu između 2003. i 2012.

Nijedan sud na Kosovu ni u Srbiji nije procesuirao počinioce ovoga masakra. Dvadeset godina kasnije, porodice Melenica, Škrelji i Ferati čekaju da se pravda zadovolji i počinioci kazne.

Ipak, Hasan Škrelji ima zahtev koji je još urgentniji: da se pronađe telo njegove ćerke Bukurije.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.