Na početku je bila odsutnost.

“Albanske spisateljice 1954–1990”, monografija književne istraživačice Melize Krasniqi, nastala je upravo iz dugotrajnog i sistemskog zanemarivanja ženskih glasova u istoriji albanske književnosti. Zamišljena i kao čin sećanja i kao čin kritičke pravde, ova knjiga donosi hronološki i fokusirani prikaz niza autorki iz Albanije, Kosova, Severne Makedonije i albanske dijaspore u Italiji, stavljajući u centar njihovo stvaralaštvo, a ne samo njihova imena.

Struktura knjige prati geografsku podelu, koja ne teži da fragmentira književnost, već da pomogne čitaocu ili čitateljki da razume složen istorijski kontekst u kojem su se ti glasovi formirali – i često bivali utišani.

Krasniqi počinje pogledom iz feminističke književne kritike, oslanjajući se na teoriju književne kritičarke Elaine Showalter i na koncept “književnog materinstva” – ideju da autorka više ne nalazi inspiraciju kod “književnih očeva”, već gradi nevidljive veze sa ženama koje su pisale pre nje, lanac nasleđa koji je često zaboravljen ili prekinut. Ova ideja, kako kaže Krasniqi, poslužila joj je kao polazna tačka, ali ne i ograničenje, jer ovim delima pristupa kao što bi pristupila svakom književnom delu: sa pažnjom prema stilu, jeziku, strukturi, tematici i kontekstu.

Pored biografskih podataka, knjiga nudi dubinske kritičke analize koje daju prostor ranije nepoznatim autorkama da se pojave kao potpuni stvaralački subjekti. Kroz njih se osvetljava i put albanskih žena u književnosti – od objekata patrijarhalnog diskursa do autorki sa sopstvenim glasom i svešću.

Studija obuhvata period od 1954. do 1990. Godina 1954. uzeta je kao početak zato što, prema Krasniqijinom istraživanju, nakon objavljivanja knjiga političarke i književnice Musine Kokalari (1939–1944), nije zabeležen nijedan objavljeni književni naslov pisan od strane žena sve do objavljivanja knjige “Prvi korak” autorke Ollge Qano. Od tog izdanja pa do akademkinje i pesnikinje Edi Shukriu, delo dokumentuje stvaralaštvo spisateljica, ali i ideološke, političke i kulturne barijere koje su uticale na pojavljivanje ili nestanak tih glasova.

Neke od njih pisale su za decu u izrazito didaktičkom tonu, druge su se bavile lirskom poezijom, prozom, dramom, esejima, dnevnicima, književnom kritikom. Neke su se potpisivale punim imenom, druge pseudonimima poput Kolombja ili Lux Secreta, kako bi mogle da pišu u vremenu koje nije bilo spremno da prihvati njihov glas. I upravo to čini Krasniqijinu knjigu nezamenjivom – glasnom i zakasnelom arhivom koja nastoji da vrati u kolektivno sećanje ono što je naša književnost predugo izostavljala.

Meliza Krasniqi je istraživačica književnosti i prevoditeljka. Doktorirala je književnost i viša je naučna saradnica na Albanološkom institutu u Prištini. Pre monografije, koja je nagrađena priznanjem “Ibrahim Rugova” za najbolje delo iz oblasti književne kritike i esejistike, objavila je studije “Shkreli kao prozni pisac” (2015), “Delo Musine” (2019), “Kritika i književnost” (2021). Kao prevoditeljka, donela je na albanski jezik neka od najvažnijih dela moderne književne teorije, među njima “Aspekti romana” E. M. Forstera i “Narativologija” Mieke Bal. Prevod knjige “Umetnost fikcije” Davida Lodgea nagrađen je Nacionalnom nagradom “Pjetër Bogdani” 2022. godine.

Nakon objavljivanja knjige Melize Krasniqi, K2.0 je razgovarala s njom o tome kako je književna istorija tretirala žene – i kako je jedna istrajna istraživačica započela da taj narativ ispisuje iznova.

K2.0: Monografija ostavlja utisak tihog dijaloga sa autorkama kroz vreme. Kako tumačiš tišinu koja je dugo okruživala prisustvo žena u našoj književnoj istoriji?

Meliza Krasniqi: Tu tišinu zamišljam kao jedno dugo zaustavljanje u istoriji – ne uvek namerno, ali ni nevino. To nije samo zaborav, već proizvod sistema vrednosti koji je decenijama držao žene autorke na marginama, čitajući ih kao izuzetak, a ne kao pravilo. U svom radu na “Albanskim spisateljicama”, iznenadilo me koliko su žene bile prisutne u objavljenoj književnosti, u časopisima, antologijama, pa čak i u školskim udžbenicima, ali nikada nisu uspele da stvore sopstvenu “tradiciju”. Kao da je književna istorija za muškarce gradila neprekidan narativ, dok je za žene nudila samo nepovezane fragmente, glasove koji se nikada nisu međusobno spojili.

Spomenula si da su žene bile prisutne, ali čitane kao izuzeci, bez mogućnosti da izgrade sopstvenu liniju. Da li si ikada, kao čitateljka ili kao žena, osetila nedostatak te linije?

To pitanje sam sebi postavila još rano, dok sam bila u školi: “Zar žene ne pišu?” Bilo je to nevino pitanje. U školskim udžbenicima, u antologijama koje su nam davali za čitanje, glasovi žena gotovo potpuno su izostajali. Osim [pesnikinje] Adeline Mamaqi, ne sećam se da sam naišla na neku drugu. A taj nedostatak nije bio samo statistički — on je uticao na način na koji sam zamišljala književnost, autorstvo, pa čak i ulogu žene u umetnosti.

U to vreme još nisam to shvatala kao institucionalni jaz, već kao neki čudan osećaj da nešto nedostaje. Tek kasnije, sa akademskim obrazovanjem i dubljim čitanjem, shvatila sam da to nije bila “prirodna” praznina, već struktura zasnovana na isključivanju. To me je i navelo da ono početno pitanje, koje me je godinama pratilo, pretočim u konkretan i održiv projekat kakav je monografija “Albanske spisateljice”.

Da li je postojala tenzija između želje da daš glas onome što je istorijski bilo prećutano i potrebe da se književnost žena vrednuje po kriterijumima poput originalnosti, tematske snage, figuracije – dakle, kao svako drugo književno delo?

Da, ta tenzija je stalno bila prisutna i, na neki način, i neophodna. U početku me je vodila želja da dam glas onome što je bilo prećutano — kao neka zakasnela književna pravda. Ali tokom istraživanja sam shvatila da, ako ostanem isključivo pri rodu kao kritičkoj kategoriji, rizikujem da sama suzim te autorke koje pokušavam da izvučem iz margine.

Osetila sam potrebu da posmatram delo neke autorke kao što bih posmatrala delo bilo kog autora: da analiziram njegovu strukturu, stil, ritam, upotrebu figura, naraciju — izvan roda, a da ga pri tom ne negiram.

Zato ravnoteža za mene nije bila između senzibiliteta i objektivnosti, već između dve vrste čitanja: jedno koje osluškuje ono što je izrečeno u tišini i drugo koje stavlja tekst na probu književnosti kao umetnosti. U tom smislu, Showalter mi je poslužila kao polazna tačka, ali ne i ograničenje. Jer ponekad je najbolji način da daš glas ženama taj da njihov glas čitaš ne kao alternativu, već kao književnost – u punom smislu te reči.

Rekla si da ti je Showalter bila početna tačka, ali ne i ograničenje. Zašto si proširila taj okvir – šta bismo, po tvom mišljenju, izgubili da si knjigu gradila isključivo na rodu kao kriterijumu?

Da sam knjigu gradila samo na rodnim principima, rizikovala bih da književnost žena svedem na neku vrstu društvenog ili ideološkog svedočanstva — na književnost “za žene i od žena”, ali ne nužno kao književnost u pravom smislu te reči. Izgubile bi se stilske nijanse, narativne inovacije, estetski zahvati koje su mnoge autorke unele, često i prevazilazeći ograničenja vremena i ideologije.

Umesto da budu čitane kao stvarateljke osobenih umetničkih svetova, bile bi čitane isključivo kroz prizmu svog ženskog konteksta. A to bi bila samo jedna drugačija forma marginalizacije — rafiniranija, ali podjednako opasna. Književnost albanskih žena ima vrednosti koje ne proističu samo iz njihove rodne pripadnosti, već iz načina na koji oblikuju iskustvo, jezik, formu. I upravo bi ti elementi bili izgubljeni ako bi se sve posmatralo samo kroz rodnu optiku.

Koliko ti je važno da ova monografija bude čin pravde, a ne samo čin književnog dokumentovanja? I da li je moguće da čin pravde zadrži kritičku objektivnost?

Za mene je ova monografija čin pravde jednako koliko i čin naučnog istraživanja. Jer kad je književna istorija izostavila značajan broj autorki samo zbog njihovog roda, već sama odluka da ih se vrati u fokus nije neutralna — to je svesna intervencija u kanonski narativ.

Ali činiti pravdu ne znači izgubiti kritičku objektivnost. Naprotiv, u ovom slučaju, pravda zahteva još veću strogoću, dublju analizu, više pažnje u razlikovanju književne vrednosti od društvenog konteksta. Bila sam svesna da pažnja koju ove autorke dobijaju ne sme da preraste u idealizaciju niti u jednostrano čitanje. Njihova dela zaslužuju da se čitaju po istim kriterijumima koje primenjujemo na svako književno delo — upravo zato da bi bile tretirane ravnopravno. Dakle, da, moguće je da čin pravde zadrži kritičku objektivnost. Dovoljno je da ne bežimo od složenosti: da ih prepoznamo kao žene, kao istorijske subjekte, ali i kao stvarateljke forme, ritma i značenja. Samo tada pravda ne postaje kompromis, već nova dimenzija čitanja.

Naglašavaš da književna pravda ne znači praviti kompromise sa vrednovanjem, već traži još veću strogost. A u jednom prostoru gde su same književne norme istorijski oblikovane od strane pretežno muške kritike — kako si odredila šta je književni kvalitet?

To je jedno od najzahtevnijih i najiskrenijih pitanja koje sam sebi postavila tokom celog procesa. U kontekstu u kojem su kriterijumi za “književni kvalitet” istorijski formulisani kroz pretežno mušku kritiku, često neosetljivu na žensko iskustvo, sam pojam kvaliteta mora biti preispitan.

Za mene, književni kvalitet ne može ostati statičan pojam. Ne meri se isključivo stilskom veštinom ili formalnom strukturom, već i sposobnošću dela da artikuliše prećutana iskustva, da razbije ustaljene forme, da otvori nove prostore čitanja. To ne znači relativizaciju svega, već priznavanje da su i sami kriterijumi proizvod određene istorije i da moraju ući u dijalog s onim što su ranije isključivali.

U ovoj monografiji uvrstila sam autorke koje se možda ne smatraju “velikim” prema tradicionalnim standardima, ali su imale ključnu ulogu u artikulaciji ženskog glasa — bilo da su to naivne, eksperimentalne ili prelazne forme. Isključenje se dogodilo samo tamo gde je izostanak književne estetike bio očigledan čak i mimo rodnog ili istorijskog konteksta. To je moj pokušaj da uspostavim ravnotežu: da pišem novu istoriju, a da ne žrtvujem standarde — ali ni da ih bez preispitivanja prihvatim kao jedine merodavne.

S obzirom na to da su mnogi od tih glasova izostavljeni iz književne istorije, da li ti je bilo važno da ih vratiš u jednu liniju kontinuiteta? Mislim na ideju “književnog materinstva” — nevidljive niti koja povezuje figure poput Elene Gjike i Musine Kokalari sa kasnijim spisateljicama. Da li ona danas postoji, ili i dalje pišemo u fragmentima i samoći?

Koncept “književnog materinstva” ključan je za način na koji sam gradila ovu monografiju. Ne kao linearnu genealogiju, već kao mrežu nevidljivih povezanosti, u kojoj žene pišu imajući iza sebe — čak i u potpunom odsustvu — jednu figuru koja svedoči da je moguće pisati. Elena Gjika i Musine Kokalari nisu tu samo zbog svoje istorijske ili književne vrednosti, već i zbog uloge koju imaju kao temelji jedne stvaralačke svesti, koja će se kasnije razviti u različitim oblicima.

Nažalost, mnoge autorke danas se i dalje ne osećaju delom te linije. Piše se i dalje u fragmentima, u samoći, često bez osećaja kontinuiteta. To ne zato što nedostaju prethodne figure, već zato što izostaje njihovo prepoznavanje i dijalog s njima — jedan jaz nasleđen od tradicije koja ih nije arhivirala, analizirala, niti ih postavila kao tačke oslonca.

Upravo zato je izgradnja te linije — tog “simboličkog materinstva” — više od čina dokumentovanja: to je pokušaj da se stvori osećaj pripadnosti, jedan prekinut dijalog koji mora da se ponovo uspostavi. Jer kada se jedna mlada autorka vidi u nizu sa onima koje su pisale pre nje, piše manje u samoći, a više u kontinuitetu.

U tom kontekstu samoće, još jedan detalj u monografiji mi je privukao pažnju — izbor pojedinih autorki da pišu pod pseudonimom. Da li to vidiš kao čin preživljavanja u sistemu koji ih nije prihvatao, ili i kao tih protest protiv njega?

Za žene, pseudonimi su bili istovremeno i štit i ključ. Štit da se sakriju u svetu koji ih nije priznavao kao autorke, ali i ključ da u taj svet uđu s novim glasom — možda slobodnijim, ironičnijim, hrabrijim. U nekim slučajevima bili su bolan kompromis, u drugima strateška igra sa normama. Kada žena odluči da piše pod pseudonimom, ona se ne skriva samo — ona bira da bude saslušana, čak i ako njen glas dolazi pod imenom koje nije njeno. I to pseudonim čini dvostrukim činom: preživljavanja i otpora.

Da Musine Kokalari nije bila progonjena, kako misliš da bi se promenio tok albanske književnosti? Ne samo za nju, već i za sve spisateljice koje su došle posle? Da li misliš da je njen izostanak kao aktivnog glasa uticao i na kolektivno samopouzdanje žena koje su pisale?

Da Musine Kokalari nije bila progonjena, albanska književnost bi ženama autorkama dala drugačiji početak — ne prekinuti glas, već glas koji gradi kontinuitet. Ona nije bila samo prva spisateljica, već i intelektualka koja je književnost zamišljala kao sredstvo građanske svesti, moralne odgovornosti i emancipacije.

Njen izostanak kao aktivnog glasa nije uticao samo na razvoj njenog dela, već je u tišini postao praznina u kolektivnom pamćenju žena koje su pisale. Mislim da su mnoge koje su pisale kasnije, iako je možda nisu ni pominjale, osećale taj izostanak: ne samo kao uskraćen model, već i kao podsetnik da pisanje može skupo da košta. I to je snažno uticalo na njihovo samopouzdanje — stvaralaštvo je postajalo korak koji se pravi s oprezom, ponekad i sa strahom. Da to svetlo nije ugašeno tako rano, možda bi žene pisale češće, slobodnije i s više vere da njihov glas ima mesto u književnoj istoriji.

Kada bi mogla da izabereš jednu spisateljicu i da danas razgovaraš s njom, koja bi to bila?

Bez dileme bi to bila Musine Kokalari. Ne samo da bih joj postavila pitanja koja istorija nije stigla da joj postavi, već i da bih je čula u vremenu u kojem bi konačno mogla da govori bez posledica. Želela bih da znam kako je zamišljala slobodu van knjiga, kakve je nade imala za žensku književnost i kako bi sama svoju samoću ispričala — ne kao tragediju, već kao oblik otpora. Čini mi se da bi taj razgovor započela s tihim osmehom, a završila rečenicom koju bismo godinama pokušavali da dešifrujemo.

Ovaj članak je skraćen i uređen radi jasnoće. Intervju je vođen na albanskom jeziku.

Naslovna slika: fotokolaž Liridona Qorraja