Nakon gotovo tri decenije na vlasti, Milo Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista (DPS) u nedelju su poraženi na parlamentarnim izborima. Analitičari govore o „kraju jedne ere“ i „tektonskim promenama,“ a reakcije se kreću od toga da se „Crnoj Gori desila sloboda,“ pa do toga da „Crna Gora više ne postoji“.

Prema zvaničnim preliminarnim rezultatima, tri opozicione liste imaju tačno 41 poslanika, što je dovoljno za najtanju moguću većinu. Njihovi lideri – Zdravko Krivokapić, Aleksa Bečić i Dritan Abazović – već su dogovorili principe na kojima će počivati buduća koalicija.

Među njima je i formiranje „ekspertske vlade“ koja bi trebalo da napravi diskontinuitet sa vladavinom DPS-a. Naravno, i dalje je moguće i da, u maniru „Igre prestola“ (Game of Thrones), neko od opozicionih poslanika najednom oseti nezadrživu potrebu da podrži dojučerašnju vlast i tako joj donese prevagu, ali to se za sada nalazi samo u domenu teorije. 

Milo Đukanović je priznao poraz, tako da legitimitet buduće parlamentarne većine nije u samom startu doveden u pitanje.

Nakon gotovo 30 godina na vlasti, Demokratska partija socijalista (DPS) je pomoću partijskog kadriranja temeljno srastao sa državom koju je vodio. Fridom haus (Freedom House) je 2020. klasifikovao Đukanovićev režim kao „hibridni,“ što je uvreženi eufemizam za prozapadne autokratske režime u kojima se demokratija mahom svodi na šareni celofan. 

Dva faktora

Međutim, ni korupcija ni veze sa organizovanim kriminalom nisu do sada sprečavale DPS da relativno lako pobeđuje na izborima. Godina 2020. pokazala se drugačijom, zato što je na postojeći Đukanovićev politički bagaž pridodala kombinaciju dva faktora. 

Prvi je koronavirus, koji je uništio turističku sezonu i  osiromašio mnoge. Drugi je sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), koji je prerastao u masovne ulične proteste i poslužio kao ključna tačka okupljanja većine protivnika Đukanovićevog trodecenijskog režima.

Dok se na pandemiju, naravno, nije moglo uticati, odluka da se građanima Srbije ne dozvoli ulaz u Crnu Goru tokom turističke sezone viđena je kao deo političkog prepucavanja koje se finansijski obilo o glavu čitavoj državi, i naposletku umanjilo podršku DPS-u na izborima. 

Rezultati glasanja pokazuju i da je Đukanović pogrešio eskalirajući sukob sa SPC na manje od godinu dana pred izbore. Umesto stvaranja referendumske atmosfere oko ugrožene državnosti, kojom je trebalo da prizove Crnogorce da mu daju podršku, okupio je protiv sebe širok front protivnika koji se nisu opredeljivali isključivo po nacionalnim linijama. 

Dobar dokaz za to je Podgorica, u kojoj se oko 23% građana izjašnjava kao Srbi, a u kojoj je opozicija svejedno dobila 58% glasova. 

DPS su sa vlasti oborili i nezadovoljni Crnogorci.

No, situacija je i dalje daleko od jednostavne. 

U regionu se mahom zaboravlja da predsednički mandat Mila Đukanovića traje još tri godine, pružajući mu ozbiljan rezervni položaj. Ne treba očekivati ni da će ga preko noći napustiti svi ljudi koji su u protekle tri decenije uz njega izgradili položaje i lična bogatstva, naročito ako računaju na njegovu protekciju ukoliko se DPS ubrzo vrati na vlast.

Čak i bez toga, buduća koalicija ima pred sobom nekoliko ozbiljnih prepreka. Prva je ona sama. 

Iako je na papiru reč o samo tri izborne liste, iza njih zapravo stoji gotovo 20 stranaka i pokreta sa različitih krajeva političkog spektra, od liberala i intelektualaca do tvrdokornih konzervativaca, antivaksera i pobornika teorija zavera. Takva koalicija je inherentno nestabilna, i pitanje je da li će biti u stanju da izgura ceo mandat na okupu. 

Balansiranje interesa konzervativne srpske liste, bliske Beogradu i SPC, i građanske, suverenističke URA može se pokazati kao komplikovan zadatak, a očekivanja građana su ogromna i biće nemoguće ostvariti ih sve.

Zapad ili Rusija?

Pred novom vlašću naći će se i niz vrlo praktičnih problema. Šta kada treba prisustvovati međunarodnom skupu na kojem učestvuje i Kosovo? Crna Gora je priznala njegovu nezavisnost, ali Demokratski front (DF) joj se protivi. Da li će se menjati stav DF ili stav Crne Gore? 

Crna Gora je član NATO, a DF je proruski. Kako će ubuduće izgledati saradnja CG-NATO, i šta sa bezbednosno osetljivim podacima? 

Jedan od četiri principa nove vlasti glasi da spoljnopolitički kurs Crne Gore neće biti menjan, imajući pritom u vidu pre svega članstvo u NATO, proces pridruživanja EU, ali i eventualno povlačenje priznanja Kosova. Takva politika sigurno neće oduševiti mnoge pristalice DF-a.

Zato je ključno pitanje kakav će predznak sebi zadati nova koalicija. Postizborne šovinističke provokacije i incidenti u Pljevljima i Rožajama usmereni prema Bošnjacima mogu se pokazati kao dobar test. 

Iako još nisu stupili na funkcije, dojučerašnji opozicioni lideri već sada su dužni da direktno i nedvosmisleno kritikuju svaku takvu pojavu u njenoj suštini, a ne da samo prebacuju odgovornost na pokušaje DPS-a da „izazove haos“. Propuste li da delaju, to može biti prvi signal da će mandat biti umazan nacionalističkim nadglasavanjem i revanšizmom, a da će borba protiv korupcije u najboljem slučaju biti deo arsenala za to.

Trka s vremenom je već počela i za bivšu i za dolazeću vlast. Jedini cilj koji dugoročno može da obezbedi novonastajuću koaliciju biće pokretanje istraga protiv bivšeg režima, hapšenja korumpiranih službenika i povezanih kriminalaca, te pripadajući sudski procesi. 

Ako međusobna borba za primat ili jurcanje za upražnjenim foteljama gurnu taj cilj u zasenak, Đukanović će imati šansu da ih potkopa i vrati DPS na vlast pre kraja svog predsedničkog mandata.

Građani nisu glasali za puko menjanje jedne vlasti drugom, niti za spoljnopolitičke egzibicije: primarni razlozi za pad DPS-a jesu ekonomija i korupcija. Uspeh buduće vlasti direktno će zavisiti od njene sposobnosti da to shvati i da ponudi rešenja za te dve teme. 

Bude li se umesto toga bacila u klerikalizaciju, flert s Kremljom ili trećerazredni populizam, neka se ne navikava na ministarske kabinete, jer ih neće dugo koristiti.

Naslovna ilustracija: Majlinda Hoxha / K2.0.